Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На рубовима били су га осјетљиво начели они танки мољци који као да су својим спљоштеним тијелом нарочито подешени за тихи живот под стаклом, у
Ћипико, Иво - Пауци
Иза весеља у душу му усељава се лака туга, долази полако али осјетљиво; захвата га све јаче гледајући како сунце узмиче сјенама; а кад по одгојку завлада хлад, зажели се разговора са Машом.
Ну осјетљиво његово биће даномице откриваше и упознаваше у околишу у којем борављаше вјечите истине. Јављао се живот, па би му се он
У Ивиној души одбијаху се осјетљиво те промјене; младић их је осјећао и пратио погледом, па, ганут, ослушкиваше шапат и дрхтаје мора што му се ритмички
На привији она застаде уз бор. — Прођите први! — рече му, и тек осјетљиво осмјехну се. Иво без приговора мити је. У врху, на узвисици, осврну се младић прама мору и причека дјевојку.
њим лежи море наоко уснуло као дијете, по њему се косимице просипају сунчеве млаке зраке, у којима трепери и његово осјетљиво жиће; покој отпочивајуће природе одзвања му у души, а око са сазнањем продире до у најситнију ствар.