Милићевић, Вук - Беспуће
Са другог стола зовну један познаник Гавру Ђаковића да играју билијара. Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Симплициссимус који је редовно читао. Није био расположен за читање и баци га на страну.
Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих. Па онда, он је осјећао у себи слабост да их бијесно мрзи, они су га само умарали, као да се на њега сручио сав терет њихових живота које они
мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је осјећао у себи.
Са таваница спао креч и црнило се дрво. Њега је тиштала тјескоба у овој полумрачној и укоченој соби. Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота
Милан је то осјећао, не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће, и поштовао и волио у њему брата који је
Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук. Колико је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из душе, и која је још страшнија и
Читава кућа била је пуна њезиних суза; јецај се осјећао и титрао у ваздуху, упио се у зидове, долазио с вјетром; та ужасна несрећа једне матере завијала је у црно све око
Не би га се ништа друго тицало, не би можда осјећао оволико празнине и пустоши у животу; у кући би га чекала жена и полетила у сусрет дјеца.
нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта.
Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана
Он се осјећао спутан од ње, од нечега невидљивог што га гњечи, мучи и сатире, лагано и без журбе, беспрекидно и сигурно.
Мрзило га је да пали свидећу и гледа на сат, осјећао се послије сна нешто боље; мисли су текле лакше, није га тиштао умор.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
ЈЕЛИЦА: Ах, боже, како је одговорила Амалија кад је Мор пред њом клечао? АЛЕКСА: Није Мор оно осјећао што ја чувствујем, нит је могла Амалија тако љубов побудити као што сте ви мени.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Све је то текло просто и природно без натеге. Он је исти налазио велико уживање у тим састанцима с дјецом, јер је осјећао племениту радост предавати своју умну тековину тим млађаним умовима.
У Јановој души не остаде јасна трага од тијех сто дана, јер му протекоше као у сну. Осјећао се „као сламка међу вихорове“, али је сретан био, јер је шљедио нагону срца свога...
Међу несретнијема, најнесретнији бјеше ускок Јанко, јер је он највише осјећао своје бреме, иако су можда многијем другима тежа била.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
По његову мјерењу и рачунању, уложио би времена на кретање 107 минута и крочио 4253 пута. И Брне се осјећао свакога дана боље за колико трајаше суха хладноћа до пред Божић (Пјеваличину маст бјеше потрошио двије недјеље прије,
Он није размишљао, него осјећао. Сунце већ бјеше нагло ка западу кад се Бакоња трже. Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове,
Кад га већ мораде пустити да одахне, онда јаче осјети комешање у себи. Био је веома незадовољан са собом. Осјећао је да је заиста њешто „изгубија“, њешто драгоцјено што се већ никад неће наћи; осјећао је да никада више неће ни дати
Осјећао је да је заиста њешто „изгубија“, њешто драгоцјено што се већ никад неће наћи; осјећао је да никада више неће ни дати ни примити онакога пољупца.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
с купања, пролазио кривудавим каменим уличицама рибарског предграђа да избјегнем сунчану жегу, на истршалим лопатицама осјећао сам, као двије концентриране жиже лећâ, црне очи пучанки, морнарских удовица и рибарских невјенчаних жена што су
Раније, док сам се сматрао јединцем, осјећао сам се потпун, цјелокупна јединка. Сад, као да сам се нашао некако осиромашен, као да сам само дио себе, док су остали
за болећиву осјећајност (несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувијек сам нагонски осјећао као мање вриједне, заправо дефектне), у том оштром запажању чисто бих заборавио на чуствовање.
У тим часовима волио сам је невеселим жаром, а према рутавом брђанину осјећао сам јетку супарничку мржњу. Све поклоне и уштеђевине је трошила на њ: куповала му је одјећу — грубо постављене
И тај је порив растварања, раздвајања личности био тако снажан и тако стваран, да сам осјећао потребу да ме нека груба и слијепа физичка сила споља са свих страна притисне, да ме згруне, да ме сузбије натраг у
— Ето, племенита госпођо, да утучем вријеме!... — Свирајте само, Егидио! Само ви свирајте! Осјећао сам да у тој Егидијевој пажљивости према баки има као нека клица отпора и неодобравања према дједу, и извјесне
стрепњом њен час, а каткад сам је желио, да ме заодјене, загрије и излијечи од неке унутрашње зимице коју сам у себи осјећао.
Имао сам амбицију да од тога правим филозофију. Зашто? Ко би га знао! Можда зато што сам ту материју у себи увијек осјећао превише присно, превише стварно — превише озбиљно, превише животно, на концу — а да би се од тога смјела правити
Види! А ја сам стратио пола вијека стрепећи над мојом досљедношћу!) И још нешто. Чини ми се да сам одувијек осјећао (а касније и сасвим свјесно мислио) да се двије супротне истине нипошто не искључују.
и важнијим) одувијек био крајње, управо неурастеничарски брижљив и педантан, у том нереду зачудо сам се добро и удобно осјећао. Било је у томе нешто топло, нешто кућевно, нешто перманентно предбожићно. Нешто чега у хотелској соби никад нема.
— Није истина! — реаговао сам и одвећ жустро. — А зашто онда немаш кураже да га тако назовеш? Кад не би осјећао сажаљења, ништа те у томе не би пријечило. У ствари, ти га твојим сажаљењем вријеђаш више него ја надимком Главоња.
Бојао сам се да ме не потраже у мојој собици и да ме не затекну у сузама. Јер сам добро осјећао, заједно с потпуном основаношћу тих суза, и потпуну немогућност да их њима објасним.
Ћипико, Иво - Пауци
Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао. Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да
И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи
Нигдје ни жива створа; у селу осјећао се задах уморна живота, и тежачки дах као да избијаше из оних сиромашних потлеушица.
да очајава... И када он у себи не би осјећао сву силу објаве здравог живота и његову сласт уживања, морао би да се прегори, да своје жиће претргне у најљепшим
— Знам ја најбоље! Не,гре посао у реду. Ма нека чини ча га је воља, — пријекорно заврши отац му. Иво је осјећао да је крив, па не одговори ни ријечи. А тако се и отац умири и не приговараше даље. Први се диже отац а пође у дућан.
Најпослије остаде посве сам и одмицаше полако напријед... Осјећао је у себи задовољство и милиње, пак се радо устављао код џбунова цвијећа и стабала. На догледу мора застаде.
Иво часком застаде. Силна чежња и туга јављаше му се из душе. Не знадијаше јој узрока, тек је лијепо осјећао да му трга груди. И њих дроје зауставише се и погледаше правце куда је он гледао.
Неколико година повлачио се по разним свеучилиштима и није осјећао потребе да се кући поврати, док га отац није на то приморао.
У Ивиној души одбијаху се осјетљиво те промјене; младић их је осјећао и пратио погледом, па, ганут, ослушкиваше шапат и дрхтаје мора што му се ритмички јављаху у души.
У тим тренуцима засјало би му сунце и море би бљеснуло у шарама. На махове лучио је себе у два 6ића, и љубав што је осјећао за Марију није била као друге.
Бијаше му у тим часовима лагодније и боље... И сада је мислио на Марију, здраву и изабрану, и осјећао је да његова душа складује с њеном, пак се подавао припросто уживању, којему — чинило му се — не би нигда ни било
његова осјетљива нарав у дугим шетњама, у разговору са старим знанцима, код топлога огњишта и свугдје гдје се је живот осјећао. Па се подаваше сабирању сопствених мисли и посматрању самога себе, и осјети се лак, пун младићке Милине.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ко је то казао? — Молим, отуда, од задње клупе. Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа.