Матавуљ, Симо - УСКОК
постаде приједмет опће симпатије и приједмет маштања у чамотињи мирнога градића, који, након велика метежа, дубље осјећаше досаду једноличности!
бјеше јаснији однос владичин према народу, иако разабра да је несређеност у земљи гора него што дотле замишљаше, ипак осјећаше да је тај народ прожет здравијем, великим нагоном, који ће га довести до величине.
Иако је спавао у један душак најмање пет-шест часова, ипак осјећаше да је неодморен. По глави му се врзијаху трагови од чуднијех, неугоднијех снова.
Углавном, Јанку се ређаху дани једнако и брзо, јер не осјећаше досаде. Ако је била претежнија преписка с војводама, сердарима, кнезовима и са свећенством из седам племена, владика
Реци: није ли тако? Крстиња не одговори, али кнез осјећаше да је помјерио њене разлоге и бојазни, те настави: — Осим свега помишљај и на нас.
Милићевић, Вук - Беспуће
И он, за један тренутак, нађе у себи само страшну мржњу за њих и низак презир за себе. Он осјећаше неодољиву потребу да оде, да утече од њих, да их не чује, не види, не мисли на њих.
Гавре Ђаковић осјећаше се сав раздрман, изломљен, изубијан, као да путује неколико дана. Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто
Лагано га је болила глава. Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало.
како је он чува и како се у њу ријетко сјекира забада; уши га вјечно вараху да чује ударање сјекира у даљини, а нос му осјећаше мирис паљевине и растопљене јелове смоле.
— Да 'оће скоро да престане, — каза она тихо о пљуску, мислећи на нешто десето. Гавре Ђаковић не одговори ништа. Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје му пржи лице и запаљује мозак.
Гавре Ђаковић не одговори ништа. Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје му пржи лице и запаљује мозак.
У њему је било нешто уздрхтало и узнемирено послије састанка са Јеком; он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине
Он није очекивао да ће се с њом срести и осјећаше малу, пријатну збуњеност и руменило на лицу, без имало зловоље; примио је њезину руку и промрмљао неколико безначајних
са шеширом у руци, гледајући како њезина нога иде с камена на камен, како се повијају њезине хаљине по тијелу; он не осјећаше да иде, већ да га вуче за њом нешто јаче од њега, и он хиташе а да није знао шта је то што га носи, не марећи за
Гавре Ђаковић осјећаше у себи нешто необично и ново што улази, не питајући, у његов живот, крчећи себи пут моћно и силно, одбацује његове
И он се сјећаше да његове мисли нијесу довољно јаке да се отресу ње; он их осјећаше испретрзане, натегнуте, као да не долазе из душе.
У томе часу, он осјећаше у себи нешто рђаво и вољу да учини неко мало зло и злобну жељу да је уједе за срце, и он се увјераваше, не вјерујући у
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „А шта ти још пишу, Јанко мој?“ запита Јока њежно, јер јој се ражали. Њезино материнско, рањено срце, осјећаше јако све што подносаше момак у томе часу. „А ево што ми пишу, казаћу ви све.“ Сви постадоше пажљиви.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као замишљене и озбиљне, као да сва природа осјећаше е је настао часни пост, доба кајања и великих и тешких молитава.
За дивно чудо, то се десило у јеку љета, кад не само што не осјећаше никаквијех болова, него кад бјеше увјерен да је потпуно оздравио, те се већ не умјераваше у јелу. И постаде настран.
Додуше, Бакоња се љутио на себе зато што поступно осјећаше како ишчезавају дражи при дјевојци која му се из велике љубави сасвим предала, која га је једнако љубила до лудила,
Тада Бакоња бризну у плач, у силни плач. Учини му се да му сузе извиру из дубине срца, а не осјећаше да му бива лакше. Тако му никад није било.
Тако му никад није било. Што је најчудноватије, осјећаше да није крив, али да је право што због тога трпи, да би било право и да много више поднесе.
Ћипико, Иво - Приповетке
болести од оспица подоста промијенила; истина, нагрђено лице поступце пунила је младост, али ипак увиђаше разлику и осјећаше се скромнијом у својој љепоти. Али природни закон жене да потражи човјека надвлада двоумицу, и у задњи час одлучи се.
Ћипико, Иво - Пауци
Враћа се са свеучилишта, утучен и изнемогао, а да није својима ни јавио да ће доћи. Шта ближе приступаше к селу, осјећаше у души јачу чаму и трзавицу. Нагло је пошао на пут, хватајући се тога задњега уточишта као утопљеник сламке.
У благоваоници, уз звеку чаша и плитица, живо се је разговарало; до њега допираху гласови туђега говора. Осјећаше се стран међу том чељади, што их није могао да разумије. Озловољен, журно се залагаше и, чим бијаше готов, изиђе.
Убрзо и он више не осјећаше никаково поштовање прама спољашњим обредима. Његово вјерско нагнуће лежало му је у његовим чувствима, и оно се једнако
Осјећај самилости и туге живљаше у њему и код чаше вина и у казалишту и у друштву запуштених жена, и свугдје гдје не осјећаше објаву правога, истинскога живота.
Сав жар и жегу у природи осјећаше у својим грудима. И када би је замислио, онако просту и здраву трзнуо би се и јако би га у души жацнуло.
У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа. Бијаше све узалуд; изван боли што је осјећаше у прсима, у глави и у очима, нека друга бол кидаше га, овладавши њиме, и он није знао како да себи помогне.
У ходу силио се да се разабере и да из душе истргне болне мисли што му се наметаху. Осјећаше се здрав, раздраган, у затишју свога краја, а око њега дрвеће и лоза пуне се, назупује се зеленило, трава избија, све
Што је више у њу гледао, постајаше раздраженији. Је ли могуће да оно још недорасло дијете — не осјећаше? Ко зна, зна ли она што је прави живот, што је сласт и љубав...?
А сунце се боље диже, носи собом топлину, живот; дуге сјенке враћају се до испод самих стабала... Иво осјећаше њихов тешки рад и удисаше воњ прекопане земље.
И наново зазвечаше мотике и забруји дјевојачка пјесма. Жива работа бјеше овладала њиме. К'о да осјећаше тежину нажуљаних руку и силу уморна живота... Док мало диже се и одлучи остати у пољу, док се радња доврши.
У њој бијаше се већ све живо упокојило, но засве, са свих страна, јављаше се живот. Он га осјећаше у себи и у околини. Ослушкива шапат свеопћености, у којој ишчезаваху појединци: и неразумљиви звуци, и цврчање попаца,
Макар је младић изгарао на сунцу, ипак му бијаше угодно у безграничности простора. Осјећаше живо слободу, сјај и истински дашак живота, — а пред њиме, као сјенка, као некакова слутња стајаше мрка нагрђена