Употреба речи отац у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

бога слободе... И мој отац, драги пријатељу, беше у то кобно доба осуђен — на смрт. Али ту пресуду не могоше душмани народа нашега извршити.

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но

Двери се отворише, а из њих лаганим и озбиљним кораком ступи мој отац. Још му у оно доба беше црна брада, црна кâ она одежда коју је, као православни свећеник, страсне недеље облачио.

Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука?

десетину-двадесет рањеника, што, с дуге борбе малаксали, последњи пут из пушака шаљу смрт непријатељима народа свога. Отац је мој сваки час долазио да види шта радим и како напредујем.

У живопису и у музици уживао је. У нашем селу беше један дилетанат у виолини. И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао.

Од наших свећеника редак је који познаје Данилове иконе а да не виче на њега — мој отац га је обожавао. Биографијâ великих живописаца толико је прочитао колико је на српском језику преведених нашао, па ми

Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање... Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о

— А шта си то узео у посао? — скоро и не погледавши икону, питаше ме отац. — Молујем сужње шиљонске по Бајрону. — Бајрона нисам никад читао — али ово је страшна тамница!...

па који тим тужним пољем прође, лако ће погодити да се ту под земљом грле отац и син... Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?...

Марта Станојевића“. Док сам ја полугласно читао писмо сироте удовице, мој отац је тужно гледао преда се и, покаткад тужно уздахнувши, пуштао би дим из мирисаве цигаре.

После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле. — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мили родитељи, опростите ми ово примјечаније: кад се отац и мати међу собом не љубе и не почитују, од кога ће чада њихова научити да их љубе и почитују?

Но опет, нека с памећу и разумом бива, а навластито с онима које не познајемо. „Која фајда што ме је мој отац учио да ја никога не преварим, кад ме није научио како ћу учинити да и мене други не превари”, вели Жил Блаз.

Хоће се, дакле, цар! Но цар просвештен, трудољубив, праведан, человекољубиви отац, просветитељ и премудри законодавац народа свога. Шчастљив народ којему милостиво небо таковога владјетеља пошље!

Његово дете нехотице згази на змију, а она га уједе. Врисне дете. Шчепа отац сикиру да утуче змију, но она брзо увуче се у рупу, само што јој човек одреже реп. Умре дете и закопају га пред кућом.

Кад се ова добро упита и одебља, возгорди се и рече своме | госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац него ат. Добро! У време вашара одведе је човек онде гди се добри коњи продају.

Добри отац, отпуштајући од себе сина свога, да му совјет да он добро чува кабаничицу и штап с којима је за овцами ходио, и да

То се је гаворило за она времена гоњенија кад су отац чадо своје и брат брата, Христа ради, на смерт предавали, а већ тога, благодареније богу, сад нејма.

Ми смо овде један другом у невољи и отац и мајка. Оставимо ми унапредак сву вражду и инат, и будимо добри комшије и пријатељи!

Онда старији млађему рече: „Ти што си јуче постао просјаком хоћеш да се са мном барабариш кога су отац и дед просјаци били! Јеси л' чуо?

И различни народи под једним просвештеним и законим царем једно су општество и фамилија, којима је отац судија и архипастир \ цар.

Како дошло наопако, тако и прошло! Педесет штапа по туђи бутина, шта је то? Филип, његов отац, у овом што ћу казати, паметније је поступио.

се правда и извињује са своје стране, говорећи: „ја | нисам ништа друго учинио него што сам јој рекао да је ружна”. Отац их загрли обоје и, с отеческом милошћу љубећи их, да им ову науку: „Ја хоћу да се ви сваки дан у исто огледате

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба

Друга племена, која су имала завет да се онде стане где нађу пчеле у грму, отишла су у Мачву. Мој отац и мати имали су осим мене јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији

јулија 1815. године; ту је онда које погинуло које са пашом живи’ у’ваћено око 600 Турака. — Мој отац и мати имали су јошт више деце, но ја ии’ упамтио нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће

Мој отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био

а они се дотле не врате, немојте заборавити да тамо имате стричева, браће и сестара, које још нигда нисте видели. Отац ми је причао: кад су Немци хтели војну на Турке да подигну, слали су му прокламације те је он бацао кроз прозор у

” „Ја им кажем — прича мој отац — да у момака нема пушака, јер су они све покупили, него да ми даду пушке. Они одма даду ми за 100 људи оружје, те ја

године почели с дахијама тући.) „Ја сам чувао — прича даље мој отац Алекса — да не пређу Немци, а непрестано сам преко Саве — гледао и једва чекао кад ће прећи, док уз наше месојеђе 1788.

Турци из Палежа и Уба побегли су били, како смо страже почели чувати. Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести.

” То ми прича отац, а и ја јошт памтим, како сам онај дан из планине Посова излазио и с другом децом како сам се на виноградске плотове

То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије.

И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?

” „Ја одем у Ваљево — прича мој отац — и опет почнем чете скупљати, међутим дође фендрик Јован Вујадиновић (он је први Србин из Срема, из села Товарника,

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

се, чим је изучио оно мало основне школе, одметнуо од ода и пустио се у пискарање по сеоским канцеларијама, те га и отац одрину од себе да не зна за њ и да нема удела у очевини с осталом браћом, а он после удари још горе у пискарање и

И све је то адвокат набављао онако исто као и ону дијамантску иглу. Једне исте ствари набављао је отац Савкин и у исти мах Пупавац је, опет, мислио да је то његов поклон.

Истина, Страхиња је био врло куражан и снажан момак. Мучно би устукнуо да је био ма ко други; али Живан је отац Радојкин, па воли склонити се... Док је Живан устао иза оне кладе, нигде Страхиње, ни Радојке, ни оваца!

И кумови смо неки... Лане сте га тамо окметили. — А знаш и његову Радојку? — 3нам... честита девојка, само јој отац мало џенабет. — Ја сам, видиш, Пурко... — настави Страхиња гледећи преда се — ту девојку подавно замиловао...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку. И деда и отац му помреше као кметови, па и он се тако исто надао. Тридесет година кметује он Црној Бари.

Кад се тај Србин замоли, најпакоснија Циганка не би се могла оглушити о молитву његову, а то ли добри бог, отац свију нас!... Лепо верујеш да му се молитва услишава.

Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили. Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.

Оп је ишао тромо и лено... И стиже кући. Радени људи пано вечерају, рано лежу, да би раније сутра на посао устали. Отац његов, који ништа не знађаше о догађају, дочека га с прекором: — Тако свакад!

И створи му се страшна слика пред очима: Као он мртав... Из главе му лопи крв и мозак... Отац, мајка, браћа, снахе, синовци, синовице – све јада и нариче... Њега спуштају у црну земљу...

Око негова лица вуку се хладне змијурине... А тамо? Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац проси она полази... Прилазе олтару... Он рикну као рањена звер... У његовој души букну њешто... То беше гнев...

— Јест, у гору!... И кад тамо будем, онда се не сме нико такнути Јелице!... Она само може моја бити!... — А отац, а мајка?... Он погледа. Врата на кући отворена. Јасни пламен осветлио им лица, смеју се и разговарају.

Од тога часа он беше други човек. Нико више није могао раскварти намеру његову. То оста као у камен урезано... Отац, мати, браћа, деца, Јелица... све је на своме месту, али нада свима је смрт Лазарева...

Он је човек поштован и виђен. Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду. А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити... Турчин се диже и ходаше замишљено преко одаје.

Он је човек поштован и виђен. Лазар је твоја сенка. Он ће за тобом и у ватру и у воду. А Иван му је отац, а отац воли своје дете, он ће за њега све учинити... Турчин се диже и ходаше замишљено преко одаје.

Ја бих рекао да је свему крив онај несрећник... Али, ако бога има, платиће ми!... — И, воденичар вели да ће ти се отац и кућани много намучити. Све устало на њих као на бијелу врану. Све се склања од дома твојега као да у њему чума мори..

— А побеже, брате, ја!... Не иди му на веру, веру му његову!... Дођи, брате, к нама!... Гора нам је и отац и мајка!... — Та већ тога ће бити!... Стојан вели: ја морам најпре моју главу заменити.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с Ћорђем Радојловићем. Не знам колико су година били ортаци, али у то доба, пре

Ја нећу да се упуштам у све у оно доба могућне комбинације „откуд ватра!” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у хапсу, нећу да... али не!

Нисам пао на теме да му казујем! Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао, па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца! Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски.

Мени је мати причала много штошта кад сам одрастао, па је запиткивао. Отац, наравно, никад ни словца! Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски.

Прави кицош! Нарави је био — отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати не вреди шептрљити — нарави је био чудновате.

Кума Илију је поштовао што може бити; и то је једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто прибојавао. Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао престрого.

— А та шубара? То има само у Миће казначеја. — Купио сам и њу! — Продао ти? — Продао! — А какав...? Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. Он се узе скидати. Гледам испод јоргана.

Дућан готово и не ради. „Зар ја — каже мој отац — да мерим гејаку за двадесет пара чивита? Ено му Чифута!” — Мати не сме ништа више ни да прослови.

Према овоме је ништа оно кад ми је стриц умро. Неколико пута улазио је наш отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио џемадан, распучио кошуљу па му се виде густе црне длаке на грудима.

Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се прихвати за пећ. — Брже! — каже мајци а одлаже ногама и рукавом брише зној. Мати му пружи.

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче.

Момци шију гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено па хрче као да је по ноћи. Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких леђа, а око појаса се размиче од дубока даха.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Господин попа оде у цркву да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак. На вратима га дочекује Неца гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: »Хе, шта знате

Све излењирала и исписала, слатко дете моје. Пише к’о канцелариста какав; исти њен отац! Ко је узме, слатка, тај ће бар знати да има једну добру виртштафтерку. — Рâно моја, знам.

Али опет... — вели поп Спира. — Знате како оно кажу кад се онај давио па викао: »Помози, свети Никола!« а свети отац Николај му одговори: »Хе, синко, мани и ти рукама, а већ моја ти помоћ неће оскудјевати!« Хе, па тако вам је ето и ово!

А био му се јако допао. Био би то славан поп, мишљаше поп Спира, а поп Спира није као добар отац бољу срећу желео својој Јули него да и она буде попадија као и њена мáма што је.

— Клањам се, госпођице! Петар Петровић, учитељ овдашњи... то јест скородошавши, новопостављени. Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и доведе амо, и сад је, наравно, његова, ако смем рећи, кривица што сам вас узнемирио у

То је желела и молила бога да доживи, па онда не мари да склопи очи. Међутим њен зет Палчика, отац малога Савице, вели да баба то само тако каже; увек она има изговора и разлога да се што више задржи на овој грешној

Ако је за разговор, то код вас никад није изгубљено. — Но, и ти си ми неки красан отац! Та и куд ће се ова наша мерити с оном њеном!! Тако и на балу, тако свуд, свуд... Увек ова наша оде у запећак.

Нек пробају само! — вели љутито поп Ћира. — Та... сад и ја мислим да је већ крајње време да и ти к’о отац... а не била ја на твом месту, то само ја велим, а ја би’ већ... — Но, доста, доста!

Мож’те представити себи! Зар нисте чули какве је муке им’о отац поп-Спирин док га је натер’о да се школује? То је салашар.

Па га онда, четврти пут, отац вез’о уларом и пајванима иза стражњег сица за шараге, па га тако одвук’о у школу, те се једва скрасио у скамији.

А није ни чудо. Та већ су га у поп-Ћириној кући звали просто: »сине Перо« или »синко«, а он њих »отац«, »мати«, или »родитељи«.

Јула је жалосно проводила дане после овог разговора с оцем. Нико јој није био наклоњен; ни отац па ни мати. Обоје беху противни њеним симпатијама Шаци, и састанци престадоше, јер се на Јулу оштрим оком мотрило као

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради.

Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати. Отац Савкин био је свештеник у селу Ж. Љуба се накани те ово писмо оцу Савкином напише: Почитајеми господине!

Младој госпођи Перси отац је тутор. — Кола са арњевима већ су у приправности, и после једног сата већ су просиоци на путу. Када стигну у село Ј.

— Чули смо. Но најпре сам рад знати да ли би госпођа радо за мене пошла, — запита Љуба. — Ја нисам противна, ако отац није. Само ми је брига за дете. — Ја ћу дете као своје сопствено држати, особито кад се има откуд.

Татијанина мати је рада кћер удати за каквог ученог, или пак трговца. Љубиног кума отац тутор је те девојке. Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П.

Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци. Кумов отац, чича Ђука, тутор и стриц Татијанин, био је честит човек и не би бранио да му синовица пође за каква трговца.

— Па шта, зар фрајла-Милева још спава? — Знате, читала је ноћас много. Сирота, сад се начита, кад јој отац није код куће, јер се он једи на много читање, а овамо опет му се допада кад кажу да му је кћи васпитана, — рече мати.

— Господар отац, као што сам чуо, у Пешти је на вашару? — Јест, и тек до пет дана ће доћи. Ево и фрајла-Милеве, обучена што може

— Ово је моја кћи, а ово су господари, — госпо’р Гавра Церић и госпо’р Љуба Чекмеџијић из О., — рече отац. — Драго ми је особито. — И нама особито. — Изволите сести. Сад се нуткају ракијом.

— Нити сам заљубљен, нити сам је рад узети, јер ја већ имам моју заручницу, само што сад још неће отац да ми је дâ, али доћи ће време да ће је дати. — Е, то сам хтео да докучим. Баш вам хвала.

Кад је дошао кући свом оцу на вакацију, приђе му да га пољуби, а отац опет њега загрли; но, то парче платна тако је било јако ушкробљено да је у пољупцу с њим оца заклао. — Ексцелент виц!

Таково још нигде нисам читао. — Е, можеш онде сваки дан читати и то где отац сина, а син оца за распикућу проглашује. Но, мани се сад тога, па да идемо овамо гдегод ближе. — Куда?

Око ње једнако баје Јефта Ћирковић, а мати га добро гледа, јер има „состојаније”. Отац ће му предати трговину, а јединац је. Њој је у срцу јурат, ал’ за јурата треба мираза.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

убојица; сав од борбе и неустрашивости Јyпишић, што је у шестој гимназији прекинуо с кућом кад је дознао да му је отац раније био ожењен Швабицом па y инат оцу обукао сељачко одело и као студент носио опанак све до првог рата у коме је

данашњи европски рат, а друго онај о коме понекад воли да прича (а боље би било да не прича и да се не брука) његов отац кад су заузели Гиљане од Турака и кад се на прсте могло избројати колико је у целом рату топовских метака испаљено.

Ти, мислим, имаш златну медаљу? Па јест, имаш је! Е па брате, и стари су ти били јунаци, ето твој отац, читава се чуда о њему причају на јавору, па деда, па сви.

Нити воли забаве, ни спорт, ни концерте, ни позориште. „Шетња није за домаћице“. Као мула ћути његов отац за ручком и броји свачије залогаје.

Жена с дететом била у Београду код лекара, али никакве вајде. — Ко му је отац, пита ме доктор, а ја му кажем бандист, господине, тамбур-мајстор у дивизији, проклет да је.

„Е, вели, не ваља му отац ни две паре, није се владао као човек“. Знам, реко', и сама. Још турског рата упропастио се негде око Битоља, па после

Није овај свет овакав био: и ја сам била девојка. Па кажем вам: ја сам јој и сестра и отац и мајка, одавно смо остали тако. Кажем јурњаве, па само корзо, и шепају, тако шепају До неко доба ноћи.

И то ће бити сасвим могуће и ништа друго ово и није него оно тиранство инстиката, јер је и онај мој отац који ме се одрекао, исто тако, у оном свом примитивном варварству, гадно подметао својој жени.

Ни мене мој отац није водио, него штап у руке, па онако без пара...“ Па јест, шта сам могао друго, плакао улицом и тражио оне цедуље

Дакле, ето, тако каже једна метла. Али који су то дедови што ме муче. Који су тачно? Ето, је ли тај дед мој отац? Гледам ја њега сад, као да стоји ту предамном, смешка се и прича. како је њему рат био брат.

Африка

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза, котиљона, шампањског

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега. Он ми од своје стране показа свој дом.

Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

То је, седећи тесно, све што може и стати. Крај ногу Н-ових, као закачен, и као само што не испадне, стари Мејов отац, кога Н. непрестано грди што му својим леђима греје ногу.

Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд. Црнци кажу да губав отац има губавог сина и да она долази са хаљином. Н.

Један од њих, Батуре, муслиман и марабут, живи као што је почео његов отац и као што живе Ђула: одевен у плави огртач и тргујући слоновачом, гумом и коритеом.

Фонтен га задиркује, зове га Орлићем, свршава брзо погодбе са њим, и тек на крају понуди му да седне. — Његов је отац био стварни геније, као политичар. организатор и ратник. За ове црне, нешто што је био Наполеон за нас.

— Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе! — насмеја се Батуре (Мој отац је био само несрећан човек а ја сам генијалан једино у корачању и јелу).

Сви људи не игра ју Дјандио. Ти си ушао у игру краљу Куру, краљу Канда. Мој отац је играо Дјандио. Лав је зарикао. Играј Дјандио.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Мој Грк, да може, он би и пару своју продао и у новац учинио. Сад да му дерем цркотине! Нек му дере његов отац. Ја, богме, нећу, макар он пукô! ПОЗОРИЈЕ 7.

ПОЗОРИЈЕ 7. ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој отац викао. (Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар.

МИШИЋ: Случајно у разговору. Најпосле дође реч о вашој будушчој срећи. Знате ли за кога намјерава ваш господин отац вас дати? КАТИЦА: За кога? МИШИЋ: За кир Диму. КАТИЦА: Ви са мном шалу проводите.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Био је то отац шесторо деце и уморан од живота и несреће која га је пратила, свуд. Мало риђ, висока чела, са носем као коњски жвал,

Био се оженио, пре пет година, Аном, ћерком Јакова Богдановича, који је био сенатор у Новом Саду, као и отац Петрове жене.

Њен отац, сенатор Јаков Богданович, имао је обичај да каже: „Куд ми Бог даде Татарку!“ Била је то жена тамних очију, а обрва сра

Она је знала да се после посете Гарсулија и хапшења Павловог сви налазе у великој опасности и да јој, можда, ни њен отац, сенатор Стритцески, неће моћи, а можда ни хтети, помоћи.

Па је залупио врата, тако да су се прозори тресли на трактиру. Анин отац, кривоноги, насмејани, сенатор Јаков Богданович, исто је тако био дојурио, из Новог Сада, да види зета и ћерку, али он

Па би се снуждио. Трифун није био саможив човек, нити зао отац, далеко од тога. Није ни у сну помислио да би могао да остави ту децу, и иде сам у Росију.

Танка у пасу, а широка у рамену. Њен рођени отац, кад би са њом имао муке, јер је била својеглава, рекао би: „Није то женско. Арнаут је то!

Кад би капамаџија Гроздин, каткад, плануо на своју бољу половину, његова јединица имала је да слуша, како би јој отац дрекнуо на мајку: „Анђо! Дете ти твоје! Та где ми је игла?

Она би се каткад и гласно насмејала. А затим би, опет, дошло до страсних, дугих, пољубаца. Сећао се како је њен отац, капамаџија Гроздин, био дотрчао, да види свог првог унука.

је, и сад још, у сећању, како му жена оцу одговара, неким тупим гласом из груди, који није био чуо од ње, пре: „То се, отац, не мож казати, речима!“ Тај глас је био изненадио Трифуна. Али је то било пре седам година.

А уобразио да је на њему остануло царство. Из свога детињства, каже, и он се сећа, тако, да га је отац кљукао, причама о Акилу, и греческим јунацима, али он је све то давно заборавио. Све му је то смешно. Треба живети.

Евдокија признаде Павлу да се прибојава, да је капетан занео, уз пут, њену ћерку, па да ће то лудо девојче, које ни отац не може да савлада, пре него што у Беч стигну, сасвим изгубити главу. Велика је брига за родитеље, имати удавачу.

Теодосије - ЖИТИЈА

Хтео бих бежати, а пута не знам. Ако бих како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни

Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много јелена. А отац његов, угађајући му, рече: — Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој.

Набрзо самодржац отац са пратњом заповеди да сви престану плакати, и благодаривши веома Бога, рече присутнима и матери детета: — Будите

је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе ожалостити.

Јер владар мој, Твој отац, сматрајући ме за верна послао ме је ради овога. Уз то, да смо нашли у моНашком образу тебе, господара мога, какво

И да плачем не дужим повест, сви знате да мати, отац и браћа такве до смрти жале. После тога смиривши се и страх Божји још више у срцу осетивши, говораху себи: — Види

И одмах савивши писмо, даде га за оца посланима од оца. А када је писмо донесено, самодржац отац устаде са престола, и клањајући се љубави сина као светима, И примивши ОВО целова га, и развивши писмо прочитати га не

Овога Стефана добродетељи и војничку храброст и богосазнање сада није могуће испричати. Овога узевши отац самодржац, са свеосвећеним Калиником епископом и са свима благороднима, уђе у цркву светих и првопрестолних апостола

За време службе и молитве, самодржац отац и свети епископ часним крстом и полагањем руку обојице на главу благословише Стефана за великог жупана, владара и

А када су изишли из цркве, ПОШТО су постављене сјајне и богате трпезе, самодржац отац рече свима благороднима: — Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се последњим пиром са

те да се растанем од трпезе с меСОМ, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити са вама, никада! Отац пак узе сина сапрестолника, имајући као сатрпезника и светога епископа јер веома љубљаху и светитељски чин.

Вишеспоменути отац Симеон монах, оставши у манастиру Свете Богородице у Студеници, са иноцима који су од раније ту били посни канон

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац. Пре три године ви мене примили у службу... ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности!

АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац. Пре три године ви мене примили у службу... ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Узех једину своју свеску и пођох ка вратима, а Новак упита је ли то све што имам. - Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче?

- Зар отац нема новаца да ти купи књиге и ташну и све што иде уз то, Слободане Галац? - Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?

- рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац? - рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном

За сестру која је то само упола (њена мајка није и моја мајка, али је зато мој отац и њен, што је очигледно по дужини наших ногу и црвенилу косе и пега!

- Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли.

- Весна неће ништа рећи! - Знам - рекао сам. - Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то! - Хтео сам да додам још нешто, али сам се присетио да нема смисла:

крви у себи; волела је чардаш и згодне момке, а кад све није било како је она хтела, тањири су се претварали у летеће. Отац је то наследио од ње, тај таленат да кућу претвори у циркус, мислим, иако он није бацао тањире.

Сахранили су га за пола сата, а они који су га пратили разишли су се брзо као да се нечега стиде или боје. Око десет отац је престао са шамарањем.

да не идем гладан у школу и не би се удала за оног грозног човека кога сад морам да називам оцем, иако је он мени отац колико сам и ја брат нашој мачки.

На њеном округлом лицу с очима као у лутке јавило се нешто као осмех, али то није био осмех: као и њихов отац Јасмина и Драгана не знају да се смеју и као и он имају те округле мале главе с испупченим уснама и израз око усана и

Поп је о греху и покајању а то је било оно што је личило на мога оца. Отац је, у сваком случају, имао богатији речник, али је ипак излазило на једно, досадно до лудила.

и чиновнике како истрчавају из канцеларија да као рибе попију гутљај ваздуха и опет наставе оно од седам до два, а отац је већ дојурио до мене и сео на клупу пребацивши руку преко наслона као да се ништа не дешава и као да говоримо о

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Мој Пера још није зрео; сад му је тек седамнаест година, па још капом ветар тера. — А да шта ће, кад се отац за њега побринуо. Господар Софри је то мило. — Ал’ сам се доста намучио.

да и ја то не чиним, нег’ да узмем којешта, па после да оставим богаљеве, да ме и после смрти проклињу што сам им отац био, а нисам крив?

— Тако исто и код мене, моја је навалила само фишкал. Ајд’ нешто и по њој нек буде, а као отац све ћу учинити, трошићу колико треба, само да буде човек. Та ваљда фишкал сваки не мора бити варалица.

Још мало па ће се дићи Катица и Шамика, и, пољубивши свима руку, удаље се на спавање. Сад отац ослови Ленку да и она седне, и дâ донети „ауспруха”. Донесу га.

— Дед, Ленка, попевај! Знаш оне моје. Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне. „У мјесту пријатном, тихој пустињи”...

Девојке служе, мати наређује. Ту је и „мали фишкал”, гледа у оца брижљивим погледом, канда осећа да отац иде на далеки пут. — Јеси л’ сасвим преправан, Софро? Ниси ли што заборавио? — запита Чамча. — Све је у реду.

ВИ Госпођа Сока сама води кућу. Уме управљати, али за дућан много не мари. Пера је сад у дућану и у механи газда. Отац госпође Соке, покојни Угљеша, био је касапин од заната, и негда јако имућан.

У понашању отворен, пун фантазије, рекао би да није отац погодио што га је задржао за трговца, сувише простране руке, галант.

Зато за дућан нису много ни мариле. Пера је био већ првих година пренебрегнут. Како се родио, већ га је отац наменио за трговца.

Па кад је прве, нормалне школе изучио кад је већ читати, писати и нешто рачунати знао, отац га код куће задржао, није га дао више никуда, и ту је морао бити све и сва.

Долазе ноћу лађари у механу, музика свира, пију, играју; то се Пери допада, па кад отац није код куће, у механи, а Пера с лађарима игра. Играју, али карте, и Пера је с њима играо.

Умре ли лађар, или му се друго што деси, новац је пропао. Сад кад отац није код куће, сад је живот за Перу. Мати, ни ико, не може га контролисати.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Меланхолијом која се претварала у ћутање, све упорније што је бивао старији, и он је, као и отац му, кога је при свакој важнијој изреци спомињао, мирно ишао у рат.

Кад му је умро отац, хтео је да се смири. Некако чудно обухвати га та веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око њега

Само онај велики камен на брегу, над којим је био подигао кров, где му је отац лежао сахрањен, стајао је непомичан и видан, над травуљинама и житом које је, последњих година, већ и у дољи ницало и

Возио се колима по поплављеној земљи, прегледао зидање цркве, коју је брат био започео да диже, у селу које им је отац населио.

дознао још и то да је она била сироче, кад су је удали за Исаковича, и да је мислила да ће јој он годину дана бити као отац, док се не роди прво дете, па ће јој тек онда постати муж.

Свему је био крив његов отац. Тај га је водио за собом свуд. Када оде из војске, као бајаги болестан, и поче трговати, њен живот постаде сасвим

Зидао је цркву насред села. И по изгледу, и по годинама, могао је да јој буде не муж, него отац. Па ипак, и тада још, трајала је међу њима нека веза тајанствене сласти, што беше невидљива и недокучива.

У љутњи својој, сав тај крај којим га је провео отац и брат, тргујући, он би био најрадије спалио или продао, заједно са оним светом који беше, баш он, лично, населио око

То му је била прва, права љубав, баш кад му и отац зажеле да га ожени. Ужаснут ипак, при помисли да је можда никад више неће видети, он је ширио зенице толико и гледао

Од киша и поплава, нарочито је пропатио те јесени онај крај где је још отац Вука Исаковича био населио неколико кућа, на обронку брега, и откуда је Вук Исакович био кренуо са шајкама.

Меланхолијом која се беше претворила у потпуно ћутање, упорно и старачко, и он је, као и отац му, кога је при свакој важнијој изреци спомињао, враћао се из рата.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

) Такође, верује се да не ваља да се дете роди на Ускрс. „Ако се дете роди на Васкрс, држи се да ће му скоро умрети отац и мајка“, пише Милићевић.

Кумство се сматра за највеће сродство, а кум се поштује више него и рођени отац. („Кум се поштује на земљи, а бог на небу.

⁶⁰ Ритуал крштења почиње позивањем кума. Кума зове дететов отац најчешће на свечан, ритуалан начин на два-три дана пре крштења (обично у петак).

Кума зове дететов отац најчешће на свечан, ритуалан начин на два-три дана пре крштења (обично у петак). Отац оде код кума носећи са собом поклон који се састоји од погаче и каранфила.

⁶³ Хришћански обред увођења детета у веру изводи поп у цркви. Док се дете свечано купа, отац или мајка ваља да раде онај посао који би волели да њихово дете ради када одрасте.

У Бољевцу, ако је дете мушко, отац треба да ради оно што би желео да му ради син (деље, пише и сл.), а ако је женско, онда мајка дететова ради неки

Бахофен и други истраживачи сматрали су да кувадом, односно овим ритуалним лежањем и подражавањем породиље, отац заправо потврђује своје право на дете, тј. симболично афирмише своје очинство.

Као што чауш на свадби, привлачећи све погледе присутних на себе, штити младенце од замишљене опасности, тако исто отац штити своје дете.

Ако се купује, њу онда треба да купи свекар, стриц или отац.²⁸ Колевку намешта свекрва, старија жена из комшилука или бабица, никако породиља.

крај њега стоји анђео и шали се с њим. У тој шали кад му рекне: ’умријеће ти отац’, дјетету и није толико жао, већ наставља смијех, али кад му рекне: ’умријеће ти мати’, оно се на мах заплаче.

Чим мајка први пут угледа зуб у детета, она га (зуб) помаже својим млеком, да би детету зуби били бели као млеко. Отац три пута куцне први зуб сребрном паром, да би били зуби чврсти и јаки као сребро.

Мајка, пак, куму поклања кошуљу, а отац неко оружје (сабљу, пушку или велики нож) или лепу доламу. На крају обредног шишања, коса се пажљиво прикупи и

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за отрока који за оцем чезне и

За дете ничије што без недра мајке живот поче, коме не остави отац штита, за нахоче коме нема нико да двори, нико да мости, нико да тепа, самилости!

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

из супротног смера, сваке недеље долази један млади човек водећи за руку сина, који се клатари у ходу баш као и његов отац. Млада жена и млади човек купују, свак за себе, по две карте за представу од три у Кинотеци.

— рече сам себи и отпи добар гутљај лозоваче, стресавши се реда ради, баш као што је чинио и његов отац. — То треба прославити!

Видеће свог оца огрнутог избледелим официрским шињелом, оним истим у коме се демобилисао 1947. Отац ће седети за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од

за столом и гледати у зид, а мајка ће клечати крај лименог шпорета, гурајући кроз тесан отвор чутке од кукуруза. Отац ће казати: »Што нијеси јавијо?

– понови млада жена младом човеку док су улазили у такси. —То је мој отац — рече он. ЦАРСКЕ МРВИЦЕ —Азра... — прошаптао је у слушалицу, уживајући после много година поново у звуку њеног

—Још волиш да понављаш моје име? —Била си једина Азра у читавој школи. — рече. Стварно, како си? Како су твоји? Отац ти још прави најбољи сладолед у вароши?

Надзорник јој је придржао љубазно столицу и додао јеловник. Отац породице учини тром и трапав, полуучтив покрет, као да устаје у њену част, а да се ипак не потруди исувише, док ју је

—Кога више волиш — упита нервозно — маму или тату? Дете је неповерљиво ћутало. —Кажи: обоје! — рече отац. —У који разред идеш? —У трећи — рече поносно мајка.

»Само да ме додирне!« — Ако мене питате — рече отац — овде вам је најбоља дивљач. Имаш ли још фазана? — Погледаћу — одговори келнер мукло. Наклонио се и отишао.

У потпуној тишини, која изненада наступи изнад оглоданих костију, чула је како прежива породица за њеним столом. Отац као да је исисавао последње сокове из овлажене чачкалице која му се попут клатна шетала с краја на крај усана.

— Да видимо јесу ли вас повредили? Свлачио је лагано овлаш закопчану Нинину одећу, као што отац свлачи кћер која је пала у парку играјући се лоптом.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Моје очи Извађене, Моје добро Изгубљено, Моје сунце Огријано, Које ми је потамњело!... — Доста, Милице! — прекиде је отац, више молећиво него оштро. А тада удовица настави: Куку, бане, мој ђевере, Братска дико!

Момци потекоше к вратима. ИВ Уђе око двадесет браственика. Најстарији отац Раков, Мргуд Шутов, с њекаквом великом златном медаљом на грудњаку, скиде капу, што и сви учинише, те започе: —

Али, у потоњем часу, отац се предомисли, видје да дијете није створено за свећеника, те га отправи у војну школу у Праг.

Јанку се завртјеше сузе. Старац настави: — А сад ја, као најстарији по годинама, као отац што бих вам свијема могао бити, ја бих рекао да њешто учинимо. — Реци, стрико! — повлади кнез.

Крцун рече матери: — Причао сам ти јутрос све што су радили с њим и са сестром онај њихов поп и старији брат и отац! Нâко не каза нам, Јанко, је ли ти ожењен старији брат? — Јест. Оженио се баш онда кад сам ја лежао од ране.

— рече Стане. — У нас дјеца мушка све дијеле. — Тако је и право. — А је ли што сестри отац дао? — пита Крцун. — Јест, двадесет хиљада, једном за вазда. — Куку! — учини Стане. — То је благо велико!

Пура Перов имао је само сина Пера Пурова и два синовца већ стасала: Драга и Ђура Машова, којима отац одавно погибе. Као што видјесмо, Перо бјеше ожењен, а жена му Киће немађаше више од шеснаест година!

Архимандрит, наочит старац, добродушна лица, једини пушаше из дугачка чибука. Онај други, отац Јосиф, млад човјек, јак, кратке, црне брадице, лица необично широка, изгледаше приглуп.

Док се облачио, питаше се је ли му и то у дужности да зором иде у цркву. У исти мах привидјеше му се: отац, мати, брат, снаха и поп Фелицијан; учини му се да они са ужасом посматрају како облачи „турску“ одјећу; не говораху

Али има доста младића и дјевојака који нијесу тако вјерени, али се ни тада они не питају, но их вјеривају родитељи. Отац изабере сину дјевојку, па пошаље двојицу од својте да је ишту.

Отац изабере сину дјевојку, па пошаље двојицу од својте да је ишту. Дјевојчин отац, или, ако је сирота, ко оца замењује, пита све браство да ли пристају; сваки браственик има ту гласа, јер да послије

Онда долази пета здравица, која се зове „добре молитве“. Отац напија кћери: „Хајде збогом, дјевојко! Дао ти бог срећу, како бих ја рад!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ОДЛОМЦИ У ТРИ ОДЈЕЛЕНИЈА ДЈЕЈСТВУЈУЋА ЛИЦА: У првом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ЊЕН ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН

првом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ЊЕН ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН ОТАЦ МАТИ ПРОВОДАЏИЈА ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО ПРОСИДБА УГЛЕД 1.

ОТАЦ МАТИ КУМАЧА У другом одјеленију МЛАДОЖЕЊА ПРОВОДАЏИЈА ДЕВОЈКА ОТАЦ МАТИ ТЕТКА У трећем одјеленију МУЖ ЖЕНА ЊЕН ОТАЦ МАТИ ПРОВОДАЏИЈА ОДЈЕЛЕНИЈЕ ПРВО ПРОСИДБА УГЛЕД 1.

Три дана су моја, а после макар вратове, то јест, поломили. (Одлази.) УГЛЕД 2. (КОД ДЕВОЈКЕ) ОТАЦ и МАТИ МАТИ: Али, човече, ја не знам шта ти радиш; не бринеш се ништа за кућу.

Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота... ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет.

ОТАЦ: Ја знам да је тако, ама што ћу? МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има.

Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога. ОТАЦ: Дигла си је с тим проклетим модама па и онај који би хтео, не сме да се усуди; а опет други траже колико не можемо.

проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста. ОТАЦ: Ти знаш, одкад се поквари оно што нисам пре венчања положио новце, одбише се људи. МАТИ: Ти си му давао векслу.

МАТИ: Ти си му давао векслу. ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се.

ОТАЦ: А он је искао новце, па тако ти је. МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј!

МАТИ: То се бар зна, да смо од оно доба начинили кућу. ОТАЦ: И задужили се. МАТИ: То се не зна тако. ОТАЦ: Дакако, ти друге умеш да претресаш. МАТИ: Хеј, хеј, хеј, хеј! Сад ми није до другога него до моје бриге.

Сад ми није до другога него до моје бриге. Да ми је да се девојка отисне, канда би се родила. ОТАЦ: Само је ти дижи нависоко, па ћеш добро. МАТИ: Забога, ти знаш да је девојка под фелером, па се мора мало више око ње.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

кући дође, и у кући мртву мајку нађе, где му крпи гаће и кошуље; сестра му се од старости смије, отац му се још родио није.

Уместо да пажљиво разгледа чашу се необичним цртежом, себични отац, загледан у мали екран, баци зеца на под и он, притом, сломи ногу.

Девојчица се расплаче а отац, ометен у гледању телевизије, подвикне: „Носи се одавде с том глупом чашом!” „То није чаша, то је мој зечић”, одговори

„Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац. Девојчица је била упорна, тражила је помоћ за рањеног љубимца.

Љупке а упорне девојчице успевају, понекад, да своје родитеље поврате из тупости у коју их баца гледање телевизије. Отац дође к себи, разнежи се, и повређену зечју ногу стави у гипс.

Синчић, задовољан, увек заспи пре него што отац доврши причање... Кад поодрасте, зече крене у освајање истинског живота.

Кад поодрасте, зече крене у освајање истинског живота. Отац му даје корисна упутства и неопходна обавештења. Зец мора пазити шта једе; може се надути од детелине, нарочито ако је

— никаквог, загађеног, непостојећег Да до тог отрежњења дође, једанпут ће се потрудити злобни пољар, други пут осорни отац, који ногом руши оно што је дете у будном сну направило: Тамо испод јабуке, разваљен и опљачкан, дућан виче и зове

Склон идеализацији топле породичне атмосфере, Лукић је, у песми Шта је отац, остварио један донекле дисонантан тон, наговестивши и нешто од вечног незадовољства и горчине у односу између деце и

тон, наговестивши и нешто од вечног незадовољства и горчине у односу између деце и одраслих: Молим вас, реците отац шта је. Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује.

Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и

Да ли је отац тата ил’ - судија за прекршаје? Мене отац стално испитује и жели ово и оно да чује. (…) И зашто нисам мислила и како нисам пазила и шта сам опет згазила и

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ДЈЕЈСТВО ДРУГО 1. МИЛЧИКА (сама) МИЛЧИКА: Мој се отац дао у родољупце, надајући се да ће добити службу. То је добро, него је моја партија пропала.

Месарош скочио је од једа и жалости у воду да се удави, и једва су га спасли. НАНЧИКА: Видиш, па срдиш се што ти отац држи са Србљима. МИЛЧИКА: Мени је било због партије.

МИЛЧИКА: Нисам вас скоро тако расположену видила. НАНЧИКА: Морала сам, зашто ти је отац познат као велики родољубац. МИЛЧИКА: Да вас је Зеленићка чула говорити!

ШЕРБУЛИЋ: То је истина. СМРДИЋ: Па истина је да сте и ви Вла. Није ли вам отац говорио: „Лепа је времја!“ ШЕРБУЛИЋ: Мој се отац вас не тиче ништа. ЖУТИЛОВ: Аз иштенирт!

СМРДИЋ: Па истина је да сте и ви Вла. Није ли вам отац говорио: „Лепа је времја!“ ШЕРБУЛИЋ: Мој се отац вас не тиче ништа. ЖУТИЛОВ: Аз иштенирт! Ви сте иначе добри пријатељи били, па сад да се свађате.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

или 1743. године.27 Отац му се звао Ђурађ, по занимању био је ћурчија и трговчић. Умро је око 1748. и после смрти оставио је удовицу и четворо

ЈОВАН СТ. ПОПОВИЋ ЖИВОТ. — Јован Ст. Поповић родио се у Вршцу, у Банату, 1. јануара 1806. Отац му је био Грк, трговац, мати Српкиња, кћи српског живописца из XВИИИ века Николе Нешковића.

Почео се школовати у Вршцу, али га отац извади из школе и да у трговину. С муком је успео да продужи школовање. У Темишвару, од 1824.

Добровски, »патријарх и отац славистике«, почео је научно изучавати словенску прошлост, хватати везе које постоје између разних словенских језика.

поред свих тих великих и несумњивих заслуга његових, данас се не може примити претерана Даничићева реч да је Караџић »отац нове српске књижевност«, из простога разлога што је пре њега, и у његово доба, и мимо њега, било добрих српских писаца

ЖИВОТ. — Отац Бранка Радичевића, Теодор (Божидар) Радичевић, царински чиновник у аустријској служби, био је и сам човек од пера.

После његове ране смрти, на наваљивање Вука Караџића, његов отац издао је из заосталих рукописа и трећу свеску Песама (Темишвар, 1862).

1873. ушао је у Државни савет, и на том месту остао до 1882, када је отишао у пензију. Живећи врло повучено као отац целе једне књижевне династије, умро је у Београду 12. марта 1901. године.

децу волео, и као уман човек који је јасно увиђао да од млађих нараштаја зависи сва будућност народа, и као несрећан отац чија су деца рано поумирала и који је своју велику родитељску љубав пренео на сву српску децу.

Детињство је провео и основну школу свршио у Гарашима, у округу крагујевачком, где му је отац постао свештеник. Нижу гимназију и богословију свршио је у Београду. 1884. отишао је у Кијево, у Духовну академију.

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ Рођен је 4. фебруара 1873, у селу Овсишту, у округу крагујевачком, где му је отац био учитељ. Детињство је провео у селу Јарушицама, такође у округу крагујевачком, где је свршио основну школу.

Поповић најбољи песник, и којој је у почетку свога књижевнога рада припадао и његов отац Јован Илић. Од тих предромантичарских песника он се прво учио рефлексивности, класицизму, од њега су му остали и

Милићевић, Вук - Беспуће

И онда отац, вазда да избјегне да дијете не буде више свједок њихових свађа које су биле оштре, и у којима се нису штедиле ријечи,

она је живила тим спокојним животом; обилазила је мајка више пута, задржавајући се кратко вријеме, свраћао је и отац да је види; једино, преко празника, кад је одлазила кући, мада се родитељи сада уздржаваху пред њом од свађе, она

Тек је осјећала да се је догодило нешто страшно за њу; она једва очекиваше да јој дође отац или мати које није видјела дуже времена, да их испита, да сазна то што је мучи, и да се потужи.

И кад је позваше једног дана из учионице, она сиђе у собу за разговор: на столици сједио је њезин отац нешто омршавио и потамнио од пошљедњег виђења, мало погнут, са рукама међу кољенима, и са шеширом и штапом на столици

На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања. Отац не одговори ништа у први мах, и то је дирну и узруја; и кад се сретоше њихови погледи, оба пуна сумње, он јој само

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Син му је био ђак. Отац га је одмах на рођењу, чим му је фрау Хелене Цвилингсрозе, општинска дипломирана бабица, јавила да је добио мушко,

А син му је и био несташко и окаченик, тако да се забринути отац често запитао: »На кога се уметло, ако ко бога зна!

— Шта радиш ти, море? — викну отац. — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан. — Питам те: шта радиш? — Учим. — Шта учиш? — Учим рачуницу!

— Шта радиш ти, море? — викну отац. — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан. — Питам те: шта радиш? — Учим. — Шта учиш? — Учим рачуницу! — А баш добро! — вели Радисав.

ГЛАВА ЧЕТВРТА Ето тако се понекад или, боље рећи, почешће разговарају отац и син. Јер син, како је брзо схватао, тако је брзо и заборављао те честе очеве лекције из владања, можда већ и зато

Па тако је било и с Марјаном; после неколико недеља падне он у исту погрешку и задоцни још више, тако да је отац сада отишао у башту и одсекао нарочито бирани прут, окресао га, и очекивао тако сина.

— запита тоном на који се морало одговарати. — Тринаест! — Е, хоће у тим годинама!... У тим годинама је, видиш, мој отац умро од »шлога«! Настаде подужа пауза. — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав.

— А сад одмах да ми кажеш људски: где те оћопавише и како? Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут!

— Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах! — убрза Марјан кад виде како отац бира коју страну прута да употреби, тању или дебљу, што је бедном детету подједнако страшно и сасвим свеједно било.

— Е? Баш бурски... — Бога ми, бурски, тата! Питај децу! — Твоја срећа! — рече вртећи главом али одобровољено отац. — А да си био енглески — ја би’ ти сад ту другу здраву пребио! ’Ајд’ вуци се унутра!

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ао јада мога, Да на свету баш никога Не имадем свога! Отац, мајка у гроб паде, Брат и сеја драга, А другога не имаде Срце моје блага.

“ „Ој срећице изненада! У мога ме ишти ћака, Тела би те мома млада, Тела би те ја јунака.“ Путник иште, отац даје, Ето путу дође крај, Ал' и моја рука даје, Драги роде, песму нај! 1843, 5. дек.

“ Вели јад је њега стискô, Замути се њему око, Главу носи од сад ниско Рањен' отац предубоко. Тешку ову бољетицу Није јадан преболео, У ледну је њу гробницу Са собоме он однео. (1844, 12. дек.

још збори речи овакове: „О јерови, моји соколови, Децо моја, моја веља снаго, Сјајно моје ви камење драго, Куда отац са вама поити, Бежи нојца, а данак засвити.

тамо кô луд домунуо, Ваљда га је збунило пециво Што ће скоро на сто се донети, Ваљда оно рујно ладно пиво, Те ме отац не спазио свети.

Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!“ Отац гледну јадно боно дете, Погледа га од главе до пете: „Ришћанице, болест је голема, За њу нема на земљи мелема,

Та соко је кâ му отац био, Што му красно име оставио, Баш кâ таком приликује тићу — Њега зову Гојко Змајевићу. Јутрос рано пре румене

“ Па се брзо Милуну обрати: „О Милуне, моје сунце јарко, Не ударај старог Мустаф-агу, Злотвор твој је, ама отац ми је, Ако падне од тебе јунака, Кô да паде баш од моје руке.

Кроз облак прашни дино коњи вриште, Пушчана зрна наоколо пиште, Ди оштри мачи пламенито звече, Мој отац напред силно врага сече — Онамо ићи таки њему оћу, Слободе врага бити му помоћу.

МОЈЕ СУНЦЕ На небу ми једно сунце сјаје, Дању сјаје, а ноћу залази, Ти си, отац, моје друго сунце, Које мени никад не залази.

Све нестаде што вам дати справља, У траљама отац вас оставља. — 1845. ПЕСМА УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ Једна нас је носила утроба, Једна дојка дојила нас оба, Једна

'“ 52. „Па за руку мене лати, Оде причат реч несретну, Како њему отац, мати Оће другу да наметну; А он рече да без мене Нигде њему нема жене.“ 53.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Биле су само код наше колибе. Сељак хукну. — Онда значи, таман да наиђе твој рођени отац, кумићу, ти га не би пропустио докле га не легитимигнеш? — Па дабоме, друже. Шта ја знам напамет ко је он.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Он и у сну мора да стрепи, да осигурава. Кажи: могао је да плете ужад, ко што је плео и његов отац, а ја ћу на то да те припитам: ко је утврдио крајину? Да ли ти јашеш и киснеш ноћу по Херцеговини?

Шта је сад нашла да изводи? Немам намеру да вепра чекам у кориту! Није мене мој покојни отац неком вепру за вечеру спремо! Дижи се одатле, па д идемо!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Све ми је овим доведено у питање... (Кратка пауза) МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: А лепо је говорио покојни отац: „Каткад и оно што чујеш из људских уста треба да послушаш ко да си чуо из облака!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Је ли, памтим ли добро? Ви бесте са села, скори досељеници. Продали сте у селу ваш посед и дошли у варош. Отац ти и старија сестра умрли, а ти с мајком остала.

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти гоТово све имање на разне послове који му никад нису полазили за руком, а које је он опет

Је ли — да је овако било? ИИ А после? Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше, да повратим изгубљено имање, уздигнем и још лепшим сјајем обасјам већ помрачено име наше.

Била је дете, кад је њени убоги родитељи дадоше Стојановима, да тамо служи, како би је ови после лепо удомили. Отац Стојанов беше прек и суров човек. По натмуреном и косматом лицу из гледаше да нико од њега није чуо благу и нежну реч.

Али једне јесени, увече, рекоше јој да се лепо обуче и накити. Затим изиђе Стојанов отац, узе је за руку и уведе у гостинску собу. — Љуби у руку! — рече јој и показа на људе који беху ту.

И, једва идући, пољуби све оне људе у руку. Они је дариваше, па чак и Стојанов отац, на изненађење свију, пољуби је у чело и извади велики дукат — дублу. — Нека ти је срећно, ћерко, и дуговечно.

Увек само ћути, ради, допушта матери да ради с њим шта хоће. Ни с ким се не препире. Отац му да побесни. Једном га истукао на мртво име и истерао. Отада нико није смео његово име у кући да спомене.

Јер, веле, нису они њу дали за њега старог и његову кућу, већ за Стојана... Тада га дозва отац к себи, не знајући шта да чини. — Седи! — рекао му мрко и показао место ДО себе на миндерлуку.

Данас била недеља, а мене једва отргли са свадбе. Комшија Трајко жени сина првенца. Кућа му одмах до наше. Мајка и отац отишли тамо на вечеру, а мене довели, да није сама Нушка, гошћа, коју је мати још у суботу увече довела.

Једно, да има ко кућу да очисти и ручак зготови, док мајка и отац иду у сватове, а друго да се и она, Нушка, тога дана проведе: да из наше баште преко зида гледа свадбу и оро што ће се

Ето, зато су ме, кад је настала ноћ, силом са свадбе довели кући, затворили капију, а отац и мајка отишли на свадбу, а мене и Нушку оставили да спавамо. Зато сам и био љут на Нушку.

После вечере скупи око себе девојке, па дођу и младе жене. Отац, као увек, повуче се у собу да рано спава. Само мајка с њима остане, а оне, пошто добро притворе капију, запуше рупе

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Зато његови јунаци немају личних имена, већ их потпуно замењују звања и склоности (отац, син, маћеха, пасторак, сиромах, богаташ, правда, кривда, лажов, препредењак, праведник, грешник итд.).

Али најмлађи вели: — Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате шта је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече: — Нека ти је сретна и честита!

Средњи вели: — Ја не дам сестре наше. Али најмлађи вели: — Ја је дам; зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека вам је сретна и честита! И она сила с ђевојком отиде.

На то рече брат најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било?

Тада је отац узме слободити и храбрити: — Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро,

син рече оцу: — Дај ми блага, једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем. Отац му да све то и оправи га у име божије, и он се навезе на море и пође морем путовати.

Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај град и ту воду. Отац му да све као и првоме сину, и оправи га у име божије, и син се навезе на море и пође морем путовати.

Дај и мени блага и галију и неколико момака, да идем и ја да тражим воду. Може бог дати те ћу наћи и браћу и воду. Отац и њега оправи као и прву двојицу, а он се навезе на море и ноће морем путовати.

откуда је и куда иде, стане смерно и жалостиво казивати све по реду, како има оца стара и слепа и глуха, и како му је отац уснио да има негде у некаквом граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо н видео, да му је воде из њега да

Тако и ураде. Кад дођу кући, отац их једва дочека: — Добро дошли децо! Еда је бог дао да сте нашли воду? А старији синови одмах прихвате: — Хвала

Кад детету буде година дана, оно почне говорити матери својој: — Мати, где је наш отац? Она му одговори: — Синко, хоћемо га тражити.

Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Онај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти однео воду од

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ШАЉИВАЦ: Па ништа, господине. Кад ви толико оцева имате, немате се чега бојати. Ако је један отац плако онда кад сте књигу издали, други ће плакати кад ушчита критику.

Који крштен човек носи браду? ВЕЛИМИР: Шта је теби брада на путу? СТАНИЈА: Што да није на путу? Имаде ли твој отац браду? Имаде ли твој дед браду? Који носи браду?

Но шта ће бити ако се ваш отац не склони на то? ЉУБА: Колико сам ја видила, он вас радо има, јер вас више фали него Велимира.

ЉУБА: Зна ли Велимир да ме просите? МИЛАН: Нисам му јошт соопштио, докле не видим како ће отац моју поруку примити. ЉУБА: Ако што примјетим, јавићу вам у писму. МИЛАН: Ја се томе надам. СТАНИЈА: Еј, црна Љубо!

ЉУБА: Мојој мајки није право што се тајно разговарамо. МИЛАН: Ја мислим да идем. Може се догодити да вам отац откуд дође, пак ћу се мало застидити. ЉУБА: Како је ваша воља. МИЛАН (јасно): Дакле научили сте доста.

Ја сам од благородне фамилије, и из далека. Отац ми је врло строг био и зато се. наши поступци нису никако сложити могли.

Кобац дође и однесе и квочку и пилиће. Сад ми се отац расрди, дозове једног који је као волшебник познат, и плати му скупо да ме у магарца претвори.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СРЕТА (покаже каиш): Оћеш да те научим! СУЛТАНА: Ја знам само талијански да певам. СРЕТА: Опет си почела? Кад твој отац поведе медведа, онда му свирај талијански, а мени певај српски.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

XXИ 144 ГЛАВА XXИИ 158 ГЛАВА XXИИИ 162 ГЛАВА XXИВ 168 ГЛАВА XXВ 173 ГЛАВА XXВИ 178 Ани и Јелени њихов луди отац УФУР Волим те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој

Мој отац има, знате, фикс-идеју да је оседео због мене. И уместо да ми због тога буде захвалан, јер му проседи залисци заиста

Па ко је онда мој отац? — вриснем. — Хоћу да га упознам! „На жалост, он је непознат чак и у својој улици — каже папа Жан-Пол — али, ако желиш

На пример, пошто нема чесме у куполи где станује полуилегално, јер га је његов отац пуковник исфурао из куће још пре годину дана, он се умива у WЦ-у једне кафане, два блока даље.

пазите шта ћу да вам кажем одједанпут укопчах да сам смртно заћорена у тог типа из киоска, мада би ми могао да буде отац!

Његов отац Тодор Топ враћао се уморан кући после угушивања уличних демонстрација, а његове жуљевите руке којима је хранио своју

позив за одбрану граница наше миле домовине од евентуалног нападача, а читаву ствар му је спаковао — ко, његов рођени отац, пуковник, да би га најзад опаметио и оканио ћорава посла, то јест мене и сликања!

То не могу да дозволим! — Нека те зове: тата! — Нисам му је отац! — викну, али га маман ућутка, да ме не пробуди. — Опет, ако буде учтив и хладан, то такође може да ме изнервира, да

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Купајте се, смрàдићи, нека прште капљице! (Босиљкови цвàтићи потрусили шафољ су.) - Брже, брже, соколи пожурује отац нас - служба рано почиње! Морамо се прокрасти: да не чују ỳ школи да сте били ỳ цркви.

В У светој тузи хлапе жуч и оцат, а плима хвата алој, смирну, миро: у сусрет Сину кренуо је Отац да Два се ритма сједине у било, да дигну камен Голуб кад затутњи, да згасе очи погребу и смутњи.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

(Полази.) АЛЕКСА: Слуга нижајши. 6. АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА АЛЕКСА: Ваш су господин отац веселе нарави. ЈЕЛИЦА: Као стар, молим; не мари вам он ни за какве красоте које се у Бечу могу видити.

ЈЕЛИЦА: То је вирклих млого. АЛЕКСА: Ја кажем, господична: нема земље преко Шпаније! Како ми отац умре, одма ћу се преселити у Мадрид. Ту су вам моде, ту је манир, ту је воспитаније!

ЈЕЛИЦА: Ах, даѕ wüрде міцх üберраѕцхен; али једно ми стоји на путу. Навалио отац да ме уда преко воље. АЛЕКСА: Преко воље? ЈЕЛИЦА: Ѕтеллен Ѕіе ѕіцх вор, трговац! АЛЕКСА: Ако је иначе прилика добра.

АЛЕКСА: Преко воље? ЈЕЛИЦА: Ѕтеллен Ѕіе ѕіцх вор, трговац! АЛЕКСА: Ако је иначе прилика добра. ЈЕЛИЦА: Знате, мој отац не би толико ни трибулирао, него тује свашта.

Моју су бабу његови одржали, удали и потпомогли, пак оће отац да им врати. АЛЕКСА: То је благородно; премда таква жертва.

АЛЕКСА: Ја за особено шчастије примам. 8. АЛЕКСА и ЈЕЛИЦА АЛЕКСА: Господична, ја би желио да ми је ваш господин отац дозволио непрестано код вас пребивати.

ЈЕЛИЦА: Ја сам сасвим герüхгт: но, молим, устајте, може ми откуд отац доћи; а он је чудан човек. АЛЕКСА: Слатка моја господична, ја вас крилом Амора заклињем: љубите ли ме искрено?

АЛЕКСА: Ћути, дедаче, овако ће боље бити. Не видиш ли да су ово мáме? Она се ћурка заљубила у књиге, а отац блеји у њу, и чуди се шта га је снашло. МИТА: А како си га добио? АЛЕКСА: Зар не знаш? Алат прави занат.

МАРКО: То је у свом реду. АЛЕКСА: И будући да се мој отац засада находи у Америки, то вам пређе шест мјесеци не могу никако одговора дати. МИТА: Ја мислим, господин барон...

МИТА: Ја мислим, господин барон... АЛЕКСА: Не, не; отац мора да пресуди; и ако његова не буде воља, све је всује. ЈЕЛИЦА: О, господин барон, зар се тако чува љубов коју сте

Ја вас љубим искрењејше, али шта помаже љубов, ако ми отац не би дозволио? Онда би ме лишио свију добара и имјенија.

брак ступите, не толико новаца ради, колико наипаче гледајући на отмену лепоту, штелунг и воспитаније; а ваш господин отац вами ће допустити, јер он зна да ви погрјешити не можете. АЛЕКСА: О, Димитрије, ти знаш тко је он!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Имају мотор и тада долазе са гостима. — Како се зовете? — Ивона. — То није домаће име. — Није. Мој отац је служио у марини и путовао много. Али многи ме зову Ролдана. — Ивона је лепше. Довиђења дакле.

— Врло добро. Као што видите, могли сте слободно поћи. Језеро се после сасвим смирило. — Ја сам био вољан, али се отац бојао. И после, кад се Зидар већ враћао...! — Жао ми је да сам вас забадава узнемирио.

У почетку је тешко, јер се насуче, али сад ћемо одмах проћи кроз овај рит. — Како се зовете? — Пипо. — А ваш отац? — Кортец. — Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен. — О, да! — Ви сте најстарији?

— Како се зовете? — Пипо. — А ваш отац? — Кортец. — Отац вам изгледа изврстан тип, весељак и румен. — О, да! — Ви сте најстарији?

Мислим да не волим никога. Они су ме сви уништили. Нарочито ме је отац уништио. Да ме је убио не би ништа горе учинио.

То није био човек који мисли на љубав. Његово срце је било чисто као ова вода. Пипо није слушао шта говори његов отац. Прича је можда била и сувише позната, или просто није одговарала стварности.

— Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име. — То би могао бити такође твој отац! — рече један од њих ономе другом. — Сигурно; он је одмах са гостима. Само није тако дебео. Је ли вас возио?

— Је л̓ се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке? — Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно. — О, никако није ни могао бити ко други, јер је доста да дође неки странац па да је он уз њега.

— Поздравите Пипа сутра. — Били су се забринули где сте. Његов је отац долазио малочас и причао му да су вас дуго чекали у крчми. Мислили су да сте се можда загубили на брду.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А на прагу храма светог, где се Божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете, И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Како да владам у царству невидљивом? Могу само да слуга будем и просјак пред вратима замандаљеним, отац који ме је ослепио за овај свет извидаће ме на оном.

Па иније реченица прође след облака ту и див пристаје на људски језик те ставља овцу на рамена отац у сасвим малој кући осврће се у кожуху где је смок на путевима велики промет они који пролазе нису гладни сирот

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ДАНИЦА (заплаче се): Сиромах отац! СИМКА: Бог да му душу прости! АГАТОН: Какав честит човек; тешко ће се још један такав родити!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду.

Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао. Али сам осећао како савлађује свој бол. Кријући поглед од мене, добовао је нервозно прстима по столу.

Она је сва била обузета једном мишљу: — Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат... Мој се отац наљути: — Ви сте жене злослутнице. Шта плачеш?... Нисмо ја и ти сами.

— Наравно да то не може дуго трајати. На јесен има све да се реши — говорио је отац. — Сироте мајке! — плакала је моја мати, бришуће очи кецељом.

— Ти би боље урадила да га спремаш за пут — прекиде је мој отац. Моја млађа сестра као да није схватала о чему је реч. Њу је више занимало како ће ми униформа стајати.

И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела. Отац се насмеја слушајући њено наивно причање, па ће рећи: — За њих је рат занимљив са декоративне стране.

Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали.

смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности. Отац је разговарао, а мајка ме нетремице гледала и с времена на време тихо и с дрхтајима уздисала.

Погледао сам на часовник. — Е... — Шта? — и мајка ме са страхом погледала. — Је ли време? — додаде отац, па се диже, као да жели да убрза тренутак растанка. — Сине, зар идеш? — Мати ми паде око врата.

Осећао сам како дрхти и све ме јаче стеже. Заплака се и сестра, ваљда што је видела од мајке. Отац је гризао усну и са муком се савлађивао. Онда се обрати мајци. — Доста, буди паметна. Шта буниш дете...

Сестра ми се обисну о врат. Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати. Отац је помилова: — Е, врати се ти, имам нешто да му кажем... — Па што? — и напући уста. — Е, још једном до виђења!

— добаци ми сестра, којој махнух руком, и онда затворих врата. Ишли смо једно време ћутећи. Отац као да се мучио, хтео је нешто да ми каже. На излазу застадосмо. — Е, сине да се растанемо. Али...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Та она је одрасла у сиротињи: отац јој у једном оближњем селу шпекулише, продаје сељанима со и опанке, купује од њих коже јагњеће, вуну, воће и све друго

И сад се живо сећа тога осећања, па му душу обузме слатка топлина. И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним.

И све тако лепо беше, док га једног дана отац не узе за руку и одведе у окружну варош. »Много вас је, рече му отац, па не могу све да исхраним. Узеће те господин Младен, даће те у школу, а ти да га слушаш као Бога.

прекоре што су је овако оставили, ни да јој пишу, ни да је обиђу, а она чами овде у туђини, сама без игде икога свога. Отац јој одговараше на сва питања, али оним истим својим изразима, с којима се погађа и цењка за коже, шљиве и друго; а то

Опет јој у очима блесну онај апатични израз и брзо га нестаде... Оде јој отац, купивши узгред ту у једној кући две овчје коже. Вајдица је и то: зарадиће на њима три — четири гроша.

А ја био у Београду, неким малим послом... рече он, и зачуди се сам зашто је морао то слагати. — Био ми ономад отац, па не могосмо да добијемо квартирину из општине...

Као да је јуче било: смркло се, а они иду страном, више сеоских кућа; мајка носи малога брата, а њу води за руку, отац носи неке поњаве на леђима. Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !« рече отац и насмеја се.

Иду тако, а пашчад залајаше. »Као цигани !« рече отац и насмеја се. »Даће Бог, па ћемо до године у нашу кућу« одговори мати, стежући њену ручицу...

И како то тако одједном? Тек само налетеше облаци, натушти се небо и просу се страшна бура... Сад јој је и отац друкчији, простији, ништавнији, а некад је мислила да од њега нема важнијег лица у селу.

»Сад ће да плане... ево, тек што није... Прво ће њега у леђа, па у мене... Ено га, јест, револвер... Мати... отац... Станка... моја младост !«...

У четвртом разреду, кад га већ сврших, умре ми брат, па умре и отац, али ја положих испит, и ступих у гимназију!... Он застаде, трљајући руком чело, као да се одмара од великога напора

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ “Нит’ се могу обазрети ни одазвати; Занесе ме коњ зеленко међу свекрве.“ “Обазри се, лепа Цвето, отац те зове.“ “Нит’ се могу обазрети ни одазвати; Занесе ме коњ зеленко међу свекрове.

“ 144. Девојка јунаку прстен повраћала: “Нај ти прстен, момче, мој те род не љуби, Ни отац, ни мајка, ни брат, ни сестрица; Ал’ ме немој, момче, на глас износити, Јер сам ја сирота несретна девојка: Ја

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

А ви сте за сат направили куплерај! ЈЕЛИСАВЕТА: Овакве увреде још нигде нисам доживела! ГИНА: Да те је отац кучки кочањком правио, па не би била таква каква си!

ја вам за то не дајем никаквог повода! ФИЛИП: Где се ја налазим? БЛАГОЈЕ: Мене питаш? ФИЛИП: Ти ниси мој отац, Мегарон? И ово није моја мајка, Мегара? ГИНА: Далеко било! ФИЛИП: Ако ви нисте моји родитељи, ко сам ја?

И нешто, да може да поједе! МИЛУН: Имаће он тамо затворску рану! ГИНА: И ти си сигурно отац, разумећеш! Благоје, послужи човека ракијом! Колико ти помогнеш нама, нека теби и твојима толико Бог помогне!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

И кад ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам.

ти на лицу плане плам, блудан и стидан од дара скривеног под срцем сред недара: ја отац бићу тужан, што не убих, ја отац бићу тужан, јер љубљах, што нисам више крвав и сам.

А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци? Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци. Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом.

Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео? И њој ме мати дојила, од првога плача? Љубичасти Шар зна колико сам се стидео, јер, са мном, цветно

Песник зна само да су тамо дошли из оближњег села Црња. Песников отац мислио је, и причао, да је отуда и име њихово, које су добили при сеоби из Црње у Итебеј. Може бити.

У детињству имао сам неколико његових рукописа. То ме је подстицало да и ја пишем. Мој отац, Тома, учио је школу у Ходмезоевашархелију.

Нада Паје Путника није се испунила. Мој отац Тома, прекинуо је ту галерију попова и официра. Несвршени ђак, он је некако дотерао до сеоског нотара, у селу Шурјану.

Тај Панта је био чувени љубавник свог времена и сахранио је три жене. Мој отац се оженио његовом ћерком, Марином, преко проводаџија.

Мој отац, Тома, био је ониска раста, снажних, широких, груди, бркат, са косом лепом, меком као свила. У детињству, на селу, саче

Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао. Ја сам га, међутим, упознао, кад више тако рећи, ништа није читао, сем

Та литература, оставила је у мени дубока трага. Мој отац ме је кљукао историјом Војвођана, привилегијама нашег народа, статутима, причама о нашим, политичким, правима.

Моја мати, Марина, била је девојка крупних очију, косе до колена, и кад је била седа. Мати јој беше рано умрла, а отац тако строг, да је у згради Варошке куће у Панчеву, која и сад стоји, морала да пере камените степенице, пред станом

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ево како он даље прича. Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом

„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом

— Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац. Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим

путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше. Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати. Дан летњи.

Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме. Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да

Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење!

Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком. „Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.

— Луд човек! Шта има да учини?!... Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми

обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело. Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И ту опет седе професори за столом, од некуд дође и његов отац, па стаде пред професоре. »Је л'те да не зна ништа?« — вели отац му.

»Је л'те да не зна ништа?« — вели отац му. »Кажем му ја да он батали стихове, па да учи историју; ал' немам коме да говорим...

И он леже. Спавао је мало, те устаде зловољан и нерасположен. На доручку му отац опази да нешто није све у реду, због чега нађе за потребно да му добро припрети. — Море, ти ми нешто онако...

Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице. Стадоше се отимати обоје ко ће му лепшу реч казати, ко ће га милостивије обласкати, очекујући

— Мамо! — врисну он из свег гласа и скочи с кревета. Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама... где је мама?

Није мене оставила мама него си је ти отерао... ја сам видео... — Ћут! ... багане!... Шта ти знаш ?... — викну отац сурово, али опазивши како се дете пренеразило и унезверило од његове сурове и необичне опомене, он се трже, па му се

Ах, како је било лепо од пре... док не дође она тета! ... Отац дође весео, узме га на руке па му пева и прича пуно лепих ствари...

Отац дође весео, узме га на руке па му пева и прича пуно лепих ствари... После га стану целивати и отац и мати, стану се обоје весело смејати и отимати о његов загрљај...

Што ?... Млађи сам, па нек носим!... Чудна ми чуда!... Или ме отац Сима затекне у цркви, па одмах промени лице: начини се љубазнији...

рекне ми и хукне као да је џакове носио, а ја већ знам да је досад цедио шљивовицу с братијом у кафани »код плована« (отац Сима је пио само шљивовицу, а комовицу, вели, није могао ни омирисати, док су сви остали оци одавали велико поштовање

Видим да се ту мора писати до мрака, али шта ћу кад сам млађи ?... Слушам и ћутим... Или ме отац Петар, кад га господин прота одреди да беседи, замоли да му нађем и препишем сходну беседу из ког штампаног зборника...

А њој није било ни мало криво што је отац не воли. Није на то навикла, није знала за његову љубав, па јој је и његово понашање било обично.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

СПИРА: Ти да се не мешаш, јеси ли чула? СПИРИНИЦА: Ама, пусти ме, човече, макар једну реч да проговорим. Кажем: отац, а не радује се детињој срећи. ЈЕВРЕМ: Ама, ко се не радује, радујем се, него...

ИВКОВИЋ: Шта ћете, послови! Ви знате да бих ја врло радо остао овде што дуже. ПАВКА: Боље би било кад би и твој отац гледао тако своје послове. Истина, зете, кад би му ти проговорио; диже човек руке од дућана па неће више ни да навири.

ПАВКА: Тако он каже, да говориш на зборовима против њега. ИВКОВИЋ: То је већ друго, сасвим друго. Само, отац је отишао даље од тога, он се упустио са последњим људима који измишљају, клеветају и подмећу.

Гледаћу ипак до подне да дођем. Госпођице, вама поверавам интересе моје партије. Отац је наредио момку те сваком ко ме тражи каже да нисам код куће и да нећу ни долазити, па ми на тај начин одбија бираче.

Молим вас, ако ме ко потражи, реците да ћу скоро доћи. ДАНИЦА: А ако чује отац да сам то радила? ИВКОВИЋ: А ви му реците отворено да ви сад припадате мојој партији. Довиђења!...

ПАВКА: Знам, ал' видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена.

ПАВКА: А он га бајаги има? ДАНИЦА: Па има. ПАВКА: Ћути, бога ти, ухватио се с којекаквима! ДАНИЦА: А већ отац? ПАВКА: Шта отац? ДАНИЦА: Он се кобајаги с бољима ухватио! ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш!

ДАНИЦА: Па има. ПАВКА: Ћути, бога ти, ухватио се с којекаквима! ДАНИЦА: А већ отац? ПАВКА: Шта отац? ДАНИЦА: Он се кобајаги с бољима ухватио! ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш!

ПАВКА: Ју! Још ћеш почети против рођеног оца да говориш! ДАНИЦА: Нећу, али што је право, право је! Ето, зар се отац није ухватио и са оним Сретом, а цела га варош и цео округ зна ко је и какав је...

ПАВКА: А ја сам, видиш, од Јеврема чула да он неће бити посланик и да се бамбадава бакће и ломи. ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'!

ДАНИЦА: Не зна то отац, он мисли... ПАВКА: Гле сад ти ње! Дакле, отац не зна, а он зна? ДАНИЦА: Па јес'! ПАВКА: Господе боже, ти то онако из ината само!

ИВКОВИЋ: Да, одложено је рочиште. ДАНИЦА: А ја чујем отац разговара с неким, па мислим неко од његових луди. ЈЕВРЕМ: А, није од мојих.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Он према њима као отац, а они опет према њему као деца. — Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није

— Па добро, већ боље ваљада и не може, господине. Он ка’ отац, а они ка’ синови; све ка’ у сложној кући. Сви га воле и почитују, само га помало мрзе оно неколико чапкуна у селу.

Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије. Отац јој је био нека крупна зверка тамо, нешто на форму нашег окружног начелника, ако није још и нешто крупније био.

Морала је, дакле, да бега, јер се и сам рођени отац повео за маћијом. У свету допадне бездушним људима у руке који се користе њеном младошћу, наивношћу и лепотом, а све

— Е, ако у том смислу мислиш, — онда је то, наравно, твој мал! — А, јакако, учо! Дао ми бог, оставио ми покојни отац, а ја принављам, гледам и трудим се, да може свет рећи: »Ако је бог дао, имао је и коме, вала!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Од интереса је и објаснити шта је то фондација Карлзберг. Два врло богата данска пивара, Јакобсен отац и син, који су стекли огромно богаство у пиварској индустрији, основали су велику, у целој Данској добро познату

радника, други део припада Глиптотеки у Копенхагену, богатоме музеју за уметност, који су такође основали Јакобсен отац и син; трећи део је одређен за научне субвенције, а нарочито за одржавање великих научних лабораторија које носе назив

Џон Виљемсон, чији је отац био поморски капетан и бродовласник, провео је још од ране младости свој век на мору и по морским авантурама.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге, сабљом му се Турци куну — клетве у њих нема друге. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Само га по том памти, а више ништа. А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао, поред Солуна, чак у Цариград, да што више

И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди“, господин. Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој

Живели су од кирије од неколико оронулих дућанчића при крају вароши. Софкине матере отац, вечито болешљив, готово слеп, једнако је седео код куће са навученом модром хартијом над очи, бојећи се сунчанице, и

И чак за време тих путовања умрли му отац и мати, Софкин деда и баба. И као да га гласник није могао на време наћи, када се то десило, те није могао стићи, да

ограђеном зидом и тополама, одмах до реке, пуном свежине и хлада, чак и зиме усред лета, провели би неколико дана. Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа.

После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари. А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно, почео би да пева.

Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна. Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер

Видела је: да јој мати зато тако скупе хаљине даје, да би је том скупоценошћу уверила како заиста то он, отац, шаље, бојећи се да га она, као свако дете, не би сасвим заборавила, или га чак омрзла што никако к њима не долази,

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на

Међутим све то није требало. Одавна је Софка за све то знала: а зашта отац једнако тамо седи у Турској; зашто овамо к њима све ређе и ређе долази, тако да га је почела да памти и да га се сећа

је Софку највише узнемиравало, то је што, откада она почела да расте и већ се и развила у ову своју чувену лепоту, он, отац, све ређе долазио. А она је знала да је то све због ње. Као да се ње боји.

Ено млада, пуна и чиста лица, Ната газда-Миленкових. Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна лица, и већ не у чакширама — а то због те друге, младе жене, да би и он изгледао млађи —

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

“ То је Божо најприје рекао, а затијем разведе на дуго, и потанко исприча све. Док је божје дијете говорило, Отац му и сви небесници не сврнуше очију с њега, нити уха гдје друго обрнуше; заборавише да су прозори небесни отворени

Гроф Венцел, отац му, бијаше једино дијете својијех родитеља, који га не хтјеше мородовити наукама нити га од себе одвајати, но га

Што се тиче учења, учили су заједно с прва, код домаћега попа, док научише читати и писати, а по томе отац их опрости даљега терета, оставивши попу само старијега — који, узгред буди речено, завиђаше и брату и сестри њихову

неправда, законом освештана на њиховом властитоме огњишту, бива: да им је мајка само Венцелу мајка а њима маћеха; тако отац, њима очух. Тога ни међу животињама нема.

Штап љосне о врата па на таван. Врата се у тај мах отворише и у собу ступи Венцелов отац. Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило.

Овај разумједе, па (сиромах са дипломатскијех разлога!) пусти да га старији лупи. Отац потапше по рамену побједиоца, па гладећи се по трбуху, (тијем је вазда изразивао задовољство) обећа му, да ће га с

Венцеловци — дознадоше све. Чуда те се и толико могло крити. Разумије се да их отац одмах затворио у двору, кињио и казнио их како су — по његову мишљењу — и заслужили. То се десило на измаку љета.

Стана отвори врата и промоли главу да види небо, пак поврну се и настави што бјеше почела. У толико и отац јој поче да нешто иза сна говори, баш као да замјени свога лези-друга, који бјеше престао булазнити.

Обашка што ти сердар вели, а обашка што од нас чујеш, па измјери што је претежније, рекосмо. Иако је он отац јој, ми смо јој браћа, па не може ни он преко свијех нас; а ти знаш колико нас је и какви смо!?

“ „Мој синко, сам кажеш да Пејова кћи не може поћи за Кићуна. То је њу везивало, а мимо то ништа друго. Ако она и отац јој пристају, нека пође за твога сина, то се по себи разумије. Ако ли неће, нагнати је нема се разлога...

„Е, фала ти!“ рече она, пољубивши му руку. Стана, у тај час, таман дође из кола. „Јеси ли се наиграла?“ запита је отац, па је загрли и притиште к срцу, дирнут, јако дирнут. Цура се мало зачуди тој милости, ту пред званцима, против адета.

кад нам власти јаве да те нестало, те да је прилика да си побјегао у сусједну Црну Гору, онда изгубих свако надање. Отац је рекао да ако те ухвате, да ћете мушкетати, и да је то право. Стрико ме тјешио сваки дан. Залуду ме тјешио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Газда сам: где ми је лане стајала со, ово године стоји ми брашно. Добар си, само ти отац рђава сина има! Запиши угљеном по тави! Здрав стрељач: кад на банак сједне, у пећ погоди.

Из дома. — Одговори се у шали на питање: Одакле си? Кад спава круха не иште. — Одговори отац, кад га ко пред његовим синчићем пита: је ли ти добар? Како оваца не држим, паса не чувам.

— Свак’ је себи први брат. — Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче).

Кад лисица преко леда пријеђе, Онда можеш топове возити. Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица. Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама.

— Брат. — Зато је тако дубоко. — Лијепа је кисела погача у кисело млијеко. — А окле ти знаш? — Виђео је мој отац ђе једе попов ђак. — Одакле си? — Одакле ми је и жена. — О Турчине, за невољу куме! — А ти, Влаше, силом побратиме!

— Па какво ми добро видиш? — Црн Алија, црн ти си ми, синко? — Црна си ме и родила, мајко! — Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти? — Ја стојим међу њима, па се каменим.

— Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти? — Ја стојим међу њима, па се каменим. (Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца? — Што виде од оца.

— Приповиједа се у шали како је некакоме човјеку син казао да им је вук изио кобилу, а отац му рекне: „Не говори на сва уста“! Онда син метнувши на по уста три прста: „Богме и ждријебе“. Не да ћосо Босне.

— Зато што си наш ага. — А ко ти је казао? — Казао ми је ђед и отац. 10 Питао бег рају: — Ма како можеш тако слатко суха хљеба јести? — Огладни овако као ја, па ћеш и ти за ме два.

— Чули смо да ваше поље није као наше тврдо и плитко, него дубоко и житко. 5 Питао Приморац Црногорца: — Зашто ти отац онако лудо лани погибе? — А зашто твој прољетос опако женски умрије?

— У мојим здравим рукама. — Међер, твоје је лепше и сигурније. 17 Питали сироче просјаче: — Ко ти је отац? — Сваки добар човек. — А ко ти је мати? — Свака добра жена. — А ко ти је брат?

(руку) велику врећу, у којој баца немирну и непослушну ђецу, па их неђе у планину носи и у једној пећини спрема, а отац их и мајка о Ускрсу шареним јајима откупљују...

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ИИ. ЛАЖ ЗА ОПКЛАДУ. Послао отац дијете у воденицу, па му казао, да не меље нигђе у воденици, ђе нађе ћосу. Кад дође дијете у једну воденицу, а то у

“ — „Би, зашто не би; ево ће се моје сад изамљети, па онда мељи колико ти драго.“ — Али дијете помисли, шта му је отац рекао, па изиђе на поље, и пође уз поток у другу воденицу.

да умијесимо колач од твога брашна.“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: „Ајде де.

Кад дођем кући, а то ми се родио отац, па мене пошљу Богу по водицу. Сад ја почнем мислити, како ћу се попети на небо, док ми паде на ум оно моје просо, што

Брже боље отрчи мој отац, те доведе кобилу и жетеоци лијепо стану жети по ладу. А ја узмем џбан, па одем на воду. Кад тамо, а то се вода

па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села! Отац и мати, и други дворани стану га одвраћати, да се прође те срамоте; како би он, царски син, узео говедарску кћер, код

24. Двије чавчице напоредо стоје, а једна друге не види. 25. Девет баба по леду се плаза. 26. Док се отац роди, син по кући оди. 27. Дрвена кучка у потоку лаје. 28. Дрвено тело, гвоздени зуби, камен прегризе. 29.

79. Нит' шушну, нит' бушну, а у кућу дође. 80. Од земље се диже, а не може се дигнути. 81. Отац у колијевци, а син у сватовима. 82.

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.

ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.” У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „За Бога, синко! где си?

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера?

А када је к нама дошао триблажени наставник, отац наш Симеон монах, због врлине то јест љубави, коју топло искаше од свих, и желећи да прими наш монашки лик.

преподобног оца Симеона монаха Године 6708 (1200), месеца фебруара тринаестог дана, у вечно пресели се блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај иа мени.

Ако ли их не прима, то нека се изабере један који живи целомудрено и да он буде отац најпре игуману, а потом и свој братији. Заповедамо да ни један од вас нема другога оца.

световне власи јесте да се исповедају само оцу, а не коме другом или игуману, као што навише писасмо, да би знао отац свих дати свакоме потребно исцељење. И ово треба да буде овако.

Да друго оставим, рече свети Василије: „А и сам игуман, као отац о деци рођеној да брине се, надзире по могућству свачију потребу и ваљаном помоћи предузме исцељење и очување, и

типику Молим, Господа ради, све вас, браћо и чеда моја у Господу вазљубљена, сачувајте све што сам вам ја, смерни отац ваш, заповедио, и сву вољу моју примите и савет и заповест неразрушиво и непромењено, вама на корист и спасење душевно

Ако ли преступите ову заповест, огрешићете се о оно место, те ће вам супарник на страшном суду бити преподобни отац Сава и ја смерни.

(Мт. 19, 29; Мк. 10, 29-30) Овај, дакле, богољубни отац наш и ктитор, желећи га примити, молбе узашиљаше ка премилостивом Владици, да га не лиши жеље.

“ А он, блажени старац, премудрим речима посаветова их као отац да престану са ридањем и сузама; а Божијом вољом изабра благородног и љубљеног сина, Стефана Немању, зета

И постави их обојицу пред себе добри отац, и говораше им: „,Синови, мојих закона не заборављајте, а речи моје да чува ваше срце, јер дужина живљења и године

Када је ово свршено било, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда, Свету Богородицу Доброчинитељку. Госпођа Анастасија оде ка Светој

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЦМИЉА: Манијаке сам сасвим друкче замишљала! ИКОНИЈА: Ма какав манијак, будало! Кажи ми ко ти је отац! ЈАГОДА: А и то ти је посебна прича! Мами умро муж у заробљеништву... ИКОНИЈА: У Немачкој?

Шта се то зашта пришило? ИКОНИЈА: Па тај са станице... тај, што си га распалила... па то... то ти је тај твој отац, несрећнице! (Улази иследник) ЈАГОДА: Знаш ти шта говориш? ИКОНИЈА: Колко синоћ, пито за Вукосаву! Причо и за њу!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

НАЦА (долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао? Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао.

Не даш је... другом! ЈОВЧА (разуме сумњу, плане, уплаши се од помисли да свет, и владика, сумњају да он сам, отац, нема што с Васком; жури се да ту сумњу отклони; сасвим се приближује уз владику, гледа му у очи право, силно): Дедо!

а... тамо... а... а. ЈЕДАН ДЕЧАК (навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча! ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

| Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату Тамишварскому. Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села

Видимо да, по првом Никејском собору, отац светога Григорија Богослова Назијанзина, у чесном браку живећи, епископ је био и синове и кћери изродио; тако брат

на архијерејства, како Василије Велики, којега је брат био епископ ожењен; како Григорије Богослов Назијанзин, којега отац, епископ будући и ожењен, изродио је многе синове и кћери.

краси и одева, да цар Соломон, у свој слави својој, није се могао оденути ни украсити као један од ови[х] цветака? Отац небесни. Погледајте на птичице по воздуху. Ко и[х] [х]рани и ко и[х] одева? Благи промисал оца небеснога!

Рекао би[х] као да сам га познавао пре млого година и као да ми је својим взором рекао: ја ћу бити твој благодетељ и отац. И кад не би се смијао, на лицу би му неко тихо и природно осмејавање цветало.

У овом видим и познајем таково лепо плана расположеније, којега не само ја сам с детињском мојом памећу, него и отац мој и дед да су ми с[а] својим советом помогли, не би[х] могао тако измислити, расположити и благополучније у

” „Дакле боље је мени“, речем, „уклонити се за времена?” „Ја сожалујем“, одговори ми божествени и блажени отац, „али у оваковим опстојатељствам не знам ти совјета дати.

Ко је мени за богом највећи свети отац разве онај који ме је родио и отхранио? Да се он (сачувај боже) није оженио и мене с мојом слатком родитељницом да

јест да сам се једва страсти путовања избавио и нама[х] затим у недуг среброљубија запао, и да сам у овом послу прави отац Маук, којега нос не би тако сврбио да му вино није мило било, које, како би му на ум пало, а често би падало, тај час

МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ ат (хат) — коњ атар, ајтар — воља, расположење, пријатељство ашче — ако баба — отац багатела — ситница, ништарија бака — нуто, гле, види, пази Бако Веруламијус (Френсис Бекон Веруламски, 1561-1626) —

— опет, још памет — успомена, спомен паметозлопствовати — злопамтити паметствовати — памтити, сећати се папа — отац парадигматичан — узоран, примеран параклисар — млађи црквењак, звонар парасити се — одустати Парнас — седиште музâ

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

И постави власт Кушмеља кнезом у Зврљеву. А Зврљевљани у тој прилици рекоше: „Лако је ономе бити светац, коме је бог отац!“ Бива: „Фра-Брне је бог, пак ти је лако, Кушмељу!

овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку!

Али једног вечера, смркло се увелике, а Чмањак не јави стоку кући. Тада отац отиде да га тражи и нађе га несвјесна. Осињача одмах погоди шта му је: „Нагазија је нисритник!

Пошто се сасвим раздани, Бакоња узјаха на кулаша, а отац пође пред њим, те се кренуше ка манастиру. Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син

Готово сви Зубаци и Кркоте и Брзокуси бијаху по двориштима, кад отац и син прођоше, али се нико не јави, нити се учини вјешт тој ствари. Кушмељ и Кушмељић стигоше у ручано доба ка води.

— Ја то не разумим, нити се спомињем да је то река који свети отац — рече Тетка забринут. — Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу.

— Немој, брате Брне, мећати таке мисли у главу. — Ја ти кажем да је река ники отац, а ја не мећем никакве мисли у главу. Више нијесу о томе говорили.

— Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе! Он већ мисли да си отишâ!

Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац начини тужно лице. — На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду —

Коња су украли рођаци, а не брат, па се мали Иве ситио да је то њиов посâ, те је отишâ у Зврљево, те он и отац нашли коња и довели. А шта су бацили кривицу на друге, то би болан и сваки од нас учинија.

Кушмељ чим разабра о чему се ради, намисли да и он иде у град. Бакоња се опирао, наводећи за разлог да отац нема коња који би се могао испоредити са Теткинијем и Срдаријевим, али њекако и Осињача бјеше уз мужа.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дукати га измишљају, помисли, и рече: — Моје око неће промашити. Не бој се. — Мој отац има још једног сина — рече за себе Ђорђе, а по лицу и рукама разли му се трновита врућина.

Ја и ти смо вршњаци. Заједно смо одрасли и војску служили. Заједно ратовали. — Не лажи. Мене ни отац не жали. Пред друмском механом волови нагло стадоше, хукћући у ситно крцкање кола.

га је одозго и жмираво, стајали су уз манастирски зид по коме су милели гуштери, а шума је кркљала од вике и свирке... Отац је њоме, лепом, женио њега да се хвали снајом, зар се мало причало по селу, Док ОН, Ђорђе, лута по свету са дукатима...

А и тај отац који би оном небрату господском И моју кав дао, своме паметном, добром сину, школцу, којим се хвали, сваком ко дође у

А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба

Није му сметало што је из сиротињске куће, и што јој је отац бунарџија и надничар, јер видео је још код манастира да је по свему друкчија од његове Живане, танке, мале и савијене

пута рекао да ће му глупаци и лакташи заузети место и да му ништа неће вредети памет и школа у Паризу, ни што му је отац Аћим Катић.

Нема врата у Србији која се пред неким његовим с добродошлицом неће отворити. А мој отац? Лука Дошљак, воденичар... Симка уђе с наручјем дрва.

Све је исто... Као онда, као некада, кад је он ту живео, и кад је пошао у Француску. Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац, великошколац...

Кочијаш нагло заустави коње, окрену се њему и смешкајући се рече: — Ту смо! Треба му одмах платити, да га не види отац. Уздахну гледајући снег у пазусима јасенова. Најважније је не бити сентименталан, јер свет је суров и равнодушан.

— Откину горњу копчу на кожуху, раздрљи се. — Треба да знате да се женим. Да, прво то... — не сме да ћути, јер отац изгледа тако као да ће да се туче, хтеде да устане и да каже да није због тога дошао, али га Аћим претече: — Кажи,

— шапуће загледан у два велика ока, туђа и пуста, мора да га гледа. — Јесте. Али ћерка није што и отац. — После толико година дошао си кући то да ми кажеш? Аћимов син — Тошићев зет!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун. Девојчичин отац га раменом изби, али врата су изнутра нечим била подупрта.

Наједном, као на договорени знак, малено јато поче да се пење увис. Девојчичин отац потрча да бар једно од њих ухвати, али шарено јато већ је лепршало изнад крова, смејући се.

ЗЛАТНА КРАБА Дечаков отац био је најславнији рибар на сва три мора, али дечак је жалио уловљене ракове, шкољке и рибе, нарочито оне најмање које

Прича о дечаку који помаже рибама и раковима убрзо обигра сва три мора. Дечак за њу није знао, а није ни отац који је крадомице, да син не примети, с тугом посматрао малишана. »Зашто ли не расте?« — питао се.

С лажима је било још горе. Он, који никада није лагао, сада је горео од жеље да било шта слаже. Довољно је било да отац замоли да размрсе мреже, па да му из уста излети да га боли стомак, или да још није написао задатак.

« — питао се посматрајући дечаков лагани ход. Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу.

— Волео бих да видим острво на коме си се родио! — рече дечак једнога дана, а отац осети како му се језа, као ледена вода, слива низ кичму. — Далек је пут до њега!

— Желео бих да видим светионик! — рече. — Можда је дед још жив! — Можда — промрмља отац и поче да опрема највећи и најраскошнији брод. Ако на острву неког има, нека види шта је стекао!

Узалуд певале птице. Није их чуо. Шта учинити када је принцу досадно? Мислила и премишљала царица мајка, цар отац, лекари и мађионичари. Смислили да му поклоне крилатог кона. Можда ће га коњ обрадовати? Кад, гле врага!

Је ли им је вила на дар дала? Или им је ђаво дебело подвалио? Ко зна! Као што зиме предају поља пролећу, отац ј е сину, а дед унуку предавао вештину претварања дрвета у чипку, али се село од силног рада не заима.

Његова кућа била је издвојена од осталих. Ретко је ко у ну и залазио. Али кад након дугог боловања умре дечаков отац, сеоски старешина дође да их упита од чега ће сада живети. Мајка занеме. Затим објасни да и она помало резбари.

Мајка сопственим очима није могла да поверује. Није могуће? Такав облик и такве шаре ни дечаков отац није знао да смисли, мада је био један од најбољих резбара у селу.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Кад је то чуо, први се упрепастио његов отац, Павле Нешић, кожарски трговац, а до сржи се препао кад му је син изјавио да би на страну да изучава језике.

Био је готов човек (како се то тада говорило), и отац, за пет дана је пунио тридесет и једну годину, а још се играо. Речима, дабоме.

Тако су готово у исти час исказивани и сумња и вера. Таман је понешто и научио кад му дед и отац погину, у Кочиној крајини, у борби са Турцима.

Михаило, други Обреновић у изгнанству, приредио је, како су му налагала осећања али и како је то захтевао његов отац из Беча, величанствену сахрану својој мајци. И Вучић је у Београду, 16.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

90 XЛИВ* НЕГДАШЊЕМ ПРИЈАТЕЉУ 93 XЛВ ОТАЦ И СИН 95 XЛВИ ОТАЏБИНА 97 XЛВИИ ПАДАЈТЕ БРАЋО! 99 XЛВИИИ СВЕТЛИ ГРОБОВИ 101 XЛИX СПОМЕН НА РУВАРЦА 107 ДРУГО ДОБА

Све нестаде што вам дати справља' У траљама отац вас оставља! Бр. Радичевић XЛИИ* БРАНКОВА ЖЕЉА (причула се З.—Ј. Ј—ЂУ) Ја познадох што несам познав'о, Први санак

“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

погледом На гробове оне светле, - Повеснице дугим редом, Мора чути како ј' живо, Кроз векове, кроз маглину, Дед унуку, отац сину, Борац борцу довикив'о: „Где ја стадох - ти ћеш поћи!“ „Што не могох - ти ћеш моћи!“ „Куд ја нисам - ти ћеш доћи!

У врх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мис'о на далеко лута, И поглед блуди сањив, благ, и мио.

У то би халка закуцала. - „Петар!“ - Ускликне отац; - „он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци.

Затим би отац, ведар к'о сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно поч'о, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...

И на ме, усред ових њива, К'о раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго Отац силази све ближе. Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости метнемо границу, да с гордијем влацем

Ја сам отац и свјетило правде! Када Адам с легионом својим осуђено изврше сужанство и пренесу чрез јудол плачевну смртни оков

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

прикупило, средило, проучило и објавило, увидело се да је Демокритос био један од највећих мислилаца свих времена и отац материјализма.

родно острво Самос налази се пред малоазијском обалом недалеко од оног места где лежи лепи град Милет, са којим је мој отац Мнесархос водио живу трговину. Тако сам већ као дечко дознао за велика дела Талеса Милећанина.

Он је, истина, провео своје детињство на краљевском двору у Пели, где његов отац Никомахос беше лични лекар македонског краља Аминта ИИ. Но, Боже мој, тај македонски двор!

Аристотелес гледаше замишљено преда се, а стриц промени тему разговора. „Отац ти је, колико знам, оставио лепо имање“, рече он Аристотелу. „Да, добих прилично пара за њ“. „Ти си га продао!

„Нисам спочетка ни помишљао да дођем овамо; док ми је још отац живео пођох у Абдеру“. „Наблизо твог родног места, на домак границе наше државе, а за који дан и под њеном влашћу“.

Преписах све што пронађох, вратих се у Стагиру, а кад мој отац умре, продадох своје имање и дођох ево овамо да пођем у коју од овдашњих филозофских школа“, „Овде си, синовче, на

е., а претстављале златно доба алексадриско. Он доврши и прошири александриски Музеион што га је његов отац основао, сазда и попуни славну музејску библиотеку и позва у своју престоницу научнике из свих крајева некадањег

Коперник ступи у ватиканску палату. Препоручително писмо што му га је дао отац Бонифације отвори му свака врата на која закуца, и зато се убрзо нађе пред управником ватиканске библиотеке,

Тада је његов син, који се такође звао Ото, студирао на Универзитету у Бечу, а отац га често посећивао. Онде ћу их, надам се, наћи обојицу.

„И ваш отац је у Бечу!“ узвикнух обрадован. „Налази се по послу наше родне вароши овде и јутрос је отишао у царски двор.

Зато је мој отац мислио да ће у овој царској вароши, поштеђеној од рата, бити боље“. „И ви се у томе нисте преварили?“ „Како се узме.

Син му пође неколико корачаја у сусрет. „Опрости“, рече му отац, „што си толико чекао на мене“. „Али, драги оче”, рече му син, претстављајући ме њему, „мени беше толико угодно у

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

„И твоју срећу ни најмање не мути околност: што њезин отац не пристаје на брак и што ћеш се прексутра венчати на мало незгодан начин, јер, као што ми рече, она треба да одбегне?

“ „Не, шта ме се тиче њен отац?“ „Части ми — узвикнуо сам одушевљено и гласно да његова сестрица утрча у нашу собу — ја уживам кад човек отме жену,

Никола, па нам је, после, кад се кола кренуше путем у село, причала о томе како је синоћ вешто и лако умакла из куће. Отац ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала

— Ја видим, ја осећам да имаш крупнијих брига — рекох. — Зашто ми се не повериш? — Па, ево — рече он — прво: отац ми је обешен. — Јадни Никола — крикнух изненађен и зграбих га за руку. — Шта ми кажеш?

Потказан од суседа, он је осуђен зато што је под патосом спаваће собе пронађен Мој турски карабин... Мој отац био је велики јунак. Ти си га врло мало познавао.

Ја сам стекао још један свестан живот, задобио сам још једну љубав, ја имам још један свет. Срећан сам што сам отац, увиђам да никад нисам био тако озбиљан као сад. Побратиме, узми читај ову Бобину карту.

Секула своју мајку није упамтио, а у седмој години сазнаде, једнога дана док се играо, да му је отац, штабовски трубач Јефрем Ресимић, иако ни часа није боловао, умро насред калдрме ивањичког сокака, недалеко од

— Видиш, и ја могадо' да се оженим у Београд. Мој отац ради с прве фирме, с гросисти. Али куд ћеш, бога ти, куд смеш?

А ви? Зар и после свега тога, збиља, можете мислити лепо о човеку? Размислите поново: мајка и отац одступају с војском испред непријатеља кроз Арбанију само, како су говорили, ради тога да сачувају живот сина јединца.

Сећате ли се? Мајка, скрушена, луда, као застаде, окрете се, али не остаде. А отац, он је давно већ измицао клисуром. Е ла лепо, то су били родитељи, је л’ те? Рођени родитељи!

А до нас, у великој соби, јечи отац, мој отац, мој рођени отац. Он и не сања шта се овамо збива, болестан је и наслоњен на гомили белих јастука, у

А до нас, у великој соби, јечи отац, мој отац, мој рођени отац. Он и не сања шта се овамо збива, болестан је и наслоњен на гомили белих јастука, у највећим је

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Гледам на њ с увиђавношћу и с отпуштањем, као да сам ја њему отац. А понекад, опет, као да сам му старији, и разумнији, брат.

ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова. Њен отац је имао мали млин за бухач и уживао глас мирна и честита човјека.

Мој „смртно заљубљени” отац остао је кратко вријеме уз моју мајку, с њом зачео мене, свог сина, па опет одлутао морима.

Замислите дијете у гарде-енфант-y с брковима!) Колико год је мој отац задао дједу јада и главобоље својим немиром, толико му је овај стриц, на сасвим други начин, наносио непрестану бол

— Час касније приступили су хидроцефалном створењу моја девојка и отац; подигли су је из наслоњача, свако под једно пазухо, и одвели на спавање.

Црн, улаштен, испупчен кров сјајио се на сунцу. Из аутомобила испаде читава мала фамилија: отац, мајка, ћерка, већ дјевојка, и синчић. Зацијело су дошли некоме у походе.

Зацијело су дошли некоме у походе. Отац је залупио стражња врата не пропустивши да прије тога малко спусти стакло, ради вентилације, како касније не би било

Борио се против умјетности у себи исто онако, и исто онако безуспјешно, као што се његов отац Сергије борио против чулности.

А то не волим, никако не волим. А да ти кажем (као што би, уосталом, и требало, јер бих ти могао бити не отац него дјед) напросто „Радивоје” то би било превише фамилијарно.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Оно знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

Мислио је о оној увреди. Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици. Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову

Али зар је он крив за то, и зар је то каква кривица? Та они не имађаху ништа ни у тору ни обору, а отац га је често поучавао: да се треба користити свачим »што ти до руке дође«.

Само се, напоменуо би му отац, треба добро чувати туђих очију. — »На невидишу нема кривице!« То значи: ма шта урадио, нећеш бити крив, ако те не

Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка.

— О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва. — Оди, дери курјака док је врућ; бојим се нећеш моћи сутра, кад се охлади.

И досада је други за њега мислио, најпре отац му, па после Вујо, а он је умео само извршити оно што му се каже. И ову похару извршио је по плану и наговору Вујову,

— Тако, соколе! Оружје ти је сад и отац и мајка, па треба да га гледаш као око у глави. — Куд ћемо сутра? — Чекај, док дођу и они други, па ћу вам онда

После краткога времена зачуше пред собом певање црквених песама. то се отац Симеон слободи кроз клисуру, којом се долази до манастира.

После дугога читања, отац Симеон, држећи у рукама воштаницу, обрте се младенцима: — Хајде за мном! — рече им, па се окрену и пође око стола,

Ја сам те крстио и једнако си ми пред очима растао, па сам баш мислио и радовао се кака ћеш бити ваљан момак. Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио...

Истина, отац те, Бог до га прости, није никаквом добру учио... то се већ зна, немој да ти је криво и ако ти је отац, али, брате, ти си ми изгледао друкчији... — Е, мој попо... шта ћу, таква ми је, ваљад’ судбина...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

МУЈА 333 ЦИГАНИН И СВЕТИ ДУХ 334 ЦИГАНИН И ДИЊА 335 ЦИГАНСКО ДИЈЕТЕ У ХРИШЋАНКЕ 336 ДОБРА ХВАЛА 337 ЦИГАНСКА ПИТА 338 ОТАЦ ТУРЧИН, А МАЈКА ХРИШЋАНКА 339 АКО СТЕЧЕ ПАМЕТ, НЕЋЕ СЕ ОЖЕНИТИ 340 ЂЕВОЈКА, МАГАРЕ И БАБА 341 НЕМА

Помор се ширио од запада према истоку и остављао за собом читаву пустош. Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире?

Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља. Онда му отац рече: — То је истина, али може бити да има гдегод у свету места где би се човек и спасти могао.

Чим је прекорачио бразду, одмах се сети на свога оца, па повиче: — Идем да видим шта ми ради отац. Девојка га почне молити да не иде, али Петар не хтеде слушати, него узме оне своје три ствари и одмах оде.

Сигурно је мој отац мени нешто оставио под њим, кад се вратим да нађем и узмем. И тако почне дизати камен, да види шта има под њиме; али

Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.

Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си?

Мој је отац змијски цар, па хајдемо њему, он ће те добро даривати. Него немој се преварити; што ти год уздаје немој узети, него му

Када мали пође, а змија, царска кћи, пође за њим. — Куда ћеш ти? — упита отац. — Како куда? Идем са побратимом главом по свијету, када га ти не хтједе даривати онако како је заслужио.

иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год xоће у свему царству.

Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.

Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им свакоме по коња и остало што треба за пут, и тако они отиду.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом,

Једнога дана, Мане је цепао дрва. Како је замахнуо секиром, мој отац, који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш,

Мој отац му је скренуо пажњу на то, рекавши: “ Повуци тај капут, оштетићеш ми точак.” Имао је чудну навику да говори сам са собо

Мада мајци морам да захвалим за сав изумитељски дар који поседујем, и вежбе које ми је отац задавао мора да су биле од изузетне користи. Оне су се састојале од свакојаких задатака.

Моја мајка је потицала из једне од најстаријих породица у нашем крају и припадала је лози изумитеља. Њени отац и деда су изумели многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе.

Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар. Када се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану.

А онда је, одједном, настала велика промена која је изменила читав мој живот. Књиге сам волео највише. Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем.

Мој отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао, покушавао сам да задовољим своју страст за читањем. Отац ми то није дозвољавао и побеснео би када би ме ухватио на делу.

Картање је за мене представљало ужитак над ужицима. Мој отац који је водио узоран живот, није могао да нађе оправдања за тако бесмислено траћење времена и новца коме сам се одао.

“ Отац је, за разлику од моје мајке, често давао одушка својој срџби и свом презиру. Мајка је разумела мушку природу и знала ј

Мој отац је побелео од беса. Благо ме је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад применио али се уда

Овај недостатак је претио да угрози целу моју каријеру и мој отац је имао озбиљне тешкоће да ме прогура из разреда у разред.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Становници Идвора били су одувек земљорадници а већина од њих била је неписмена у доба мога детињства. Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати.

На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак. Мој отац је био кнез неколико пута. Попови и народ бирали су своје духовне и световне старешине, патријарха и војводу.

него је очаравао своје слушаоце причама о аустријским походима против Фридриха Великог о којима му је причао његов отац по повратку са ратовања у Шлезији. Добро се сећам његових прича о Карађорђу, кога је лично познавао.

Сећам се да ми је отац казао једног дана: ”Ти нећеш никад бити царски војник. Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара.

Одједанпут сам приметио да су се отац и његови пријатељи згледали у чуду. Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски

Изгледало је као да се погледима питају: “Какву нам то јерес прича овај дрски деран?” А онда ме отац строго погледа и упита да ли сам ја заборавио оно што ми је често говорио да грмљавина настаје услед тандркања кола

Када сам приметио срџбу у његовим крупним црним очима, скочио сам и побегао. Исте вечери отац је мајци за вечером испричао о јереси коју је од мене чуо то поподне, али је његова срџба била доста спласнула.

По питањима тачног тумачења старих учења, мој отац је увек био спреман да прихвати мајчино мишљење те се тако нас двојица измирисмо.

Сложили су се да би било добро да се из школе у Панчеву преместим у чувену прашку школу у Чешкој, ако ми отац и мајка буду сагласни да будем тако далеко од куће.

То сам и учинио, али је испало да мој отац није хтео ни да чује за то. Судбина ми је, међутим, одредила други ток. Историја Баната забележила је један велики

године, у пролеће које је дошло иза оног Божића када су се мој отац и моја мајка сагласили да се не слажу око предлога да пођем у Праг.

Овакав дочек био је у ствари протест Панчева и читавог Баната против цареве преваре године 1869. Мој отац је протествовао много пре тог догађаја тако што је избацио цареву слику из куће.

Ћипико, Иво - Приповетке

БРАЋА Писмо, што су га у овај час примили, браћу узнемири и увјери о ономе о чему су досада сумњали. Отац у писму свјетује их и опомиње да се чувају скитача Митра из Скадра, јер су га сигурно послала Османова браћа да освете

И кад Спасоје нагло исприча како је било, а отац се увјери да је тако, рече синовима: —Бјежимо, да спасемо глву! — и сам поможе испрегнути коње.

браћа окупише стоку, па, ни часа не почасивши, породипа крену прама висовима старога завичаја, откуд се Николин отац иселио, а куда се они сада журе, жељни да се чим прво дохвате голих кршева да спасу живот.

која је обавила и њихове тугаљиве прилике и огладњелу стоку, и изједначила их у боји с тврдим, сурим стијенама. Отац размишља што ће од својих и од себе. Познају га добро у староме братству: има међу њима и кума, добра човјека.

Отићи ће тамо; првих дана наћи ће му се на невољи, али послије? Зар да се удоми у оним голим кршевима, откуд му се отац иселио? И дође му помисао: „Да му је добро било, не би оставио своју кућу и пошао у туђи свијет”.

!” Најпослије и отац се диже, и породица опет крене. Пожурише да куму чим прво стигну; сигурни су да ће код њега, изгладњели и уморни од

затече их истрошене и отанчале; трсише брзо оно што су имали, а зараде ниоткуда; није но да се скапа од сваке невоље. Отац гледа своја два сина, млада и јака, и мисли: „Док је њих, биће и хлеба!

И срећа их намјери на радњу, па пошто им рекоше да ће бити зараде за дуље времена, синови остадоше у граду, а отац се поврати кући да на паши замијени жену и да уздржи оно потребе што са собом у бијегу понесоше .

—Најбоље би било да оставимо работу, па да се кући повратимо. Не опомиње отац онако; одговори он смишљено. —Да га јавимо суду! — настави млађи. — Зашто да оставимо радњу? Потребни смо.

—Јесте ли здраво? — пита их забрјжути отац. —Толико што имамо добра, — одговара Спасоје, да упита: — А како је на дому? Можеш ли сам? —Слабо...

А знајте, зборе наши да неће бити зла, већ ће вас домало пустити. Браћа се живо згледаше, а отац промијени говор и упита их: —А имате своју потребу? —Имамо. Да знаш: зарада нам је код тамничара...

—А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај

Твој те је отац нама дао, ми те нећемо узети силом“. Она не даје ни прсте ни руку док јој отац мало љутито не рекне: „Ајде, ајде, дај руку. Ја сам те дао њима, и ти одсад њима припадаш“.

Хајппе је то његово порекло: он је Далматинац. Отац му ради као писар на фару. Рајић чак с њим у епистоларној форми расправља о могућим односима између Срба и Хрвата по

“ На острву с фаром био је писар, Чарнојевићев отац. Најзад, и можда најважније, у Писмима из Париза из 1921. године, на једном од места где се виде сами темељи његове

“59 Сада је, поред Мајке, успостављено и песничко тројство: Бог, Отац (→ Сунце) и Син. Односи између ликова у песмама о вуку очигледно имају, поред митолошке, и јаку психолошку подлогу,

мать сыра земля). Касније су и мајка земља и отац громовник потиснути у задњи план. Али они нису ишчезли, него, као на неком замисливоме песничком палимпсесту, прелазе

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Не гледаш то, него демонстрације, а што ћеш да понављаш разред – то ништа. РАКА: И отац је понављао четврти разред, па... ЖИВКА: Ама, не гледај ти на оца! РАКА: Није, него ћу ваљда на тебе да гледам.

ЖИВКА: Примићеш их од осигуравајућег друштва. ЧЕДА: Примићу, ал' кад умрете и ви и отац. ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле почекати. ЧЕДА: Могу дотле и умрети. ЖИВКА: Не би баш била велика штета.

ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко? Сима! ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више? ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине?

Ама, где је та Дара? ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни. ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је?

ДАРА: Па да ви не мислите...? ЖИВКА: Шта мислим? 'Ајд, баш да чујем, шта мислим ја? ДАРА: Не мислите ваљда да отац буде министар? ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер.

Камо срећа да си ти мене послушала... ДАРА: Шта да сам те послушала? ЖИВКА: Па ето то... ако би се десило да отац постане министар, да ниси пошла за тога, како би се лепо удала као министарска ћерка.

ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка!

Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме.

Је ли, или није, разумеш ли? ЧЕДА: Ама, чекајте! Дакле, овако сам смислио. Отац да мени изради један зајам код Класне лутрије на привредне циљеве, и то да му буде место мираза.

ЧЕДА: Да! ЖИВКА: Шта? ЧЕДА: Министар. ЖИВКА: Ама ко, убио те бог, да те убије, ко министар? ДАРА: Је л' отац? ЧЕДА: Јесте! ДАРА (усхићена, загрли га, срећна): Слатки мој Чедо! ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме!

ЖИВКА: Децо, децо, придржите ме! (Клоне, уморна од узбуђења, у столицу.) ЧЕДА: Дакле, кажем, то сам смислио: да отац мени изради из Класне лутрије један зајам од 12000 динара на привредне циљеве; И то да ми буде као мираз.

С тим ћу лепо да отплатим дугове и тада, као приде, да ми да три класе. ЖИВКА (скочи): Како то ти: отац ово, отац оно? Пита ли се ту ваљда још когод? ЧЕДА: Па да, питају се и други министри! ЖИВКА: А ја?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

пролазе кроз сплет танано разлучених обзира: следовао би јој отров, али ће деца остати сироте; децу може преузети њен отац, али би му с њима дошло и големо богатство, што се погрешно може тумачити; могу је удати за најнеугледнијег човека у

И једино се преварила, није знала ни слутила да ју је отац уз присилну удају чак и продајом жртвовао. Али управо та грешка или незнање даје трагично осенчење њеном лику, што не

А и отац Софкин, који је ћерки у походе дошао, одлази мимо реда: усред ноћи, у недоба. Отпративши оца, Софка је учинила симбол

Софки пред очи „све изиђе”, у мислима се окреће прошлости, у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене кобне удаје.

употребљава може се назвати поступком најближе асоцијације: да би нас вратио до давног предускршњег дана када је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај исти отац

је отац послао гласника као најаву јунакињине удаје, писац у приповедној садашњости бира управо тренутак када тај исти отац усред ноћи одлази оставивши јунакињу саму; нешто касније, када је желео да нас врати у још даљу прошлост, све до

Јер отац је после ослобођења вароши (историјски је то 1878. година) заједно с Турцима одбегао као осиротели коленовић.

И уводе се баш према редоследу замишљеног приповедања: прво ранији преци, чукундеде и прамдеде, па непосредно отац и мајка, да би се најзад самим синтаксичким склопом издвојила и истакла јунакиња (чини се то помоћу синтаксичке фразе

у дугој половини реченице све рачуна са њене тачке гледишта: идући отпозади, прво она, па њена мајка и на крају њен отац.

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како бих онда смела

Таман! Треба онда још и он, њен отац, случајно да наиђе, затекне је такву, или да чује да је таква, овлаш и како не треба обучена, па како би онда смела на

Кад, наиме, издвојено прочитамо реченицу, излази да се у њој све време говори о Софки, тј. да је отац може затећи како је овлаш обучена, па да му због тога она не би могла на очи изаћи, нити се усудити да га погледа:

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи. Чекала је тако да му се придрема и да затражи да га води у хижину крај куће и положи у немеку сељачку постељу.

Ево, молим те, кумим те. Смилуј се! Дођи к себи! Какав си ми ти Турчин!.. Мој драги, мој мили, по Богу брат, кум. отац н мајка!.. Послушај ме, кад зора заруди... преко Ибра, преко планина, у... у... Милоје!.. У... у...

Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу? — подиже свој трубни глас чича Мојсил. — Али ето, не жалим њих.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Леандер И Летње ноћи, ноћи јасне, Ноћи жиле, ноћи красне! Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке.

»Српске Илустроване Новине« 1881. ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ Воли те отац, воли те мати, Воле те сестре, воле те браћа; Ја нисам чуо да ко са тебе Свој поглед брзо, мргодно враћа.

Суморне су твоје дрýге, Не чујемо слатке гласе. Дај ти, Боже, добру срећу! — Благослов ти отац даје, А мали те братац гледи Као да те не познаје.

А ти просиш кору хлеба — Хоће л’ ти је когод дати? А знам, има многих, многих Што су били отац, мати. Умрла су деца њина: Ојади их жалост веља; Њима ј’ тешко, теби теже Без обране родитељâ.

“ — Ко год гробак своје деце Кандилима само краси А за туђу срца нема — Тај кандила она гаси. А ко жели бити отац, А ко жели бити мати — А Бог не да — тај нека се Сирочади туђе лати!

“ А човек, кâ човек, Шта је друго знао, Што му ђаво рекô То га послушао. Сад отац при вину, А мати при кецу, — Онда ђаво оде Да им чува децу.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Опет ти кажем, девојко, ја оћу ноблес у мојој кући. ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити? ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал.

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу. ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради.

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име. ЈОВАН: Нисам ја пединтер него шегрт, нит’ је мени отац казивао да се немчим, него да останем који сам био. ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес...

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро. ЕВИЦА: Она оће да је код ње све као код највеће господе.

Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим, па да седим. МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив?

ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара. МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја? Ајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге.

ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала. МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац јошт намислио да те за њега да, алија ти то не могу допустити, а ни за што друго него што је сирома. (ЕВИЦА плаче.

(ЕВИЦА плаче.) МИТАР: Но, но, ти плачеш? ЕВИЦА: Није ли мој отац и млоги други људи, нисте ли и ви сами били оскудни кад сте се женили, пак ето сте, фала богу, стекли!

Петровић, Растко - АФРИКА

Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без њих. Кад је човек отац и муж, чак и кад је најобљубљенији, он треба да буде захвалан за сваку нежност коју му кућа поклони.

Мати и деца су једно јединство, отац је само вечита чежња да се споји са њима. До шест ујутру под мојом собом страховита ларма џеза, котиљона, шампањског

„Ево, мислио сам, човек који је за ово кратко време био за мене што и отац, или брат, или друг, који ми је отворио своју мисао, коме сам поверио све што сам сматрао тајнама својих мисли, јер је

Рекох да су ми жена, деца, краве, пси, козе, отац, мати, браћа, кров итд. итд. врло добро и да сам срећан што је тако и код њега. Он ми од своје стране показа свој дом.

Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

То је, седећи тесно, све што може и стати. Крај ногу Н-ових, као закачен, и као само што не испадне, стари Мејов отац, кога Н. непрестано грди што му својим леђима греје ногу.

Питам своје сапутнике за све појединости обољења од губе; како се преноси, појављује итд. Црнци кажу да губав отац има губавог сина и да она долази са хаљином. Н.

Један од њих, Батуре, муслиман и марабут, живи као што је почео његов отац и као што живе Ђула: одевен у плави огртач и тргујући слоновачом, гумом и коритеом.

Фонтен га задиркује, зове га Орлићем, свршава брзо погодбе са њим, и тек на крају понуди му да седне. — Његов је отац био стварни геније, као политичар. организатор и ратник. За ове црне, нешто што је био Наполеон за нас.

— Мон пел повл' ом инфолтине; моа зениал селуман пул малсе е манзе! — насмеја се Батуре (Мој отац је био само несрећан човек а ја сам генијалан једино у корачању и јелу).

Сви људи не игра ју Дјандио. Ти си ушао у игру краљу Куру, краљу Канда. Мој отац је играо Дјандио. Лав је зарикао. Играј Дјандио.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

СТАНА: Помози бог, људи честити, Што царског пашу верно служите! А је ли дома паша Сулејман, Злочине раје отац милостив? И је ли здрављем доста угодно?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

протом Ј. Ј. Напред је ишао Черњајев ца својом свитом, за њим неколико кола, а за њима наше кочије. А у кочијама отац прота ца пуно којекаких ћилимова, јастука, бунада, шалова, сандучића, кутија, стакала, два грдна револвера и једном

Док сам ја тако оборене главе пушио моју цигару, отац прота једнако ме је запиткивао: — Је л' те, молим вас, а јесте ли се ви јутрос чим год прихватили?

знате, увек носим са собом добре кафе; ево и сад имам пуну кутију — па не можете веровати, како се сад добро осећам. Отац прота опипа се при том по своме црвеном појацy који це угледно вио око гојазног, округлог трбушчића.

ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу! Отац прота прво је посматрао цео призор, па онда рече: »Пропаст твоја од тебе, Сионе! Пропала генерација!

— упита ме он с осмејком и стаде трљати руке. Ја му опет ништа не одговорих. Пошто је мало поћутао отац прота, опет поче: — А је л' те, молим вас, јесте ли ви где год читали о томе, како се хватају харинге; јутрос сам их

ено тамо, где се по ономе паклу носи с азијатским халама, а ми овде седимо на мекој бунди и занимамо се моралисањем. Отац прота ућута и до Алексинца не проговорисмо више ни речи. У Алексинцу се штаб смести у кућу трговца Манојловића.

— Да бежимо одавде — рече мој пријатељ, отац М. — да нам не преседне и баница и печено пиле. (Отац М. беше нам донео у логор добру чацт, поткрепљену великом

— Да бежимо одавде — рече мој пријатељ, отац М. — да нам не преседне и баница и печено пиле. (Отац М. беше нам донео у логор добру чацт, поткрепљену великом буклијом вина).

Дочепамо по један сноп пшенице (то су нам били фотељи), па беж' за брдо. Отац М. био је народни посланик на скупштинама које су већале о овоме рату. Између нас се отвори овакав разговор.

Тек после дугих наваљивања отац М. једва пристаде да ми тек »по што-шта« приприча и његово казивање отпоче це овако: — Да узмемо мало поиздаље.

Но то се после изврнуло у нешто девето, као и сва наша друга решења... Отац М. баш је био у тој речи, кад се отвори јако пушкарање на нашој предњој линији; једна граната запишта и удари баш пред

Дође и друга, трећа. Отац М. сави антерију па надре на једну страну, а ја на другу. Бежећи, ја га још улитах: — Па шта би после? Како дође рат?

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ Твоја Смиљка, сиротанка, Још не може ногом стати, А отац је зборит’ учи — Прва реч јој биће: Мати! Кад узмогне ногом стати, Кад научи матер звати, Довешћу је гробу твоме,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Понудили смо их да свратимо у неку кафану на чај. Али Полета се извињавала како се плаши да их не види отац. А Гренобл је прилично мало место, где се сви из виђења познају.

Аман, људи!... Има ли чега трагичнијег и болнијег?... Њен отац, петокатница, поноћно доба, све је то мени било у том тренутку несхватљиво и ништавно према свему ономе што људи мени

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Дед и отац склоп’ли своме Оцу, морадох ја моме Оцу мртвом очи склопит; Жизин ситом ко ће мени Склопит очи, погођени Ко ли за мном

Све да курјак тера јање Од кога му драго стада, Да од муке на нос пада, На хиљаде или једно — Њему је свеједно. Отац, мати, род и племе, Кукољ или чисто семе, Љубве, пријатељства сласти, Худе или нежне страсти, Људски понос, лепо

Је ли то живот, је л’ то право биће? Кад свет не видиш, видиш ли сам себе? Отац у теби себе не познаје, Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

Збогом, о збогом, ти мили путниче! Наћи ће тебе и отац и мати; Они ће тебе, ти ћеш њих познати, И кад ум ћути, срце јасно виче.

Трлајићева] бављења у Русији оно је дваред код своје матере у Молу, јер отац му није већ био у животу. Први пут не памтим, но кад је други ред у својој З7-ој години долазио, знам да је на

Издрт лакат, трбух празан, — моје невоље! Гуњац стари и фес продрт, коса пропала! Отац стари, мајка пита: „Шта си радио?“ Деца плачу, Жена куне: „Гром те убио!

Мати ме је Српкиња Срба родила, Срб ми отац улио Чувства премила: Српско име хранити, Српску славу множити, Дужност да је вечита Срба Милоша.

да је један од 37 новосадских пренумераната благородни Павел от Јоаннович, сенатор и вармеђе сремске соседатељ — дакле отац Змајев —, а књигу да је претплатио „за сина Јоанна.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Збиљу?... Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.

ЈЕЛИСАВЕТА: Па сад ме ваљда отац преклиње Да уздасима туге ледене Маркова храма камен заледим! Кô да ја певам?... Да не уздишем?

Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје? Да нам га дужде није послао? ВУКСАН: Свет отац једну, те једну, господо! Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче!

ЈЕЛИСАВЕТА: Дакле — да те раздире? Сад видим Да ме је некад отац варао Избором дивним прича лажљивих У које ми је тебе уплео Као јунака најјуначнијег У овом полудивљем племену.

Ма шћах вас питат, децо, Куда пођосте? На далеко ли, млади, смислисте? БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко! Мој отац не би тамо ишао, Да му за сваку стопу крочену По једну царску круну дарују.

ЈЕЛИСАВЕТА: Мој отац, хе! Он рубинима и не тргује — Богат је страшно... има фабрику У магазину моје матере... Па у њој лије све

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Шједи, Џибићу, шједи, мјесто се прошјело под тобом! Твој ми је ђед о глави радио, па отац, па сви твоји, али ево им!...

Да је те би знати, колико је мене његов ђед, па отац, па сви његови мучили, облагивали, пањкали и код турског суда, и код овог швапског суда, и код владике, и код људи!...

— Помоз'те људи! За часак накладоше нов котао и подјарише ватру. — Симеуне, зове те отац Сопронија — долетје ђаче. — Теби је, Мићане, рекô да му у 'вај ардовић улијеш ракије, ама добре...

— Ето калуђера! Сакри, дијете, ту ракију! — чу се неко код котла. Доћерасмо коње управ пред котô. — По Богу отац, какво је то тако пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? — пита Брадара. — Не питај, већ спасавај!

— Опрости, брате, опрости! — Викну Симеун и скочи, те се пољубише. — Збиља, Гавро, је л' 'вође отац Партенија? О, проклете моје ћуди!... Мало не уби' калуђера... Да сам га, којом несрећом, убио, куд би ми онда душа!

Не да нам се спавати... те дођосмо да... — заплеће језиком отац Сопронија. — Не шједај, Симеуне, на ту клупу! — викну Мићан и подмаче му свој столац да сједне.

— рече врло меко, готово побожно отац Сопронија и сједе на праг од подрума. — Ја најволим на прагу... — Од подрума! — додаде неко из мрака.

— Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака. — Па мореш и Симеуну једну узгред наточити. — Нек је отац Сопронија задовољан и почествован, а за ме је лако!

— Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изићи на очи! — Уточи, Мићане, узгред и мени једну — пружи му и отац Сопронија чашу.

— уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу. — Па то је, болан Симеуне, кô једна историја! — узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

— 'Вала ти, синко, на твојој части и чествовању! Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! — једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.

Давид: Е, мој господине, ја сам мислио да си ти паметнији и вјернији своме цару. Зар ти не знаш, болан, да се њи'ов отац дигô против царевине, али с врло мало мозга у башуни.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина

Мисао нас једна раном зором буди, Мисао нас једна целог дана прати, Мисао нам једна ноћу тишти груди: Да ли отац пати?

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА (крсти се): Будибокснама, а да кажеш бар да је рђав човек. Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли.

Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.

Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела?

Јеси разумела сад? Ето ти, па се према томе сад управљајте и ти и отац. АНЂА (крсти се): Ју, ју, ју, кћери, црна кћери, шта сам доживела? Обећаваш човеку да му идеш у кафану.

Дедер да чујемо ту ситуацију? Слушајте сви пажљиво, да ниједну реч не испустимо! ВИЋА (чита): „Мој отац, иако је срески капетан, старовремски је човек или, ако хоћеш искрено да ти кажем, глуп је и ограничен.

XВИИИ АНЂА, затим МАРИЦА и ПРЕЂАШЊИ АНЂА (појави се усплахирена на вратима): Човече! Ако си муж, ако си отац и ако си власт, а ти помажи! КАПЕТАН: Ама, какав је то лом? АНЂА: Поразбија ти ћерка све по кући!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Али у главном Савином делу Житију господина Симеона (1208) Симеон - Немања схваћен је као мудар владар, племенит отац, блажен старац, а његова светост је само наговештена.

Српски владар није више брижан отац Немања, него моћан владар једне државе на прагу царства. Сакупљене у једном зборнику, ове три биографије чине ширу

Од сељака тако постаје хајдук, од домаћина - заштитник народа, од породичног човека бескућник, коме су "мач и пушка и отац и мајка,/ двије мале братац и секуна,/ оштра ћорда вијерница љуба,/ тврда ст'јена мекано узглавље,/ кабаница кућа до

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

24 ПИЈЕМ... 25 ПАДАЈТЕ, БРАЋО... 26 КРОЗ ПОНОЋ 28 ЉУБАВ 29 ЦРНОГОРАЦ ЦРНОГОРКИ 31 НА ЛИПАРУ 33 ПОНОЋ 35 ЈЕВРОПИ 38 ОТАЦ И СИН 40 ОТАЏБИНА 42 ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ 44 КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ 46 КАО КРОЗ МАГЛУ...

Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867. ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Твој некад родиће се син, Владаће тај над светом тад. И он ће бити мој син А отац његов ја. Разгласиће он свуда по земљи И светлост јарка синуће тад свима И биће он Давида син.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру, она прво почне да једе, окуси од јела, па тек онда они: отац, мати... И Младен је тако и радио. Кад би из школе долазио кући, ишао би право онамо где је знао да ће наћи бабу.

И после би и отац долазио. Још на капији са улице чуо би се његов глас, здрављење, жељење пријатна ручка сигурно ком комшији с којим је

У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди: — Ама хајде!

Ево ме! — И долазила би свлачећи заврнуте рукаве. Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир. Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво,

гунђајући, сама себи говорећи, као свађајући се, због тог са стране и, како се њој чинило, намерно убаченог камења. Отац би спавао кратко, бурно, рчући.

И од тада све она узела у своје руке. Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна.

То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

Да, као увек, сва родбина ту код њих буде, из цркве прво се код њих дође на честитање. А и да отац са матером такође, кад ко од њихове родбине слави, не пропусте да оду, честитају.

Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да га за то опомиње, бојећи се да га тиме као

), увек би се онда обраћала Младену, и то као да је он отац, он заборавио, он за то крив, и чисто би њега за то корила. — А, бре, што не донесете? Како то да заборавите?

Сву своју љубав преносила је на млађег. С њиме, па и то кријући се, да је »они« не виде (баба, отац, и чак Младен) и не смеју јој се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би брата грлила, љубила и

После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

лишће од сребра; под њом је постеља посута сваковрсним цвећем, највише босиљком и ружом, и на постељи се одмара свети отац Никола (Вук, Пјесме, И, 209). Сува д.

к., верујући да их то чува од ревматизма (ГЗМ, 6, 1894, 372. Тако је радио и мој отац, који је био родом из Сарајева). Против срдобоље се и једе језгра од рода д. к.

У Риму је тада младожења бацао орахе да би одобровољио претке. У данашњој Индији, на дан свадбе, отац невестин, уз молитву, жртвује орахе прецима.

(СЕЗ, 70, 1958, 389, Лесковачка Морава). Ч. са туђег синора лечи се клиновито дете: од ње отац изреже 39 клинова и заоштри их на једној страни; у младу среду рано пође мајка са дететом уз воду и баца један клин на

Ћипико, Иво - Пауци

А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес! Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва.

Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше. Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни

Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе. Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло гдје уза

Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли.

— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа? —Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија. —Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба...

У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: нека је Ради лепше! ...Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши.

Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаху задуго и набрзо раздијелише имање у три дијела.

Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује. Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била.

Али како започети? Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се

А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити! Потражи кобилу и, нашавши је, заулари је и поведе за собом.

Кад се отац не би био задужио, чињаше му се да се не би ни са ким у селу мијењао. Помало би радио, и штедио, и стицао.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Можда су свили већ своје гнездо, и можда им се око ногу смуца чопор дечурлије, лепе као мајка. и снажне као отац. Димитрије Умире један по један.

Најстаријег сина Кирчу желео је отац да задржи код себе на земљи, како би му помогао да отхрани нејач. Али баш тада је Лауш купио по селима жупе војнике за

Ко зна да ли је баш постојала нека ква властелинска кћи, таква нека успаљена госпођица коју је брижни отац чувао за мужа иза дебелих зидова па је од Дадаре није могао сачувати, јер је тај окачењак, тај успаљени клипан нашао

Њена женска природа, дакле курвинска природа, сместа је почела да трује строги а честити наук којим ју је сиромашни отац опремио као јединим миразом.

Слегао се овде пусти неуспех. Они на које су Мати Црква и Отац Држава гледали попреко, што су се вазда котили по земљи отпорни на истребљење као ваши, несрећа и напаст, чмичак на

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? Страшан је и тужан твој суморни смисô Кô и живот мој.

А на прагу храма светог, где се божје име слави, Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави. Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете. И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Ал' ова свечана туга мисао буди ми другу: Ко беше уметник отац што своју опева тугу, И туч оживе собом? А грање трепери мирно...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Да ли је духовни отац те реформе био Ератостен или Архимед, око чега се историчари још препиру, то је за нас свеједно.

Добило је име Цезарион, да нико не би морао лупати главу ко му је отац. Клеопатрино путовање у Рим изведено је са највећим сјајем.

Сазидао је краљевска зданија, окупио око себе уметнике и научнике. Већ његов отац Аталос И позвао је на свој двор славног александриског геометра Аполонија и одликовао га својим пријатељством.

Кријући нас под својим кафтаном, однесе нас у кућу Хипатије, ћерке филозофа и математичара Теона, учене као и њен отац. У њеном дому скупљали су се сви они који су још живели у старом грчком духу и образовању.

се чували у даљској цркви, из породичног архива, успомена и предања које се преносило од оца на сина, саставили су мој отац и стричеви родослов Миланковића; ја сам га сада надопунио са најмлађим изданцима наше лозе.

Од те генерације Миланковића остадоше у Даљу опет само њих двојица: Јован, син Георгија, и Милан, син Антонија, мој отац. Њихови потомци: Душан, син Јованов, адвокат, ја и мој брат Богдан професори, одоше у Осек, Београд и Сарајево.

У доба тог мог детињства, мој је отац знатно увећао своје имање. Трговачка радња, коју је од свог оца наследио, захваљивала је свој просперитет и доминантан

Али кад прозвижда прва локомотива поред Даља, изгуби та радња свој изузетни положај. Мој отац, реалан и далековидан, лати се, не занемарујући своју трговачку радњу, у већој мери него пре тога, пољопривреде и

Зато мој отац предузе да то имање арондира помоћу куповине трампе и комасације коју је државна власт у оно доба систематски помагала

Ја сам, дакле, требао да постанем пољопривредник и стабло породице. То се очекивало од мене поготову онда кад мој отац умре, а ја тек наврших своју седму годину.

И ту су биле пресудне породичне традиције. Мој је отац, у својој мдадости, прошао кроз немачке школе. У оно доба владао је у Аустрији познати Бахов систем: наставни језик у

Зато је мој отац, као одличан ђак, знао врло добро немачки, а, својим пословима, путовао је сваке године два пут у Беч, где је некад

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

славнога Англеза Робинсона Крусе от Јорка 1799), а треба поменути и превод дела немачког писца Франца Штарка Зао отац и неваљао син или родитељи учите вашу децу познавати које је 1789. издао Емануел Јанковић.

Доситеј Обрадовић: Басне 1789. Емануило Јанковић: Зао отац и неваљао син или Родитељи, учите вашу децу познавати! Наравоучителна весела игра за децу у четири дејствија,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

и владичин намесник ХАЏИ РИСТА, првак хаџија, побратим Ташаниног свекра и старалац покојникове масе ЧОРБАЏИ МЛАДЕН, отац Ташанин, баштован-пиљар и горди таст најбогатије куће САРОШ, певач, мухамеданац али домородац, присни друг Ташаниног

ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом.

а сада да је мање... ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не

ТАШАНА Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу. ХАЏИ РИСТА И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не краду, јер не сме да буде мање! (Пауза).

КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко! ТАШАНА (унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па... КАТА (изненађено): Како: оставили те саму?

ТАШАНА (наставља): Да, оставите ме саму. Ти у два, три дана ако навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим

И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи? ТАШАНА Ох, ко ће, дедо? Отац? Ти већ знаш њега. Он, само да му се не пребаци како је недостојан и недорастао за таста оваке и оволике хаџијске

мучно, а ти мени прво да се не потужиш, мени не кажеш; јер ја наместо мога побратима, други сам ти свекар, други отац. (Мирону, понизно): Да се не љутиш ти, дедо, што ја о овоме почињем? МИРОН А не, не.

Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли?

Не бих ни сада дошао. (Љубоморно): Али видим како цео свет долази. Сад баш чаршијом иду са твојом децом хаџи Риста и отац ти, Младен.

Ни мајка није смела да ме воли, колико ме воли, бојећи се да се не осрамоти; ни отац, бојећи се да се не понизи. И када сам ја, ја, Ташана, могла да волим, да имам што желим? Никада!

МЛАДЕН (сам): А ја, ох, ја идем отрова да нађем... и да јој га ја, рођени отац, дам у руке. (Нагиње се ка дворишту и виче): Димитрије. ДИМИТРИЈЕ (из дворишта): Сад, газда!

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Срећко је после шест година свршио основну школу, научио читати и писати, и преписао ваздан песама и песмарица. Отац га узе у радионицу. Пробадавадисао је две године: матери у кући одлична помоћ, али у радњи баш никакве вајде од њега.

Шеснаест година; престао да се развија како би требало, а они то нису ни узели на ум. У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа.

Сасвим издалека га тек питају да ли му што треба. „Зарадим, доста.” Мајка и отац спусте главу: мучи их „зарађивање” Срећково. А Срећко је ведар.

Мајстор Коста је правио фигуре у разговору, а син његов их разбијао. Једаред, кад му је отац мало надугачко поповао о стрпљењу, Риста га прекину: „Немој да се љутиш, али скрати то.

Сећао се прича о своме рођењу; и прича о некадашњем пушкару, младом, и о оном старом који је био његов отац. Млади пушкар је био надалеко чувени делија.

Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња; брат, пева тужне песме на уво несрећнима;

Отуда им име. Бошко Перчинов, отац Станојлин, болешљив као дете, развио се после у лепоту од човека. Висок, танак, гибак, тамносмеђ, мало бадемастих

— Отац наш је био севдалија: лепо уздисао, лепо певао, лепо ћутао и кроз сузу гледао. Јулица нема око Бошка Перчиновића, али и

Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар мислим,

У варошици се причало даље: да јој је отац кријумчар, па робијаш; а после, кад се боље открила природа странкиње, да јој је мати вештица.

Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук.

Тако, с Божјом помоћу, гос-Тоша је сваки дан већ око два сата закључавао за тај дан свој контоар. — Мој отац је говорио: Богу божје, цару царево, а све друго у касу и под кључ.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не

Приповедите нам најпре тко је он и откуда је, је л’ од велике фамилије, колико му отац оставио новаца, каквог је стаса, оће ли се моћи оженити и проче; то ми напред знати морамо ако мислите да трчимо за

Један млади господичић, којега је отац зној млого људи у свој сандук исцедио, желећи путешествијем себе облагообразити, дође случајно у исто село гди је

— »Како то?« — То се тако изјашњује што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен —

јој наједанпут дође на памет да мора са својим љубезним побећи ако мисли намеру у дејству видити, будући да јој не би отац ни под којим начином допустио страном руку дати.

да је, као што смо опоменули, имала црвену косу, претвори се овај феномен у злато, и то је онај венац што је Либер отац у звезде преместио.

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.

Што ће бити јесенас, нека буде вечерас. Да дарујемо девојку, пак ће се видити; а, пријатељу, шта велите? Отац. Ако буде од бога суђено, оно ће бити. Младожења (прводаџији на уво). Новце, забога. Прводаџија.

Мати дозива девојку и младожења је дарива; на које она одлази. Прводаџија. Е, да видимо сад има ли што девојка? Отац. Зато ћемо најлакше; само нек су они од бога срећни. Ја сам већ стар, ево све што видите овде, то је њино и божје.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску

На глас да сам женско, мој отац пљуну, почеша се иза уха и опсова нешто ружно, што ја онда нисам разумео не познавајући довољно матерњи језик.

Доцније сам сазнао да је мој отац био један од напреднијих људи, те ужасно мрзео онај остатак варварског обичаја — давање мираза уз девојку.

Па онда — ја сам негде напред то поменуо — да је мој отац све до мога рођења био богат човек и да је некако баш тих дана банкротирао, што значи: да нисам имао задоцњење од

Интересантна је појава да сам се ја, дошав на свет, убрзо свикао на нову околину. Мајка, отац, браћа и сестре били су ми некако, већ од првога познанства са њима, врло симпатични и осећао сам се међу њима као код

Ја лично нисам био толико претенциозан да што пре добијем први зуб, али ми је отац досадио завлачећи ми непрестано кажипрст у уста и пипајући ме по деснима.

Патио сам вечито од зубобоље, можда и са проклетства које је отац бацио на мене када сам га, из благодарности, својим првим зубом ујео.

још маса таквих питања киптила је из мене, тако да је сасвим разумљив онај оглас у новинама који је дао један несретан отац а који је гласио: „Стан, храну и добру награду даћу ономе ко се прими да одговара на питања мога трогодишњег сина“.

Разуме се да су ми после оваквих мојих, иначе врло искрених изјава одмах задигли сукњу, било отац или мајка, често чак отимајући се ко ће пре то учинити.

претпостављајући да је полицијска струка у његовој породици једна традиција и да је васпитање које му је његов отац пандур могао дати сасвим довољно да може бити министар полиције у Србији.

Завладала је међу њима некаква неоправдана брига о мојој будућности, којој је отац давао израза често понављаним узвиком: „Тај ће на вешалима свршити!

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав младунца свога закла; Са паром шуме

Стихови, носите ме далеко од ове земље: у мукама ме за бољи живот рађала мајка, ради вишега отац је са усхићењем плодио; живот мора да је драг, а љубавном да се стремље када сам се као Магбет у толикој журби

) о, ћут! о ћут! Под врбама сад пева, ко отац, месец жут. Ах боже мој, шта је то за мене! Зар цео свет, зар ће на њему све то, јурнути кроз зрак; Ја не разумем,

И да бих њен јаук саслушао, очи склапам Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан, И брат разбојник ужасан, Крвопија, млад и ужасан. И то записах ја крај једне реке И амин!

Будва, 23. ВИИ 1922. НОЋ ПАРИЗА (СА ПОСЛЕДЊЕГ СНИМКА МАТЕРИНОГ) Да ли мој отац према да ли мој отац према теби, мајко, беше звер та најдивљија, најдивнија, што је човек?

Будва, 23. ВИИ 1922. НОЋ ПАРИЗА (СА ПОСЛЕДЊЕГ СНИМКА МАТЕРИНОГ) Да ли мој отац према да ли мој отац према теби, мајко, беше звер та најдивљија, најдивнија, што је човек?

Мајко, отац мој беше ли звер Крај тебе, ил' само историчар: јер и сâм ја звер? Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар, Мајко,

”И ја више нећу имати сина, Јер ни отац мене није морао имати, Јер један роб не мора рађати другог, А слободан чојек довољан је сам пред вјечношћу.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ни птиче у златном јајету тако не живи! Али, зашто не расте? Зашто му једино глава бива све већа? Гледају га с тугом отац и мајка: на танком врату, као балончић на танушноме концу, њише се дечакова чудовишна глава. Жалости црна!

Жалости црна! Зар ће им синак као наказа ићи светом? Где да му нађу лека? Шта да раде? Траже савета отац и мајка, али свако другачији лек предлаже: — Дајте детету мед у млеку! — каже бака. — На љуту бољку — љуту травку!

Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија. — Од мехура сапунице је тананији!

Чуди се што јој остарили отац и мајка, другарицама се лице спарушило, трешња као џиновски, зелени облак над кућом лебди.

— Ах, требало би о томе размислити! — рече себи, али још своју мисао не домислила, а помрли отац и мајка, син невесту довео у кућу, већ и унук двориштем трчи.

— Откад певају овце и папагаји? Микики-Мики-Но! рече. Гости су у чуду трљали очи. И дечаков отац протрља очи. Све је било као и неколико тренутака раније, али докле је око допирало и ухо чуло Микики-Мики-Но!

Јесу ли године пролазиле?... У собу коју је пресецао зрак Месеца, уђе млада жена, за њом дечаков отац. — Гле! — узвикну млада жена. — Вечерас као да је неко овде био?

Све докле је око допирало било је суво и сиво. Је ли чудо што дечак пожеле да као птица некуд одлети? Отац је то учинио још одавно. Узалуд су га чекали да се врати, узалуд остављали у прозору светло! Није долазио.

Од старости је једва лајао, али је и он покушавао да побегне са Пешчаре. Да није било наде да ће се отац вратити и дечак и његова мајка отишли би некамо где се лакше и радосније живи. Али, он је обећао да ће се вратити.

— Али, отац се није враћао, а, растући, дечак је постајао све нестрпљивији да из свог сивог краја оде. Ко зна шта га иза танке

Станковић, Борисав - КОШТАНА

брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански пандур КАТА, жена Хаџи-Томина СТАНА, кћи Хаџи-Томина ВАСКА, кћи Арсина КОЦА, другарица

Сами, код нас и у нашој башти играћемо. СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не!

Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што?

Ето, ви сви певате и играте, (окреће се уплашено око себе) а ја сама! Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што?

СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути! Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо.

(Ватрено): А није тако, Васка! Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне.

Откуда бати толики новац, кад отац кесу увек собом носи? Лажу они, лажу! Него знају како је отац прек, па једва дочекали да бату код њега оцрне. ВАСКА (с досадом): Ћути, молим те!

А Коштану може да кити. СТАНА Опет ти, Васка... Ама није! ВАСКА Па, за Бога, како да није? Ето, сам мој отац то каже. Сам он прича. Кад год је тамо ишао да их растера, он увек затицао и њега и зато се враћао.

Није хтео да га силом, с пандурима, отргне од ње, да га срамоти, а с њиме и све нас, целу кућу. Колико се пута отац ноћу дизао, ишао с пандурима. А тамо, кажу, сада човек не сме ни да приђе. Песма, оро, пушке! Па и крв често легне.

А шта ти знаш? Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече...

»Неће«, одговара он. »Она нас, Цигане, и не гледа«. ТОМА А, неће? АРСА Неће. Ено, Алилов син, Асан; отац му, Алил, богат, »на парама лежи«, и хоће је. Проси је толико пута! ТОМА Па што ти, бре, то не?...

Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају. — Отац играо и плакао: Јоване, сине, Јоване, Ти си ми, синко, првенац!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Алекса Шантић ПЕСМЕ Садржај ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ 2 МОЈ ОТАЦ 9 ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ 10 ГРИВНА 11 МОЈА КОМШИНИЦА 13 НА ПОТОКУ 16 ЧЕЖЊА 19 НЕ ВЈЕРУЈ 21 ПРОЉЕЋЕ 22 ПОД ЈОРГОВАНОМ 23 ПРЕД

Уврх, на меку шиљту, отац сио, Пружио чибук, и дим се колута; Његова мисô надалеко лута, И поглед блуди сањив, благ и мио.

У То би халка закуцала. — ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ...

Затим би отац, кô ведар сјај дана, Узео гусле у жилаве руке, И гласно почô, уз гањиве звуке, Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам. Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије.

Зора је. Ми деца крај мајчина скута У дворишту стали, срце нам се тресе — Отац, ево, свима из јаспрене кесе По маријаш вади за сретнога пута...

И тамо у врту радости и поја, Где су сунцу врела, Мене ће мој отац, мој цар, и власт моја, Питати за дела. А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И господу своме

Негдје шева пјева при заходном зраку, И сиједи отац игуман, пун бриге, Полагано чита из дебеле књиге Опроштајна слова сиротну тежаку. И чуј! Земља пада...

И на ме, усред ових њива, Кô раздробљене звијезде, све стиже И пада сјеме из жуљавих рука; А озго отац силази све ближе: Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни он полаже виш' њих...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

коња, да дукате не зна ни на кантар мерити ни бројем бројити, да не зна шта би са ралом и воловима јер му није ни отац орао (зато што је био чобанин).

Лазар је, одиста, био у Душановој служби (као што је код овога био угледна личност и Лазарев отац Прибац). Душан је Лазара „поставио за ставиоца и оженио Милицом, ћерком војводе Вратка, потомка Немањиног сина Вукана“.

Да, видех: његови отац и мајка држе му главу и његова жена (клечи) поред њега. У Махабхарати древних Индијаца, која је завршена најдаље у ИВ

Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену.

Мртва глава је проклела Марка да му се за гроб не зна, као што га у српској песми Урош и Мрњавчевићи куне отац Вукашин. На крају ослобођени момци и девојке доносе своме заштитнику разне дарове.

човек који је кадар „стићи и утећи и на страшну мјесту постајати“, човек ком је кућа диван-кабаница, мач и пушка — и отац и мајка, два пиштоља — два брата рођена; кој' се рани мачем по крајини као соко крил'ма по облаку...

Стари, онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом, са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој нашој јуначкој

Хрња Мустаф-ага (Мујо од Кладуше, Мустафа Хрњица) и његова браћа такође су историјске личности. „Отац Муја Хрњице“ — каже Водник — „дошао је с Фадилпашом у Босну, па се онда населио у Книну, гдје се оженио сестром

Неке стајаће речи су особина песничког језика: господар (м. муж), бабо (м. отац), љуба (м. жена), чедо (м. дете), двори или кула (м. кућа), дојка (м.

Но кад поближе осмотримо ту господу, видећемо да су она у много чему обични сељаци. Југ је не само отац него и старешина, типични домаћин чврсте и цватуће породичне задруге. То се јасно види из песме Бановић Страхиња.

Краљевића (Марко се умеће на ујака војводу Момчила, кога убија и чијом се сестром Јевросимом жени краљ Вукашин, Марков отац) морао је бити редигован упоредо са другим песмама о Марку, тј. у доба турске владавине.

На кантар их мјерити не знадем, а бројем их бројити не ум'јем. Што ће мене рало и волови? Мене није ни отац орао, пак је мене љебом одранио“. Тад говоре до три шићарџије: „Чујеш море, млађано Бугарче!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Овај војнички салутира и поздрави на енглеском: — Хало, бојсови! (Здраво, момци!) Ников отац Миле, звани „Мајкел“, радио је дуго година у Америци као рудар, фармерски радник и каубој (чувар стоке) а кад се отуда

Убрзо иза Ника Ћулибрка стиже у мали логор и други „иностранац“, ђак Иван Поповић, звани „Вањка“. Његов отац био је у прошлом рату заробљеник у Русији („војенопљени“) и тамо се оженио Рускињом.

Николица с приколицом водио је са собом кују Жују и у школу и остављао је везану у школској шупи. Његов отац узалуд се против тога бунио.

Тамо га чека неугодно изненађење. Ђоко Потрк јавља да мајстор Мачак неће доћи. Задржао га отац да му помогне у неком хитном послу око једних кола. — Онда данас нема ништа од уласка у пећину ожалости се Јованче.

—А мој Лазар окренуо па и недјељом обилази школу — јави се колар, Мачков отац. Кнез Ваљушко шикну као гусак: — Шиии, будале једне, ко би знао куд се они скитају.

— И мене да зовнете — викну колар. — Богме бих и ја волио да се ту нађем — рече Мајкел Ћулибрк, Ников отац. — Добро, дакле: биће проњушкано и вама објављено — службено изјави пољар. — Половићемо их као мишеве.

— Лазаре, дај-дер ту кубуру. — Богами је мене отац јутрос некако чудно гледао — забринуто рече Ђоко Потрк. — Све ме мјери испод ока, па некако укриво, па нахеро, па се

— Хватај, па млати! — раздра се Потрков отац. Истог трена, као одговор на ту вику одјекну из логора Јованчетов оштар глас: — Не дај се, дружино!

Недостајао је само Јованче. — А гдје ли је само онај мој хајдук? — зачуђено је питао његов отац. — Гдје је! Мене је ранио и одмаглио! — завреча пољар Лијан показујући пребијен штап. — Шта, зар у штап рањен?

Зачуђени кнез није у први мах знао шта да каже. Повезани дјечаци весело зажагорише. Јованчетов отац, и нехотице, с поносом избаци: — Пази само мога хајдука. Не да се тај. — Има и право дјечак! — гракну Николетина.

— Сад ће нам наша Лана опет доћи — рече Лазар Мачак. — Мој отац одлази сутра колима по њу. — Е, због тога се већ ваљало радовати.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЛЕСТВЕ ЈАКОВЉЕВЕ У неко доби, стародавнашњи Аврамов унук, жидовски први отац Израиљ, свети Јаков, мислећи му о небесному борављењу, путујући путем саму преко поља, затече га ноћ на путу.

То потпазише други и казаше му оцу. На то разљути му се отац, и таки кћаше да га умори. Него многа му господа скочише око њега и једва га одмолише да га за ту малу ствар, а

од Филипа, оца му, данак, да онако и он му лепо, потпуно има издавати ону исту порцију, како што му је његов Филип отац давао од своје маћедонске земље.

ЛАВ И ПУСТИЊАК Бијаше тамо, за мором, у пустињи неки преподобни отац именом Сава. Ходећи кроз трску лав убоде се у ногу; зашика му се парез у шапу и оста. Што да чини, сам не уми извадити?

Зато нам је и уметнуо у мозак такву свест, која би нас судила и плашила кано отац милој деци којино никад ако добри ако зли били, никад нас од себе не одбија ни одмеће кано наши отци који су нас

Ако ли је зло и пркосљиво дијете, прокуца га и избије достапут отац, пак опет учи и светује га, много пут га кара и прети му, и опет га промлата и неколико пут.

Ал' што да чине једном земљанском господину њих мало? Очекаше да виде што ће из тога бити крај; дође му отац просити је за сина од Јакова. Ал' синови му сасма каримни, преко гледају, у нос духају.

Што год за њих ваљаде, све извукоше напоље своме дому а град запустише. После отац им Јаков свију их сазбра преда се, узе их световати и карати зашто су то упословали крвно дело.

А и отац му бијаше тек деспотовић, Ђеорђа деспота син, јерно тој лози србској, краљско име погибе на младоме цару Урошу.

И осташе мања господа, јерно по кнезу Лазару и земљу већ своју с градови погубише. И тај отац Максимов Стефан врли на гласу витез бијаше освестан, мудар и јуначан ешкиле, фришко се окрета прави војиник, тако да

Онда их посла к отцу дома. Каде то јадни им отац зачу и виде их што се од њих учини, напокон их к сестри послао, испуни се једа и лута чемера велике туге и жалости узе

И узе отмаштивати се Исмајелтеном ту му срамоту; распосла своје чете на све стране Ђурађ деспот отац њихов и доведоше му туштено турско робље.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

која је сва сребром опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи

Њих гони амо чисто филолошко и фолклористичко интересовање, то јест хоће да наставе онде где је отац наше новије књижевности, Вук, стао.

И да се ту није питао и хаџи Замфир, као отац, удадба Зонина за Манулаћа била би давно свршена ствар. Али, како се Замфир баш никако није одушевљавао том

С њим је био задовољан и отац и мајка још од најранијег детињства његовог. Отимали су се и кошкали међу собом око тога чији је Манулаћ више.

Отимали су се и кошкали међу собом око тога чији је Манулаћ више. Мајка каже: мој је Манулаћ, а отац каже: није него мој; мајка каже: то је моја ћерка; отац каже: то је мој син, наследник и престолонаследник мој.

Мајка каже: мој је Манулаћ, а отац каже: није него мој; мајка каже: то је моја ћерка; отац каже: то је мој син, наследник и престолонаследник мој.

И како га је она више изводила него отац, то су по другим махалама многи задуго мислили да чорбаџи-Јордан има ћерку.

он онако задуван, стане да грди „Титинку“ и „Пиргу“ што арче њихов мâл по комшилуку, и дода: да су саг скупе паре, — отац се просто топи од силне среће! — Саг су скупе паре! — понавља мали Манулаћ. — Саг је оскудација!

! — кликну блажени Јордан. — Како га каза онуј реч, ешеку ниједан?... — навађа га отац да још једном каже... А, што је саг за паре? А... како га рече? — Оскудација!

Срећни и блажени отац поведе сина да види чаршија једно чудо од детета — да Манулаћ пред трговцима понови реч оскудација...

откад се почео у патицама од шест гроша батргати уз мајку преко калдрме, па све до осамнаесте своје године, кад му је отац плаћао четрдесет гроша за потковане ексерима и потковицама кондуре.

Од тога доба водио га је више и отац. У осамнаестој години купио му је џепни сахат и златан лапац. Тога дана, кад је први пут обесио златан ланац и сахат,