Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Понекад заграј е би пробудио и...“ „И мртве?“ „Не само њих, но и тебе, валај!“ Оташ и Спасоје слатко се насмијаше. Мишан му одговори: „Шапат у папрат!
„Нека, љуђи, некате! Прекините, па да заложимо што!“ рече Оташ, понајстари међу њима, висок, коштуњав човјек. Спасоје, омален али жив као зрно, човјек у најљепшој снази, прострије
“ викну сад Мишан, једнако лежећи и ценећи се од смијеха. „Остави тај поклич, дијете, за доцније“, рече озбиљно Оташ. „Но ходи да једеш, ако ћеш, јер нам није дангубити!“ „А хоћу ли пробудити овог лацманина?“ „Не крећи у њ!
Причекај док се накљукам и ја!“ Доста би шале, нека буде и мало збиље, па да се лијепо поразговарамо!“ рече Оташ, измакнувши се мало и почевши пунити лулу. И Спасоје то исто учини, па стаде кресати.
Ове прхнуше па опет попадаше на мрве. Настаде свечана тишина; сви одбијаху димове, очекујући да започне Оташ, а он међутим гледаше у огањ на својој симсији. Лагани сјевер забридје гором. Оташ гледну на више и остали за њим.
Лагани сјевер забридје гором. Оташ гледну на више и остали за њим. Сунце бјеше готово до полак веба. „Е, до сад бисмо сигурни, а посад, богами, не“,
Натегоше орозе. Кораци се чујаху кроза шушањ. „Не пали ни један докле моја не плане!“ рече полако Оташ. Из горе изиђе, па се устави на крају ледине, један — бркати Црногорац. За њим још тројица.
Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!
„А да хоће ли то господару мило бити?“ запита Радоје. „То је и мени замисао иако ме Крцун слобођаше“, примјети Оташ. „Валај, јамац вам моја ријеч, ако му не буде Владика допустио“, прихвати Крцун.
У некијем часовима заиста му вријаше у њему, а тад му саме ријечи летијаху из уста. Залуду су га запитивали Оташ и Спасоје о постојбини и роду му, он је увијек умио сврнути говор на друго што.
„Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом. „Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ. Оташ, не изговори још а облак се просу врх њих, пљусак као из кабла.
„Јесу ли?“ запита Радоје онако сањив, дижући се с натегом. „Нијесу, но ево божије вријеме удари“, одговори Оташ. Оташ, не изговори још а облак се просу врх њих, пљусак као из кабла.