Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И нехотице оте му се нека злослутна мисао: »Ето опет 25!« па пође мало напред међу госте, а све се снебива. — А гле, Пупавца!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ха-ха-ха!... — насмеја се Маринко. — Па лепо!... Ако нећу дознати, и не морам!... Дај то овамо! Па му оте лонац из руку и пође. — А воде? — Кад кажеш где је Станко! — рече и затвори врата.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Твој бол беше извор све твоје чистоте; Он је твоја младост, лепота, и тајна; Не прокуни тренут који ти све оте: Само си у патњи постала бескрајна.
радост и срећу; Ја се бојим твоје подмукле Лепоте, Да освету једном не затражи већу За свирепа права што јој други оте.
Као да је само моје срце хтело Да злурадо позна дан који те оте, И та нема патња да постане врело Моје величине и твоје лепоте.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Можете ли ми опростити?” Она не оте руке. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А кад је поп Спира говорио предику о Спокојној жизни, некима се оте: »Та гле поп-Спире!« — сви су се просто зачудили и питали: Откуд сад он да говори, кад он то баш није марио!
Мени у Рожданику то пише да ћу ја страдати, и то баш ни од чега другога него баш од оте воде, па черес тога ја и данданас мало лијем воду.
Црњански, Милош - Сеобе 2
“ Кад су његова кола хтела да крену, неки су се били бацили на узде, и хтели да свуку кочијаша са кола, али он им се оте и у њиховим рукама оста само његова, напудрована, перика.
Нада се да ће, у њеној кући, имати лепих снова, које ће моћи, сутра, да јој исприча. Павле се затим оте, од ћерки домаћина, и Божича, које га беху опколиле, као чавке гаврана, па приђе Божички и поче да је уверава да жали,
А скелеџија викну: Одлази! Шта се дереш и плашиш то дете? Исакович се сећао, сад, и како се на обали, тако мали, оте из материних руку, па скочи из скеле и узе купити, по песку, на обали, камичке, и турати их у недра.
Павле хтеде да је загрли. Изненада, осећао је велику нежност према тој жени. Његовој жени. Она се, међутим, оте, и рече му, јетко, да ваљда зна да она није сама у њеној кући, да је Божич отишао у школу јахања грофа Пара, која није
Теодосије - ЖИТИЈА
лукаве жене, јер беше друга Далида као прва Сампсону, и ова се нађе крива своме красно ме господину, јер по њеној вољи оте је од њега велики Фруг који је владао градом и устреми се да га коначио убије.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Гледамо ми, а гледа и Бајчетић, свеједно што је превалио четрдесету. – На мене је реда! — викну одједном и оте ми машку из руке. — У моје је двориште пао!
Матавуљ, Симо - УСКОК
Али му свијетли образ и лијепо име, ваистину, нико не оте довијека! — Фала ти, кнеже, то су твоје лијепе ријечи! — рече Марко смјерно, оборенијех очију.
У даљем разговору дознаде да се Мргуд три пута женио: прву је жену пустио, јер бјеше нероткиња; другу оте од жива мужа, њеког Ћеклића, и због те отмице погибе му брат. Она му роди Рака и умрије на пречац.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате, гору превисоку, Ја како се крај реке повила,
сунчана, Дивно место, пуно лепирића, Пуно тица, и пуно цветића, Пуно липа и друге дивоте — Баш ми срце из недара оте.
Већ помисли е јадан погину, Ни се мако, нити тужан дину, Та од оне големе страоте Мал' ми душа на нос се не оте, Ох у пакô да сам јадан пао И ђавлу се на рог натакао, На већојзи не би муци био Него онда, Вишњи је убио!
Какве мане — куд си замислио? Та што год је на свету дивоте, Све то Цвета за себека оте. Ох узми је, нећеш се кајати, Она ће ти данке да позлати.
“ кô ван себе врисну, Па вођице оберучке стисну. Ох срамоте што с' на Срба оте! Од срамоте пламом запламтио: „Пуштај, љубо, Вишњи те убио!
Гдје се оте то причати нећу, Отео се, и сретно му било! Али пуно још Србиња има Штоно Турчин љуто притискао, Под топузом кâ
Уђе Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око и још нешто више, Та баш оно срце из њедара.
Милун, гледну унапријед, И опази двије женске главе, Ох не двије, једну, брате, само, Фата њему бистро око оте, Оте око и још нешто више, Та баш оно срце из њедара.
Сунце с' оте, уз небеса оде, Сјајне луче просу на све стране, И обасја ону косу дивно — Ма зарашта, моје сунце јарко, Ти показа
“ И зорица сину, И сунашце грану, Она узе суде, Оде низ пољану. И већ ето стиже На ту реку ледну; Око јој се оте, Уз матицу гледну. „Боже, шта то плови, И све амо ближе? Ко је, Боже, ко је? Већ до брега стиже!
кликну, спусти, задркта и сави, Па лати, диже, отиште и зави, Па избу, кућу, та песма затресе, Из куће јоште далеко оте се. Па јечи пуста, сад тише, сад живље, Ко чу, тај рече: Ах да песме дивље!
“ 73. Па се њему од милоте Око бела врата вије, А момку се срце оте, Те започе враголије; Још се једном преварише, Јоште једном, оће л' више? 74.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Можеш онда мислити каква је. Дјед га је дуго и дуго гледао, насмијешен и ћутљив, а онда му се истом оте оним његовим старим, добродушним грактавим гласом : — И де ти реци, ко је сад веће говече и бесловесно божје бравче
— Шта ћеш, без рада и лопова нема живота — оте се јадном дједу, па се и он сам насмија на ту своју дрвену мудрост и би му нешто драго што, ево, остадоше и весело
Ено је на нашем старом гробљу, бар је мртва међу својима. — А ти се никад не ожени, а? — оте се дједу послије дужег ћутања. — Никад!
То су други прије њега примијетили и скренули му пажњу. Па шта ћемо сад? — оте се неком од укућана. Дјед је тужно зурио у испошћена коња и најзад невесело закључи: — Нека га, ово је његова кућа.
Командантово лице сузи се и потамње као да облак наиђе. Заусти да нешто каже, али му се оте само једно збуњено: — Ехе ...ма чекај . . . — Не чекај, вала, више ни трена — настави захуктали интендант.
— Ето ти врага! — оте се чак и ћутљивом бирташу. Ускоро још веће узбуђење изазва вијест да се један од пилота, Руди Чајавец, рањен,
Еј, нема више дјечака! Та посљедња реченица „еј, нема више дјечака“, која ми се умало не оте из уста, и самог ме уплаши. Погледах зато старца саучеснички и чврсто загризох усну.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Он се придиже, обухвати његову главу и остатак воде сручи му у уста. Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича: — Не могадох више.
— Е, баш ми мило што смо живи! — оте се изненадно, али искрено из уста Александрових. Неко баш тада закуца на врата. Уђе посилни командантов.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шта је ново код вас? Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али му се из груди оте тежак уздах. Суморно погледа око себе, махну руком преко чела, па туробно одговори: — Мани се, молим те...
пара вреди. — Откуд ти знаш ? упита, зачуђен, Гојко. — Ија, знаш, стојао нодекана, на џаму, па ти после дође... Оте му се баш из руку! Гојко уђе у собу, седе и рече Стојану да прича шта је видео...
како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!... узвикну она, загледавши му се у очи. — Ко си ти ? оте се Гојку загушљив глас. — Зар ме не познајеш !... Ја сам Милица Обрадова ... чуо си ваљда?...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте, и прво понижење, кикотом је опекло, али тек кад љубав снагу и вољу ми оте, све је, изнемогло, у неповрат, отекло. Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим?
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик: „Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!” „Ха, ха, ха, ха!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Питао депешом окружног, а овај му наређује да одмах напише и пошље званичну исправку. — Ха—а—а!... Гле!... — оте се из свију грла. За тренутак сви ућутасмо.
Болесник се стресе од изненадне хладноће и превуче сухом руком преко чела. Из упалих изнемоглих груди оте се тежак уздах, па се за њим разлеже оно злослуто, кратко, сухо кашљање..
Сви погледаше у суд по коме пливаху црвене мрље. Из нечијих груди оте се врисак... — Иво, јеси ли ти? — Откуд овде? — Шта је то с тобом?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Дах му застао, не трепће! Одједаред се трже, грдан велики глоговак испусти на земљу, а из груди му се оте један уздах као човеку кад му се свали велики терет с душе, и он узвикну: — Но, хвала богу!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
једини пријатељи верни; И слободе, Кад нас мисли воде, Кроз зачаран простор неизмерни; И кад стега, Јарам што нам оте Белу радост у дане срамоте Падне једном с наше душе јадне. И сна, и сна, душо, изнад свега!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дјевојка прва угледа ту гомилу, јер им се кораци не чујаху. Чим их опази, оте се из загрљаја, рашири руке и стаде пред момка, као да га заступи.
Човјек разумједе све. На лицу му се разли велика сјета и уздах му се оте из груди. Обори главу, па набраним челом стаде тепати своме псу, јер овај једнако режаше и отимаше се.
Испрва бјеше клонуо и готов да очаја, али његова снажна нарав оте се, те наелак, бар се тако причини — приклопи се свему.
“ завапи Стана. Сердар љосну плећима на пустину, као мртав. Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе.
Тишина је така у одаји била, да би се чуло да је муха прозујала. Јанко обрну листић, а у томе поглед му се оте пут Стане, а њен пут њега, те им се погледи сукобише. Једанак обоје оборише очи, а лица им поруменише. А што! зашто?
Посједаше. Али чим сердар сједе, оте му се око, те угледа мртве, па као да бјеше на жераву сио, скочи, отрча и откри оба мртваца и викну грозним гласом:
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Држи, Грго, држи! Букар вуче што игда може, тако да му је оглав длане прежуљио, па најзад потрча уза њ мало. Коњ оте мах и потече у сав трк. Онда видјеше чудо. Видјеше гдје човек трчи упоредо с коњем! — Пушти га! Пушти!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
„Ћути! Адам није мој син. Чији је?“ „Мој! Мој!“ „Напоље с њим. Из моје куће напоље!“ оте му се и у кошуљи стрча низа степенице. Ноћ летња, топла, излазио је месец.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Речи су њене к'о туга црне, Од којих цвеће премире, трне. - „Куд ми вас неста, ви очи чарне? Ко ми вас оте, ви уста слатка? Где ми се сакри, љубави моја, Радости моја, тако кратка?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Године 1085 краљ Алфонзо од Кастилије оте неверницима град Толедо и начини га својом престоницом. Године 1182 владаше онде краљ Алфонзо ВІІІ, Племенити.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Он јој показа свиралу, али јој рече да јој не да. Она брже-боље трже свиралу и оте му је, те га клепну њоме по глави, да је одмах заглавино и у несвијест пао.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем.
Ћипико, Иво - Приповетке
— часом разасу се језиви усклик по топлој, скрушеним уздасима орошеној цркви. — Исусе мој, милосрђе! — оте се и њему из кржљавих груди, панувши му на памет гријешна мисао на Морачу, мада је се клони и неће да је ни у цркви
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
сенка тавна: Заплака се старац први пут свог века, Лати с’ џевердара, једина му лека: „Рођени ми синак чисто име оте — Па на што ми живот под сенком срамоте!“ Здера рухо с груди... часа не почаси... Џевердар опали...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Поглед ми се оте кроз проређену сиву ноћну замаглицу у недогледне небесне просторије, поднизане сићаним звездама, а за погледом
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
“ Гризао сам усне и гутао, да не заплачем. Али ми се из груди оте као крик: „Ја нећу ићи!“ Пришао ми је мајор Милан: — Слушајте ви, мали, не правите комедију ни себи ни нама!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
децембра 1821: „Младеж је српска моја дијецеза. Ову ми не оте ни СС. [тј. митрополит Стефан Стратимировић] ни каква сила кромје смрти!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
МАРИНА ПЕСМА Јадна моја Мајко, камени, камени недужна!... Код живе тебе народом кад зла оте се реч, страшни спомен твој оста на веке!...
Ћипико, Иво - Пауци
Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг. Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га
„Не смијем се слећи, остаћу у снијегу”, помислим, и пожурих бос... Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми.
Овога пута узвик „живио” јачи је; млади калуђер у заносу опет отпоче „На многаја љета”, али друштво преврну и оте „Много лита сритан био!
прође те воља од свега. — Збогом, Машо! — и насмијавши се на њу, оте јој се из загрљаја. — Збогом, Раде! — зајеца жена, и стоји као прикована на мјесту, гледајући за Радом како се у
И — оте се, и раштрка се по сајмовима пусто Радино благо. И по ливадама не сучу се крда оваца и не прелијева се на њима мека,
— Ништа! Дођох тако... — рече Иво узбуђен и силом се насмеје. И њој се оте смијех, и показа своје мало унутра увите, бијеле зубе иза румено узвраћене горње уснице.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Само негде у даљини чудновати крик се оте, И задрхта у тишини, пун ужаса и страхоте. Ја сам знао откуд усклик: то бенгалски тигар риче, Или демон оковани
Па од чуда и срамоте Заигра му срце живо, Што ни у сну није снивô И његов се усклик оте: „Кô у љутом досад боју, Срећо моја, ти ме прати! А да стигнем пану своју, Љубав ће ми крила дати.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Дисао је отвореним устима и при сваком удисају глава се негова дизала, а потом спуштала. — Јеси ли уморан? — оте ми се, али сам одмах увидео како сам бесмислено питање поставио. — Па...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Медичи, Лоро, овакве речи збори: Ді доман саго, саго по с'ѐ цертезза. Срце се оте, птичица фина жута, Гранчици као, прну на руб месеца И кљуца, кљуца бисере из тих скута, Ді доман саго, мио по с'ѐ
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
а Максим допаде; колико му крвце жедан бјеше, ману сабљом, одс̓јече му главу, пак је вранцу баци у зобницу, а ђевојку оте у ђевера, пак побјеже на муштулук мајци. Мили боже, на свем тебе фала!
Није тебе Максим погинуо, но кад дође на коњу помамну, те изгуби војводу Милоша, пак ђевојку оте у ђевера, он побјеже ка несрећној мајци“. То изусти, лаку пусти душу.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Опа! — оте се Стрицу одушевљен узвик. Учитељ и сам појури према прозору, вирну напоље, па се окрену разреду и љутито повика: —
— Их, досад нијесам ни знао како је лијепа ова наша шума — оте се и нехотице Јованчету. — Чини ми се да сам тек сад прогледао.
Нек они нама врате нашу учитељицу Лану, па неће бити ни буне ни бјежања. — Лану, Лану! — оте се Стрицу. — Ћут, заробљеник! — викну кнез. — Сви ћемо у варош да тражимо Лану натраг — досјети се дјед Алекса.
Дјечаци се почеше згледати испуњени чудним немиром. — Шта је оно? — оте се прво Николици. Сви су у страху претраживали очима упола наоблачено небо. — Авиони! Ено их! — узвикну Јованче.
— Добро, идем ја. Баш се томе веселим. — И ја ћу тамо — јави се Луња. — Пази је! А зашто баш ти? — оте се Стрицу. — Волим да ложим ватру — мирно одговори дјевојчица. — Умијем брзо да потпалим и сирово дрво.
Јеси ли рањен? — Охо-хо-јоој! — оте се Стрицу нешто између покушаја да запјева и да заплаче у исти мах. Лежећи на Луњину крилу, милован њезином ручицом,
— Их како је лијеп овај наш крај! — оте се Ђоки Потрку из самог срца. — Само да још није онога тамо — уздахну Јованче показујући руком на бријег иза кога се
— Остало свега по метак-два на борца. — Их, да им је сад она тамо муниција! — оте се Лазару Мачку. — Која муниција? — начуљи Николетина уши.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Дође — рече — туђин к богатому, пожали [овај] своје потрошити на њега, него оте од сиромаха оно једино женско јагње те закла!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— „Леле, што су пристали једно за друго!... Јаги!“ „Асли како плави зумбул и зелена кàда!... — оте се многима узвик кад их видеше једно до другог како играју.