Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
појилу, стриц Ниџо, опсједнут свечаном тишином и сјетним бљеском вечерње воде, заусти да запјева, али тек што испотиха отегну „Ма-ри-ја . . .“ — кад се напречац пресијече и заћута.
— Види, види, кажем ли ја да ту нешто има док се овако касно долази — отегну самарџија. — Коњокрадичка посла, па то ти је. Шта ће теби, на прилику, један таки ...
Бива и то, лопови се најприје претумбају и посвете. — Аха, и Сава је у све то упетљан! — злогуко отегну наредник. — Отуда ти мени дођи, сад ја имам конац у рукама. — А што ли њему треба мој Вилсон, убило га кантарско јаје?
—Па оно тамо. Видиш, тамо — неодређено показује нена некуд у правцу Саве. — Ааа, у обручу! — изненађено отегну Марко. —Па тако, брате, кажи, син ти је у банди, је ли? — Шта ја знам, кажу да је тамо негдје, с нашима.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Па тамо гдје се ви кријете. — Ее, па ти не можеш тамо! — отегну Стриц с дрвета. — Код нас долазе само они које је училељ истукао.
— Стриче, магарче један, ожалостио си дјевојчицу, ено је — оде богзна куда. — Хе, а што она ту прича — набурено отегну Стриц. — Јест, па ми се онда сви смију.