Јакшић, Ђура - ПРОЗА
познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустили да тога дана у Планинац не дођу; а сваки се, опет, домаћин отима како ће лепше и боље госта дочекати. Попа довео свога нећака чак из Старе Србије.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Човек љубокористан и лаком приличан је нашем курјаку, који злоби на лисца не зато што он краде и туђе отима, него што И њега крађе своје учасником бити не удостојава.
Ко осим јела хоће више да говори него други, нека плати у вишеречену кутију по форинт на месец. Ко другима отима реч из уста, — један ф. и 30 к.
„Ето ти ми куге; никада се с тим човеком без кавге не могу растати; та сви калуђери ишту, али овај силом 'оће да отима.” С в е т о г о р а ц: Но, капетане, пиши једну парусију на царски манастир Н.!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
ваљда је скривио — он ђипи, пак ти мога Стеву батином, батином; нико не сме да се прикучи, да моли, а од њега се не отима.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Дотрчаше комшије, жене, шегрти, пандури... Начини се читав урнебес. Повукоше Пупавца пандури у полицију, он се отима, дречи... Згрца се ту цела чаршија. Пуче брука на све стране. Дотрча и сам начелник...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« А до овога слика онога другога Јосифа, онога прекрасног Јосифа из Старог завета, како се отима похотљиве госпоје Пентефринице, и како бега, шмокљан један, кроз прозор, а оставља јој у рукама свој горњи капут који
« — »Нисам«, лаже Јула. — »Јеси, јеси! Гле, само како се умацурала од плача!« вели гђа Сида, па је физитира и отима јој Аделаиду, стару једну књигу коју је још Јулина баба донела у мираз Јулином деду.
— Лаку ноћ... доста је, укебаће нас! — шапуће Јула, и отима руке за које се Шаца као дављеник ухватио, и не пушта их, него јој шапатом одговара, па се тако тихо разговарају.
« А он се баш и не отима много, него се тако поваздан одмара. Не мора чак ни чизме ујутру да навлачи, него се само ујутру премести из кревета
Покисао, истина, мало и он, и креста му, к’о рек’о би, помодрила, али је ипак поносит; не да познати да му је зима, отима се. Што ти је, боже, левента и старо господство! Тако мора сваки помислити кад га види и покисла и ипак поносита.
Ваљда му је дошло смешно, помишљајући какав би то призор био кад би гђа Перса стала да брије поп-Спиру, а овај се отима. Ах, не, не! Ти си страшна кад неког омрзнеш. — Није нег’ да се још измирим ваљ’да! Ако ти ’оћеш, ја боме нећу!
кад метнеш пред њи’ да једу, а ти ондак оног жутог фурт чеши руком по леђи све док једе, халав је па гура свуд њушку и отима од други’, а кад га тако почешеш мало, онда и они стидљивији добију реда и једеду... — Та, знам ја то!
— ... а кад га к’о чеше по леђи — наставља бирташица и не слушајући га — а он је онда мало учтивији, па не отима од други’, а он је и онако понајдебљи... — ... Какав сам ја био ондак, и ди треба да је сада мој крај...
А њему мило што га тако држи за јунака, па онда од њу пољуби, а она се отима па му каже: »Срам те било!«, али то тако меко и нежно да му још и сад звоне у глави те речи.
А морам ја доћи да то поправим, — па да видите како ће онда изгледати кад ја то дотерам! — Бадава се госпођа мама отима и вели јој: »Та немојте се трудити!« Габриела само виче: »А, не, не, најн, најн! То ће да буде, и то мора да буде!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Та ви сте гост! Поред ових речи ухвати господар-Љубу за десну мишицу, па га увлачи; Љуба се још мало отима, па у забуни заборави да се улази низ два басамака, те склизне и мало посрне, но за то ништа, опет се одмах разбере.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
ЈАЊА: Оћите да ми отмите са сила? МИШИЋ: Што један поклања, други, кој прима, не отима. ЈАЊА: Знајте што, господин нотариус? Та ми смо род; ајде да делимо. МИШИЋ: Боже сохрани!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Њена јој мати, каже, све удвараче отима, али њега неће. Павле онда, не знајући шта ће, седе крај ње, у траву. У булке.
У игри, кажу, сви треба да будемо једнаки. Нема изузетака у игри! И капетан има да отима лопту! Он ће са госпожом Божич да игра! Исакович је био пренеражен и молио је да њега изоставе из игре.
Увредио би домаћина, који се труди да их угости. Не би требало ни њу да извргне руглу. Треба и он да отима лопту. У Бечу, ту игру играју и деца.
Госпожа Евдокија је, међутим, јецала, и понављала да зна да постоји та жена, да јој га отима, и да она никад среће није имала. Надала се срећи бар у овој, ванбрачној, љубости.
Из ње избија нека топлота и милина. Он је, каже, грмео, да се увукла матором човеку у недра и отима оца деци, а жени мужа. Викао је, каже, као поп са амвона.
Ђурђе се бунио да жена, која, матери шесторо деце, отима мужа, буде сматрана као несретна. „Е мој Пајо!“ викао је Ђурђе. „Родила се та од оца гуслара. Па ти испаде Гоша!
Из гужве, међутим, која је око Трифуна настала, Павле виде како се Трифун отима, како му се коњ пропе, и како га Трифун удара, песницом, па одјаха.
Почео је свог брђана да учи, да на две ноге стоји и много се смејао животињи, што се отима и дури. Војници из стражаре долазили су му и нудили, на продају, дивљач, коју су, по околини, ловили.
Кобила је грабила према њему као да се сударају. У гледалишту све је викало. Павлу се чинило да му се кобила отима из руку, и да јој, скоро немоћан, чучи на врату.
То је био неки страх душевни, да тај дугајлија, некако, отима, њима свима, нежност у фамилији, да га и Ана, и Варвара, воле, некако, чудновато, да су га жељне, иако су верне
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ЉУБОМИР: А ви можда налазите да је то злочин? Верујте да није, јер тако то бива у животу, од мртвога се отима оно што се може. Неко му отме жену, неко дело, а неко кућу и целокупно имање. Шта ко стигне!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Бољка неописана, душа боли. Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана јако се
Отац се отима, виче: „Лопови, ватра!” Шегрт истрча на стражња врата, па у горњи кат, да зове Шамику. — Старог господара доле вешају,
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Небо прелази из тамног у сиво и ружичасто. Девојка се кокетно отима — не сувише. Бел Ами њуши мирис младе, мокре коже, влажни потиљак са слепљеним прамењем косе. Жена.
Она све надгледа, размешта и угађа, отима снајама џезву из руку да сама скува кафу на њихов начин и тако све до сумрака, када ишчезава некуд кроз папрат,
Притисак на њен зглоб се појача. Момак ју је сада готово вукао. Поче да се избезумљено отима, али се застиде својих трзавих покрета; сама је себи личила на кокошку тек одсечене главе која панично клепеће крилима
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
гоне јазавце) А сеоски дечачић , који поваздан лута уз речицу , дете препуштено себи , гледа ухваћену рибицу како се отима и праћака на пруту и пита се : Можда је греота што ми ово радимо. Видиш како јадница скаче.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска војводина! ГАВРИЛОВИЋ: Ако смо зато устали тражити Војводину да се пљачка и отима, боље да је нисмо ни тражили.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У оскудици, оптерећен дуговима, под строгим полицијским надзором, он се отима, пише на све стране жалбе и молбе, покушава да се избави и да дође до својих права.
Милићевић, Вук - Беспуће
и поља из којих вири поцрњела кукурузовина; окрећући млинове, носи лишће, кладе, огранке, цркотине; одроњује, откида и отима земљу једнима, доносећи је другима: за једне добра, а за друге зла; или од земље, скинуте и здеране с огољелих поља,
кадгод ни на шта и бојећи се да мисли; био се пустио животу нека га заноси куд хоће, осјећајући да је слаб да се отима, а кукавица да се бори.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
»Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Заман мучи, заман се отима, Све га већма слутња обузима: „Дакле никад — дакле баш занаго Никад више, кâ што рече драго — Никад више —“ ту му
неће ево Хајка бела, Њено сунце остало назада: „Пуштај, пуштај!“ повикује млада, Отима се, ма заман јој муке, У јунака јакосније руке.
Сад наш јунак на дому је, На прозор се наслонио, У градину погледује, Како пред њим стоји тио, Како дан се још отима, Како нојца преотима. 89.
131. Сад из петни наже жила... Ал' заман се, јој, отима, Слабачка је сва та сила, Јер он стиште кâ кљештима. Она цичи, — јао, Боже, Ни маћи се баш не може! 132.
Ал' ко гони онамо кроз ждрело, Собом носи једно чедо бело? Залуд мома отима с' нејака, Кад је пуста снага у јунака. Ох, Тале је штоно видиш туна, Што с' отима, дивна је Ајкуна.
Залуд мома отима с' нејака, Кад је пуста снага у јунака. Ох, Тале је штоно видиш туна, Што с' отима, дивна је Ајкуна. Она Талу срце је понела, Ал' га неће ево мома бела, Њено сунце остало одзада. „Пуштај, пуштај!
„Мируј, Ајко, срце, душо моја!“... „Пуштај, пуштај! Нећу да сам твоја!“ Залуд Ајка таке речи збори, Заман јадна отима с' и мори, Та не би је јунак послушао... Ал' и ко би своју душу дао? Лети доро... Ето тебе, реко...
И међ' она, брате, вита ребра, Иштети му оно срце живо, Ал' му млада не учини криво: Што тражио оно и нашао, Заш отима што му Бог не дао?... Ох, срце је од самога Бога, Кад те неће, не гони никога...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— А жива ли је стара? — Ех, грешна моја старица, гурале је усташе у кућу да је живу запале, а она се отима и моли: мене ви тамо, каже, у шталицу, гдје је лежала моја Мркуља.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Немој, Стојане! Хајде да се ради. — Не, не... — муца он. И остраг, испод пазуха, хвата је и стиска... Она се отима, извија, брани, али тако мало, малаксало, да му се баш тиме још више подаје и привија уза њ. — Немој.
Окренух се, а она се сагла чак до земље и ногама клеца. Једва се држи. Осећам како у мом скуту отима, чупа своје руке од његове; али он не пушта.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
свога склопове носе, ко челе с цвета: Талије благе хвалисав сине, што му под руком и камен збори, што шарну румен отима зори, да ликом сине; Па намет-племе Немице круте, у ког и топа громовна уста, што тамо зјапе голема, пуста, ћуте и —
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
(Пође к њима.) МАНОЈЛО: Исајло, држи! (Увате га обојица на један мах.) ДОКТОР: Шта? (Отима се) МАНОЈЛО: Не пуштај, не шали се! ДОКТОР: Руку на свог господина? МАНОЈЛО: Држи само!
СТАНИЈА (мучи се да се не смеје): Што је било, то је и прошло. ЉУБА: Ама кажи ми, како се отима. СТАНИЈА: Тако сас безобразлук, ка ви што чините.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
ТРИФИЋ: Али кажи је ли пристојно? СРЕТА: Милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба избијем. СРЕТА: А, то је млого!
Богами, то је млого, овде треба да је човек као камен. О, сачувај ме, боже, зле жене! (Отиде.) СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути! ТРИФИЋ: Оћеш за њим на сокак да трчиш? СУЛТАНА: Макар у пакао!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Неко је на небу заверу ково и кидао перунике с ливаде као што смрт отима војнике. Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ДАНИЦА (у немогућности је да се одбрани, јер је за све време једно од другога отима и грли): Али, молим вас! АГАТОН: И баш кажем Симки: 'Ајде да се нађемо детету, па ми смо јој сад најпречи род.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Као да га нешто вуче натраг, притеже га снажно и не дâ му пасти у зло, али се он отима од тога невидљивог саветника, хоће напред и све напред, и ако у дубини душе осећа неко хладно вејање, неку злу и кобну
вуче га земљи... боји се да не падне на под... Али се он отима, напреже се... Има нешто јаче што га вуче напред, што му је обузело целу памет, па мора само о томе мислити...
јакој ватри, једнако га нешто вуче земљи, не може већ да се држи на ногама, дише некако врло брзо, али се он очајнички отима, не марећи ни за болест ни за шта...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ТОМАНИЈА: Уједа, курва! БЛАГОЈЕ: Стегни је! Држи јој руку! ДАРА: Не могу кад се отима! БЛАГОЈЕ: А ти је шини! ТОМАНИЈА: Отима се, ко да је дивље! БЛАГОЈЕ: Пусти је!... сад може и да лети, ако оће!
БЛАГОЈЕ: Стегни је! Држи јој руку! ДАРА: Не могу кад се отима! БЛАГОЈЕ: А ти је шини! ТОМАНИЈА: Отима се, ко да је дивље! БЛАГОЈЕ: Пусти је!... сад може и да лети, ако оће! (Одмакну се од Софије.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Преда мном, једног мајора силом скидају. Узимају му капу и секу му са ње царску розету, а он се отима и они хоће да га туку. Псују.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Држава те фатила за плаћање; па те не пуста како павук мушицу. Све дај, дај, а ти само плаћај, а кмет ти отима пазар и алишвериши муштерије, путници и пашажери!
— џапа се и отима ћир Ђорђе, који је обично мењао наречје чим се наљути мало више. — Ама, молим те, дај; ти двеста, а ресто ћемо из
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
), а нарочито невероватно прождрљива зелена краба, која прождире све органско што сретне, отима својим снажним пипцима плен другим животињама и одмах га прождире.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ а није гледао да плива или од воде да се отима. Не бије мене торба, већ оно што је у торби. — Казао некакав кога су тукли торбом у којој је било камење.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Из пространога казамата Са авлијама и кулама Не чујем више глас аргата Ни кораке у цокулама. И мисао се већ отима О томе да су сви нестали И живе другим животима.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
или ужасом него просто да виде у чему је ствар, или онако као кад се гледа у замку запала дивља звер која се лудо отима, а нема никакве наде да ће се истргнути.
Вучем ја Ивана Илића за рукав, притискам ногом и одвраћам, али се он жустро трза и отима, па устаје и пружа руку тамо ка оном председничком столу, где седи онај говорник са часништвом збора.
гужва и заврзлама и урнебес, те сви листом прискачу, задржавају, вуку, савлађују, док се он бесно и лавовски трза и отима лактовима, па га на једвите јаде умирују те воде ознојеног Срећка тамо иза кулиса, и Мика, који се стресе од страха,
— Знам ја — вели сељак и непрестано трза и отима из његових руку, а ужагрио очима да угледа злато. — Не морам да кажем! — Кажи па носи, ето ту су људи. Нећу ја ничије.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Старац, још снажан, поче да се отима, трудећи се само да принесе руку к појасу. Ђурица и не опази шта он ради с руком, већ га само стезаше и омахиваше, да
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном што се не мења: Мртва снага велике младости Сад ми прича о духу камења.
Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.
Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и мртвих очију Чини ми се да се отварају врата Од гробнице света,
Ох, мрак како гледа мирним очима! Мрак како ме гледа, и гледа, и зове, И зове, осваја и душу отима. Мрак душу отима из долине крина, Да остави земљу и гробове своје, Скакање потока и очи јејина...
Ох, мрак како гледа мирним очима! Мрак како ме гледа, и гледа, и зове, И зове, осваја и душу отима. Мрак душу отима из долине крина, Да остави земљу и гробове своје, Скакање потока и очи јејина... Опет вам се враћам, црне ноћи моје.
Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Једна стара радост! Зора новог дана! То сједињен народ гледа сунце смело.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Поћи ћу . —Одмах! Нећу да те видим даље од куће... —Ухвати је за руку, па је хтједе потезати, но Антица се отима, а он се јаче напрегне да је подигне. — Убићеш ми дијете!
Марко је шчепи за главу и потегне к себи, па је вуче према сандуку. Она се отима, но он је шчепи за врат јаче и, тетурајући с њоме, нагна је на сандук. — Ту је!
„Боже, ослободи!” и прекрсти се, осјетивши страсно нападање гријеха прама Морачиној разблудној младости. Отима се, а уто зачу се силна грмљавина.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд
Али не можемо а да у исти мах не приметимо да та објављена песничка лепота има нешто тајанствено, што нам се отима, што измиче нашем поимању.
не линеарно и мирним путем, него се из свога времена – које је „последње и једино време из кога се светлост рађа“ – отима, осваја и успоставља у „пароксизму давања и отимања; небо се отвара у грчу земаљске, богохулне страсти“ (Мишић).
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
АНКА: Добро, госпођо! ВИ ЖАНДАРМ, РАКА, ПРЕЂАШЊИ ЖАНДАРМ (улази, водећи за руку Раку, који му се отима): Молим покорно, госпођо министарка, господин члан је наредио да доведем овога...
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
као осамостаљивање у самосвести рефлектоване слике тела насупрот самом телу које, са својим пренадраженим чулима, отима маха.
приповедача и мерљиве и знане разлике између онога што ликови пред блиским људима желе показати и што им се нехотично отима, заправо и долази она особена, осетно напрегнута, неким неодређеним ишчекивањем испуњена атмосфера у приповеци.
115 То „њено” није ништа друго него стање кад јој раздражено тело отима маха, а она нема начина да се ослободи сувишка телесне пожуде.
Као треперење голуба. Као да се брани, отима од воде која га к себи вуче и хоће собом да свали у тај понор”. 181 И ту где голуб (то је симбол љубави) крилима
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Тако је Дафна бјежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје. ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме. РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца.
Краков, Станислав - КРИЛА
Мазга је немирна, отима се, бије ногом. А ране жигају и зато се јечи. Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
И ти отвори уши, Ћериме!... Тај Главаш, вид’те, што се подигô И турске власти силу наследну У своје руке дрско отима; Што бунтовнике, после хајдуке, Који на друму Турке чекају, А и на самог цара кидишу, У своме дому вешто заклања;
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Моје стазе, — јер су пусте, — Кад су моје, идем њима; Моја гора, — јер се сада Нико о њу не отима. Гора стрепи на све стране, Кâ да пропаст свету слути; Само лишће кашто шане: Слободно је уздахнути!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Родбину И укопнике обузима све већа и студенија слутња, и они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде: — Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца.
И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему, гаси се.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Тиран нас гази, срамоти жене, Усева наших отима плод. Пресуди, силна, да л’ живет може У таквом игу несрећни род?... Изгинућемо!.. „Па изгините!
Ћипико, Иво - Пауци
Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
Али воља ме гонити се са Илијом; неће што је намислио! ... И кад очевину дијелисмо, варао је ... а сада, брате, отима ... Неће, бога ми! Та за инат Краљевић се Марко потурчио! Сврнуше у крчму. Петар од крчмара наручи меса и вина.
Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити: Маша му се врзе по памети... И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене
Видиш, тако је урадио и мој покојни отац и сачувао мени, па је ли право да ми се сада одгојак отима? Одвјетник не одговори, те он осоколивши се, прослиједи: — Зар ви мислите да би оваква шума била да је није бранио
И не бијаше никакова несклада између његових осјећаја и топле природе. Мисли му се лијено повлаче, он им се отима, па својим осјетљивим чулима у се упија и сакупља и жар боја што се разасуле с морског продора, и топлину и свјетло
Како је младић сам остао у пољу, заокупише га свакојаке мисли. Живо помишљаше на јадну чељад што им се, ето, отима из уста и задњи комад круха... А пољем наоколо осјећа се пун дах живота, здрав и јак.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
здепасто створење, које као да долази из самог пакла са намером да на земљи истреби све људе, да хара и пали, силује и отима.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
људским гвожђем Претопљеним у честито злато Трава царује међу словима И њихове редове По својој вољи престројава Кос отима своје поље Из руку четири црна ветра И савија га од поднева до поноћи У поноћ небо прелеће И односи у кљуну некуд он
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Нишанџија Петар протрча поред мене носећи затварач... Бугари трче око топова. Нишанџија трећега топа отима се са једним Бугарином око затварача, али други Бугарин му заби бајонет у леђа. Око топова леже мртви наши војници.
Краљевски војник, непобедива мртва стража славне српске војске... — Отима се сиромах од смрти. Хтео би да бежи из овога пакла. Пронеће и њега сутра — говори трећепозивац.
— О, јо, јо, јо! — викну капетан Радојчић дижући руке. — Па колико се све вас отима о ту славу да сте освојили Кајмакчалан? Из званичних извештаја читамо: Кајмакчалан је освојила Дринска дивизија.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана. Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је са страна Па се натраг тргне премрзла и свела.
Тешко нама!... Ено, туђин се весели И сва блага наша отима и хара... И Бог му помаже и њиме се стара, А наш црни сељак црна хљеба жели.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Четрдесет година чува „друма кроз планину“ и отима отето благо. „Очи су му двије купе вина, трепавице од утине крило.“ Од силине његовог гласа отпада лишће с горе.
А Марко је ратник и сачекује на друму Турке пљачкаше, отима отето благо. Ретко је кад Марко лепши у улози народног осветника, у улози хајдука који гони хајдуке — како би рекао
Ал' беседи војвода сибињска: „Мили боже, да луда каура! Што би снаге, камену предаде“. Кад Кајица разумео речи, он отима камен од Маџара да белегу своју посведочи; кад се баци Кајица војвода, од белега даље одбацио.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
брљив стадо’, Зоне! — Хе!... Мане ућута. Настаде мала пауза. Мане се маши табакере и стаде правити цигару. Пушти ме, отима се Зона. — Остани јоште малко! — зауставља је Мане. — Вардај, Васке!... Од татка ми остаде кућа и лојзе и њиве...
Мало после ето ти и Манулаћа: води га мајка и гура га да се и он ухвати и да игра. Он се отима и неће, а она га милује по образу, љуби и моли га и храбри га да игра.