Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
²⁴ Кад жену пред порођај боле крста, сматра се да ће родити мушко, а кад је боли трбух —женско. Ако трудници ноге отичу и обрве и трепавице опадају, онда ће родити женско.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Само су му ногавице на чакширама биле откопчане, јер су и ноге од блиске смрти већ почеле да му отичу. — Па како си, шта радиш? — питах га, тек само да што говоримо. — Ништа. Седим!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости, њени најдражи идеали ...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Вукао се кући да види Симку. ...Вече се примиче дугим сенкама док стопе сунца отичу Моравом. Аћим луња двориштем: рода облеће око оџака на коме су јој растурили гнездо. Бол је дуг као старачке године.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека. У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор [...]. Поља нису удаљена само просторно него и
назад, и ми смо у петој строфи већ враћени у време и простор одакле се пошло, дакле у песникову садашњост: Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе
]. Орахова дворана продужена у огледалу, огледала углачаних река, небеса што силазе у језера и песме што кроз душу отичу до давних предака (до сени умрлих што их вода чува) – све те слике чудесно је окупила песникова уобразиља према
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Са стране се виде снежни језици, са којих отичу потоци шуморећи. Прича ми Груја да је једнога оваквога дана ишло муниционо одељење баш овом стазом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
А назад се више не може. Спуштамо се непрестано и снега је већ мање. Задржао се још на хладовитим падинама, са којих отичу потоци и натапају наквашену земљу, која пишти под ногама. Дуж целога пута сустижемо пешаке.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
“ БОДИНОВА БАЛАДА Кроз огледало отиче орахова дворана као река. И све песме песника Кроз душу моју отичу у поља далека.
алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера којима небеса силазе у
даљних предела Облаком у даљину већ одилазе кровови; Боја: још траг ствари што је крај мене живела; Тако и присталости отичу небу глухо као бродови.