Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И, чисто са страхом, уплашено, пошто пољуби крст, још ужурбаније пали му свеће, па, као да би се што пре свега тога отресла — не клекне, већ пада на гроб и зајеца: — Леле, Мито!
никако не смејући да им се одупре, већ увек ћутећи, гледала је да их свачим задовољи, само да би их се што пре као отресла, те да оду, не вичу по кући, а овамо је једнако за њима уздисала стрепећи да им се штогод не деси, јер су они сваког
Неугодно му је било, јер као да је осећао да се она зато силом уноси у посао, да би се тиме занела, као отресла, одвојила од нечега другог... А оно? Оно бежање прве ноћи, плакање у ноћи — никад. Никад више она не заплака...
Оно њено „леле, Мито!“ ко зна зашто је било. Да ли је тај плач био за њега или за њу, саму себе. И кад се после отресла страха од његове смрти, мало прибрала, сва се одала томе плачу и одилажењу му на гроб и у томе, за све што је било, за
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
супротним начелима (то је свеједно — детаљ који за суштину ствари нема баш никакве важности) убрзо опет придигла: отресла прашину с лаката и кољена, и партија се наставља. И партија се вјечито наставља.