Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
дакле, ваља чувати од свакога и у шали и без шале лагања и с злим и лукавим намјеренијем говорења, како год од једа и отрова. Ибо, ако се из детињства томе науче, за живота се неће моћи одучити.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Попа вели: — Ама, ја бих волео да је оп прави Турчин!... Овако је он опаснији. То је као лепа гуја: шарена, а пуна отрова. Што ми се улагује?... Он је Турчин, а ја сам Србин, и ми не можемо један другоме добра мислити!...
Остави ти младости њено, није он гладан! А док се они смејаше, Станко је муке мучио! Његово скоро детињско срце отрова наједанпут љубомора, силна, бесна, страшна љубомора... Дакле, Лазар га хтеде убити зато да би га склонио с пута!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
не знам куд ће нова песма хтети, Новој срећи или болу старе ране; Да као молитва у небо полети, Или као капља отрова да кане.
Кријем своју љубав као мржњу други — Истом силом лажи и свим подлостима; Као други стакло отрова, свој дуги Свој бол безутешни ја кријем међ свима.
Јер од твог отрова мој сан беше јачи: Твој сам појас ткао од сунчаних млаза, И ти си светлила; јер свему куд зрачи Моје сунце дадне
У њему не беше више ни љубави ни мржње; у њему беше сада само студена Равнодушност, као зелено море отрова и жучи. И Мефисто позна то непознато осећање равнодушности које никада није имао ни Бог ни Сатана, и које је само
Мисли су ишле дном његовог духа остављајући трагове отрова и студени, као змије. Он је имао душу, и она га је прогонила као смртне и ништавне.
Она није знала ко је он. Али је задржала његов златник који јој је требао да купи неколико капи отрова. Сутрадан, тридесет племића у црном носили су на рукама ковчег на коме су били грбови кнежева и победиоца код
крв нејачи у светле ти пене, Сто пута је за те и пре умирала: Да је не полочу погане хијене, Да не метну у њу отрова и кала.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
и ту има много романтике, много сентименталности, много позоришног намештања и извештачености, авети, анђела, крви, отрова, мача, примитивне психологије, наивних објашњења, много тирада и лаких ефеката, мало природности, мало живота, мало
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сада Њену главу насред Београда, Она с' диже, па гледа да нађе Оно своје смрскано комађе, Да с' напије једа и отрова, Да започне јаде вам изнова, Да замагли ваше беле дане, Да позледи те зарасле ране Да у крвци вашојзи заплива,
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако и буде. Двојица отиду у град, али се тамо мало поднапију, па се договоре да купе отрова у вино, и кад отрују ону двојицу што су остали у шуми, онда само њима да остану сви новци. Што смисле, то и учине.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Цијуче душа, капља с извора. Захује живци уз дробни лишај и пече зумбул, зумбул отрова. С ивањским цвећем, ливадо, истрај! У смерној тузи ромори гора.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
С вечери прилази поворка змија да се братими, у руци сјајни пехари отрова пуни, бежимо с ове белеге зле црна браћо!
Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.
на Старој планини у Санџаку гледамо чешљање шакала чешљеви силазе низ пашњаке гвоздене дрљаче у заветрини са мало отрова и свраба крећу да подрљају сваку памет ако заштрчи на ћувику или је месар суши у димњаку а жена (код жене смо
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
За кога сам сад? — За овога Гојка?... Не, видиш да и он бежи од мене, отреса се као од отрова. Право има !... Али зашто, зашто све то мораде бити ?... Да ли је требало коме моје страдање... оцу, мајци, брату...
Она страсна, бескрајна, слепа, која не размишља много, но само бира место, где би канула кап отрова!... Да ли да их убије, да смрви, да уништи све ово, што се још по мало у помрчини беласа?...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад цар ту освету види, он стане вилу молити и једва је којекако намоли те му госте поврати од лудила и очисти му од отрова само један извор иза јужнијех врата градскијех.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
) ЦМИЉА: А, ево наше удаваче! ИКОНИЈА: На шта то личиш? Оћеш нешто да попијеш? ЈАГОДА: Најбоље отрова! ИКОНИЈА: Шта је, шта си се смрачила, није потоп! ЈАГОДА: Камо среће да јесте! Оставио ме онај профисор!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Стабло се суши, а ти бујаш и зелениш се. И не знаш да си од отрова порасло и да се од њега зелениш, јер мртваци су земљу отровали, паје много нас око ових Морава што нисмо на правом
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Из Милиних руку мали' - Ма се раст'о бела света Место чаше од бермета Отрова би прогутали! Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? Ко да пије?
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна. Види човјек своје заточење, помало се прве
Горда глава мрачна владаоца непобједном већ мишљаше да је; не зна да је своје судбе чашу препунио црнога отрова, час не види ђе се примакнуо да му звекне вјечном погибијом.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
А кад би ме, у крајњем случају, и позвали да, као оно Сократес, искапим, њима за љубав, пехар отрова, ја бих им одговорио: „Хвала лепо!“ - И на том би се цела ствар свршила“. „Па, тим боље!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова. Сети се онога тренутка, кад је онако блесаво стајао пред механџијом, сети се погледа Пантовчева и речи његових, сети
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
се да ову теорију објасним са свога становишта - у телу се вероватно, мало-помало нагомилава одређена количина неког отрова и ја тонем у готово летаргично стање, које траје тачно пола сата.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Ретко, ал’ не зато што та земља нема Још много и много оваких оцева, Већ што је далека од ваших отрова Па не рађа често онаких синова. »Стармали« 1884.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ту сам изнемого. И вишак ватре поста сунце злобе, Златни почетак отрова и тескобе. Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ
Успомено златни праже заборава! Из пресађеног отрова дан расте и спрема Почетак лепоте, а лепоте још нема: У прекомерности и изобиљу се губи.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Алекса, зли, пакосни човече, три пут да си проклет зашто ме отрова оном страшном сумњом: да је, можда, мој Мита погинуо од братске српске руке, да га је убила пушка коју је партајска
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Силно с’ напреже човек вечностална стварати дела, Ал’ у прсима свак трулежа усев носи. Залуд лекова цед против отрова болести разних, Судба је човека та: земља да земља буде. Није ли древност свог Ескулапа називала богом?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ Зад има срца, чедо невино! Људске су труди, Миро, без срца, А то што таким крсте именом Гадно је клупче самог отрова, У њем’ се легу чеда зависти: Издајство, злоба, пакост, невера — Па кад одрасту, кад набујају, Верна се браћа
Ал’ што га нема — Тога Ђурашка?... Да није рањен, или сахрањен? Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу?
или отрова, ...Или?... О!... Опрости, душо светог пепела, Занетог ума мисô паклену! Верна си била ти!... (Види једног гаврана.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Кршни и млади и ведри и смели У час, кад пехар отрова се прели, У блеску, Треску, Звеци, Сеци Са звизгом, смело Венчаше чело врело Ловором узабраним По литицама;
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Из Милиних руку мали’ — Ма се растô бела света — Место чаше од бермета Отрова би прогутали. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Ко да игра? Ко да пева? Ко да жедни? Ко да пије?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
11, 1896, 292). У народној медицини м. се употребљује као пургатив, али и то ретко, јер се боје њеног отрова (ГЗМ, 12, 1900, 151).
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СВИ БРАТСТВЕНИЦИ (одлазе журно): Његову главу! МЛАДЕН (сам): А ја, ох, ја идем отрова да нађем... и да јој га ја, рођени отац, дам у руке. (Нагиње се ка дворишту и виче): Димитрије.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Ујед његовог генија: из тела Изазваће лучење најљућег отрова; Али једна једина реч, беспримерно сазрела, Отпашће - ко смолом - с усних углова.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ђевера, од бога је велика гријота, а од људи покор и срамота; рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова својега ђевера; ако ли га отровати нећу, не см'јем војна у двору чекати“.