Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ко зна да отров трује и ко се не би рад отровати, он својевољно и при здравој памети неће отров пити; а ко прво зна, и фторо не би рад, а треће својевољно чини: шта
Црњански, Милош - Сеобе 2
Неће целом свету на видик. Раселиће их у разне пукове. Опљачкаће им куће. А њега ће отровати, као што су отровали Рашковича. Даће му се у Осеку, или Бечу, кахва, да попије.
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Она је у таквоме затвору живела неких месец и по дана, без икакве хране и у таквој једној течности која би могла отровати коња. На путовање ка мору јако утичу време и месечеве мене.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
од жеђи колико да се на покаже сасвим непослушан, помисли у себи: затворићу очи пак ћу је пити, макар да би[х] се знао отровати. Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Продана је душа Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник.
Продана је душа Никола. Можда се она договорила с њим? Сви су његови непријатељи. Милунка ће га отровати. Отровати и рећи да је цркао од ракије. Може и сада. А поп је свештено лице. Богоугодник. Света славо и боже, опрости ми.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Како то може да буде? — упита она радознало. — Отроваћемо се, ако пристајеш. — А како ћемо се отровати? — Тако, — наставих ја све одлучније — попићемо отров! — Добро, — одговори она решена — пристајем! А кад?
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
она што је Нераздвојна скрије их својим рукама И стрепи да ли ће моћи да злобу своју збришем својим ноћима, Или ћу отровати њом још једини спас мира у небесима.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
љуба Момчилова, ону гледа, другу ситну пише: ,,Господине, краљу Вукашине, није ласно издати Момчила, ни издати, нити отровати: у Момчила сестра Јевросима, готови му то господско јело, прије њега јело огледује; у Момчила девет миле браће и
Ако ли га отровати нећеш, не чекај ме у бијелу двору!“ Кад то зачу љуба Анђелија, она сједе брижна, невесела, сама мисли, а сама говори: „
од људи покор и срамота; рећи ће ми мало и велико: видите ли оне несретнице ђе отрова својега ђевера; ако ли га отровати нећу, не см'јем војна у двору чекати“.
Тад се Дмитар бјеше осјетио ђе ће љуба брата отровати, па он узја вранца великога, брже трчи граду Биограду — не би л' брата жива затекао.