Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
виси, То ми дај последње в жизин благоденство, Највеће на свету, первоје блаженство, Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну (Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!
У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла
У отчизну! Може ли што више бити благо? Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи.
Но у нас је друго знаме, нови мира завјет, На враждебног крволока христијански навјет; Гди отчизну, чим ко може, процвјетати тражи, Што је подло ил' свирјепо, гони ка и лажи.
својих огњеним својим пјеснама бесмертна дјела испјевао, као что је малопре Жуковски между Росијани с мечем за отчизну опојасан около кровокапајуштег Ариша (Марса) копља неувјањајеме лоборе Аполону свио, као что је скоро равновремено