Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
На тај узвик многи се гласно насмејаше. — Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?!... — Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Да је и сутра десет и прекосутра десет, било би тридесет!... А за две године исекли бисмо сву Босну!... Охо!... овај ага парајли!... Гледај оружје... сама срма! — То је Станково! — рече харамбаша.
Мој лијепи брате и друже, Заврзане, утуви то па се не подсмјевај нити моме имену пи презимену. — Охо! — раче Заврзан — па ти се канда љутиш?... — Не, живога ми бога! Ја волим шалу исто као ти и ова друга браћа.
То нећеш моћи учинити. — Што? — Што не можеш! Знаш ли ти да је Станко хајдук? — Знам. Ал̓ ја ћу њега шамаром! — Охо!... Видиш ти јунака!... Не смеш једном кркљавом Крушки ништа, а хоћеш шамаром горског цара!...
Хајдуци су слушали с највећом пажњом... Овда-онда прекидали су причу узвицима. — Охо-хо! А кад сврши причу, Заврзан рече; — Алал ти вера!... Види ти се и по рукама, крваве су.
— Бију се! — рече он. — Где? — упита Станко. — Око Али-агиног Салаша. — Ако? — Наши и Турци. — Охо!... Дакле, накупило се устаника. — Богами се добро бију. — Сиђи. У тај пар бахну Дева. — Шта је? — упита га Станко.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
То дуварски сахат избија. Броје сви, а попа Спира гласно: седамнаест. — Охо! — чуди се поп Спира. — Кол’ко то изби? — Седамнаест, али то је управо дванаест...
Па све сад мислим: ко ли ће нам, боже, то доћи, и коме је до гошћења сад у ово доба кад су највећи послови!? — Охо-хо! — смеје се госпођа Перса. — Шта ми се то дало на смеј.
Да пропаднем у земљу пред оним младим човеком! Од њега ме највише срамота! — Охо! Па то ти мени нешто крупно казујеш!
— Охо! Но, то је, к’о што видим, све лепше и лепше. — Да шта ти мислиш!? Целог боговетног дана лупа оно проклето решето и те
»нек причува ону њену Генофефу«, каже, »док је нису спевали паори у шору!« — Охо! — рече поп Ћира и диже обрве чак под ћелепуш. — Охо!
« — Охо! — рече поп Ћира и диже обрве чак под ћелепуш. — Охо! — Е, сад гледај ти само, молим те, те унцутарије и тога брезобразлука од једне аспиде, шта се она усудила да каже.
! — Добро те нисте рекли: с вашом Жужом! — А шта би вам фалило, само ако она... — Охо! — вели поп Ћира. — Охо! Дакако! — вели поп Спира и остави штап.
! — Добро те нисте рекли: с вашом Жужом! — А шта би вам фалило, само ако она... — Охо! — вели поп Ћира. — Охо! Дакако! — вели поп Спира и остави штап.
Неко дањом, неко ноћом; тек дошло време да се поштен комшилук расели од тога вашег виртшафта. — Охо, охо! Ама ви, господин’ Ћиро, баш онако... — Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако. — Охо!
Неко дањом, неко ноћом; тек дошло време да се поштен комшилук расели од тога вашег виртшафта. — Охо, охо! Ама ви, господин’ Ћиро, баш онако... — Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако. — Охо!
— Охо, охо! Ама ви, господин’ Ћиро, баш онако... — Јесте; ми онако, а ваша кућа свакојако. — Охо! — узвикну зачуђено и увређено поп Спира, па остави шешир. — Само кад је ваша кућа пример селу. — Богме и јесте.
— Па извол’те запитати и известити се код Ниће боктера... Он, к’о што вам је познато, најбоље зна те ствари. — Охо! — викну поп Спира. — Мож’те ви викати »охо« кол’ко ’оћете, али то је све тако.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
(Узме га за руку, па га изведе напоље и забрави собу.) Проклето посла! Сад да изборим новци... Охо, чекај мало! (Забрави брата куд је Јуца изишла.) Е, тако! (Отвори сандук.
(Виче.) Душо Јуцо, душо Јуцо! Ено ћути пасјо веро! Оћи да ми убии. Кад броим цванцики да слуша: „Охо! Јања има новци! Оди, господар арамбаша, да делимо!“ (Затвори сандук.) Јуцо бре, Јуцо бре! Нећиш да си зовиш?
) Оћим да вас затворим да вас нико не дира (Затвори сандук.) Е, сад да носим на кир Диму и да иштим облигација. Охо! Има више банку! (Опет изброји.) Е, е, ја сум добро трговац. Не може да фали Грку. (Метне новце у џеп.) Душо Јуцо!
Видим да морам да пропадним. (Узме перо и спупајући к асталу.) Ево да жертвуим пô форинта. МИШИЋ: Охо! Мање се не прима од десет форинти. ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус? Камо толики новци?
Оћим да узмим за моја Катица. десет хиљада форинта стребро, лепу суму, мене пет, Катица пет. Охо! А кад кажи Катица: „Ја сам добила, ја сам господар. Папу не дам ништа“!... О, чекај, шкиљи! Нећим да ти узмим.
Доћи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања!
Доћи кир Диму, ишти своја облигација, што ћиш да му даш? Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања!
Нега да си убииш. Како си убиим? Да напуним пушка, пу! Убио си Јања. Ајде да го визитирамо. Охо! То ниа добро план. Да купим штранга, оскудну времену. Докса си о теос!
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто! Ко ће то знати.
Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима.
— Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо. — Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем га како се лупка по трбуху.
Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је. Шапатом зове пољског миша: — Рођаче, попни се овамо да помиришеш. Овде нису чиста посла!
— Охо-хо, мијау! — протегну се он колико је више могао, а тога истог тренутка пролетје преко неба једна звијезда падалица так
То је дубоким сном спавао старина Крушкотрес Кукурузовић, преморен од бјежања. — Охо, ево их! Гле како крупно дишу, сигурно од страха!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
(Општи покрет.) МАРИЋ: Ја сам мислио ви сте обичан лопов, а ви сте више него то, ви сте друмски разбојник. АНТА: Охо! СПАСОЈЕ: Немојте се узбуђивати, господо; господин се нема чим другим бранити до увредама.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ПРОВОДАЏИЈА: Истина, мало је... МЛАДОЖЕЊА: Кад ћемо је просити? ПРОВОДАЏИЈА: Охо, момче, тако брат Сима, то јест, не ради. Прво и прво, нове аљине младожењи и проводаџији.
МЛАДОЖЕЊА: Ја се врло радујем да је на мене та коцка пала. Идем одма справљати што треба. ПРОВОДАЏИЈА: Охо! Стани мало, момче! Добар, то јест, трговац кад полази у Беч, он каже: идем у Ердељ. Тако и ви треба да чините.
МЛАДОЖЕЊА: Ја ћу гледати што је најфиније и најскупље. Сад, збогом! ПРОВОДАЏИЈА: Охо, зар тако? А камо, то јест, алвалук на девојку? МЛАДОЖЕЊА: Ја мислим, кад свршимо.
Лажљива траго! МУЖ (проводаџију): Напоље из куће! ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу уђеш; хе, све је пуно и красно!“ Је л’ ово та фаљена кућа?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
); глотан конак (рђав, неудобан конак); вујаљка (вучја куцаљка, гунгула); охохнути (узвикнути охо-хо); паспаљ (најфинији прах који се расипа при млевењу жита); завагивати низ пут, (заносити се у ходу, попут богаља);
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
ШЕРБУЛИЋ: Охо! ЛЕПРШИЋ: Та једна реч „охо заслужује да се у новине стави; а тешко сваком, на кога почну новине викати.
ШЕРБУЛИЋ: Охо! ЛЕПРШИЋ: Та једна реч „охо заслужује да се у новине стави; а тешко сваком, на кога почну новине викати.
Знате ли колико је пало Маџара? Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде. МИЛЧИКА: Охо! Петнаест. Месарош скочио је од једа и жалости у воду да се удави, и једва су га спасли.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Зла ти маја дозлабога, Не дала ти чарапица Ни лагани папучица, Да учиниш клепа-клапа — За тобоме, душо, скапа. Охо, селе, вита стаса, Држ' се браци око паса, Коловођа колом вија, Коло лети, зној пробија, Ал' у твоји недри туце
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Још ћеш ту некаквој доконој парипини ићи угађати и табане му чешкати, а! Охо, опет је почело некакво необично кошкање између дједа и самарџије! Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне.
на вратима, он само прогунђа никог не гледајући: — Добиће неко вилама иза рогу, па ће га проћи воља за Маријаном. Охо, кад већ он тако каже, онда крупни млини мељу.
бедрима и весело ргетао: — Аха-ха-ха, убрани ме, вели, брате Раде, од џандарске руке, помози да ми се не замрсе пути. Охо-хо-хо, знам ја његове путе: до зоре ће смотати бар нечији нарамак сијена, ако већ ништа друго.
— Хоће, вјеруј ти богу — потврди маштовити Ђуро. — Охо-хо, људи, досад смо имали вучје свеце, па вјетрене, па женске, па ове, па оне, а сад, ево, стекосмо и лоповског.
Свети Раде Лоповски, аха-ха-ха! Помени само његово име, прекрсти се, па слободно у туђи тор. Охо-хо, чујеш ли ти ово, Раде, стари мој ђогате?
И ево га, једног дана, колица с Ураганом и Мулићем докотрљаше се и пред кућу страшног брке. — Охо, кога то видимо, ко нам то долази! — разгалами се кум Рожљика. — Отпадник Мулић, а? Промијенио си занимацију, је ли?
Иако види да је већ „прочитан“, сељачак окреће на девету страну: — Ево, брате, ја таман пошо у село, кад оно запуца. Охо, велим ја, ево другова. — Хм, другова? — сумњичаво ће тетак Аћим. А куд си то понио ту торбу, а?
Још само комесар говор да одржи. — Охо, Сајане, оде ти у пјеснике — изненади се командант. — У пјеснике! — гракну Џакан. — То је некад била твоја занимација.
— Охо-хо, алај нагарише наши! — опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, м
Тек пошто је устао и отресао се, спази стару нену како тетура и посрће уз ограду шљивика. Прискочи јој игракну: — Охо, богами тебе твој Дедо доватио гелером по мишици. Еј, ви тамо, дајте брзо један завој.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Могу да нудим да пипају, да провере! Пипни, Хусеине, пипни, Сулејмане, Синане, шта се стидиш, захвати шаком, охо-хохооо! има доста, остаће и за кадију! Показаћу ти, Мустафа, шта и како! Видим ја тебе, Мујо, како ме фиксираш!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
запрече врата, кућу запале, волове упрегну, па са стварима крену у воденицу, и гледајући како гори кућа свете се: — Охо, охо, нека, нека, вала му скрхасмо врат! Утом дођу у воденицу.
врата, кућу запале, волове упрегну, па са стварима крену у воденицу, и гледајући како гори кућа свете се: — Охо, охо, нека, нека, вала му скрхасмо врат! Утом дођу у воденицу.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ДОКТОР: Ево читајте. ШАЉИВАЦ (узме писмо и чита): „Покорњејши слуга Александре Гермаин војени министер“. Охо! ДОКТОР: Читајте само! (Ода охоло) ШАЉИВАЦ (чита): „Превисокоучени господине“. ДОКТОР: Јесте ли видили!
(Копа.) Човек је као кртица. Док је год жив, све једнако рије и копа, пак најпосле шта дочека? Да и њега закопаду! Охо! Лонац! На моју душу, новци! (Устане.) Хм, новци, и новци мога комше.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити! СРЕТА: Охо, милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА: Ти си безобразник, ти си нитков! ТРИФИЋ: Султана!
Ала баш идем код њега у овим аљинама, да видим оће ли ме познати. Јест! Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином? Охо, милостиву госпођу батином? То не иде, зашто би нашој госпођи досад била леђа као чивит.
СТЕВАН: Оћу ли ићи за чоу, милостиви господине? ТРИФИЋ: Охо, Стеване, чекај да видимо да се лист не преврне! СТЕВАН: Истина, кажу људи, курјак длаку мења, а ћуд нигда, а жена
СУЛТАНА: Да вас ђаво обојицу однесе. (Пође на врата.) СРЕТА (опали је, пак је потом за руку увати): Охо, тамо нису чизме. СУЛТАНА: Јао моја леђа... Море! СРЕТА: Пело! СУЛТАНА: Шта ћеш са мном? СРЕТА: Да очистиш чизме.
) Таква госпођа могу и ја бити! СУЛТАНА: Их! (Цикне.) Стрвино женска! (Полети јој, Трифић је задржи.) ТРИФИЋ: Охо, драга моја, треба да знаш да си у туђој кући.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
) Али сад куд ћу? Оће скоро да ме изда занат. МИТА (ступи лагано и удари га по рамену): Алекса! АЛЕКСА: Охо, Мита! Какав тебе ветар овамо дотера? МИТА: Зар ти не знаш да је пријатељство два тјела и једна душа. АЛЕКСА: Право!
То није тако. Сад долази ред да добијем од ови новаца да намирим Марију, пак онда да просим ову ћурку. МИТА: Охо! АЛЕКСА: Богатства има доста; кад се венчамо, онда нека дува у прсте за кога је пошла.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!“ „Та што се чудиш? — повика Тоша, и већ би да га лема — И ја сам стигȏ до старих врба, а
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА (скочи): Охо! То ти задржи себи, а ја хоћу мој део. АГАТОН: Па то ти је део! ГИНА: Зар она прљуша њива која не вреди ни луле
СВИ: Охо!!!... АГАТОН: Дошли сте, видели сте кућу, прегледали сте све, седели сте дан и ноћ, па доста. Дошли сте са празним
ТРИФУН: А ти стално? АГАТОН: Стално, дабоме! Ви сте овде само гости, а ја сам у својој кући. СВИ: Охо, хо, охоооооо!!!... АГАТОН: Шта је, брате, шта се ишчуђавате?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Посилни, дајдер ону ракију... Ето тако, једино освежавајуће и окрепљујуће средство у рову... Охо-хо! Дедер, наредниче, натегни... Знаш, скотски живот проводимо.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Љубица седе на предњу клупу и одмах се разлеже шкрипање, пуцкање суве даске. — Охо, имаћете добру музику на предавању, рече она и диже се са клупе. Ух, мрачно, незгодно!...
црвен, збуњен, отираше лице марамом и спремаше се да изиђе, али кад виде колико новаца Љубица узе, и он се зачуди: — Охо ... то је новац! узвикну он, бришући се.. Како да ви не примите плату за четири месеца !...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Свако „лани“ боље било. — Вријеме кадгод и мати, а кадгод и маћеха. — За злијем се вријеменом добро чека. — Охо мијене вазда је вријеме. — Време гони вријеме. — Време је и мати и маћеха. — Иде време, носи бреме.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ти маја до зла Бога Не дала ти чарапица, Ни лаганих папучица, Да учиниш клепа клапа За тобоме, душо, скапа'! Охо, селе вита стаса, Држ' се браци око паса!
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине? Охо, мој брајко, само кад се хоће, има ваздан. (На вратима.) Рако! Рако! ЧЕДА: Шта ће вам? ЖИВКА: Да купи новине.
ЖИВКА: 'Ајде, 'ајде, лани, ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет шести. ЧЕДА: Охо, хо! Па ви говорите као да сте ви министар.
ЧЕДА: Је л' плаћено? ШЕГРТ: Јесте! (Предаје му шест кутија.) ЧЕДА (ишчуђава се): Охо! Па колико је то? ШЕГРТ: Шест стотина. ЧЕДА: Шест стотина?!!!... ШЕГРТ: Толико је госпођа поручила.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада? ФЕМА (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем. САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече. ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи.
Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада? ФЕМА (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем. САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече. ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи.
ЈОВАН: А неће бити добро три? ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест? ЈОВАН: Ајде, видићемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор... госпођа? Нашем Жутову пребили ногу. ФЕМА: Каквом Жутову? ЈОВАН: Ламуру.
Краков, Станислав - КРИЛА
Добро вече, господо. Чујем да имате доброга коњака. На светлости се указала дуга прилика потпоручника Мије. — Охо, па ово је добро. И чутурица се опет нагла. Над поспалим војницима лебдео је загушљиви задах прашине и зноја.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Па сада дршћи, махнит човече, И онде тражи људске милости Где се за милост никад не чује! РАДАК: Охо! Баш није шала!... Турска тескера! Па још какви су страшни мурови, Да у свет бежи ко се уплаши!...
РАДАК (пружа му пљоску): Напиј се, момче, Добро ће бити после умора. ПОРФИРИЈЕ (прима пљоску, крсти се и пије): Охо, хо!... Е баш је ваљана! А волим ти једанпут сркнут ове шумадинке, но три дни цевчити браничевичку шому!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад... замириса Ђока. Ето ти! АНЂА: Ја не знам, бога ми, шта ради ова држава!
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ХАЏИ РИСТА Па ако се уморе, онда ти у наручје једно, а ја друго, па напред кроз чаршију! (Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо.
(Узима децу у наручје): Охо, охо, ха! Сад ми је овако мило, драго. Сад можемо да идемо. (Мирону понизно): Ти, дедо, пошто идемо кроз чаршију, нећеш с
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Паула, кад си већ ту; 'оди, истрљај ме добро где стигнеш, као што замореног коња трљају да му скину маглу с вида... Охо-хо! још јаче! — Скоро љутито, и сасвим гласно, госпа Нола настави за себе: — Куда то ја, матора жена, застраних...
— Охо, Каленићу! А грчка трагедија? — То је књижевност, уметност. Али код старих Јевреја цео је народ играо трагедију!
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
о!... Не верујем! Лежи кец... Ајд сад краљ... Аха... Одрж!... Оћеш људски, свеца ти твога, па ме и други пут прати. Охо... хо, баш су слатке твоје паре. — А, људи... а, човек умре! протестује Коста. Тргао сам се и отворио очи.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Охо, мајсторски се спушташ! — похвали га дјечак дошљак. — Од тебе сам научио, Стриче — насмија се путник с букве.
Стриц већ је чучао високо у крошњи родна ораха на другој страни шикаре и дерњао се: — Аха, држи га, држи! Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај!
— Доћи у нашу дружину — предложи му Стриц и све му исприча о Јованчету и о логору Тепсији. Мачку синуше очи. — Охо, шта ли ћемо све тамо начинити да само знаш. Пусти ме, идем одмах на свој таван да мислим. Ето ме сутра у Гај.
Хајдуков гроб ћути у сјенци дивље крушке на ивици Гаја. Тамо се ваља заклети на вјерност чети и друговима. — Охо, па то је нешто озбиљно! — тихо рече чак и велики објешењак, Ђоко Потрк.
— Охо-хо-хо, баш нећу да те тучем! — грохотао је Паприка. Луња онда зграби с катедре разредницу, укоричену тешку свеску, и т
Спремите само прутове, шибе, опасаче, уларе и пљуните у дланове, јер ту ће да падну грдне батине. — Охо-хо, већ ме сврби рука! — жестио се Стричев дјед. — Само да договор држимо у тајности.
— Пази га, свануло! А гдје ли сам ја ово? Пипну се је ли остао читав и рука му додирну хладан грлић боце. — Охо, и ти се следила од страха, сиротице моја!
У вола се претвориш. — Де ти, де, Никола, само ти буни. Могао би се кајати. — Охо-хо, плашиш мечку решетом! — гракну Ниџо. — Дај брзо пуштај те дјечаке па да се иде кући. Нијесу дјеца ни ручала.
Дјечаци заграјаше: — Ихај, ала је црн, видјеће га читаво село! — Охо Јованче, видиш ли нас?! — раздрагано повика Мачак, иако је знао да га друг, онако удаљен, неће чути.
Налетио сам само у мраку на пчелињак па сам био мало избоцан. — Охо, ево нашег Лијана! — повикаше дјечаци и потрчаше му у сусрет.
Јеси ли рањен? — Охо-хо-јоој! — оте се Стрицу нешто између покушаја да запјева и да заплаче у исти мах. Лежећи на Луњину крилу, милован
— Охо-хо, па ово је читаво домаћинство. Мањка вам само још ноћни чувар. Добро би било да и њега нађемо. — Па кога ћемо, стри
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ама, Александар овако им на то одговор даде: »Охо, рече, ама та је кокош већ умрла, што је Дарију златна јајца носила.
« А кад поче Макарије на то духа зла навраћати, подруга му се ђаво те му рече: »Охо, луда старчино! Ми ли да се Богу покоримо, који но нисмо ни мало ништа њему скривили, а стурио нас је доле с неба?
Сваку хитрину извођаше трчећи овам-онам по бедену градском и нагоњаше све луде на бој, те им говораше: »Охо, моји људи и добра браћо, није ту курталиша с једним поуздањем!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
на свој посао, или седи у отвореном дућану и чека сефте и муштерију, да пазари и да превуче пару преко браде и рекне: „Охо-хо! Од тебе сефте, а од бога берикèт“.