Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И опет нисам имао речи да то све доброме оцу искажем. Ја сам га пољубио. И он ме је разумео. — И тако, сине, ја ћу послати кола по њих; па ако се приволе, за
„Каква мука, брат-Обраде (оцу ми беше име Обрад), каква мука, човече? Само дај, боже, здравље, а ласно ћемо за то!...
“ Мајстор наже стакленце, па се окрете моме оцу, наздрави му и пружи стакло, па рече: „Спасибог, брате и комшија!...
А оцу Пахомију пиши да ми пошаље једно назиме и неку мешину вина... Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
закони сву силу имаду, гди су и сами подани просвештени и добродјетељни, и знаду шта су они свом цару како општему оцу дужни, и шта је њихов цар њима како својим синовом и фамилији дужан.
Ово весма огорчи малу девојчицу, која плачући оде к оцу, и начне се тужиши на брата свога, колик' да је учинио најцрње и горе дело на свешу, што се он огледа на огледало које
” Оде дете, каже оцу шта је чуло, шитајући га је ли то тако. „То може ласно бити, сине мој” — отвешта отац — „зато одсад немој никада
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако су причали моме оцу да су читлуци постали који су до немачке крајине трајали. После рата изваде кнезови 1793. године хатишериф да у
Сад ћу да вам причам о мени, па ћу после опет наставити о мом оцу, што ми је причао, и што сам ја о њему и оном времену запамтио. Хајде да вам најпре кажем како сам књигу учио.
године. — После тога дође мом оцу поп Лука, братучед кнеза Ранка, и жали се како Турци не само што су кнеза Ранка убили, него јоште ишту глобе 2500
Пет дана по Божићу дођем и ја ту и до несем мом оцу кошуље и друге потребе; нађем мога оца у соби на Су-капији. Ту сам видио преко стотине глава видински̓ Турака, које су
бимбаша, што се у цркву био с друштвом затворио и из цркве тукао се, није се везиру хтео предати, него преда се мом оцу и побратими га, а он га пропусти у Видин. (Овај исти бимбаша, у почетку Карађорђева рата 1804. године, око 20.
Они се спреме и оду до Болеча, пак онда се поврате натраг. (Ово сам слушао кад моме оцу неки Муја алај-бег у Уровцима казује о томе овако: „Кад се — вели вратимо из Болеча, а ми од Батал-џамије натоваримо
О томе, како је Београд узет, слушао сам где Муја, уровачки бег, прича мом оцу. После годину или две тај исти Муја рече мом оцу: „Видиш, кнеже, ова четири пса у Београду (тј.
После годину или две тај исти Муја рече мом оцу: „Видиш, кнеже, ова четири пса у Београду (тј. четири да̓ије) шта раде од раје и од поштени̓ Турака.
” (Баш сам ово све слушао, кад моме оцу говори.) Сад оне четири да̓ије искупе кнезове, пошто су Београд јаничари освојили 1799.
На брду сретнем кнеза Симу Марковића и Теодосија кнеза из Орашца; распитамо се, и они ме по оцу познаду; сјашимо и поседамо у пољу. Питају ме шта ми горе чинимо.
Овај Василије био је родом из села Паљува нахије ваљевске. Кад дође игуман Жарко моме оцу Алекси и каже му: да је прешао преко Љига некакав Петар Мутњанин са 20-30 момака и по боговађској нурији бадјава једе,
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Онда се окрете. — На здравље вам молитва! — рече благо и весело као да није малочас викао. Млађи приђоше руци и оцу и матери, и онда заседоше за вечеру. За вечером се водио обичан, домаћи разговор.
засели па му суде... И као стоји сто, на нему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!...” Страшна ова слика укочи га. — Хајде! — зове Маринко. — Чекни! ...
И прекрсти се. Његове речи ледише срца... Он онда приђе оцу и матери и скине капу: – Бабо! Нано!... Хвала вам на нези и храни!... — А куда ћеш, сине? Он се јетко насмеја.
Ни мрднула није... Крунија трже руку, па, ван себе, рече: — Одох да ти кажем оцу. И као вихор изиде из вајата... Јелица оста непомично. Замало врата се отворише.
Неће, неће!... Али, опет, где је то било да се девојка противи оцу?... Он скочи и стаде ходати по качари. Био је врло узрујан и немиран; није се могао стањити на једном месту...
— Ти нећеш ићи!... Ја те молим, не иди!... Сутра, прекосутра... Кад хоћеш иди, само данас не!... И он се обеси оцу о врат... Иван одуста од намере, само да би га умирио. — Добро! — рече он. — Али сутра ћу се рачунати с оним маторим!.
И пољубише се. — Браћо! — окрете се хајдуцима. — Збогом ко остаје! Праштајте!... Онда приђе оцу па, љубећи га у руку, кроз сузе рече: — Бабо! Поздрави ми мајку!...
То је место душу дало!... А шта раде код куће, бабо? — окрете се оцу. — У кући нема никог. Све сам склонио код пријатељ-Милоша. Станко набра веђе. — А што? — упита.
А овај јунак, који је толико чуда починио, који је толико пута смрти у очи погледао — не усуди се погледати оцу у очи. Осећао је како му пламен лиже образе. И да је Алекси било до тога, он би могао чути како му срце лупа...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ђорђе је причао прво и највише, а, ваљда из куртоазије, о моме оцу — о њему је много причао, и моја је мати гутала те приче.
Знам, једанпут држи он на крилу мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио па гура оцу сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста.
Ја и сестра да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех па неколико пута развуче мало леву страну од уста, и око левога ока набра му се кожа.
ни поменути ђеди да њојзи само купи нов срмали-јелек; али она одговори да за ђеду није ни пошла и да ће она ићи своме оцу и искати да јој он купи, јер јој је муж дроња и не сме јој узети ни шиватке док не пита онога старкељу.
Сваки дан све веће чудо и покор, а кад јој ко штогод помене, она одмах прети да ће да се врати оцу. Женама већ догрди, и кад Анока једном, кад је требала да буде редара, оде на вашар, оне се скупише у тајну седницу.
Овако не може остати — ал' шта да ради? Да се врати оцу — шта да му каже? „Ђеда заповедио да ме слушају!” — Аја, куд ће оцу?
Да се врати оцу — шта да му каже? „Ђеда заповедио да ме слушају!” — Аја, куд ће оцу? А ноћ све више осваја, и најзад и она ће проћи, блеснуће дан и сунце огрејати, а она несрећница, куд има погледати?
Нинко дохвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати. Мара се окрете оцу и престрављено викну: „Нећу у Биоград! Нећу!” Али слаб јој бјеше гласић. Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Како је мислила да је свака нада пропала, најрадије је мислила о својој смрти, и праштала је и оцу и матери, иако су они могли учинити да не дође до тога.
Све ћу приписати, вели, на варошки шпитаљ.« А ја кажем: »Фала вам к’о оцу и за ово досад, што сте ме, то јест, родили и одранили к’о сина!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И зато муж јој, брат му, ма да је волео ту своју жену, развео се с њом, отерао је од себе због њега. Па кад оцу, матери дају парастос, спомен, они уједно и њему. Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Е, добро, на то пристајем. Дакле, хоћете ли господину оцу писати? — Хоћу. — И ја хоћу. На то дође Савка, те се разговор пресече. — Изволите грожђа.
Кад кући дође, чека два три дана. Дуго му је време, па му није до чекања; намерава самом оцу Савкином о томе писати. Отац Савкин био је свештеник у селу Ж.
Отац Савкин био је свештеник у селу Ж. Љуба се накани те ово писмо оцу Савкином напише: Почитајеми господине! Будући да ја вашу кћер Савку радо имам и желео би' је, ако је могуће, за жену
Љуба се није дуго мислио. Кола с арњевима већ су готова. Са чика-Гавром иде у село П., најпре кумовом оцу, па онда девојци.
Један немачки штудент, Не знам, у Франкфурту или у Бранденбургу, први је ту моду измислио. Кад је дошао кући свом оцу на вакацију, приђе му да га пољуби, а отац опет њега загрли; но, то парче платна тако је било јако ушкробљено да је у
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Јyпишић, што је у шестој гимназији прекинуо с кућом кад је дознао да му је отац раније био ожењен Швабицом па y инат оцу обукао сељачко одело и као студент носио опанак све до првог рата у коме је био јунак над јунацима.
Сељачки син чији су родитељи прешли да живе у вароши. Његова мајка и данас пере суботом ноге његовом оцу. Турско одвратно ропство и понижавање жене спроводи се у целој кући и сваки њен корак оцењује он по оним оријенталским
Ја га никад не остављам самог. Тако је Јуришићев командир одговорио оцу његовом истога дана кад је примио писмо у коме га овај моли за неколико речи о сину.
Африка
С времена на време Н. Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Њен муж је, каткад, говорио – али само у шали – да ће је отерати натраг, оцу, сенатору Стритцеском, у Нови Сад. Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену.
у грађанским сталежима беснела верска мржња и нико није ни сањао да узме унијатку, Ђурђе је имао обичај да каже: „Како оцу, тако и Шокцу!“ А кад би се наљутио на другове паписте, довикнуо би: „Ви имате Папу, а ми личке! Сваком своје!
Викао је да је Петар Циганин. Да му ћер није дао за то, да се скита по свету, него да буде утеха, у старости, оцу. Хоће да је види на свом самртном часу, крај себе. Морали су да му мећу пијавице за врат.
Што је било најгоре, ни његова жена није одобравала селидбу у Росију, него је претила да ће се вратити оцу, капамаџији Гроздину, у Руму. Већ данима, Трифун, са женом, није ни говорио.
Он је био пристао да се она врати оцу, а да ли ће са њим у Росију, стоји јој од воље, као капа Јусуфу. Вољ ти пити, вољ ти капу купити!
„Сам!“ прошапута. Сам! Као да је то могуће. Оцу који има шесторо! А који ће имати, идућих десет година, још толико.
Старац је био испредњачио, испред зета. А кад Трифун уђе, чуо је како његова жена подноси оцу свог првенца, и како капамаџија пита ћерку: „Па – јеси ли сретна?
“ Чуо је, и сад још, у сећању, како му жена оцу одговара, неким тупим гласом из груди, који није био чуо од ње, пре: „То се, отац, не мож казати, речима!
На једном бурету, пред крчмом у шатору, талијански пеливани изводили су чудновате представе. Син је дубио оцу на глави, главачке.
При прелазу једног јарка, пуног воде, госпожица Текла била се уплашила, па је скочила оцу у крило. Божич је довикивао капетану, да узме у крило његову жену. Он му, каже, то дозвољава. Павле на то пребледе.
А он не разуме шта је права љубав девојачка, а он је њој прва. Нека ништа не говори њеном оцу. Исакович је силазио низ крчевину и није јој одговорио ништа.
Госпожица Текла врисну кад то чу. Рекла је, гласно, оцу, да њена мати, изгледа, капетана преже, преже. Иако је и такве разговоре био чуо у Темишвару, Исаковичу такви
Теодосије - ЖИТИЈА
Јер беше слушао о Светој Гори Атонској и о испосницима у њој, и о осталим местима пустињачким. Јер долажаху ка оцу његову одасвуд да приме што им је потребно, а други пут и сам шиљаше у света места да се разда онима који преподобно
Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио? А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав нас је
— Камо се деде господин наш? И у недоумици због бриге оставише лов, па се брзо вратише к његову оцу самодршцу, и обавестише га о нестанку сина његова.
Ако је тамо негде дошао син великога жупана, владара српскога, са сваком журбом нека се врати оцу својему, да не би како отац његов, због жалости за њим, љубав према нама променио у мржњу, па ћеш све нас и многе
А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега
и о писму ипарха светогорском проту, па рече: — Послани су и људи да те предаду нама и да те вратимо твоме господину оцу.
Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама, веселећи се, да угасиш
славословљем и радосном похвалом пречисте Богоматере; уједно су хтели и да га приме у свој дом, да би тиме угодили оцу његову.
А дадоше и писмо оцу, синовљевом руком написано. Када родитељи и браћа видеше ово, благородни и сви скупа, мач пробадаше душе њихове, и
Ходећи бос, по манастирима и по пустињи раздаваше, зидајући палату, која се не види али верује, цару оцу, на небесима, где се сада заједно с њим настањује. Вративши се у свој манастир Ватопед, по пређашњој служби држаше се.
ја сада забрањујем себи долазак к вама, а уз то припадајући молим и умиљавам се, говорећи господину мојему светом оцу: У земаљском царству апостолски подвизавши се земље народа својег православљем просветио јеси, и прогнавши вукове
православљем просветио јеси, и прогнавши вукове јереси и храмове бесовске порушив цркве Богу подигао јеси, и равна Оцу Сина и Духа сапрестолна штовати научио јеси, љубав према странима и ништих исхрану и све добро од Бога оца љубављу од
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу. Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја! СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.
Верујте, све је то једно исто. СГІАСОЈЕ: Ти говориш тако безобразно, заборављајући сасвим на дужно поштовање према оцу своје веренице.
XXИИИ ВУКИЦА, АГНИЈА, ПРЕЂАШЊИ ВУКИЦА (оцу): Јесам ли се много задржала? СПАСОЈЕ: Не, не, тачно си на време дошла.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- рекао сам. - Он мисли! - рекла је Станика - Питај га где је био ноћас? - окренула се оцу, али се овај направио луд и почео причу о томе шта је он радио кад је био у мојим годинама. Наравно, био је бос и гô.
Више бих волео да смо ћутали, али се није могло ићи и ћутати, а још мање говорити о оцу, Станики или Тимотију. Знали смо да не можемо ићи овако до бесконачности. Она се прва тргла.
Помислих да није лоше дати оцу знак да сам ту и запевах: „У шумици зека лежи, спи...” а Рашида се закикота. - Погодио сам - рекох. - Куче!
” Мој стари није више имао очи за њега. - Уредићу ја већ то - обећао сам господину свом оцу пре два дана за доручком, позвао Атамана и још неке клинце изјавивши да ћу Багрицком потровати све мачке, ако ме не
- Да сам на његовом месту - Стари је говорио потпуно ме занемарујући - да сам ја на његовом месту, ја своме оцу не бих смео на очи да изађем, а погледајте само њихове оцене, молим вас!
Морам изаћи, Весна! - шапнух, мада није било потребе за шапутањем. - Морам изаћи, а ти реци оцу шта хоћеш кад нас позове доле. Ја ћу се извући преко крова! - ухватио сам је за руке и држао их за тренутак.
- Тај ужасни, тај грозни створ, шта тај није у стању да измисли! - окренула се према оцу, а овај је само увукао главу у рамена. Сада је био сасвим налик на Грету. Једна црвена, пегава, заплашена Грета!
Ипак ме нису избацили. Само су предложили Старом да ме упише у неку другу школу. Рашидином оцу, такође, мада је то у њеном случају било сувишна племенитост. Завршивши разред, она је и тако прелазила у другу школу.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци, сваком каже: „Мој Шамика свршио је
Дакле, сад иди па се приправи, новци су готови. Шамика се приправи, спреми, и сутрадан каже оцу да је готов за пут. Заједно још вечерају.
Сутрадан Шамика, сасвим спреман оцу се пријави. Кола су већ спремна, донекле ће на очиним колима путовати, па онда ће делижансом или каквим посебним
А шта је са Пером? Хоће ли се једаред тај блудни син поправити и очин благослов заслужити, што би оцу као мелем на срце кануло? Да видимо. XИИИ Пера је већ прешао тридесет година, а заправо још ништа није научио.
Отац га отера, па на молбу материну опет прими, док није био принуђен истиснути га. Том приликом Пера рече оцу да му што дâ, да ће он сам газдовати.
— Ти си, Перо, нешто добре воље! — А зашт’ да не будем добре воље? Ја ћу вами свима трговцима и бакалима и мом оцу показати шта сам кадар. За пет година морам се обогатити. — А како то? Дед реци и мени, па да станемо у компанију.
Профит га истера. Пера се смеје. — Видиш како треба коње дресирати; тако иду као из школе. Лако је било мом оцу покрај црни’ банака обогатити се; нек’ проба овако.
Купô се једаред у лагуни, баш близу мора, и то је морска вода. Пре него што ће се свући, иште папир и перо да оцу напише писмо. И онако треба му новаца, истрошио се, па ће баш овом приликом оца изненадити.
— Па што ми ниси писао тако? Ја мишља’ да си ти међу морски валови. Сад извади из сандука што је накуповао. Оцу је донео једну стиву лулу у талијанској форми. Катици лепе мараме и хаљине. Катица се удаљи. Донесу кану.
Опрости се, седне на кола и врати се. Оцу после приповеда како је код Полачека лепо примљен био, и опет позван, како им је жао што отац није дошао, и поздравили
Када је Шамика из Ш. отишао, договарали се у кући Полачековој о Шамики. Сваком се допада, и оцу, и сину, и госпођи Матилди и фрајла-Лујзи. Госпођа Матилда не може да се нахвали „фишкала”.
Катица, ћуталица, завукла се у своје собе, а Ленка, — о њој нећу ни да говорим. Ленка, сенаторовица, није оцу долазила. Покрај њеног супруга дигла је била процес против оца, због наследства, због материнства.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Аранђел Исакович пак ломио се, тврдећи да је она по оцу била чисте српске крви, иако јој се мати беше у туђину, за Грка, преудала.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“ После овога следи напијање здравица, најпре детету, па оцу и мајци, куму и куми, и тако редом.⁷⁵ Сакупљени новац кум даје мајци дететовој и каже: „Од нас оволико, од Бога више!
⁷⁷ „Име је у Хрвата и Срба оно, како кога зову по њему самому, и презиме, како кога зову по оцу“, каже Маретић.⁷⁸ Давањем личног имена детету оно се признаје за индивидуу која се разликује од других и истовремено
(Вук, бр. 2048) — Што отац тврдоглави, то син јогунастији. (ЛМС, 1862, књ. 105, бр. 356) — По оцу се познаје син, а по мајци шћи. (Вук, бр. 4355) — Што чине ђеца? — Што виде од оца. (Вук, бр.
пословице, од највећег су значаја родитељи, њихове црте личности, њихово понашање („Каква мајка, онака и ћерка“; „По оцу се познаје син, а по мајци шћи“). Пословице често истичу и значај васпитања за развој појединих особина детета.
Уместо честитке оцу који је имао ту „злу срећу“ да је добио женско дете („чобаницу“), рођаци и пријатељи упућују речи утехе: „Шта ћеш,
женске послове, па су самим тим и нешто што је „нечисто“. Оцу, посебно оном младом, који још није стекао ауторитет у својој породици, зазорно је да покаже било какву бригу или
Када дете пређе извесну узрасну границу, тада је оцу допуштено да се њиме бави. У Скопској котлини отац не узима, због „срамоте“, дете у руке све док оно не почне да пузи.
Зато се често чује да мајка непослушном детету каже: „Казаћу ја оцу!“ или „Ето ти иде отац!“⁶ Мајка може чак и да изрекне детету казну, али, по правилу, извршилац је отац.
Син у нашој традицијској култури „природно“ припада оцу који је његов главни васпитач и узор. У нашој култури улога мајке подразумева изразиту нежност, благост и љубав.
Мајка заступа начело разумевања, саосећајности, безусловне љубави и праштања, насупрот оцу који, штитећи утврђени патријархални поредак, превасходно заступа начело рада, дисциплине, строгости и праведности.
Дете чија се говорна компетенција проверава мора надушак да изговори: „Мој отац твоме оцу зуби дуби, гувно поткопава.
„По оцу се познаје син, а по мајци кћи, кажу људи. Да ли је то тачно?“ итд.). 7. Народна периодизација развоја детета обухвата
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ПОГУБЉЕНА ЉУБАВНА ПИСМА 71 ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ 73 ЗА БРАНКОВИНСКЕ СЕЉАКЕ 75 ЗА НЕРОТКИЊЕ 77 ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ 79 ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ 81 ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ УМИРУ НА ВРЕМЕ 83 ЗА АПОКРИФЕ 84 ЗА МАЂИОНИЧАРЕ 85 ЗА
ЗА ЧОБАНКУ КОЈА СЕ ПО ОЦУ НЕ ЗОВЕ За дете коме се отац не зна, чије име мајка не изговара, ни пред лицем сина, ни свештеника, ни лицем цара, за
Самилости за чобанку која се по оцу не зове, која не зна чије је кости, чијег млека, ни где јој се очински кровови диме, за твог копљаника који
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Видеће свог оца и мајку, повећане и ретуширане, мајци су обојили уста црвено, а оцу розете одликовања, између њих стоје он, ошишан до главе, сестра са јабуком у руци, и три брата којих се не сећа, сва
Матавуљ, Симо - УСКОК
Драгић их гледаше редом, па тек на бабине ријечи уприје слободно своје очице на извањца и повјери му: — Оцу се зенит! Захори се смијех. — А коју ћеш узети? А-ну, кажи томе лијепом стрику! — дода баба. — Узећу Милу Ђулову!
Тога ради писао сам оцу и сестри, све им искрено казао и тражио њешто новца, једном заувијек. Надам се да ћу то примити и тијем подићи себи
Милица устаде и ужасну се видјевши да му је чело намрштено, очи отворене, а усне блиједе. Она се сјети да је оцу тако долазило послије погибије Милунове. Он сједе и стаде викати: — Ха, удри, за крст часни! Урте! — Тата! Тата!
Шаље ти је зато, што си ти по оцу свом запријетио да ћеш је нама послати! Дакле, ако ти баста, дође сјутра са својим дјеверима на врх поља његушкога,
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
МЛАДОЖЕЊА: Ја благодарим! Ракије никад не пијем. ДЕВОЈКА: Али мало слатког. (Младожења узима.) ПРОВОДАЏИЈА (оцу и матери): Ја би молио, то јест, на две-три речи. ОТАЦ: Заповедајте. (Оду сви троје у другу собу.
Лазар, мамо, то не могу никако да трпим. МАТИ: Па зови га Лазицом, Лаком, или како оћеш. И ја твом оцу кажем „Цицо“ место Ника, а тако и друге чине. ТЕТКА: Мени мој каже „бабо,“ а ја њега „Мило“, па добро.
Срам да те буде! УГЛЕД 4. ОТАЦ, ПРЕЂАШЊИ ОТАЦ: Шта је то, децо, ви као да се свађате, јао, јао! МУЖ (оцу): Гди су новци? ЖЕНА (мужу): Гди је капа? ОТАЦ: Ког врага, шта је то?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
О мајци, оцу, деди, баби, сестрама и браћи Лукић пева као дете које поетизује свет: Свакога дана кад с посла дође мој тата мени
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Књига није изишла, али је сачувана у рукопису. По оцу грчкога порекла, Јован Ст. Поповић се био загрејао за грчки устанак, за који у доба општега јеленофилства у оно доба
Милићевић, Вук - Беспуће
Они се пољубише и пошто изредаше обична питања, заћуташе обоје. На оцу се опажаше нешто плашљиво, нешто што га тишти и смета. — Шта ради мама? — запита она послије ћутања.
Тако немарно и равнодушно ју је оставила и препустила оцу који се, као што је чула, пропио и живио са својом вешерком, мислећи да је најбоље да његова кћи проводи године у
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
се глава поуздала млада, Тело чило, а умешна рука, Сретно сам се ја увек извукâ, Ја сам теби младо тело предô Кâно оцу своме што би чедо, Јер да теде, могаше ме једном Руком својом задржати ледном, Та кад оно у Води неука Доватила та
и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина рујна и пребела леба, И остала што гр'оцу треба, Па намислим у намастир, побро, Те се онде провеселит добро, Наслагат се, добро се налити, Па ондека баш и
Ал' пред двором зеленика трава, А на трави шарена поњава: Свом је оцу прострла ћерчица, Ту ми седи стари Жеравица. Давно старац одрвô се санку, Радује се госту на уранку.
љуте изелице; Млади момци, тек брчићи тргли, Ал' се синци на бабајка вргли: Србе сећи цео живот бели Бесни Турци оцу се заклели.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Молила га, преклињала, да бар њој, ако оцу или коме другом неће, каже зашто бежи од куће и жене, али узалуд...
— Де сад! То да свирите... — И почне да им прича о нама, нашој кући, оцу, с којим је он јео со и хлеб, и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало, веселило.
Он, онако као увек, озбиљан, савија цигару, а Мита, ма да му је мати допустила, ипак не би одлазио, док оцу не принесе жар, да овај запали цигару, и тек онда би одлазио, и то натрашке, као ишчекујући да га, ако су заборавили,
А од свих другова једино се тај Аритон оцу му и мајци свидео. И то зато што је тај Аритон, тада момак, сâм, са села, ипак већ био свој човек, имао нешто, стекао.
Никад речи, а камо ли што да не послуша, да не уради, а још мање одупре се оцу. Само једном. А то је било, кад му се та, баштованова кћи, удавала. Силом је он Аритона нагнао да јој оду на свадбу.
и чисто као да чека да јој се мати пробуди, чим зора почне, и као увек: одмах, као бежећи од ње, врати се натраг кући, оцу, браћи јој, и опет је остави саму. После опет, као до тада, она седи сама у кући и никуда не излази. Чак ни на капију.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: — Нигде никог немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.
А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века. У ЛАЖИ СУ КРАТКЕ НОГЕ Био један цар па имао три сина, и тако је био
Онда најстарији син рече оцу: — Дај ми блага, једну галију и неколико момака, па ја идем да тражим ту воду, да ако је нађем.
После тога прође година дана, а у двору овога царева сина за њ ни гласа ни трага. Онда приступи други син к оцу па му рече: — Кад брат мој толико не долази, дај и мени блага и галију и неколико момака, па идем ја да тражим тај
Путујући тако стану се договарати два старија брата, како би узели воду од свога најмлађега брата да се оцу умиле као да су је они нашли, и договоре се овако: да подмите његове момке да излију воду у њихове судове, а у његов
Онда царица измахне шаком те њега по образу. Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: — Иди, кажи своме оцу, нека пошаље човека који је воду однео.
Како га је лако ударила, одмах су му два зуба испала, па га оправи оцу и рече му: — Иди, кажи своме оцу, нека пошаље човека који је воду однео. Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина.
Кад он отиде кући и каже оцу шта би, отац брже пошље другога сина. Онај како дође к царици, она и њега лепо дочека, па га запита: — Јеси ли ти
Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како виде лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по
да се каже, јер ваља пред цара да иде, он не имадне куд, него им приповеди све што је било, па се дигне и отиде к оцу. Кад изиђе пред оца, загрли га отац па му рече: — Забога, синко, где си? пропаде царство!
Ујутру кад се разбуди, каже оцу и мајци да је нешто врло лијепо уснио. Отац и мајка запитају га шта је уснио, а он им одговори: — Вала нећу да вам
Оне се клеше, да то нијесу учиниле, али царска кћи то не вјерова. Сад царска кћер пошаље оцу свом прошеније, да у дворану ноћу све неко долази и с астала пите и све остало поједе и попије, и да слушкињама
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Код нас сваки снајдер дрзи новине са зурналима, и кад оцу да правим аљину, имам ста бирати. СТАНИЈА: А одакле си ти, кјерко? ПИЈАДА: Ја сам се родила у Панцеву.
СТАНИЈА: Лепо девојче, шкода што ти је покварен језик. ПИЈАДА: Како покварен? СТАНИЈА: Тако, говориш оцу, нецу, ћовек. ПИЈАДА: Тако сам се науцила измалена, знате, била сам врло размазена.
ПИЈАДА: Немој, Љубо, благодарим. ЉУБА: Зашто? ПИЈАДА: Не Могу богами, оцу да идем. ЉУБА: Та јошт је рано. ПИЈАДА: Цекаће ме тетка. ВУЧКО: Па? да донесм, да не донесм?
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Оне троше ствари искључиво у сликама, као урођеници! Праве представнице визуелне цивилизације! — Реци свом генијалном оцу — поручује ми маман да би сигурно скончао у неком станичном бифеу, на релацији Винковци—Добој Нови, да није било мене!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Пустите тату, он ваљда најбоље зна шта ми треба, — рече Пипо уморно, с неком грдном љубављу према оцу. Можда га је одједном заволео због тога свежег таласа ваздуха. Због њега му одједном све опростио.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Гле како се браћа моја у мрцине створе и криви мач изникне у сваком оцу из прса и пресече гнусобу кћер само што покрива рањена ждрела има ли кога још стварно жива да га пренесемо у своје
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Тако се с муком школовала у Београду, па сад дошла овде, да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу... Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима.
Откуд ти по оваком времену?!... па га пољуби у руку и понуди да седне. Стотинама питања и прекора управи она оцу, говорећи и питајући брзо, не знајући о чем ће пре.
Право има !... Али зашто, зашто све то мораде бити ?... Да ли је требало коме моје страдање... оцу, мајци, брату... јесу ли они сад срећнији ?... Не, не...
И младенци и часници — цела свадба — поседаше сви у једна кола и одоше на ручак Љубичину оцу, а пред вече се сви вратише, да би се сутра рано могао наставити редован посао...
није баш тако обично, како причају. Не могу још да се приберем од страха«. Још истога дана Гојко је одвезе њену оцу, па се он другога дана врати, рекавши да ће предузети неки већи пут.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Оцу га у скут мећаше. “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!“ Ђурђа га сестри бацаше, “Ни Ђурђа моја, ни цвеће!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Код тако сложног рада мора бити среће. Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.
Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Жито је моје, јер сам га ја посејао, а твоме оцу унапред кирију платио... — Какву кирију!... Зар десет динара за такву њиву која баца двадесет крстина...
Стотине примамљивих обећања учинише те се дете за часак умири и обећа оцу да ће мирно чекати Док он оде и купи му све оно што му је обећао. Отад журно изађе из собе, а дете остаде опет само.
Баба Сока стане бројати оцу њеном и њој имање »бити имајућег« му зета. Она је побројала све што је знала да има трговац Петровић, па чак и више.
Чудили су се лудој мајци и девојци, а највише лудом оцу. Свуда су их исмевали, а Васи су сви говорили да је срећан што је одбијен, и чудили су се шта је имао да заволи.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ето, то. Само разговор и ништа више. Оцу чак нисам ни говорила. Шта имам да му говорим празне речи? ДАНИЦА: Нису то празне речи. ПАВКА: Него шта су?
Чим уђе, даје знак Павки да уклони Даницу, а она да остане). ПАВКА (разумела га је, па се окреће Даници): 'Ајде, оцу кафу! ЈЕВРЕМ (после извесне паузе, пошто је размишљао мало): Овај... Павка... имам нешто важно да ти кажем...
XXИИИ ДАНИЦА, МЛАДЕН, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА (наилази на врата, за њом Младен). ПАВКА: 'Ајд' овамо, па пољуби оцу руку! (Даница љуби руку Јеврему.) МАРИНА (из задњих врата, за њом Ивковић): 'Ајде овамо, па пољуби мајци руку.
ДАНИЦА: У послу су? Добро, нећу их ни тражити и не требају ми. Само, молим вас, реците им, и оцу и мајци, да ја нећу дозволити да се тако играју са мном и да ми се свет смеје.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је навукла на себе мржњу начелникову и морала се уклонити из вароши.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
НЕЧИСТА КРВ И Више се знало и причало о њеним чукундедима и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој — Софки. Њихова је кућа била стара.
Није лаж. Живи људи још то причају и куну се. Наскоро жена умрла, брат у манастиру, Светом Оцу Прохору, | умоболан свршио. А он опет отишао на та своја путовања и лутања.
Што је најгоре, она је свом мужу, Софкином деди, падала као нека рођака, истина не по крви, по оцу и матери, али ипак по неком стрицу. Грдан је новац морао да дâ док се венчали.
Тамо се хранили од чивчија, да би се само могао | што више Софкином оцу, ефенди-Мити, новац да шаље, те да он што безбрижније живи, учи и што више научи.
Лица и очију нежних, кадифених, да нико не би помислио да су то кћери њихове, особито по оцу им, који је био буцмаст и једнако тамна, дебела, препланула, сељачка лица.
и после ће му испричати о њима, својим газдама: Софки, матери јој, оцу, а највише о њихном деди, код кога је она служила.
Софка је знала како ће сада бити мило оцу што је кућа тако намештена. Нарочито ће он сад уживати кад гост, купац, буде изненађен због намештаја, особито од
Никако неће да седне на јастуке, да их не би упрљао, већ тражи столицу а сваки час се окреће оцу и моли: — Ама, Мито, да идем ја, да не досађујем. Али мати не да госту ни да проговори.
На очи не смем да му изађем. Ох, црна ја! Софка се диже. И, осећајући такву снагу, такав бес, чак и мржњу према оцу, пође к њему.
И што би толико луда, те пре но што пође горе, к њему, оцу, не застану, не размисли се? И када се увери да се то мора, онда што се бар не показа како доликује њој?
Сутра, готово она пробуди тетку, толико се журила са том својом жртвом, и, посла је оцу са поруком: да пристаје. Не само тетка, мати јој, него и сам ефенди Мита би тиме изненађен.
То му са да треба, да би му то био изговор, да би онда и он, као у инат, као светећи се њој, жени, и своме покојном оцу, одмах овамо код ње, Софке...
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?
Започеше разговор. Његуш му је причао како су кренули једино да освете Милуна, а не хтјели казивати оцу му, да га изненаде. Мишан је опет причао њему све што чуо бјеше од Крцуна.
Сердар, напротив, обрнуо лице к топлини, а отворио очи. Стана баци луч на огњиште и сједе према оцу. „Тата!“ зовну она лагано. Сердар не гледаше иако му очи отворене бјеху.
Јанко је сједио на клупици; лакте упро на кољена а главом заронио у прегршт. Цура се примаче к оцу, па га стаде тихо, ама тихо дозивати.
“ „Не, но одмах! „Ма Бог с тобом... Шта си наумио? шта ти је?... Ја ти виђу на лицу да ти је нешто. Кажи ти мени као оцу! да се нијеси с кијем завадио; да ти није ко што ружно рекао? Кажи ти мени!...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
и У сребро ти се оковала! итд.). Благослови се махом изричу као и поздрави и отпоздрави, (Здрав био и оцу и мајци! Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!
Пошто, Влаше, кокош? — Некаква се потурчила у суботу па то казала у неђељу своме оцу кад га је виђела ђе коси кокош да прода.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери говедара из тога и из тога села!
и још им претече Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе с браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.
Браћа отрче брже боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им
опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца, и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
ја тебе избавих а себе погубих.” Змија му одговори: „Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.
Онда змија рече чобану: „Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати штагод заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати.” У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „За Бога, синко! где си?
Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад
му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему а другу да однесе своме оцу. Девојка се по том опет претвори у пауницу и одлети са осталима.
Девојка се по том опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад у јутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
Кад у јутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити причешћен по заповести Господа Бога Сведржитеља док не дође себи и оцу не исповеди сва сагрешена и штетна дела.
А велико и прво исповедање оних који одлажу световне власи јесте да се исповедају само оцу, а не коме другом или игуману, као што навише писасмо, да би знао отац свих дати свакоме потребно исцељење.
Господе, погледај с небеса и види“, и „Сада“, Богородичан глас шести ишти у октоиху; „Јединочедни и јединосушни Оцу својему“, затим „Господе, помилуј“ тридесет пута, и поклонивши му се три пута до земље пред светом трпезом, и узевши
Ако ли буде ко непокоран, непомирљив и непопустљив по својој чинећи вољи, а не исповедајући се игуману или општем оцу, како навише писасмо, него он другог себи, а не овог, одређује оца духовног, и њему мисли стара се да излаже, изван и
и човекољубље, а ради њих чак и Бог постаде човек, као што се и зове Бог, а нас ради човек Бог указује се, небеском оцу сличан. Због чега ризницу ових свих добара остављате, глави и ка нижем и ка једној тековини трчите?
отац господин Симеон зажеле ићи у Свету Гору, као пастир добри потражити јагње одбегло, и узевши га на раме, принесе Оцу свом и својој жељи, и да од Бога награду прими устрањења ради од својих, и другу жељу срца свога да испуни и да нађе
А ово беше месеца фебруара у деветнаести дан. Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његовог па до краја: Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
кад ми даде оне паре да отворим дућан, трговину, ја од тих пара одвојих и дадох и њему, моме зету, њеном мужу, његовом оцу.
а... а. ЈЕДАН ДЕЧАК (навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча! ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо? Зар си опет могао да се украдеш и дођеш овамо? Ох, зашто, зашто?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико
Што ли од другога, који ме другојачије советује, говорећи, веруј евангелију које говори: „Истини поклоници клањаће се оцу небесноме духом и истиноју”, духом, сиреч памећу, разумом и словесностију, то јест знаће ком ће се клањати, како и
Славећи ја Андреја мојега, добродетељ славим, које се похвала, чест и слава к самому оцу небесному односи, зашто је он сам по јестеству корен, начало и извор свакога добра и сваке чисте и верне љубови.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
бијаше дјетета које не би имало биљега од Бакоњине руке, али и његово тијело, бјеше пуно можуља, ама се никад не утече оцу да га он брани, него се светио сам, колико је могао, и трпио јуначки.
Бакоња приђе к оцу са воштаницом, те обојица отидоше ка бачвама, које бјеху иза разбоја. Свијећа се угаси, те Кушмељ рече: — Запали је
— пита други. — Име ми је Иве — одговори Кушмељић. — Ал’ те зову Бакоња! — додаде трећи смијући се. — оцу ти је надимак: Кушмељ!
сву исповијест до краја, све крупне и ситне грјехове Шкоранчине, чак и то како је крао дуван фра-Дувалу, па га слао оцу у град.
— одазва се Чагаљ. — Ја би река... Опет сви заграјаше. Бакоња њешто пришапта оцу, на што овај устаде, поздрави се с братом и пође. Сви се кренуше. У тај мах њеко закуца на вратима.
Пировање је трајало три пуна дана и свршило се тијем да су се Кркотићи и Рорићи потукли. Бакоња поклони оцу и матери половину од онога што му претече пак, се врати у манастир.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— немоћно подиже руке. Зар пред њом ово кажем? Окрену главу ка прозору и ухвати се за дрвене решетке. — А ти баш оцу Методију — шиљак у нос! За твоју кућу ништа није да купиш манастиру звоно.
Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече касније
А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем? — Бог ти помогао, Вукашине. Љут је, прође Вукашину, нађе оцу руку, просу му дуван, и додирну је уснама. — Мрак је код тебе. — Види се и у мраку. — Види се.
Тога дана је докторирао, фотографисао се и послао слику оцу. „Лело је што си науке добро свршио. Али што СИ се нагрдио оним крпама швапским, То ТИ, Вукашине, никако не ваља“,
Касније: не, није истина све оно што је вечерас изрекао оцу. Јесте: у Србији се и коле и псује, гази по блату и живи у мраку, и једе хлеб са софри на којима су некад хајдуци
Хоће ли му Олгина лепота више значити од верности оцу и сопственој младости? Неће се само отац стидети што се жени Тошићевом ћерком.
Држи га за главу, а петао, висећи, маше крилима као да лети. Деца се згомилала у вратима и нешто весело довикују оцу.
„Шта имаш да ми кажеш?“ Он скиде лампу са зида, принесе је оцу и пружи му летак у коме су либерали исмевали Аћима због Вукашинове женидбе.
Сваког дана губи по неколико дуката само да би угодио оцу. Сутра ће му све рећи. А Мисли су се као дисање растурале по мраку.
Гледала га је искоса, као да се чуди и љути, овако као сада. Рекао је оцу да му се допада због других, због села и његових вршњака. Мисао му је изгорела у сузи што се одмах осушила у оку.
Ујутру ни њој не може изићи на очи, а камоли оцу, Вукашину; ако отац и не види, видеће Вукашин и рећи оцу; он њему прича све што види.
Ујутру ни њој не може изићи на очи, а камоли оцу, Вукашину; ако отац и не види, видеће Вукашин и рећи оцу; он њему прича све што види. Где би могао да се сакрије док не убије стрину?
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Затим су се дани, као таласи, сустизали, пролећа се претапала у лета, лета у јесени, и зиме. Дечак је опет помагао оцу, крадом враћајући малене рибе и ракове у море.
— рече капетан, а у истом часу поче се буркати море. Загрме однекуда. Искочи муња из таласа. Дечак пребледе, а оцу се учини као да му неко гвозденом руком стеже грло. — Умириће се море!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Најзад је Љубица рекла да мора да размисли: најрадије би да помогне и својим синовима и њиховом оцу. Вучић се сложио а она му је прочитала на лицу како схвата да је дошао у добар час.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
у бездне мировах, којијема слијепо мртвило не да познат великога творца отеческо благоутробије, - рече Гаврил оцу бесмртноме - и на њине небројне ликове заждиће се жертва к твоме трону, све ће теби пламат признаношћу!
“ „Свјетилниче, правдом окруњени! - Гаврил рече оцу превјечноме - правила су твоја освештана, њиховијем премудрим поретком план се краси неба и небесах.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Чим се мало боље упознасмо, саопштих му своју намеру да учиним кратку посету његовом оцу, али само под условом да га моја посета ничим не омета у његовом раду.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нека докаже бригу праве мајке, па ћу за њу погинути као њено дете. Нека осигура нормалан живот унуку, ако не може оцу и сину.
Ти ниси знао да кривиш ни државу ни друштво што се тако мало одужило твоме оцу који је, по причању свих који су га познавали, био савестан и врло вредан, али си разумевао да је оно чиме располаже
којом се он иначе у пословној и трговачкој вези налазио), дакле, ови исти пакосни сељаци, а да би се удобрили његовом оцу Степанчићу, доставише једнога дана ово: да над вратима његове филијале у Липолисту и не постоји више, нити каквога
Примише је моји у наша кола да је собом поведем (био сам две године старији од ње) и здраву предам њеном оцу у месту одакле сам ја после продужавао гвозденим путем за Београд.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Мој дјед је вјероватно увидио на мом оцу и на млађем му брату, мом стрицу, погрешност свога корака ка оплемењењу соја, па је похитао да то исправи.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Море, дај што било. Имамо посла. Жене се пожурише, а Милош оде у подрум, те донесе оцу пљоску с ракијом. — О, брате, — рече Ђорђе — шта ми је ово јутрос: све бих спавао, као да нисам целе недеље тренуо?
Из куће истрча Ђорђев најмлађи синчић, сав крвав, а за њим трчи Сремац са голим ножем. Дете трчи право оцу, вриштећи из свега гласа.
— Тајо!.. куку, тајо! ... — врисну дете и потрча к оцу. Пантовац, који готово ништа не знађаше за себе, извади револвер и пружи га на дете.
— Стани дер, зликовче, да ти покажем како се заводе поштене девојке! Станка претрча пред Ђурицу, окрете се оцу и диже руке у вис, желећи да га рукама заклони.
Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: — Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам
И тако све, па мучи и питај... Добро. После већ суд и, рецимо, робија. А она ?... Оцу не може, јатацима не може, мојој кући... и горе!... А-ја!... Опет је, оно најбоље: накупи пара, па бежи у свет.
С најрадоснијим срцем отрчао је кући, однео своје лепе мале чворке и показао их оцу. »Пооткидај им главе, нек ти мајка начини паприкаш« — рече му отац. Он је учинио тако.
Нема краја њеним мислима... А о чему може да мисли? О кући, о селу, о мајци, о оцу... то није; она је истурена, избачена отуд, па јој и није до њих. О мени и себи?...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: — Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.
Онда змија рече чобану: — Кад дођемо у двор к моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгог, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик.
Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си?
Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па
на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване.
Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
Кад ујутру дан осване. Устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина.
увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке.
Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио.
Кад ђевојка одрасте, једно вече замоли се оцу своме да јој допусти да изиђе са браћом мало пред двор у шетњу, и отац јој допусти.
Браћа отрче брже-боље к оцу и кажу му шта је било, и реку да би они ради своју сестру потражити. Отац им допусти да иду да је траже, и да им
пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код оваца и преобуку га и мјесто брата свога оцу поведу, а сестри својој и ђевојкама оштро запријете да никоме не казују шта су они учинили.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном приликом спасао живот моме оцу под невероватним околностима.
Био сам јако одлучан али нисам добро расуђивао. Говорио сам оцу: ”Ја могу да прекинем кад год хоћу али вреди ли се одрећи нечега што не бих мењао за све рајске радости.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Када сам посетио свој дом, искористио сам прву прилику да мом оцу и његовим пријатељима који су се окупили пред нашом кућом у недељу поподне и разговарали, испричам шта сам ново научио.
На сва питања сам спремно одговорио позивајући се на оца као на свој ауторитет. - Па ви сте имали изврсне учитеље, у оцу и мајци - приметили су они и додали: - зар очекујете да ћете наћи боље учитеље у Прагу.
Младог Луканића то је толико одушевљавало да је и сам хтео поћи на Колумбију да није био толико потребан своме оцу у његовој радњи. Учинио је све што је био у стању да ме одврати од Насао Хола и моју пажњу скрене на Колумбију.
Посао му је ишао добро, а завод му је био веома познат. Његовом оцу, коме је било преко осамдесет година, и којије водио посао у заводу, била је потребна помоћ.
Чињеница да њихово знање није било баш нарочито, није сметало њиховом веома образованом оцу, јер је он највећи део свог научног знања, како ми је рекао лично, стекао много касније, после завршетка студија на
се и на коленима се помолио богу, Верна српским обичајима моја мајка се обратила гробу као да ме је довела живом оцу.
се и на коленима се помолио богу, Верна српским обичајима моја мајка се обратила гробу као да ме је довела живом оцу.
Ћипико, Иво - Приповетке
И овога пута, пошто је мало вријеме весело провео код куће и нешто новаца оставио староме оцу, наново одлази. Он весело прихвати згоду. Вели: — Бићу у лијепоме друштву, а довешћу му је као младу невјесту!
И чини му се као да назријева Исуса гдје клечи у ближњој маслиновој гори и моли се своме великоме оцу.— Биће да је било вријеме тужно и суморно као и данас, — помисли кад зачу крику оронулих галебова над, собом и у олуји.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он је, међутим, овде другачије зове, као да дословно преводи с руског. Млад јунак нам, наиме, прво саопштава о свом оцу: „И родитељ је громовник“, па онда о мајци: „А мајка земља мокра је“ (рус. мать сыра земля).
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
своја пуна, као млеко бела прса, мећала, стрепећи да их не повреди, своју врелу руку на њих и мислила о себи, мајци, оцу, деди. Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен, у бисагама пара доносио, имао толике чивлуке, њиве, винограде.
Чак и паше по својој вољи бирао и намештао. Па о оцу, који је у турско време од свих ага и бегова био бољи. Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио.
у роман отвара врло широк поглед: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој - Софки”.
се наслутило шта је могао имати на уму: „Више се знало и причало о њеним чукундедама и прамдедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и о њој Софки”. Неправилност се, по свему судећи, крије у употреби заменица. И то није случајно.
не би заменило обликом о њеним: „Више се знало и причало о њиховим чукундедама и прадедама него о њима самим: о оцу јој, матери, па чак и њој - Софки”. Део пре и део после двотачке опет су међусобно неусаглашени.
Први је део, наиме, усаглашен са заменицом они (њиховим, њима); други са она (њој, оцу јој, матери јој). Заменице су упућивачке речи.
Рецимо у другој половини анализоване реченице - то одмах примећујемо - није речено о ефенди-Мити, него о оцу јој, није речено о Тодори, него о матери (јој), што је могуће само ако се има у виду Софка.
Тада би гласила: „Више се знало и причало о мојим чукундедама и прамдедама него о нама самим: о оцу ми, матери, па чак и о мени - Софки.
облике из првог у треће лице: уместо о мојим метнуо је о њеним; уместо о нама самим метнуо је о њима самим; уместо о оцу ми, матери метнуо је о оцу јој, матери; уместо па чак и о мени метнуо је па чак и о њој.
уместо о мојим метнуо је о њеним; уместо о нама самим метнуо је о њима самим; уместо о оцу ми, матери метнуо је о оцу јој, матери; уместо па чак и о мени метнуо је па чак и о њој.
при самоме њеном крају, где је Софка, усамљена и захваћена јаком еротском екстазом, први пут „мислила о себи, мајци, оцу, деди. - Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен [. . . ]”.
поглед полази од сопственог „ја” (од Софке), па иде ка родитељима, и то прво ка мајци која живи ту и затим ка оцу који је у Турској, да би на крају дошао до предака (до деде Арсе); у завршној верзији објективни ауторов поглед полази
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ил’ ћеш наћи овде ко ће Да се душе своје сети, Ил’ ћеш отић’ вишњем оцу — А он ће нас све проклети. »Невен« 1882.
Петровић, Растко - АФРИКА
С времена на време Н. Ми каже: „Он вели: Ми смо од расе краљева, ми смо увек били неустрашиви, — моме оцу бели су одсекли главу, али мој брат влада народом који је најмногобројнији на свету.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
стварчице у вашем очинском дому, за које су везане све ваше детињске успомене; ви не знате каква опасност прети вашем оцу, који тамо стоји у бојном реду пред Турцима; ви не знате каква опасност прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сазнаде се. Мати отуд, одунд' баба грунда, На оцу се од јарости тресе дуга бунда; Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свâк вичу, Сви небогу несретницом дјевојку наричу.
Дед и отац склоп’ли своме Оцу, морадох ја моме Оцу мртвом очи склопит; Жизин ситом ко ће мени Склопит очи, погођени Ко ли за мном јао! возопит?
Дед и отац склоп’ли своме Оцу, морадох ја моме Оцу мртвом очи склопит; Жизин ситом ко ће мени Склопит очи, погођени Ко ли за мном јао! возопит? 1832.
Данас сам била права кућаница, и то сеоска кућаница. Моја мајка отпутовала је своме оцу и брату на сутрашње свечарство, повела је собом и К(атицу), тако сам сама све уређивала и наређивала по кући, слуге на
Песма је штампана у Славјанци, Будим 1847, 101—15. Већ тада, песник је био тешко болестан: отишао је кући, своме оцу, и умро 1. децембра исте године, „у Фрушкој Гори, међ светињом српском”, како је писао узбуђени Светозар Милетић.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Кô да ја певам?... Да не уздишем? Уздишем, ах, кажи оцу мом! И за најмањим оним каменом Што сам га некад — већ некад, да!... У палачи му холо газила!...
Хајд’ иди, Вујо, други пут Можда ћу моћи гатке слушати; Сад ме остави! ВУЈО: На часноме се крсту заклињах твоме оцу, покојноме господару Иван-бегу: да тебе, сина његовога, за живота оставит нећу...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Једва га умирише и свладаше да не подврисне: „Стој! Буди мене миран!“ Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије.
Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доле на Бању Луку; а други ће — нали-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!
— Ули-де Мићане још једну чашу оцу Сопронији! — Ули, Мићане ули — чу се неко из мрака. — Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.
Да сам ћио радити преко закона, ја би њега сам у шуми убио. Знам закон, па преко закона не дам ни свом рођеном оцу!...
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Ето баш малопре разговарамо ја и отац; вели има пара, а и воли те човек, казао је оцу да те воли. МАРИЦА (дочера чашу с цвећем која сшоји на столу и тресне је о земљу). АНЂА: Е, јеси бесна, кћери!
Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело и онда... Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине! АНЂА: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела...
Зар мало што нам свима овде окачи репове, него сад још и кућу разбија! Где је она? МАРИЦА (долази и прилази право оцу): Ево ме! (Спази Ђоку, па му полети.) Ђоко, слатки Ђоко! КАПЕТАН (изненађен): Шта-а-а-а-? Ђока?!!!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика.
Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика.
према њему, који доживљава и савремени читалац, има се захвалити искреној Савиној љубави и дивљењу према изузетном оцу.
Она је литерарни пандан Немањи (1316). Њен старији син, краљ Драгутин, иако је преступом према оцу оскрнавио српски престо, није негативан јунак; он се искрено каје и снагом своје воље стиче поштовање (1317).
У чувеној песми о Урошу и Мрњавчевићима супротставља се рођеном оцу и стричевима, који се отимају о туђе царство, а слуша своју мајку Јевросиму, чији часни савети добијају пословичну
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Твој род процветаће у оцу, Име ти разгласиће пој, И биће краљеви на земљи. Сав народ што се роди тад Зваће те Учитељу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И то старог новца, који је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу, дућан, не
И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату. Увек да имају ако не најбоља одела а оно увек чиста, незакрпљена.
А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену.
Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као
поздрављали их као да су тиме хтели и они да се придруже али не могу, па зато по њима, баби, матери, шаљу поздрав оцу на гробље. Младен увек би са очима пуним суза улазио натраг у дућан.
пре доласка очева да легну, сакрију се, да једу оно што им матере кришом дају, да не смеју никад за софру да седну, оцу на очи да се појаве, већ све тако беже, дрхте, стрепе. А он, Младен, ништа. Он је као што треба, нема зашто да се боји.
Луда, као што је бог дао, па ето дунула и оставила свекра, мужа и дошла оцу. Само још то је требало! — Она, синко! Дошла и вели: »Жива натраг нећу, па бијте, сеците! То је.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
с намерницима, води с њима љубав, остаје трудна и порађа се; »поп« крштава дете; утврђује се на кога дете личи и »оцу« се изручује цеђ на главу (СЕЗ, 84, 1972, 241 ид).
Ћипико, Иво - Пауци
— вели оцу и, гледајући у ватру, прпа ожегом жераву. — Чудо је, виђу и ја сада, — замисли се отац. Али није се могло друкчије...
Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле. —Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу. Цвијету је замјерио Војканов син Радивој. Састају се понајвише на паши.
вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.
— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштети... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...
— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде! — Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштети... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...
Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће.
—Ово је света ствар! — вели оцу Дионисију. —Хоћеш ти једну жлицу? — Мани, бога ти, то је отров! — окоси се отац Дионисије; љутио се, јер га је помео
— Не изазивљу, — шапне оцу Дионисију млади калуђер, отац Лаврентије, — нијесу још споменули хрватскога имена... Немојте споменути ни ви нашег
Мишљу је пратио очеве кретње и његову бригу за непрекидним радом. Никад ничим није се задовољавао — и он је у своме оцу виђао тек немирна трговна, којему бијаше главни циљ да се обогати.
— одврати Иво као за се, с искреном самилошћу, па, скањивајући се, повјерљиво га упита: — И моме оцу бићете дужни? — А ко није у селу? — одговори обловито Јуре.
— прихвати младић, па онда изненада преврну разговор : —А је ли Јуре пошао у варош по љекарију? —Је... И ноћас оцу било је рђаво. Бог да нас обрани! Ча би без ћаће? —Колико му је година? —Не знам право рећ, ма биће прико шездесет.
Иво није знао што да рече, а тутња му бијаше тешка. Он преврну разговор: — А је ли оцу боље? — Увик исто — одговори дјевојка. — А биће и горе! — надода брат.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
месту, рећи ће смутљивци и колебљивци: ето гнезда где је нечастиви поставио свој престо и отуд само грех упркос Богу оцу и Сину и светоме Духу чини. Ако спојиш у блудно клупко Доротеја и Јелену, ништа неће остати више као брана паганству.
Шта ће бити са Јеленом? Млада удовица Јелена вратиће се оцу, челнику Јовану Бардијановићу из тврдог града Козника у Расини, и неће проћи ни пуна година, а она ће бити утешена
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
над главом факљу, роб један прилете к њему, А одмах, за робом својим, и син се Катонов трже, И журно дошавши оцу, лекара доведе брже. Силвије, чувени лекар, ученик мисирских мага, Увеза пробијен трбух и насу мелема блага.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
У моме сеоцу Задруга је сложна, Чељад је побожна, Син покоран оцу, Мило моје село, Буди ми весело! Сви тежамо поље, Знамо још за мобу, Не знамо за злобу Сви смо крепке воље, Мило моје
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу.
Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво. И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири
И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну
Али не. Не смем да их загрлим, ижљубим. Моје су руке нечисте: оне више не припадају само њиховом оцу. Али могу децу бар кроз рупе на вратима да последњи пут видим. (Прилази отворима и кроз отвор гледа): Слатка моја децо!
ТАШАНА (разрогачено, пренеражено): Побегао, оставио ме! (Пружа руку оцу): Дај отров! МЛАДЕН (изван себе од срамоте и беснила): А, дакле, ти си га и волела... није он тебе на силу, изненада?
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор. „Богами ће овај наш Коста умрети као прави правцати мушкарац. Ко би то мислио!
А оцу је писао Риста о тој истој посети мало отвореније. Све је ишло брзо. И младић и Сека пристадоше. Паланка је пронашла ад
Састао се само са женом, одмах јој рекао да оцу нипошто неће да се врати, и отишао некуда да поново нађе живот. Онога истога дана кад је дошло писмо с вешћу да је
Сека је одговорила оцу као из неког другог света. Писала о својој лепој ћерци Анђелији, о „најбољим” кућама у које је примају.
Бошко је о свом оцу Сави причао да је био висок као кула, не леп али добар човек, мек као она његова плава коса којује носио дугу, и при
очију с којих се капци дизали полако, заносно — Ходао је као јелен — загревала би се госпа Нола у причању о свом оцу, руке му господске, од малих коштица, а кретао их при говору некако меко, на турску, вала баш као онај наш Зариф-бег,
У домазлуку је матер у свему заменила Станојла. Радила је девојчица као црв, удешавала оцу, поносила се њим. За своје младе године, много је знала, бринула, и самовала.
да јој годи живот у богатој кући, госпа Нола, једне вечери, подуже је причала с малом о њеној матери, о болесном оцу њихову који ће можда скоро доћи, о чика- Тодору и његовој реткој племенитости.
Он прича о свом школовању на страни, о првим плановима живота. Она говори о деду и оцу, о томе како су старином с планине, и како је у њих било снаге и лепоте ако не богатства.
Павле се тад утаче у разговор и пре матере, и рече оцу: да он баш хоће много да учи, јер хоће много да путује. — Кад пре! И куда си наумио? Није шала, потег'о човек у свет!
Или бар да нисмо ту неки вајни одликаши и директорове узданице... Хо, богати, што је то напаст бити одликаш! Ем си оцу узданица, ем ти директор једнако у очи гледа. Владимир Рибарић, лепа средња мера, и дивота!
како не би промашио час кад ће Милан дићи руке — тако је веровао старац — или још једаред отворити очи и нешто казати оцу. Није стога приметио да је и болничар изишао. После пола сата ропац стаде разређивати своју неуморну уједначеност.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
« запита је. Роксанда, видећи изненада лепо обучена младића, застиди се и поглед земљи обративши: »Ја идем оцу моме«, одговори му смерно, »који се овде недалеко на њиви наоди«. — »Оћеш ли допустити да те донде отпратим?
— Често се враћам постељи, викајући: притискивали смо те двоје, кревете, дај двоје! — Куд се знам окренути? Могу ли оцу од жалости? Ах, зашто кукавне девојке верују јунаку, зашто момци онако девојке не варају као што девојке њи варају?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Тај поступак никад у животу нисам могао опростити моме оцу. Натерати ме да се родим под претпоставком да сам богатога оца син и онда, када сам већ рођен, када се већ не може
То оцу нисам могао да опростим утолико пре што је имао доста деце, па није међу њима морао баш мене изабрати да направи тако
Кад је већ реч о моме оцу, као шаљивчини, морам поменути да су, како по свему изгледа, и моји даљи преци били у неку руку шаљивчине.
Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије
Једанпут сам само, сећам се, на часу гимнастике осветлио оцу образ, а себи разбио нос, иначе је са другим предметима ишло да бог сачува.
И одмах ми сину сретна мисао кроз главу, па се отиснух низ улицу, све скачући с ноге на ногу; долетех весео и усхићен оцу и мајци, изљубих им руке и узвикнух: — Положио сам, одлично сам положио!
Мајци и оцу скотрљаше се низ образе сузе радоснице, те отац спусти руку у џеп, извади онај нов новцати дукат и предаде ми га
Другом једном приликом, а то је било већ у трећем разреду, до којега сам се ипак некако докотурао, саопштио сам оцу да ми је потребно и приватно учење из рачунице, која ми је, како тада тако и кроз цео живот, задавала главобоље.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Замисли се и сневесели Ведран. Време поласка дошло, а њему се не остављају ни грабић, ни бреза. Али, како да се оцу и мајци као наказа врати, као патуљак век векује? Белим и стрмим путем пође дечак.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда херојску очеву успомену.
до кољена, побратиме, како у сокола; из ковчи су синџири од злата, на синџирим’ ситне титреике, што ђевојке носе о гр’оцу; опасао мукадем-појаса, за појасом девет даницкиња све у чисто заљевене злато; о бедри му сабља окована, на сабљи су
године пребјегне у Србију“. „Он се по оцу звао Гавриловић па су га Подругом и Подруговићем зато прозвали што је био врло велики, тј. по другога човека.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
стаљати; један другом све уз нос ходити, сиромаш не пазити, старијега и свештенике не почитовати, за цркве не хатати, оцу и матери досађивати, Бога се слабо сећати, по својој вољи ходити, те Бог и пусти свој бич на нас.
То потпазише други и казаше му оцу. На то разљути му се отац, и таки кћаше да га умори. Него многа му господа скочише око њега и једва га одмолише да га
Пак Давидов син Соломон, кад по своме оцу оцари се, како божији пророк, знао је чија је оно глава. Једанпут му згоди се лепим временом са свом својом војском у
Каза цар чија је глава и рече: »Да јој учинимо поштење кано нашем првому оцу. И сви јој се поклонише. После тога пак им цар да узму рече сваки по камен у руку, а и сам диже један камен, и рече
Смотре га Јоав, војиштански војвода, и преко Давидове заповести заказате, ако падне шака им не убити га, него жива к оцу довести, (хеле он за то није хајао!), него три стреле напреже у лук и тако застрели га.
Злочест је био љутица и Птоломеј, Александров принц, мисирски краљ. Од зла му пробеже његова жена, краљица, к своме оцу.
На то Цесар не поинати се ништа — таки частно их к њему с поштењем посла. Оставише они онај поклонит им оцу Приолу град, узеше што имадоше онде своје и очине им свете мошти, натоварише се у лађу, те се спустише с матером доле
вером, с постом, с мобом, с подеобом, чисто се држећи милокрвно свакад, да би по њему и кроз њега небесноме нашему оцу дошли у живот горњи, небесну славу.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Добри људи, лепе прилике, али при свем том ипак бедни изгледају према покојном Ђорђији, оцу Манином. И тако Јевда остаде удовица и посвети се сва неговању и васпитању сина свога, који је био сушта слика и
ухо једну страшну ствар коју је дуго крила и чувала и као последњи метак избацила, а то је: да исти Мане има брата (по оцу) међу Циганима!... И сад, какав је био Ђорђија, такав му и син Мане, тврдила је тетка Таска и уверавала Зону.
А сем тога, тако ће се узети да је остао момак и да оног брака са Швабицом Хермином као да није ни било. Тако треба и оцу Петракију представити и протумачити.