Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Ал’ ваљда ће још једанпут доћи они лепи, они весели дани“, тешио ме је он... Ја сам уздахнула... а душа ми је очајно слутила: никад више!... И заиста, наслутила сам моју и његову несрећу.
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Немој, сине! — рече очајно мајка и пружи руке да га задржи. — Морам, нано! Овде није моје место!... Зар ниси видела како хтедоше да ме свежу!...
— Али ко му сме на очи! Ја му баш рекох: „Остави ти, то је моја брига!...” А оно, ето сад! — јекну очајно Иван. У Маринку се јави звер. Срце му залупа од радости што му дође тако на згоду. — Ето, и ти се још заносиш!
Крунија се диже са кревеца, приђе јој и ухвати је за руку, па, не гледећи јој у очи, поче говорити очајно: — Али, мора то бити!... Знаш ли ти ко је твој отац?... Зар ти мислиш да ће он слагати?...
— упита. — Нећу зато што сам дала реч другоме! — одговори Јелица мирно. — А коме? — Станку. — Дала реч Станку! — очајно узвикну Крунија. — И она даје реч!... А ко си ти кад тако дајеш реч?... И зар је преча твоја реч од очеве, а?...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило за мрењем.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.
које тајно Све носећи сумњу страшнију и већу, Не зна за врлину, јер не зна за срећу, И што мрзи болно, јер љуби очајно.
знам од куд тишти на дну душе тајно Неки мир што шуми, и песма што ћути, Док, кô задње птице кроз вече бескрајно, Очајно се журе закасли минути.
А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа. Док у твоме врту дан очајно тиња; У тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња, А у теби хује риме моје песме...
Далеко ћу поћи од те кобне горе, Где очајно слушах, по све ноћи пуне, Да сто врела сумње жалосно роморе Гласом који јеца и песмом што куне.
Моје срце држи прстима од леда, И мој дух напаја кајањем без мере; Мој поглед у небо да очајно гледа, Да мрзим без снаге и љубим без вере.
ИИ До последњег од свих твојих обручева Сви плашљиви знаци бивања и смера, Све је твоја игра! Свуд очајно пева Пук сиренâ твојих у празнини сфера.
Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна. РАВНОДУШНОСТ Те ноћи, у звонари
(„Американски Србобран“, 14. јануара 1943) ФРАНЦУСКОЈ И наше племе очајно зебе На овој леденој киши: Нису Лавали сви код тебе, Имамо и ми свој Виши.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Мећем девојци грану на пут!... Иди!... Иди!... Иди!... Она ме очајно дохвати за руку, управо довуче до врата И отвори их!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Казали би, ал’ не смете, Да ме милујете. — Ју! Ју! — цикну Јула и баци мотику, па се удари очајно шакама у главу, поражена толиком дрскошћу Шацином. — Ју, како је безобразан!
— пита гђа натарошевица мужа. — Ја..., баш ништа — вели г. натарош. — Ех, мој супруг — вели очајно дебела гђа натарошевица — то вам је управо беамтерска натура; има тај рђав обичај да га се ништа, ама ништа, слатка,
Та спала вам доња бела сукња, па се вуче; та саплешћете се, па ћете разбити нос. — Јао мене жалосне! — викну очајно гђа Габриела, која је била већ прилично одмакла. — Ју, убио је бог; како то да ми пасира!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Накуповао симите, пењерлије из фурунџиница. Поређао по гробу. И, укочено, чисто очајно погледом моли попу да што пре дође до њега, препоје, те како би могао да иде, побегне, не слуша око себе више тај
Хоће да га огрне, утопли те да онако го, бос, не јури по зими... — Зима, мећава је тамо! — Одвраћа га она једнако и очајно покушава да га задржи. Али он је и не слуша већ једнако онако занесен дрхтећи јури по путу и скупља око себе.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић. Раније, у прошлим ратовима, он није познавао ове борбе, па није чак ни слутио могућност
Али брзе, сметене мисли навреше једна за другом и све се збрка очајно у глави Христићевој: и оне дужности и бриге и онај страх, па се усред оног мучног хаоса појави једна једина слика,
Са шаком на свом широком челу он се очајно напрезао да пронађе одговор који би својом простотом и јасношћу, једним тако доследним излагањем што би искључивало
А воз очајно споро одмиче, и све оно у купеу зноји се и стоји онако у оној запари и оном положају ужасно истом, па га онај поглед
Он осети, исто тако, да је и оно што је дотле казао све слабо и јадно и некако очајно обично, па га обли руменило, и он се наљути на самога себе и одлучи да више не гледа у ту жену одвратне душе, у чијим
„ни једна једина стопа свете земље“, под првим ударцима оног комбинованог напада са севера и југо-истока, најпре очајно расклиматао, па онда прскао док се није сав разбио те је све наједанпут отишло у суноврат.
А другим, изванредно свесрдним напором она се подиже и муњевито и очајно пропе; али, у исти мах, ненадно и неспретно омаче задњим ногама и, отиснувши се грозно и грунувши грудима у груди оног
Бих, моје ми части, јер волим очајно и јер је Наташа дивна као да није жива жена. И све ћу оне неправде своје према њој покајати.
) Он је најпре покушао да се истргне па је после клонуо и очајно преклињао да га пустим, те да самом себи изрекне заслужену казну.
сам самцат, и сав онај каламбур од живота стоји ту, преда мном А у овој соби овде све је исто као што је некад било, очајно исто. Овај стари орман, у коме стоје моје грађанске рите и остаци војничке униформе, ништа се није променио.
боре на моме бледоме лицу, ни све ове беле власи што покривају ову моју сметену лопту у којој се непрестано и очајно грчи ово мало узбуњеног разума.
Африка
Франсис Беф лагано удешава да ме примами на једнонедељно бављење. Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?!
Ја очајно и одушевљено погледах ову веранду на којој је диван, пун кожних суданских јастука; стелаж са албумима фотографија, са
Ништа тужније но видети у овом селу мале девојчице или дечаке који, још на изглед пуни здравља, очајно се муче да савладају све јачу болест. Труде се узалуд да одагнају сан.
Можда је због тога тај Левантинац тако очајно тужан. Он овде, овако безначајан, и расплакан толико да га се ни Фонтен није сетио, ни овдашњи црнци сетили кад сам
Црњански, Милош - Сеобе 2
Вика је била заглушна, али је све то надвикавала кукњава неких старица, око њега, које су се пљескале, очајно, по лицу, и, плачући, покушавале да га ухвате за руку. Светина их је, и нехотице, обарала на земљу.
Зар не видиш да сам права просјакиња? Па зар и тај кућер да ми узме она накарада? Павле јој очајно довикну: Несрећнице, Пеја им уби чоека! Она се на то још више беше помамила.
Немамо сриће – вели. А кад је Ана, очајно, упита, је ли при свести, кад то говори, Варвара поче да плаче, да није ни чудо, што у браку са Петром праву срећу
Да није, случајно, баш био спустио руку, перикмахер би га био, нехотице, заклао. Човек очајно крикну. Не жели, каже, да га вешају, за убиство. Показивао је капетану своју руку, како још дрхти. Иди, бедо!
Белела се, и ослушкивала тутањ, хук, вапај суседа по кућама које су биле наниже. Слушала је, дуго, очајно, промукло, дозивање, у помоћ.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
РИНА (покоравајући се, несвесно сркне воду). АНТА: Седите! РИНА (бацајући се у фотељу, очајно крши руке): Говорите, тако вам јединога бога, говорите! АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога?
АНТА: Видео сам га! РИНА (цикне престрашено): Кога? АНТА: Њега! РИНА (очајно): Кога, забога? АНТА: Вашега првог мужа. РИНА: Ово је ужасно, ово је мучење на које ме стављате!
ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја! СПАСОЈЕ: Шта то? ВУКИЦА (збуњено): Кажем ја да мој вереник неће доћи. (Погледа у сат на руци.
СПАСОЈЕ (очајно хукне и клоне у фотељу заривши главу у руке. После извесне паузе он диже главу и пита тихо и непоуздано): Можете ли ви
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Мала црвенкаста, лудо храбра тачкица која се упутила некамо. Боже драги, да није то усамљено и очајно човеково срце које бежи?
Црњански, Милош - Сеобе 1
А – јер је и Апостолска... Исакович, који је, после вечере, осетио своје уобичајене болове у стомаку, био се очајно препао од говорљивости бискупове.
Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина стајала је често, уздигнутих груди и руку, очајно, над главом склопљених. Пред Аранђелом Исаковичем госпожа Дафина није ни викала, ни лењовала, лежећи на ћилиму
писма патријарха Шакабенте, молбе које је некад носио у Двор, свађе с братом Аранђелом и све што је он сам, горко и очајно, себи рекао.
Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву. Био се напио као и сваке ноћи, од жалости да ће можда когод из пука погинути, ускоро, и да ће гинути и
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Све је већ речено. Устају и одлазе ка некој позајмљеној соби да се још једанпут воле. Плакаће, биће им лепо, биће им очајно, биће им очајно лепо. Растаће се једанпут заувек, јер њихова веза не води ничему.
Устају и одлазе ка некој позајмљеној соби да се још једанпут воле. Плакаће, биће им лепо, биће им очајно, биће им очајно лепо. Растаће се једанпут заувек, јер њихова веза не води ничему.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
која га је распињала, жудио увек за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом
Војислав Илић рекао је доцније за његову поезију: К̓о звучне лире страсни звук, Очајно, страсно бруји. Јакшић је поређен са Бајроном, који је на њега утицао и као на песника и као на сликара, и одиста
Милићевић, Вук - Беспуће
коњи тврдом, збијеном, каменитом цестом, пролазили расута села, дохватали се брда; друм лагано обавијао гору и очајно дугачке биле драге; пењали се уз влажне и пријатне шуме ,са дрвећем које показује своје дебеле снажне, чворновате
Праштао се са братом, молио га да утјеши јадну матер, нека му опросте, забораве на ово очајно дјело, јер, завршавало се озбиљно и тужно његово писмо, боље је и глупо умријети него глупо живјети.
— Боже мој, шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса, и Жишку, и словенску солидарност, заједно са
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— А... Не може! — викнуше остале. — Стани, ох стани! — шапуће она очајно. Мати метну руку у ћупче, па кад виде да у њему нема више кита, шану јој нешто, она скочи, узе од девојчице оно ћупче
Она би тада, кривећи та своја прса, образе, сва зајапурена, очајно шапутала: — Ох, пусто остало! В После годину дана умре јој муж. То је још више уплашило.
таква изгледа: раширених, набраних очију, упалих недара, и до тад свеже, једре, сад изломљене готово искуване снаге, очајно је ућуткала: — Ћути, нане, молим те! — И онда, скупљајући сву снагу, одговори на Итину прошевину: — За Иту — нећу!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Још ти се швигар огњена репа у вечној муци вражија чепа по паклу вије, А ти се жељом искушитељке машаш очајно пропала раја, да паднеш опет са златна краја празне петељке: Та још ни репа ниси расплела од умиљаја
Свет му се руга! — Громове беса суседу првом о главу врља, у пламен и сам очајно срља, — плам до небеса! — Нестаде плама.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
САРКА: Па да, изабрала сам ову собу, ту сам се сместила, али не могу тек ићи по кући без папуча. ДАНИЦА (очајно крши руке): Господе боже! Завеса ДРУГИ ЧИН Иста соба.
Како да идем, забога, а тебе да оставим тако уза зид? (Хоће да је обухвати руком.) 'Оди, наслони се на мене! ГИНА (очајно): Не, не, ако бога знаш! САРКА: Ју, црна Гино, шта ти је то за леђима? ГИНА (престрављена): Које?
Утом будилник престаде зврјати; она се умири и гледа очајно час Симку час Агатона.) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си.
ПРОКА (очајно): Па доста, бре брате, са тим укрштеним питањима! САРКА: Даде ли ти бар какав укрштени одговор? АГАТОН: Знаш како
Кад имаш адвоката у фамилији, то ти је као да имаш револвер у кући. ДАНИЦА (очајно се брани): Али не, забога, бе! АГАТОН: И мени се, право да ти кажем, од прве тај човек допао. СИМКА: Како да не?
СИМКА: Како да не? А били би одиста леп пар, особито леп пар!... ДАНИЦА (очајно): Али ја вас молим, ја вас преклињем не говорите такве ствари! СИМКА: Па ми, душо...
ДАНИЦА (очајно). Али ко вам је то казао? АГАТОН: А видим и она се вама допада. АДВОКАТ: Господине, ја то вама нисам никад казао.
АГАТОН: Па да, зато баш и кажем: не треба говорити о томе! АДВОКАТ (диже очајно руке и одлази). ПОЈАВА ВИИИ АГАТОН, СИМКА АГАТОН: Виде ли ти, Симка, како ја удесих ствар?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Тренуци су очајно дуги. Остављени онако сами, а изложени отворено, пешаци се грчевито бране. Али не одступају. Побауљке или у скоковима
— Видим да си ђаво... — На своја места! — зачу се команда, и батерија крете. — Не да ми се — вели очајно Александар. А знаш каква је! Питам га откуд је виде у мраку. — Е... сукња...
Коњ стење и командир очајно гледа како животиња гризе земљу. Онда нареди да један војник остане поред коња док не липше.
Бичеви заошинуше. Неко јаукну... Коњи издужили вратове, очајно се одупиру, а возари полегали и бију мамузама, да већ и крв цури из коњских трбуха.
Час рука, или нога, или нека глава, помоле се позивајући у помоћ. Неки коњи пливају и нечије руке се очајно хватају за врат и гриву, али животиња стреса људе, који се у самртноме страху хватају за ноге животиња и сви скупа
Стајао сам на обали... Као застрашено стадо нагрнуше у гомили, и она маса удари на мене. Одупирао сам се очајно да не паднем у воду, хтедох да легнем, али би ме изгазили, и тако ме маса понесе. Видим воду...
Затим настави: — Нисам даха имао. Пред очима ми сину нека светлост, очајно се одупрех о дно и наједном угледах небо... У магновењу спазих неки корен од врбе и ја га дохватих.
— Дај бре, тобџија, једну пилулу, да не помисле људи како нас је артиљерија напустила — завапи очајно капетан Данило. И ја слагах.
Накнадно ћете добити писмену заповест. Командир се пљесну по колену и опет уздахну. Онда очајно викну: — Седам часова сам силазио, треба ми двадесет да се испнем! — Па се окрете нама и утученим гласом рече: Добро..
Село је било утонуло у мрак. Пси су очајно лајали. Ордонанси залупаше на врата прве куће. Али из куће се нико не појављује.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
њоме из све снаге по том туђем образу, па одједном, као посечена, клону на столицу, наслони главу на руке и горко, очајно зајеца...
Љубица поцрвене, задрхта, па се одједном баци на мајчине груди и заплака горко, очајно, с тешким јецањем... — Мај... мајко моја!... мајко !...
горких прекора, да је посаветује како да се спасе од зла, јер држаше да још нема ничега озбиљнога ; али чујући ово очајно јецање, меко женско срце не могаше одолети и њој грунуше сузе, притеже још јаче на груди своју љубимицу, као да је тим
!... Све ово, зашто?!... узвикиваше јадник гласно. — Боже, оволико страдање!... — Зашто... зашто ?!... одјекиваше очајно питање стоти пут по празној соби, сливајући се са горким јецањем и тешким уздасима...
Некакво велико зло спустило се на њену главу, и она тако очајно изгледа, као да не предвиђа никаква изласка из овога целог стања.
сад не видите шта се збива, јер иначе ме не бисте ни погледали. О, ала ме је Бог тешко казнио!... јекну она очајно и подиже главу. — Знам да вас неко тешко зло мори, рече Гојко, прибравши се мало.
— Сад да идемо у школу, да радимо, настави она, поправљајући разбарушену косу рукама и гледајући болно, очајно, као да је овога часа сахранила све наде и снове своје, као да је сад тек изгубила младост и све...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Оцеви и деца, мужеви и жене, почели су да се траже, очајно, преко телефона. Почела су била и хапшења. Док сам ја читао Змаја, Милетића, Костића и дивио се песми коју је Костић
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
— Ја не могу да играм улогу опозиционара — јекну онај грешник очајно. — Како не можеш? — пита председник. — Нека буде други опозиционар. — То је свеједно, ко било.
— Ми смо уз владу! — гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији! — узвикну очајно министар полиције. Настаде тишина, досадна, мучна тишина. — Уз владу сте — поче сада љутито министар полиције.
Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу, неголи да
Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга.
! — Слеп сам! Настаде тајац. — Јеси ли у путу вид изгубио? — Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе.
Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко. — Шта ти је, јеси ли ти луда жена?
баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин: — Закољу к'о јагње!... Хуууу!
Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности. Једног сам упитао шта му је учинио тај научник. — Ништа — вели ми.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Узе да преврће даље, али резултат овога прегледа беше тако неповољан, да је очајно јаукнуо, бацио књигу на сто и ухватио се обема рукама за главу. Дође му као да ће полудети.
и као у сну види да се тетица удаљује од ње ... Врисак! ... Очајно, конвулсивно бацање из краја у крај... и опет врисак без суза... Родитељи већ помишљаху на лекара...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ (сав се пренео у скупштинске клупе и целу ствар узима озбиљно и очајно. Кад добије реч, осети да му је заиграло срце и преплаши се; затим се прибере, па се свечано диже искашљује се и
Ја... овај... ја... На пример... (Запео, не уме даље, очајно размишља.) СРЕТА (звони): Молим, немојте прекидати говорника!
Напиши... напиши... Чекај, немој ништа да напишеш. (Ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу.) ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима!
драги газда-Јевреме! Ми овде, ми што нас видиш и како се узме ствар. То смо ми. (Не уме даље, збунио се, очајно гледа у гомилу из које су га изгурали.
СРЕТА (узврдао се, не зна шта ће: час трчи Јеврему И говори му, час грађанима и објашњава им нешто). ПАВКА (очајно): Јевреме, дућан је покраден! ЈЕВРЕМ: Нека је покраден! СРЕТА: Слушај, газда-Јевреме...
ЈЕВРЕМ (збуњено и тупо посматра све редом, он никог не чује и никог не разуме и најзад очајно узвикне): Доле влада! СВИ: Доле! СРЕТА (публици): Е, сад је постављена свака ствар на своје место!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Неки од њих су очајно навалили на урођенике који су им спречавали излазак из баре, у дивљем трку искочили из ове, па се мало даље, малаксали
у једно летаргично стање; не могући се одржати на ногама, он пада у воду и ишчезне под њеном површином, па други коњи, очајно се бранећи од јегуља, прегазе преко њега и тако га убију«.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Нигде ни шума да заструји тајно, Нигде ни ветра да гранаме мане. Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
се закључи брачна веза, не може да издржи, хоће да одустане од овакве своје неприлике, оваког мужа, зато га сада тако очајно гледа, молећи за опроштај, што ће га ето обрукати, осрамотити.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Оне ми прете, осветнички моле, Наказна лица, и пружају руке Трагичним гестом, остављене, гадне; И понор нуде, и очајно вáпе; У понор света сурвати ме воле, У понор света! Продирне јауке Душа је слаба да гони од себе.
Вече; замор... Мутна јесен ова Очајно се у недоглед шири, Када сузи са свакога крова, А срце се с пропадањем мири. Хладно, сипи... Блато. Влага. Баре...
Распростире се кроз кристалне сфере, Кроз ваздух сув и бистар, из пролећа, Очајно тужно, сетно міѕерере! — Кобни звук смрти живота и цвећа.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Али, око њега нигде, нигде бор, јаблан, све сучке... (Уноси се бесно у владику; гледа га широко, очајно, упиње се да га он разуме): Е сад, бива ли да то дрвце одсечем, дам, вежем га за сучку? Бива ли? Кажи де!...
Не могу да чекам више. Све, све, све! МЛАДЕН (држи чашу у руци која дрхти, и просипа вино; уплашено, очајно): Аман, Васке, не то! ВАСКА (се зацењује): То, то! Све, све, све!
Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим! МАРИЈА Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло? (Баца свећу у њеном правцу, те се угаси и котрља низа степенице.
Оздравиће она. Не одричем се ја. И болесну, ја ћу да је узмем... ЈОВЧА (бесно, очајно, оштро): Нема јој лека, нема! (Зарежи, зашкрипи зубима, мислећи на казну за њу.
НАЗА И зато си грешан. Зато те сан не хвата. Све, све на то дрвце мислиш... ЈОВЧА (трза се из заноса, очајно, бесно): Напоље! Лажеш! Све лажеш! (Баца јој новаца.) Све лажеш! Нисам ја грешан. Нисам јој пречио, не давао...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
види мати, и смео да се игра тоцилом, окренуо је дрвену ручицу из све снаге, тоцило је зашкрипало, промукло, љутито, очајно, повраћено из давне смрти: њему се чинило да је и сам багрем закукао и више га никад није дирнуо.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
сунце гасне иза хума; А твоја је душа пуна болног шума, Тешка суза стала у дну тамних веђа; Док у твоме врту дан очајно тиња; у тамној се сенци расплакале чесме; Шуми гора, као роса да ромиња; А у теби хује риме моје песме...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Никаква посла нисам имао. И тако очајно беспослен тога дана покушавао сам да размишљам о својој нервози и својим чудним послератним расположењима.
Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на зидном сату јецала је једва
Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради. Нека нас је у почетку шака људи. Доста. Боље ишта него ништа.
“ Ја сам разумео да ће ми пресећи руку, па сећајући се да сам увек био против сваке операције, узвикнух очајно: — Не пристајем да се сече, разумете ли! Никад! — Маіѕ ил фаут цоупер! Абѕолумент! Ду реѕте, је м'ен фоуѕ!
А одмах затим као нека борба, очајно задржавање као рвање неко и нешто се сурва и откотрља низ високе дрвене степенице.
Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева,
Чини се, као да се очајно напињу да издрже и извуку огроман терет без кога се не може и гледају исколаченим очима као да се плаше да ће бити
Гледаш ове балавце како дижу павиљон на главу, и ништа: ћутиш, кезиш се и бленеш у њих као идиот. Па поново запишти очајно до промуклости: — Јесте ли ви у болници, господо? Није ово школа играња овде, разумете ли? Па болница је ово, господо!
издвоји из гомиле, успевши да силним и наглим покретом ишчупа нешто из многих руку што су браниле, па наже да бежи очајно гоњена неколицином; онда друга, са једном цокулом у раскрвављеној руци, побеже на супротну страну, па трећа са
ону кружну жицу о врат страшно збуњеној животињи, па је некако тријумфално одигао увис од земље, над којом се она очајно копрцала, све докле је другим, опет извежбаним покретом не убаци у кола са решеткама окружена дреком дечурлије.
да га мучим и мрцварим, па настављам и у сасвим полуделом заносу фантазије измишљам све страшније, док ме он одбија очајно млатарајући рукама које се тресу, и кашље, кашље, кашље да не чује, само да не чује, иако ја све гласније крештим,
Шта ћеш после, јадни, јадни мој Бане, шта ћеш после?“ Он је већ вриснуо, превија се као црвић, очајно пружа ручице према мени док се ја измичем, преклиње ме, моли: „Татице, татице, татице, мили татице, не дам те, не дам,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— А како да изиђем одавде? — То је моја брига, само ти кажи. Ђурица наслони главу на хладно гвожђе и уздахну очајно. »Дакле баш да се хајдукује ?« — поче да мисли. »А младост ?... а будућност?...
Не, кумим те Богом... Пантовац га само гурну леваком, па опет продужи, не осврћући се на његово очајно запомагање. Кад наврши тридесет удараца, одујми, а Ђурица приђе и саже се над Сретеном, па му превуче оштар ножић
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Наједном заста. Месец беше тајно Обиш'о таму и стада далека Облака црних; к'о ропац очајно Усклик се оте: “Она мене чека!” Још мало месец гледао је њега Како је стај'о с једним белим рупцем.
Ћипико, Иво - Приповетке
Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука. Стаде па је диже и теши. —Погибе! Јадна ти сам до бога! — очајно нарицаше Цвета. —Хвала богу! А да коме ћемо?
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
181 И ту где голуб (то је симбол љубави) крилима трепери, очајно се отимљући од мрачне воде (то је чиста архетипска слика умирања, смрти), искрсава безимена „она” - лик везан за
Пијан и уплашен, он је почео да пада с коња: „Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву“. 397 Чак је и ову врло ситну појединост, чим ју је нашао код Пишчевића, Црњански готово дословно преузео.
Краков, Станислав - КРИЛА
— Шта је то тамо? Шта је то тамо?... очајно пита мајор и себе и друге. — Бугари су овладали котом и наступају гребеном ка нама, — дотрчао је и извештава
— Одступимо, одступимо — цвили ађутант крај њега. Он се већ уздигао и очајно погледа на јаругу под собом. Бомбе праште све ближе и ближе.
Бугари... И у густој сенци поспалих храстова дуга сенка замлатара очајно рукама. Цела падина оживе, пробуди се. Зазвеча оружје. Уздрхтале сенке питале су: — Шта је, шта је?
У жбуњу преко рововскога топа превалило се тело непријатељскога трубача, који жутом мртвом руком стискаше очајно металну трубу и чији... — Фу—грам. Проломи се ваздух за Душком. Одскочи, окрете се.
Пара од коњака је јурила на њега. Изгубио је главу, и док је очајно гледао на отвор, кроз који су оптуженога извели, његова рука, вођена погледом мајорским, написала је дрхтавим словима:
Стрељали су Казимира. Када су у дубокој јарузи запраштале пушке, студент судија чупао је ретку коврџасту браду, и очајно ридао у празној колиби: — Зашто, зашто су човека убили? Напио се коњака, оставио колибу и пошао ка рововима.
Петровић, Растко - АФРИКА
Франсис Беф лагано удешава да ме примами на једнонедељно бављење. Кад посумња у свој успех, узвикује очајно: „Је ли то за живот пријатељство; за живот?!
Ја очајно и одушевљено погледах ову веранду на којој је диван, пун кожних суданских јастука; стелаж са албумима фотографија, са
Ништа тужније но видети у овом селу мале девојчице или дечаке који, још на изглед пуни здравља, очајно се муче да савладају све јачу болест. Труде се узалуд да одагнају сан.
Можда је због тога тај Левантинац тако очајно тужан. Он овде, овако безначајан, и расплакан толико да га се ни Фонтен није сетио, ни овдашњи црнци сетили кад сам
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло. Да ли ћемо се ми моћи да одржимо до позне јесени, као што се Черњајев нада?
Е, е, е, — старац климну главом очајно — ја си ето изнес'о стару главу, да се тепам, љути несретник, по туђ вијалет. Кукавни деда Стојан изгледао је преко
Ништа није тако скрушено, тако јадно и очајно, као разбијена војска; очи не могу да виде овај призор, а да се срце не облије крвљу.
Наши војници, што су седели за бедемом, те пунили пушке и додавали их онима који пуцају1), гледали су за нама тужно и очајно.
— Ах, каква несрећа! — узвикну Комаров — наши одступају преко винограда... После климну главом очајно и додаде: — Но ја њих не кривим, на свакога има по три Турчина. Али проклети Караџић! Он се још не чује, још не удара!
Био је скоро сам. Све је ордонансе некуд разаслао. — Ваљаде да траже Караџића! Ходао је узбуђено, срдито и једнако је очајно погледао на ону страну куда је одвео Караџић деветнаест батаљона.
— Идите. Напрегните све силе; држите се још мало... ја ћy учинити све што могу. Официр одјури а Черњајев се очајно стаде пљескати рукама: — Шта ћу, шта ћу сад? Камо ми војске? Где је сад Караџић? Где је?..
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— разлеже се прасак бомби. Дохватио сам телефонску слушалицу. Да ли је време? Али ми руке дрхте. — Где су? — питам очајно. У овом одсудном часу осећање дужности као да је у мени пригушило сваки страх.
Скочио сам и полетео вратима. Нечије снажне руке шчепале су ме и свалиле на седиште. Тома је отворио прозор. Очајно сам испружио руке према Арлети, која је трчала поред вагона. Из очију су јој текле сузе.
Шофер је очајно трубио и заустављао ауто. Сељаци млитаво склањали стоку, гледајући мрзовољно и ауто, и шофера, и путнике.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно. Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.
Нијесам ја вукарни Реља! Ја сам краљ брез краљевине... цар брез царевине! — узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тада грчевито зајецао да га је жалост било погледати.
И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља, издаје, а онај мали распламћели пркос догорјева у њему,
Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо! — очајно, силно јаукну и паде крај малог, с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
О, мислиш ли, можда, постоји Лепота Далека и чудна, непојамна ником? Блудећи је тражиш стазама живота, Очајно је кличеш својом грубом виком, А вретено своје Парка кад размота, Смућен ћеш чезнути за слућеном сликом Незнане
Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси. Разлоге знадем... Ћути, душо, ћути.
Далеко, бескрајно Биће наше душе тога боног часа. Тад ћеш осетити како се таласа У твом срцу љубав спржена очајно И моје ћеш око које слава греје Осетити како поносно се смеје. Појмићеш, но доцкан, шта остаје трајно.
ти јасно, Као најстрашније сручена срамота, Заосталу част да ланцима обмота И из душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Најзад му се на лицу изражава јасно сазнање и он очајно дрекне): Чекај! (Збуни се, не зна шта ће.) Овај, како да кажем... Чекај, молим те! Ко пише то писмо?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
А опет, као увек, бојећи га се, не смејући ни за шта да га пита, а најмање за то, она за та два дана, очајно, брижно, плачно пратила га, стрепећи и умирући од страха. И баба му као да је то знала.
Ћипико, Иво - Пауци
Не спомињите се... Патија, патија и душу изгуби ја, све за вас, а сад ћете га немоћна и бетежна на пут бацити! — очајно викаше жена, машући жестоко дугим сухим рукама. — Ала, мучи! — нареди жени главар.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
сам шта ми је све Јакос причао о томе, а и он је био тада узбуђен, збркан и расут, а да и не говорим о томе да је очајно лоше говорио наш језик. Изгледа да је главни мајстор Стикриос замерио Јакосу што је Јуду насликао сувише одвратним.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Један се церека лудо, а један очајно кличе, Као духови зли. Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени, Но моје немирне душе неопевани јад.
И само ветра бурни хук, Над гробом који хуји, Кô звучне лире громки звук Очајно, страсно бруји! Тамо где мирта шири хлад И време блажи груди, Љубишин призрак свêтô, млад, Спокојно, тихо блуди.
Зар један пијани кравар?! Зар она кметица једна До сада супруга чесна и домаћица вредна?! Он поче очајно пити. Лагано бркове сŷче, И страст га обузе силна да се ма с киме туче. И прилика му се даде.
Набрзо и сâми Амор на посô својски се даде, Те ларма паклена луче. „Отвори једанпут, море!“ Кмет се очајно дерô, кô село да негде горе. Најпосле испаде неко, комотан, из вајата.
Она се стидела јако, Зашто да презре мужа и брзо посрне тако? И ради кравара јадног?!... Кметица очајно скочи, И просто пољаном јурну, покривши рукама очи.
Само облаци тавни, кô црни градови неки, Покрише огњени запад. По тешкој потмулој јеки, Клонула осети жена све своје очајно стање, А муња изретка блесне и ветар затресе грање.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ми продужујемо наше пењање, а наша радозналост се очајно бори са умором, који нас савлађује. Од њега нам цело здање изгледа друкчије него што је у истини.
До степенице Г десне низбрдице. Јест, драга моја, до девете степенице. Очајно! Још само две степенице раздвајају га од смрти.
Човечанство, ако га у опште још буде било, бориће се очајно са природним непогодама, али ће стално губити на терену. Велика дела људских руку и разума опустиће и доћи у стање
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Очајно): Ох, изгубих све: име, углед... И сада куда? У манастир? Не! Тамо су сви од мене млађи, и они ме не могу примити за мл
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
А над њом јака вилица. Ту необичну главу кварила је коса, коса Павлове мајке, бледоцрвенкаста и очајно слаба коса. Паланка се ругала: — Више косе има Јова у брковима него жена и син на глави.
је имао сукоб с професором математичарем којега је обожавао, и одједаред је зајецао, усред разреда, тако тужно и очајно да се проф-Ћира скоро на колена бацио пред њим.
Тај тренутак је настао између Бранка и његова оца. Гурди се надимају. Стари сат удара очајно. У господин Томи се борба одједаред обрну за 180 степени.
Ој, гробље, дођи и носи још једног одликаша! Много је и два! — Престани да хулиш на Бога, Бранко! — крикну Павле очајно и срдито. Шта ти је? Имаш ли или немаш благородства душе и Бога у себи?
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата, на улици, и ко год би од пролазника наишао, ја бих дизао ногу и очајно врискао: „Ја имам нове пипе!
У 2 часа и 20 минута већ сам ја чупао једну гуску, министар полиције другу и министар просвете трећу. Гуске су очајно пиштале али смо ми, држећи се онога: „зуб за зуб, око за око и перје за перје“, наставили посао све док гуске не би
Ја не знам шта је даље било, сећам се само да сам чуо ударац мотке о леђа министра просвете и чуо његово очајно: „јаој!“.
после једнога бурнога дана, када ме је општински пандур, због неке ситнице, довео за уши кући па мајка три пута очајно узвикнула: „Што га нисам задавила чим је запиштао, него сам још задојила разбојника!
Професор математике, на пример, покушавао је чак да га очајно вуче за уши, не би ли пустио глас, онако отприлике као кад се притисне дугме да би звоно зазвонило.
Стамболић се збуни, узврда се, па очајно понови: — Молим, господине, да идем у авлији! — Реци правилно, па ћу те пустити.
— Црни сине, шта си јој казао? — пита очајно мајка. — Рекао сам јој да је хипотенуза. — Ју, а шта је то? — Што га питаш шта је; то је извесно каква стонога, ако
Читаоци су почели јавно да негодују, претплатници да враћају лист, а уредник очајно да чупа себи косе. Најзад, као једини начин да се спасе ове професорске беде, престао је са листом и одселио се у
– упада председник да би убрзо прешао преко овог непријатног инцидента. – Има реч Стеван Сремац! – А, не! – брани се очајно Сремац. – Ја никада не говорим, никад нисам јавно говорио, сем кад сам полагао испите.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Војници су у масама прелазили, јахали су преко товара, а на јачим коњима било их је и по двојица. Мали коњи су се очајно упињали, тонули, пропињали са теретом, неки су и падали и вода их односила са товаром.
Паде као врећа, те га склонисмо поред пута. Досад је већ умро... Познато је већ да се биљке у тами очајно издужују, да би се дочепале светлости.
— Хајд сад, вуци, вуци... Коњ уздигао главу, исколачио очи, очајно се бори, али се примаче обали. Нагази на чврсту земљу, те журно истрча. Сад је Војник опет пренео један крај конопца.
Над нашим главама звизне понеки залутали куршум. А тек како мора бити очајно тешко онима у рову, где паљба не престаје.
Обухватио је моје шаке да их загреје и нешто говори, као да ме теши. Сигурно очајно изгледам. Наједном сам осетио како попушта хладноћа и по моме телу се развила нека пријатна топлота.
А пиони су се „јели“ намртво. Крвава борба трајала је више дана. Бугари су се очајно бранили. Наши су наступали лагано, гинући без броја и мере.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Не могу више! Идем и ја! (Полази.) АРСА Куда? ПОЛИЦАЈА Идем. Не могу. Није ово једно. (Очајно шири руке): Ово је на све стране! АРСА Па зашто имаш руке? Удри! Камо ти пандури? ПОЛИЦАЈА Какви пандури?
ТОМА (показујући на Коштану): Крв ће за њу! Шура си ми, брат, род — дирни је само, крвник си ми! АРСА (очајно, показујући на Томине седе власи): Хаџијо! Погледај се! ТОМА (с пушком на њега): Хоћеш?...
АРСА (очајно, показујући на Томине седе власи): Хаџијо! Погледај се! ТОМА (с пушком на њега): Хоћеш?... АРСА (очајно, узмичући вратима): Брате, брате! (Коштани, у страну, да Тома не чује): Начини се ти болесном. (Одлази).
КОШТАНА (трудећи се да му ноге целива): Ако! Само ме ти не дај, па и земљу где ти ступнеш и то ћу да целивам. (Очајно.) Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан?
(Очајно.) Не дај ме, слатки газдо! Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан? КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А ти баба ги, па ги држиш на крило!... — Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!...