Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Око се навикну да гледа у таму. И он гледаше борбу страшну, очајну. Турци су уступали, али стопу по стопу. Одступали су шанцу што га дигоше те ноћи.
Али знате ли шта је то кад ратар остави свој плуг, па се лати оружја?... То значи: борбу на живот и на смрт, борбу очајну, вечиту...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
! Мога знања? Мога јаднога знања. Понекад, истина, док се узбуркана душа гушила у неизвесности и сумњи, оно је водило очајну борбу умирења и задавало жестоке ударце моме наследном страху.
Африка
Певају болну очајну тужбалицу девојака које ће хипопотам појести. Али оне су и срећне у исти мах, толико срећне, јер су оне његове
Милићевић, Вук - Беспуће
Или у прољеће, кад се разлијежу кавге над стопом преоране земље: он разумије ону луду, очајну љубав према земљи, над којом сељак, огрезао у тешком зноју, сатире свој живот и своју снагу; бочи се и носи с њом, -
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад нисам видео да плаче.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
ДАНАШЊИЦА (1911) Само не ово, само не баналност! О дани јада, потуцања, блата, О моја мржњо на очајну сталност, На дане кад се паучина хвата!
НЕСТАНАК Умрла је у јесен очајну, Под бременом сумње и живота; Не озари среће је лепота, Нити сними икад тугу тајну; Умрла је убога сирота.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Она муњевито угледа себе, своју рођену фигуру н своју до ужаса тужну, очајну главу на сивом и замагљеном окну оног истог прозора кроз који је, десет жалосних јесени, мртво гледала у блатне
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Хвалите сунце које осветљава без промена Супротне ствари завађене појаве очајну наду. ИИ То у шта се сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се
Петровић, Растко - АФРИКА
Певају болну очајну тужбалицу девојака које ће хипопотам појести. Али оне су и срећне у исти мах, толико срећне, јер су оне његове
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Дубока љубав болом скрите ране: И када зора у пурпуру плане И сутон румен зрелом пева воћу, Ја скривам своју очајну самоћу А суза посред дивљег смеха кане. И очи блесну, усне затрепере И жудња цикне и морем се проспе.