Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„Ко ти је ова жена?“ питао га је прота опорим гласом. „Сестра мога побратима, оче прото!“ одговори чича Марко дубоко уздахнувши. „А ко ће за погреб да плати?...
Али кад је видео да прота на његов одговор чека, он сасвим мирно додаде: „Оче прото, од глади је умрла!“ Прота га је разумео. „Од глади?...
Џанум, то је био добар човек, приложник и ктитор овога храма, ето, божја воља, па умре, џанум!..“ „Умре, оче“, рече Живко, уздахнувши. „Па, џанум, којим ти добром долазиш, Живко?... Хоћеш ли да му дајемо годину?...
Хоћеш ли да му дајемо годину?... да га споменемо у светој цркви?... да му држимо 'денија?...“ „Оче, нисам за то дошао“. „Да зашто, џанум?“ прекиде га архимандрит. „Да се не мислиш женити?...
“ „Оче, нисам за то дошао“. „Да зашто, џанум?“ прекиде га архимандрит. „Да се не мислиш женити?...“ „Јесте, оче, хоћу да се женим, па сам већ и девојку довео, само чекамо на тебе да нас прстенујеш и венчаш...“ „Лепо, џанум...
Баш му се из погледа видело да се премишља како и на који начин да га боље оглоби. „Оче Калиниче, ми нисмо род; она је чак с оне стране Честобродице, баш испод Ртња, а ја, као што знаш, из Мутнице“.
„А писмено, џанум?... Где је писмено?...“ Ми се обојица погледасмо, јер на то нисмо ни помишљали. „Ми, оче, немамо никаква писмена“, рече Живко. „Ми, као велимо, да ти то удесиш, а ми да платимо колико буде право“.
Ха?...“ Живко изви иза појаса кесу с новцима; изброји тако до десет дуката и пружаше их архимандриту: „Нâ, узми, оче, за труд!“ „Не могу, џанум; страдаћу...“ Живко извади још десет жућака. „Узми, оче!...
“ „Не могу, џанум; страдаћу...“ Живко извади још десет жућака. „Узми, оче!...“ Архимандрит се није могао више уздржати; очи му синуше, образи му се зажарише, и у сваком покрету си могао
„И за то треба платити, џанум!...“ „Да платим оче... А кол’ко треба?...“ Архимандрит се накашља и стаде наново мерити Живка: „Ми смо наши, џанум, нећемо да се глобимо.
да се у ње лице разведрило, боре се развукоше, и она стаде јасно говорити, тако да сам сваку реч разумео: „Па добро, оче, како ћу ја то да удесим?...“ „Лако, џанум, врло лако!... Ето, сад скоро ће доћи Ивањдан, после тога Петров-дан...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Јесам, како не би” — одговори: — „Иштем кућа терем-тете..." — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете? Како нас виде Мађари, вичу да ми иштемо људма куће, него да нас терају.
” С в е т о г о р а ц: Но, капетане, пиши једну парусију на царски манастир Н.! К а п е т а н: Та отпочини мало, оче, нека најпре ручамо; има томе времена. С.
: Даћу ти један цекин. С.: Цекин на Свету Гору! Није ли ти срамота пред толиким људма то и рећи? К.: Ја мислим, оче, кад човек даје оно што може и 'оће, не заслужава срамоту него поштење. С.: Мени цекин! Зар сам ја Марко слепац? К.
Опет се старац капетан здраво насмеје, говорећи: „Прођи се ти, оче, Грка и Латина, ми ако и нисмо Грци и Латини, дао нам је бог памет као и њима да ако 'оћемо можемо знати шта је добро
Између прочег предложи ми ово чудновато питање говорећи: „Кажи ми, молим те, зашто нас попове зову 'свети оче'? Даје ли нам се ова светиња заједно с поповством, или би ми морали бити без сваке шале свети?
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
3. Брате, који си измирио браћу, сине, који си подигао оца, оче, чији пепео синови расуше! Донео си нам семе вина, семе жита, ал нема ко у земљу да га баци!
Шљиво крај извора! Уље маслиново, које нас храниш, и које нам сијаш! Чуј нас, свети оче, који одјекујеш од звона и клепала који траже спаса!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
А он на то рече: „Иди, оче Јакове, донеси му што треба за писање”. Попа Јаков отрча на кочије и донесе ми дивит, перо и четири табака ̓артије.
Кад уђемо у собу, али Петар Бијуклић скиде капу пак се са мном у образ пољуби: „Како сте, оче прото, како је Црни Ђорђе и Јаков и сва наша браћа?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Симица им назва бога, рече попу: »Благослови, оче«, па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо полић преда њ.
— Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!... Ено преклане, памтиш и ти, Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча... Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри чини молитву — аја!..
Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а? — Та могло би се, оче Стево, него знаш — поче и Симица да извија — некако, што вели Марјан... — 'Оће, 'оће Симица — знам ја! — навали Јован.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Стој!... Ја ћу ићи!... И огрте гуњ, па се диже попиној кући... Нађе га пред кућом и назва бога. — Благослови, оче! — рече он и, по обичају, пође му руци. Попа трже руку. — Бог те благословио!... Шта ћеш? Алекси се стеже грло.
Попа трже руку. — Бог те благословио!... Шта ћеш? Алекси се стеже грло. Он поче грцати: — Оче!... једно ми унуче болесно... Па... па сам дошао да те зовем да читаш молитву... Једва изговори ове речи... Загрцну се.
Алекса се маши кесе и извади златан дукат: — Оче, да ти платим. И пружи дукат попу. Поп погледа новац. — То је дукат? — рече. — Ако. — Молитва је цванцик.
Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!... Дај, снахо, мало ра... Реч му изумре на уснама од погледа поповог. — Нећу! — рече поп.
Попа се појави на прагу црквеном. Људи се дигоше на ноге. — Седите, седите!... — рече он. — А, гле Деве! — Ја, оче, ту сам! — Благослови!... — рече скидајући капу и прилазећи руци. — Бог те благословио!... Дошао и ти у сватове?
— А... надао си се! Стару човеку се вазда треба надати!... — рече попа озбиљно. — Тако је, оче! — Јово, изиди један часак! — рече попа.
Пошто прочита молитву, он га припита за грехе. — А грешан сам, оче!... — Знано — незнано, тек сам опет свакојако грешан, јер по грешној земљи ходим. Ја се молим Господу да ми опрости!...
Чуо нас је!... Гледајте!... Шаље нам сина свога, јарко сунашце, да нас овесели и обасја... Хвала ти, оче небесни! — рече он скидајући капу. — Хвала ти кад нам шиљеш твоју милост у овом часу... Наједаред се нешто проломи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Стјепану, што иде у раскорак, презријева жито, а он још није пожњео. — А што ти, Стјепане, не жањеш? — Како ћу, оче? — Српом! — Знам оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан. — А моба?
— А што ти, Стјепане, не жањеш? — Како ћу, оче? — Српом! — Знам оче; а куда ћу прије? Знаш да сам инокосан. — А моба?
— каже ковач и иде руци — а шта ћу кад немам посла? — А јеси ли видио црквена кола и шину на точковима? — Нијесам, оче! — Нијеси, јабоме, немаш кад од механе. Треба ја да водим и твоју бригу!
— Куда ћеш то, Луко? — Благослови, оче! — У обор! — А чије су? — Ама не знам ни ја. — Је ли више крмача или вепрова? — Крмача. — Ровашене?
— рекоше сељаци. — Ко ће бити кум? Међу сељацима наста жагор, али убрзо изиђе Нинко Вилотић. — Ако сам ти прав, оче, да се окумимо! Тако народ, хвала му, мене изабра. Поп се трипут пољуби с њиме.
Он узе чашу, скиде капу и устаде, а сељаци нехотице сви поустајаше и поскидаше капе. Нинко отпоче: — Куме мој и оче, срећна да ти је Марија и наше кумство!
— Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо? — Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.
Каже он све како је и хвали се нама — хвала му! — као својом дјецом. Онда, веле, рече свети владика: — Ти си, оче, од најстаријих овдје; а богати, колико ти је година? — Ја — вели поп — и народ рачунамо да ми је тако седамдесет.
— Лијепа старост! — рече владика. — дабогда још дуго да поживиш! А богати, оче, не прими за зло, гдје си ти школе учио?
— Нијесам никакијех. — А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”? — Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога
Поп Митар повуче нашег попа за мантију. Владика се слатко насмија. — Лијепо, оче! — веле да је рекао. — Хвала ти! Таки мени и требају!
То је мој кухар! — Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек! Тако сам ја њу учио. — Од тебе се, оче, — рече владика — има и матор човјек
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Није Лалика, али је неко други још ређи, па још боље. Извол’те, оче Ћиро, седите, седите, гојспоја-Персо; Меланија дете, ето ти ту до Јуце.
— Ама... оче Спиро, ’тедо’ се нешто с вама мало разговарати, ако се, то јест, с вама, уопште и може разговарати. — Е, да!?
’Оћу — подигао поп Ћира глас као да диктандо говори — ’оћу да сам одсад миран пред својом кућом, оче Спиридоне. — По мени баш — упаде му у реч поп Спира — оче Кирило, можете слободно, ако ’оћете и чловити пред кућом!
— По мени баш — упаде му у реч поп Спира — оче Кирило, можете слободно, ако ’оћете и чловити пред кућом! — ... а за решето је авлија а не сокак, — наставља поп Ћира.
Ал’ најпре да видим спава ли? Настаде опет тишина. Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом.
Ослушкују обојица, окренути поп-Ћириној соби. — Оче Ћиро — викну мало јаче домаћин с врата. — Чесњејши... О, оче Кирило! — викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим. Тишина. Никаква одговора.
— викну још јачим гласом. — Заборавили сте да ми кажете кад да вас пробудим. Тишина. Никаква одговора. — Оче Ћиро — викну још јаче домаћин. — Спавате л’, а? Опет никаква одговора. Тишина.
Та шта се, врагу, смеју, мислим ја, а екселенција ме запита: »А је л’ ово баш ваш зуб, оче Кирило?« — »Да, ваше преосвештенство, — поклоним се ја и одговорим му. — Мој рођени зуб.
— Јао мене! — устаде гђа Перса, — а шта је то било? — Та ово је, ово је коњски зуб, оче Кирило, — вели владика. — Та погледајте га боље колики је, та није ваљда већи од њега ни онај »зуб времена« што се
А то ми ни једно није мило, оче Кирило!« — Ћиро, Ћиро! — ... Бадава сам се ја правд’о да нисам; да сам поно мој рођени, а да је то нечија ваистину
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
О срећо, о време; ελεημοίσήνη, милосердије; άπελπίσίς! очајаније и пр.<оче>. друге се речи могу лако нагађати. У Вршцу, месеца септембрија 1837.
Теодосије - ЖИТИЈА
Потом, одахнувши мало, рече старцу: — Видим, оче, да Бог, који унапред зна све и који је видео болезан срца мога, поцла твоју светост да утеши мене грешнога.
Блажени су и трипут блажени они који су се таква безбрижна и неметежна живота удостојили. Шта ја да учиним, оче, да бих могао побећи од многометежног живота овога света, па да се таква анђелскога живота удостојим?
света не би коснуло, и да против моје воље не одвуче душу моју од такве љубави према анђелском животу, као што учиш, оче. Хтео бих бежати, а пута не знам.
А старцу: — Да си благословен од Бога, оче, што си укрепио душу моју! Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, yђе к родитељима, украде
А он це покори игуману, рекавши: — Воља Господња нека буде кроз тебе на нама, часни оче! и могли су га видети где вредно жури да послуша братију, и свима помаже у потребним работама и да се с њима много
И да би се уверили, говораху к старцу: — Христа ради, оче, реци нам, да ли је овај младић доиста твој ученик, јер данас неко преславно знамење на њему видесмо?
Говораху: — Не остави нас, господине, оче и учитељу, ина че и ми ћемо с тобом отићи! Јер ако хоћеш да узмеш крст Христов, онда те молимо да седиш у својему
А опет младић је оца тешио као старац, и говорио: — Не малаксавај ми, господине и оче, ја сам твоје пошћење и стојање и клањање, ја сам твој подвиг и по дyши труд, на мени је грех твој ако га има, ја за
А преподобном оцу његову, ради сећања љубави, опет даде много злато, говорећи: — Све твоје прозбе испунио сам, оче свети. Молимо твоју преподобност да се моли за нас Господу молитвама својим.
Овај пришавши са сузама обисну се о врат његов, и рече: — Пре се ја, теби припадајући, молим, господине оче, да као што сам се за живота твога, окриљен топлим ти ка Христу молитвама, од свију зала сачувао, и сада опет када
Гледајући ка преподобноме своме оцу, као да је жив, рече: „Блажена је, благи, твоја неизменљива љубав према деци, оче свети!
се прихватили вечере и хтели да се одморе, свети узевши светог оца прота и увевши га у цркву, рече му: — Ја ћу дакле, оче, са својом братијом узићи да на пиргу на своме језику свршим јутарња славословља, а ти, оче свети, са свима својима
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПРОТИЋ (Спасоју): Ја вас, молим, оче, не говорите више о томе; говорите о чем другом. СПАСОЈЕ: Хтео сам да му објасним.
ЉУБОМИР: Па забога, оче, што се ви жалите да ме не можете одбранити кад знате зашто то све тако бива? СПАСОЈЕ: Кажем јој, то су извесне бриге
ЉУБОМИР: А, не, оче, никад ја не заборављам то дужно поштовање; али, ја мислим, ово је чисто послован разговор. СПАСОЈЕ: Па послован,
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
И онако треба му новаца, истрошио се, па ће баш овом приликом оца изненадити. Седне па пише писмо: „Љубезни оче! Ако сте ради за мене разумети, ја сам фала богу здрав, и молим бога за ваше здравље.
Мисли се, па устане да види. Тек што на врата, а ето Шамике. — Добар дан, оче, ево ме! Љуби оца у руку. Отац га грли, љуби. Суза му кану. И Катица га љуби.
Матавуљ, Симо - УСКОК
А дође!“ Игуман се поклони и затутњи као из бадња: — Помози бог. Благосиљај, владико свети. — Добро нам дошао, оче игумане — прихвати владика.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Једна од најпознатијих Керолових песама, Цтар си, оче Вилијаме, пародија је Саутијевог Оца Вилијама; цела Воок оф Нонсенсе Едварда Лира јесте пародија; за Чуковског
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Како дође, процвилела мати: „Помоз', оче, молитву очати!“ Отац гледну јадно боно дете, Погледа га од главе до пете: „Ришћанице, болест је голема, За њу
потаји па је и опала; За мирис јој нико ту не знао, Све нестало, а трн је остао, Па забô се у срдашце моје, Тужни оче, и у оно твоје; Љута нама, нама тешка трна, — Лака теби, брате, земља црна!
25. Де си, Стево, де си, оче? Какве т' виле савладаше? Да погледиш то сироче, То Војводство, Да му гленеш грдне ране, Да му опет снова сване.
Ил' одунд узбрат животворни струк, Ил' стрмоглавце срушити се доле. Да страдам, оче, тако мора бити. Ја видим мог живота сунце сјати, Од њега мене без'на растала, — Зар јадикујућ ја да преко гледим?
“ Тако пита Рајко, сабља стара, А Милета њему одговора: „Право ћу ти све ја казивати Што си, оче, рад од мене знати.
опростио, Домаћину јоште говорио: „Здраво ми је Цвета омилела, Дража ми је и од данка бела; Ох дајде је, дај је, оче, мени, Да ми мајку на дому замени!“ А он на то дуго не одгоди: „Довед' свате, свом је двору води.
Збогом, оче, збогом, мучениче, Мало ли ти босиока ниче, Па тек јед(н)ог што претуриш јада, Ето опет другог изненада.
Два синчића теби срећа даде, Ти и лепо одгајиват стаде, Својом крви ти и младе рани, Рани, оче, и ода зла брани, Они беу твоја мила снага, Твоја, оче, два камена драга, Твоме срцу слатка успомена, Што ти оста
и лепо одгајиват стаде, Својом крви ти и младе рани, Рани, оче, и ода зла брани, Они беу твоја мила снага, Твоја, оче, два камена драга, Твоме срцу слатка успомена, Што ти оста из лепши времена; Они беу до две зраке јасне Од сунашца
беу до две зраке јасне Од сунашца што су ти остале, Небу твоме до две звезде јасне, Да ти таму у срцу разгале, Оче, оче, до два вита бора, Кад ти једном буде до умора.
до две зраке јасне Од сунашца што су ти остале, Небу твоме до две звезде јасне, Да ти таму у срцу разгале, Оче, оче, до два вита бора, Кад ти једном буде до умора.
Неће, неће, ох, не бој се, оче, Ваљда срећа сву већ злобу доче, Ваљда неће тако страшна бити, Па и њега теби уграбити, Њега, њега, материну
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Затворе се у старчеву собу да им укућани не би сметали и смијали се, и отуд се убрзо зачује потуљено жуборење: — Оче наш, иже јеси на небеси ... Стриц Ниџо попријеко гледа у распукла врата, као да тамо зује стршљенови.
Сад Пантелија обрадовано развлачи уста и шири обје руке у сусрет кочијашу. — Куме Петре, оче рођени, откуда ти? Раздрагано и свечано грле се и љубе преко спуштене рампе, лупају се по раменима, па се онда
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
је пред црна манастирска врата, на црна врата белом куца руком, из бела грла, танким зове гуком: „Ходите оци, ој, оче, ходи! отвори врата једној сироти!
” „Невоља беше, добри мој оче, невоља беше, ал' сада се доче, јер ево нађох уточиште наше, из харема мрска Османа паше: ропство ми дође несносно,
а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!
а омиле ми оташтво ср'ско: пусти ме, оче, пусти ме, пусти, уморише ме путови пусти, пусти ме, оче, ил' ме само јави, ох, јави ме, јави игумну Варнави!” — Тако се моли душа сироте, склопе се врата, калуђер оде.
и среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и
среће, још има нешто дужност да ти рече: була једна млада пред вратих чека, уточишта моли и конака мека, дозволи оче, оче допусти, хришћанска милост да је у двор пусти: була је, каже, побегла од паше, ал' крв је наша, дете је наше; и ономад
Па сад бар, оче, сад бар допусти, хришћанска милост да је у двор пусти!” Тако се моли калуђер седи, бројанице ниже, у земљу гледи, број
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Ја сам читао — рече калуђер — ђе стоји написано: Аште господ љубит кого, того наказујет. — А шта ће то рећи, оче? — запита болесник.
— Оћу! — одговори болесник. — Али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година, а ово бих добро, ако си ти оче каил, теби даровао.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче? — Видео сам вас издалека кад сте отишли, па сам мислио да ћу вас сустићи у рибњацима. — Имате још једнога сина?
О, колико је био добар, тај јадни младић. Сећаш ли га се, Пипо? — Сећам га се изврсно, оче. — Тешко ми је сетити се његовог имена, али ако бих се размислио можда бих и могао.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Исповест ми треба, за то сам те звао: Оче, — ја сам мајку своју отровао... 4 „Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
А мени је доста једна реч, више ми и не треба. Што кажу, реци: „Оче наш” па ми је то доста да те отерам на робију. На основу једне једине речи ја изведем закључак.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.) ФИЛИП: Дођи, оче, да видиш како се мајка сина јединца одриче! БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
МОЛИТВА Оче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги. Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих.
Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих. Оче наш син је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим
је твој беднији од биља, страснији него цвет, несталнији него ветар зоре, суморнији него море, и сам, сасвим сам. Оче наш син твој је бољи него анђели али ником помоћи не може.
Љуби крпе као златну круну, а у осмеху крије толику забуну колико је нема у пролећу и мајци. Оче наш али син твој нема више моћи, да се у шталама на путу у ноћи ичем од смрти нада.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Ово је већ девета година... и свакад се знало да сам ја ђакон: млађи сам, па то ми је... »Оче Јово«, рекне ми господин прота; »видидер сутра на пијаци каквог доброг шарана... штогод масно, знаш...
Чудна ми чуда!... Или ме отац Сима затекне у цркви, па одмах промени лице: начини се љубазнији... »Оче Јово«, рекне ми и хукне као да је џакове носио, а ја већ знам да је досад цедио шљивовицу с братијом у кафани »код
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Чекај, немој ништа да напишеш. (Ухватио се обема рукама за главу, па очајно гледа у земљу.) ДАНИЦА: А, да знаш, оче, што је господин Ивковић диван говор написао да га прочита својим бирачима!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
У ТО ИСТО ДОБА ДОЂЕ К ЊИМА СТАРИ И СЛИЈЕПИ ИГУМАН СТЕФАН С БРОЈАНИЦАМА У РУКЕ. КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе? ИГУМАН СТЕФАН Ко ће, синко, божју вољу знати, ко ли божа прозрети чудеса?
ИГУМАН СТЕФАН Бројим, синко, не престајем нигда. КНЕЗ ЈАНКО Доиста се мислиш набројити. Да ли ти се, оче, не додије, а од тога . . . . . . . . . . . .
СЕРДАР ЈАНКО Ти све, кнеже, на шалу окрећеш. Дану, оче, оно кâ умијеш, исприча' ни штогод, аманати, приђе но смо легли и заспали.
МНОГИ ИЗ ГЛАСА: Збори, оче, сви ћемо слушати колико те год воља, ако ћеш до поноћи. ИГУМАН СТЕФАН Ја имадем осамдесет љетах.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Обрне се ђак пут чобанинове колибе, па погледав, — у чуду рекне: — Ух, оче, ено сада камено сијено и камене овце! А свети Саво ће на то: — Е, па нека је, — и нека остане камено сијено и
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем.” Онда рече они чоек: „Оче духовни!
“ Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: „Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник.“ Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити.
“ „Ја сам читао“ рече калуђер, „ђе стоји написано: Аште господ љубит кого, того наказујет.“ „А шта ће то рећи, оче“, запита болесник, а калуђер му одговори: „Богме рећи ће, да кога Бог љуби, тогај се и опомиње, па тако се опомиње и
“ „Оћу“ одговори болесник, „али бих му више зафалио да ме заборави до пет шест година; а ово бих добро, ако си ти оче каил, тебе даровао.“ 23. ГРЈЕШНИК И ЛУДИ ИСПОВЈЕДНИК.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
НАСТАВНИЦЕ, ПРЕДАНО МНОМЕ ГРЕШНИМ И СМЕРНИМ МОНАХОМ САВОМ ВАМА, У ГОСПОДУ ВАЗЉУБЉЕНА ЧЕДА И БРАЋО Благослови, оче!
13, 13) СЛОВО 2 О наслеђивању светог овог манастира преподобним оцем нашим Симеоном и Савом смерним Благослови, оче!
“ А ви одговарате: „Бог нека те спасе, часни оче!“ И затим ви њему са умиљењем кажете: „Моли се и ти за нас, оче свети, да се избавимо од страсти и саблазни злога!
“ А ви одговарате: „Бог нека те спасе, часни оче!“ И затим ви њему са умиљењем кажете: „Моли се и ти за нас, оче свети, да се избавимо од страсти и саблазни злога!
“, а ви треба да му дајете опроштај говорећи: „Бог нека ти опрости, оче!“ Но и ви треба од њега да молите додавши: „Опрости и ти нама, часни оче, јер сагрешисмо и делом и речју и мишљу!
“ Но и ви треба од њега да молите додавши: „Опрости и ти нама, часни оче, јер сагрешисмо и делом и речју и мишљу!“ А потом он вама покорно говори: „Бог молитвама светих отаца нека вам свима
овога треба, он да се подигне мало, веома учтиво и са побожношћу, и да замоли од игумана овако говорећи: „Благослови, оче, потребно ми је ово!“ Ако он одобри, прими лепо тражено. Ако не да, опет да ућути и у ћутању седи благодарећи.
Зато са свим старањем и свом снагом и са свом ревношћу на заповести његове пазимо. ГЛАВА 19 Поука игуману И ти, оче духовни освештеног овог стада и наставниче, смеран буди братији, и милостив, сву очинску показујући им добру вољу.
МАНАСТИРА ОВОГ ПРЕПОДОБНИМ ОЦЕМ НАШИМ и КТИТОРОМ ГОСПОДИНОМ СИМЕОНОМ И О ЖИТИЈУ ЊЕГОВОМ КАКВО БИ ПРЕД БОГОМ И ЉУДИМА Оче, благослови! Наш свети манастир овај, као што знате, као пусто место беше — ловишта зверова беху.
И разгоревши се Духом, мољаше се Богу, говорећи: „Цару славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом своје доброте ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, (И Тим.
“ (Пс. 150, 1) А ја му рекох: „Оче, кога виде те говориш?“ А он, погледавши ме, рече ми: „Хвалите га и на силама његовим, хвалите га и по премногој
Преподобни оче, добру нађе лествицу којом узиђе на висину, којом нађе Илија колесницу огњену, али он усходишта другима не остави, а
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВАСКА (истрчи, полети оцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо? Зар си опет могао да се украдеш и дођеш овамо? Ох, зашто, зашто?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
га „Велики”, јер је и дужи и дебљи од свију био, и браде | више је имао он сам него десеторица других): „Да т’ кажем, оче игумне, ја ћу тога малога узети, а Максиму ћу дати пут, јер је несташан као враг и јутрос ми је нов крчаг разбио.
” Иг[уман]: „Оче Антоније, зар сам ја овде ага на Кареја?” Ант[оније]: „Та немој се, богати, љутити! Ја знам да си ти игуман; ал’ ако
Ако ти само будеш добар, у свем [Х]опову нећеш наћи бољег од мене. А ти, оче Јанићије, и тако си параклисара, а без ђака си, узми тога другога. Он је појачи, баш како ваља за параклисару.
По служби, пре него седну ручати, ови разговор учини митрополит мојему старцу: „Ето ти, оче игумне, ја испуни[х] твоју вољу: хиротониса[х] твога малога [Х]оповца на дијаконсгво. Но, ви сви упамтите моју реч.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— одговори Бакоња гледајући стрица отворено у очи. — Не говори тако, дивље дите, него реци: Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — поправи Стипан. — Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран!
— поправи Стипан. — Слушаћу вас, честити оче, и бићу вашој доброти припокоран! — понови Бакоња и пољуби опет стрица у руку.
— А шта радите више, враг вас однија, а? — обрну се к возарима, који живо веслаху натраг. — Нисмо могли прије, оче! Помамија се коњ, није тија да изађе, него све удр’, удр’, ногама, и удрија је у бедра млинара!... — Таа-ко!?
— Таа-ко!? Који му је враг данас!? А је ли изашâ здрав? — Јест, оче, али ће млинар одлежати барем пет дана... — Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди?
погледа старога куљешу отворено, па понови што бјеше путем научио од Стипана: — Бићу припокоран, припоштовани оче! — Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га.
Дакле, то бјеше фра-Тетка. — Оће ли брзо бити готово то, Грго? Јеси ли мањистру усуја? — Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне!
Би, велиш!... А колико би најма искâ за годину? — Ја? Је ли? Ја, оче, да ми даш опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми даш, а новца, кô вељу, колико ти видиш, колико замиритам.
Штавише, кад га једном Вртиреп запита: — Шта је, оче Брне? Да није... онако шта... да није какав црвић у памети? — Брне мирно одговори: — Моја је памет, фала богу,
— Зато што ми је сотона обузеја душу — рече Пивалица спуштајући главу све ниже. — Ја сам ти, оче, највећи грешник на свиту... Ја сам сав огризнуја у крви... Ја сам заслужија не вишала, него да ме жива пеку...
Најслађе ми је заклати... Али, дај оче, свитуј, помози,... ја сам гришник, али, али... — Шта је... шт’! — дрекну Брне клисивши са столице, јер Пивалица
У тријему наста тутњава и граја. Тетка изађе. — Ма је ли истина, оче, да је вра-Брне оздравија у један ма? Да је бог учинија с њиме чудо кад је исповидâ онога човика? — питају сељаци.
Крсте, који га прије не бјеше видио, досјети се своме јаду, па се поче привијати око њега: — Оче мој, ја сам брат вра-Барин. Да сам ти припоручен, ако су на тебека дошле карте...
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Отвори врата, па дубоко и наглашено строго изговори: — Добро вече, оче! Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем?
Отвори врата, па дубоко и наглашено строго изговори: — Добро вече, оче! Оче!... Нисам ти више бабо... Стиди се да каже — бабо. А пре сат дошао. Хоћеш на коленима да ти дођем?
Сви га погледаше. Ђорђе споро клима главом и цео се клати на троношцу. — Оче, нека и Ђорђе остане. Вечерас сва тројица морамо да разговарамо.
— изазива Ђорђе. Симка му стеже мишицу, а он се гадљиво трже. и Василија се боји, а опет „оче“. Неће са мном као некада, зато ми није јавио да долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло.
Неће са мном као некада, зато ми није јавио да долази. Сат је прошао па се поздравио... Оче... Неко зло. — А зашто баш вечерас сва тројица да разговарамо?
) Истину да кажем, ја и нећу да следим твоју политику... (Кидај до краја!) Ја, оче, имам своја начела. — Нисам ти више отац! — Ко је то видео и чуо да се отац и син посвађају због странке?
! — Иди. — Мислиш да ми је било лако на ово да се одлучим? Све знам... Али, разуми... Наступа ново доба, оче. — Иди. — Па ја сам твој син. Шта си очекивао од мене? — Некад нисам морао да ти поновим наредбу.
Скресано стабло шљиве. ...Хоћеш да те молим за опроштај? Да те сачекам, пољубим ти руку и скрушено ћутим? добро, оче. добро! Усне му задрхташе. Пара из уста замагли прозор и сакри очима оца на белом коњу. Вукашин се одмаче од прозора.
„Пољуби, ћерко, оцу руку... Опрости јој, оче Методије, збунила се, несрећница“, рекла је Милунка. Пришла је и пољубила га у рукав: суво су звецнуле бројанице, а
— Чича-Аћиме, оче, ти си ми исто што и отац, газда, да није тебе, ја бих крао, ти си моја и наша врховна власт... Откако постоји, моја
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У двор сјајни уђоше војводе, а војнство се с славом хучном врати. „Ах, преблаги оче бесмртија, - рече Богу Михаил архангел - беспрестано твој ум пресвијетли творителном блиста поезијом, жертва ти се
“ „Ах, свеопшти оче благодушни! - једним гласом оба архангела - имајући таквог творитеља величеством неизмјерним душе која сваког
“ „Ах, пресилни и преблаги оче! - архангела оба једногласно - чудо да нас у кристалне ступце те крајности двије не смрзоше код твојега трона
Ко да с тобом, оче, силу мјери? с тобом коме од једнога слова устрепећу бездне и мирови! Ах, пресвети, милостиви творче, слабо наше
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„У лаври нашег бенедиктинског монашког реда“. „У Монте Касину! - Причај ми оче, о том славном манастиру!“ Опат причаше.
Свега тога ће нестати“. „Да ли си видео, пречасни оче, Еванђеље што га је штампао Гутенберг?“ „Јесам. Па и његово издање на пергаменту“.
„Зар папе?“ „Да, синко мој, то ти могу овде казати у поверењу и испричати како се то догодило“. „Причај ми, оче!“ „Е, онда слушај!“ „Слушам“.
“ „Е, баш је тако било, секретар папин беше Грк Георгиус Трапезунциус“. „Трапезунциус! - Ти си га, пречасни оче, лично познавао?“ „Врло добро. Слаткоречив, а препреден.
“ „Сваки превод је непотпун. Латински преводи грчких дела, очуваних на класичном тлу Италије, а од којих си, пречасни оче, малочас споменуо Аристотела, Платона и Плутарха, беху само изводи или слабуњаве прераде.
„Па да ли су ти грчки списи заиста тако драгоцени?“ „Како да нису, пречасни оче! Да Арапи нису наследили, присвојили и напослетку нама предали грчку ученост, не бисмо ни знали да је Земља округла,
Он уздахну, прекрсти се и положи руку на раме свога госта. „Јеси ли, Никола, добар католик?“ „Јесам, пречасни оче!“ „Онда се не заузимај за васкресеније антике!“ У глави Николиној помрсише се мисли и осећања.
Он се запита: „Није ли ово ватрено вино ускомешало моје тело и душу?“ Онда се прибра, па рече опату: „Пречасни оче, сећаћу се увек твојих речи!“ Опат положи руке на главу младићеву.
Син му пође неколико корачаја у сусрет. „Опрости“, рече му отац, „што си толико чекао на мене“. „Али, драги оче”, рече му син, претстављајући ме њему, „мени беше толико угодно у друштву господинову, да нисам ни осетио колико си
„Не знам талијански, па читах латинска дела кардинала Кузе, Ђордана Бруна и дело Коперниково“. „Оче!“ прекиде га његов син, чим је приметио да су у собу до наше дошли нови гости. „Не говори тако гласно!
Свето писмо показује нам пут ка спасењу, али нас не упућује у математику. Но оставимо све то на страну!“ „Добро оче!
„Шта ти је, Ото?“, запита га његов отац. „Зар те не радује ово признање ученог језуите?“ „Ах, оче! Ти познајеш бели свет, али не познајеш онај црни“. „Како то мислиш?“ „Одмах ћу ти рећи.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Господине, — јекну он као избезумљен — спасиоче мој, оче мој, јест, знам шта говорим, свестан сам онога што кажем, оче мој, јер из вас говори сам велики дух мога покојног оца,
— Господине, — јекну он као избезумљен — спасиоче мој, оче мој, јест, знам шта говорим, свестан сам онога што кажем, оче мој, јер из вас говори сам велики дух мога покојног оца, чије сам занимање богами, заборавио.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Какви „слободни духови”, мој оче! — одмахнем ја. — Та има ли неслободнијег духа од мене? Чему ли све ја не робујем! ...
И обично такав „ослобођени човјек”, мој оче, ускоро увиди да нема куткамо, па се најми у новог, још горег господара: кад робујеш једном господару, бар имаш неки
и сад, послије толико година, баш сасвим неозбиљан и вјетроглав, ја одвратим: — Но управ у том и јест ствар, оче: ја сам све то замишљао само онако, за забавицу, као што ви кажете.
— Не смијете се, оче, позивати на те моје дјетињске мудролије!... Уосталом, нисам ја нипошто тако апсолутни, бескомпромисни негатор као што
— А како онда гласи твој одговор на то питање? — За некога ко ме позна као ви, мој оче, мислим да се мој одговор да лако предвидјети: бога у исти мах и има и нема. И добро је што је тако.
А они који држе да стално и постојано и увијек једнако чврсто у нешто вјерују, само подлијежу, мој оче, једној лакој обмани: они досљедно и постојано тек мисле своје вјеровање, далеко од тога да би га досљедно и постојано
О, кад би та помагала и ти критерији постојали, видјели бисте ви, мој оче, над чиме би се све свијет имао прилике да згране!...
— Имате сасвим право, оче. Није ред тако неозбиљно говорити о нечему што је за дуги низ миленија људима било алфа и омега у њиховом мучном
— Тачно кажете, оче. Ја збиља никад у животу нисам ништа озбиљно и докраја домислио. Све ово што сам рекао вриједи можда само за мене,
Ништа вам нисам на силу натурао, дозвољавао сам вам да кажете отворено оно што мислите... — То је жива истина, оче, мора се по души рећи — пожурим се да му признам.
(А-ха! сад почиње !)... Али ти си умјетник, права правцата умјетничка природа... — Хвала вам, оче, за тај еуфемизам, — насмијем се ја. — Ви сте увијек били благи према мојим сагрешењима...
— Па то се и зове човјек, мој оче: скуп интимних контрадикција зашивених у једну људску кожу! И чим су контрадикције бројније и веће, тиме је потпунији
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
СЕ ГОДИНЕ НЕ НАПЛАЋУЈУ ДУГОВИ 292 ЉУДИ ДИЈЕЛЕ ЖЕНЕ 293 ЗАШТО ЛАТИНСКИ ПОПОВИ НОСЕ КЛОБУК НА ТРИ ЋОШЕ 295 КРЕЋИ, ОЧЕ ИГУМАНЕ!
Тако и било. Што рекоше, то и учинише. Најстарији син ухвати згоду те ће упитати оца: — Оче, дуго нисмо проговорили, сад је дошло доба да морамо говорити.
А кад старац прихватио за пушку, он не побјеже, него рече оцу: — Ево ме, оче, ја сам ти син и најмлађи и најлуђи. Ја не бјежим, а ти, ако баш хоћеш да ме убијеш, а ти ме убиј и сијеци, твој сам,
Види сад син да то није баш тако лудо, па ће онда оцу: — Знате што, оче, дајте ви мени тај вишњовац да ја одем у свит тражит правду, јел овако ми можемо и умрити а да правда не наиђе нашим
А сељак одговори: — А зашто немате и четврту? — Какву? — Богме, да вама свак плаћа мисе, а ви никоме. КРЕЋИ, ОЧЕ ИГУМАНЕ! Умирао један стари игуман у зенђилу манастиру. па од жалости, кад види да ће умријети, почне плакати.
један од најстаријих калуђера, који је као у руци држао да ће он по смрти игумана старјешином постати: — Што ти је, оче игумане, те тако плачеш?
А они му калуђер одговори, као да плаче: — Крећи ти, оче игумане, не мисли се ништа за манастир. КАЛУЂЕР И ДИЈЕТЕ СЕОСКО Дошао калуђер у инорију јесени да купи јарад и и
— Ја сам читао — рече калуђер — ђе стоји написано: „Аште господ љубит кого, того наказујет.“ — А шта ће то рећи, оче? — запита болесник.
— Хоћу, — одговори болесник — али бих му више зафалио да ме заборави до пет-шест година, а ово бих добро — ако си ти, оче, каил — тебе даровао. АКО ЈЕ И БОГУ, МНОГО ЈЕ Калуђер и ђак дошли код некаке бабе да свете водицу.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде!
Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави! Како ти је, оче, тамо? Твоју цуру што остави? А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Па набрао обрве, натуштио се и страшно запитао: — Јеси ли Србин, Иване Војиновићу? — Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ти нам шириш крила нади, Оче Срба млади’! Ко те не би диком звао, Славу ти одавô! Ко се не би заносио Блеском духа твога, Текелијо Саво!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Је л’ спреман чамац?... РАДАК: Спремно је све. ГЛАВАШ (гледа по гомили бегунаца): А, Ђенадије!... Оче! ЂЕНАДИЈЕ: Главашу храбри, За крв сам своју продô благослов!
Од бедног робља Најбеднији те моли, господе, Скрушеним срцем груди немоћних. Победу даруј!... Не нама, оче! Но сјајна рука правде вечите Нека понесе венец победе!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Није свакоме дато, оче прото, да живи, што но реч, по нотама. — Мени је, видите, то дато, ја имам моју дијететику и то ми је светиња.
Ја се опомињем да сам негде читао да оне под јесен у великим јатима... Ја га прекидох питањем: — Мислите ли ви, оче прото, да пред оном турском војском, што се тамо туче, има дервиша, који је одушевљавају и фанатизирају?
— Распаљују, распаљују, вера много може, она фанатизира и челичи. — Лепо, дакле, ви сте, оче прото, српски дервиш, па хајдете да учинимо овако: ја ћу узети сабљу, а ви крст у руку, па кад она војска, што маршира
Возар га заустави и сасвим га озбиљно упита: — А бога ти, оче попо, да ли би помогло овој левчи да јој очиташ једну велику молитву?
био је народни посланик на скупштинама које су већале о овоме рату. Између нас се отвори овакав разговор. — Е, мој оче М.
— Ама, збиља, оче М., припричај ми што год из тих ваших тајних седница. — Молим те, немој ми то тражити. Истина, рат је сад ту већ и
— Бепyј слободно, оче М.. зато ти ја могу јамчити. Ја тај Новаковићев концепт имам у рукама. — Ама, богати, велиш?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Торжишчнаја мјеста ни во что же стали, Њест бо приходјашчих, ни же покупајушчих потребнаја себје. Но, о Боже оче и всјех содјетељу, Грехи нашја веја прости и јарост укроти мољашчим еја тебје.
Ћифто на те речи једва одговара: — Прођи ме се, оче, није ми до квара, Како сам живио, тако ћу умрети. С таквим несретником није што почети! 1842.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Бог је то хтео, децо, бог!... РАДОШ: Сед’ оче, прости! Реч ти узедох; — Ал’ и ја клањам према истоку И метанијама богобојазним Поглед повраћам свесаздатеља На
ВУКСАН: Да! да! И право има Орловић! Ђаво је онде нокат забагљô Кнез Лазар где се богу молио; Па ту сад, оче, и не помаже Помагања ти дуга молитва... Оружје! КАТУНОВИЋ: Откуд оружје? ВЛ. ВАВИЛА: Откуд оружје?
Као да није књигу учио — Не зна дуждеве — не зна превару! РАДОШ: Јест, оче! Ал’ кад за дужда паднемо сви, Шта ће нам после њини мачеви? Шта ће нам пушке, што ли штампара?
ВЛ. ВАВИЛА: Добро нам дошао, господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Боље нашао! Благослови, оче! ВЛ. ВАВИЛА: Бог нека те благослови, кнеже!
КАТУНОВИЋ: И хоћемо, — Кад је и господ томе каио!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сед’ оче! И о цркви сам светој мислио. ВЛ. ВАВИЛА: Мудар о свему — А христијанин Спасења свога свету храмину У души својој
РАДОШ: То можемо, Ал’ више?... Оче! Орлу су силном крила сломљена Са гавранова јатом гаравим Ужасну битку тужног столећа На висовима бијућ каменим,
Ах оче! Оче! Отвори очи, па нас погледај! На тужном пољу шта нам пропаде, А шта остаде?... ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера, Да у
Ах оче! Оче! Отвори очи, па нас погледај! На тужном пољу шта нам пропаде, А шта остаде?... ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера, Да у
ВЛ. ВАВИЛА: Остаде вера, Да у промисô свемогућега, Да у његову помоћ верује. РАДОШ: Свет оче, верујем, — Верујем творца бога, ђавола! И немогућност би сушту веровô — Али ће робом остат робови, А ми гробови...
ВУКСАН:: Он све: „Хоћемо!...“ Кô да ј’ изгубит деце хиљаду Очитат лудом оченаш?... РАДОШ: Ти деце немаш, оче, ћут’! А ја их двоје имам за мегдан, И ја — не пристајем!
носом кине гароња, И из недара стане сипати Ужасне свадбе црну јабуку, Лубарде бојне и баљемезе — У цркву ћеш се, оче, сакрити... Црн женик да те нигде не види. — Тек хајде, нека и он говори, Знамо га ко је, — а то је дост’!
Клетници!... БОШКО: Та је л’ могуће, боже господе! Ах, бабо! бабо! БОГДАН: Ах, оче! (Хоће да га пољуби у руку. Радош га отисне.) РАДОШ: Одлази даље, срамна неверо! Даље, подсмеху моје старости! Даље!
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Изиђох иза стрехе, а за мном Стевица. — Помози Бог, оче прото! Он се трже и узневијерено ме погледа, силно, страховито ме погледа: — ко си ти?! Оклен си? Шта сам ти крив?!
! Оклен си? Шта сам ти крив?! — Помози Бог, оче прото! — Ама, каква си ти вјера?! Шта ћеш ти од мене?... А куд си ти пошô, Џибићу?!
— Па онако смо се, оче прото, мало наврнули... — Ама како сте ви ушли да вас пас не опази и не залаје?... Нећеш више ни залајати Џибовина ти
Ја тебе мало кô и познајем — окрену се мени и наднесе руку над очи. — Ти си...? — Јесам, јесам, оче! — Е, па, ето, шједи, кад си дошô. А, закона ти, ђе се нађе с тим Џибиним пашчетом?...
Има прото свега у својој кући; немој Мислити да нема... Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан.
Јеси ли самћио већ? — издера се на ме. — Јесам, оче прото, јесам! Изнесе каву. Почесмо, ја и он, пити. — Оче прото, ули-де и Стевици један филџан. — Јеси ли ти господар у 'вој кући, или је прото мрачајски?!
Данас га први пут донесе ђаво, па већ се направио кô неки господар у мојој рођеној кући. — Ама, није, оче прото, већ... — Шта није, шта?! Е, е,! — стаде се пакосно кесерити.
„Отвори, по Богу брате!“ — пишти Ђурђија ко змија у процијепу. „Отвори, оћорависмо! Помагајте, људи, поцркасмо!“ — „Оче и у Христу брате, тако ти све те причести и часне трапезе, отвори!
Крепô је давно — додаде заједљиво и злобно погледа Стевицу, па поче сркати већ охладњелу каву. — Па шта би са њима, оче прото?
'Ајдемо, Симеуне! Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише: — О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша. — Симендашу! Пострагијо стара!
— Симендашу! Пострагијо стара! — чу се громовита гласина оца Сопроније. — О, мајко моја! О, свети мој оче! — јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде, и једва се диже, па се изгуби у мраку.
Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији: — Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо' у ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ (значајно прст на уста): Пст! МАРИЦА (одлучно): Слушајте, оче! ЈЕРОТИЈЕ (као горе): Пст! Ствар је врло важна! Изађите из ове собе.
Молим за хитну размену!” Ја, тако уме Јеротије, него! ВИИИ ЈЕРОТИЈЕ, МАРИЦА МАРИЦА (долази из собе): Јеси ли сам, оче? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам. МАРИЦА (гледа): Нема никог? ЈЕРОТИЈЕ: Нисам сам кад ти кажем... заузет сам мислима...
МАРИЦА: Слушај, оче, ти знаш да сам ја већ у годинама и да је ред и дужност родитељска да ме збринете. ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ
МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам! МАРИЦА: Добро, оче, ал' знајте да ћете имати да се кајете... ЈЕРОТИЈЕ: Слушај, све што имаш реци ти твојој мајци, а ја овај...
) АНЂА (покушавајући да му каже нешто): Јеротије! КАПЕТАН: Ћут'! МАРИЦА: Оче! КАПЕТАН: Ћут'! ЂОКА: Господине капетане!... КАПЕТАН: Ћути, Ђоко, јер сад ћу те ноктима задавити!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Тихо по муци бродим смерни раб. Пакао мени, оче, бољезан, драчу на пут. Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу.
Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу. Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба. Јер и пакао је твој, и пропоје. Залапим топло из ове опорине тела.
Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ, тим бодрије ту, страшни задржати судбине ход — или на имену Бранка, све дубље, век
Ћипико, Иво - Пауци
Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде. И, сјетивши се нечега, живо настави: — Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па чуј како он процјењује вриједност земље: вели, треба
није вајде даље завлачити... — Не браним ја, — насмија се Раде, па, уозбиљивши се, настави: — Не знаш ти , оче ,.., како је сада треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана и више... па ко ће је замјенити?
— Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам... —Не будали, што ти на ум пада? ...
Али, прибравши у се снагу, разабра се и одгрне кабаницу са човјекове главе. — Оче! — јави се и, ухвативши га за руку, хтједе да га придигне, али осјети да је хладна, укочена.
Претрнувши од тога додира: — Оче! — понови јаче. — Па обазријевши се уоколо, скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот, и полети
Вели му: — Што то, оче, ти?.. . Стари се прене као иза сна. — Ево, Раде, падоше ми на ум двогрле. Јутрос потражио и нађох их у ковчегу, па
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ти се можда сећаш сада, Каменице, Новог Сада? И сремскога рујна вина, И тврдога Варадина? Па и мене, па и оче, Па и оне гостионе..... 1888. ИЗ БЕЛЕЖНИКА 1.
Бог је чуо њину вику, па не знајућ шта је тамо, Он дозивље светог Петра: „Оче Петре, ходи амо, Неки тутањ чујем оздо и паклену неку грају, Кô да врази целог пакла на царство ми јуришају.
“ „Господару“, абат на то, „Храним слуге, трошим злато, С благословом Бога мог, Све у славу цара свог!“ „Не, не, оче! Благо твоје У ризнице пашће моје, Ако овог часа ти Одговора не даш три.
“ „Не, не, оче! Благо твоје У ризнице пашће моје, Ако овог часа ти Одговора не даш три. Прво, реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја Освећена круна та?
Треће, пази што ти велим! Ја одговор одмах желим, Ил' ће с тобом бити јад; Шта ја, оче, мислим сад?“ „О Господи, сило јака! Откуд мени памет така? Дај ми, царе, рока ти, За недеље само три!“ „Три недеље?
Цар то рече, шале није, Ако, синко, не добије, На питање жеља зли' Одговора моја три. Прво рече: - Оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?
Сад се мучим и пребијам, Ал' се ничем не довијам; Та ту једва ђаво зна, Да одговор прави да!“ „Не брин'те се, свети оче, Мудрог често луде уче; Мантију ми дајте ту, И дајте ми свиту сву.
“ И са свитом свињар пође, И у Лондон весô дође, И краљ диже поздрав свој: „Добро дошô оче мој! Јеси л' спреман, хоћеш знати Одговора мудрог дати? Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво.
Јеси л' спреман, хоћеш знати Одговора мудрог дати? Ил' иначе, биће зло, Ја узимљем благо сво. Прво реци, оче седи, Колико ти владар вреди, Кад на мојој глави сја, Освећена круна та?
Ал' сад пази што ти велим, Ја одговор одмах желим, Ил' ће с тобом бити јад: Шта ја, оче, мислим сад?„“ „Ти сад мислиш: поп се зноји, А пред тобом свињар стоји; С опроштењем нек се зна: Код абата служим ја!
Исповест ми треба, зато сам те звао: Оче, ја сам мајку своју отровао... Кад се Рудник пређе и малена река, Има једно дивље и суморно место, На које сам некад
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
„Куд је от'шла та црнојка?“ Наш малиша час па пита; „Ласта, оче, није добра; Отишла је да се скита.“ Не скита се она, чедо; Кад настану топли дани, Долетеће, запитаће: Камо мали
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Читај... за ме-мене... мо-молитву... Исајло се онда прекрсти и најозбиљније почиње: „Оче наш...“ — Лука се одупро рукама, главу опустио на груди и жмури. Када Исајло заћути, Лука се прене.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
— одатле отому — тому (томе) отока — рукавац отресен — отресит отправити — послати очимити — говорити коме богом оче! очин — очев оџа — в.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ту је још дуго чучао у жабокречини, крстио се и гунђао: — Оче наш, иже јеси, оно је био сам ђаво! Како ли је само наоружан, све звони!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И јако ж никто вазва јего, встав приде к старцу, те му рече: — Не једете ли оче, данас. Отвешта старац: — Уже јадохом. И рече монах: — Да почто не призвасте и мене?
А како се смрче, ал' дође манастирски вратар к игумну. Казујући му, рече: — Благослови, оче игумне, ево је дошао један човек од цара сас две товарне камиље. Хоћу ли га пустити да дође к теби?
ИСПОВЕСТ МАРИЈЕ ЕГИПЋАНКЕ Ја, оче, родила сам се у Јегипту, те кад сам девојком била још од дванајст година, за живота мојих родитеља ја сам њих
« И ја, оче Зосимо, не за друго да сам шњима ишла, кроме повише да стечем јарана себи и многе привучем к својој ми жељи.
А рекла сам ти, оче, да не нудиш ме исказивати моје срамоте. Зна господ Бог јер се сад плашим тебе скрнавећи и ваздух мурдарећи с мојом
РАЗГОВОР О ПОСТУ И ПУТУ Трговац: Не знаш ти, оче, што је и какав је пут. Ми на путу нигде не згревамо свога срдца.