Употреба речи очима у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

У руци је држао златан крст. У црним очима светлео му је огањ, чело му беше бледо, образи румени — светли пламен побожности и одушевљења преобразио је све што

Често се за време причања и сам насмејао, а каткада сам приметио и сузу у очима његовим; али свакад озбиљно лице његово не допушташе радозналцу да и даље у тајне душе његове продире.

живописани беху; а кад је видео најстаријег брата, који је остале мученике преживео, како, изнурен и издрпан, тамним очима, чисто као бесвестан, тражи браћу, и, раширивши суве и изнемогле своје руке, признаје — очајник — да му се браћа никад

— запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или туге големе?

А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: — Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим. Малена сам била кад ми га црни

Тек кад пође кући, и кад сам га ја до малих врата испратила, погледа ме својим великим грахорастим очима: „Грлице, ала си нарасла!... Та ти си већ велика девојка! Па што те тетка не пушта у коло?

Не рече ми ни речи, само ме гледа. Ја тако блага погледа, у онаким сјајним очима, никада нисам видела!... После ме помилова по образима, па ми умиљато, чисто тепајући, проговори: „Грлице, ала си лепа!

луговима и по долинама, мене обузме нека неисказана туга, нека чежња, ишла бих некуда, тражила бих, гледајући сузним очима у те бледе месечеве зраке: али га срце никада наћи не може!...

наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!

дотакла усницама његова високог бледог чеда, он се као иза неког немилог сна трже, погледа ме оним великим грахорастим очима, па онда се тужно осмехну. „Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом...

Кад је њу видео архимандрит, он остави настрану бројанице, лице му се зажарило, а у очима му се распламташе жеље и страсти, па, и нехотично, дубоко уздахнувши, изусти: „Стано!... Аа!...

Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе заглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником право њиховој кући.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Како ли ти нам их је лисица падо дочекала, како је с њима пред орловим очима о храст ударала, срце из њих јошт живих чупала и прождирала, — свак то ласно погодити може.

Кад виле дођу к очима, тешко оном ко не уме шеврднути. Мало је С о к р а т а и К а т о н а на свету који, у овако критическим

39 Магарац и његов господар Магарац гледаше с завидљивим очима да његов господар толико миловаше једно своје мало пашче, мислећи у себи: „Ја се толико мучим, воду и дрва носећи, пак

Чуди се сељанин, и својим очима не верује. Кад ето ти домаћина с лова, загрми авлија од лупе коња и лајања паса. Ужасне се гост, бежи по буџаци,

Ми, како словесни и разумни, правду божију пред очима имајући, у свачему здрави разум ваља да сљедујемо. Познајући да од вражде међу комшијама и од паметозлобија за прве

Каже му ови совјет родитеља свога. Тада цар загрли га к прсима својима и, са сузам у очима, љубећи га, вопијаше: „Алија, предраги Алија! Ти си божји човек! Ти си столп царства мога!

” Видећи га дервиш у тако жалосном состојанију, заборави своје аргументе, притрчи с водом и с сузама у очима. „Аман, кардаш,” — викне — „што је то од тебе?

Зачудо како човек може тако упоран бити да толико срећу брани, кад својима очима многога види јуче срећним а данас несрећним?

Приступи с великом учтивостију и слаткогледајућим очима, поклони се најпре петлу, пак онда свим кокошима, и с кротким гласом и веселим лицем начне им|говорити: „Та што је то?

Саде, ми у свим историјама премного находимо, и својим очима у наше дне многе видимо који су се за довољно време разумни, трудољубиви, вредни и добродјетељни показали док су по

Имајући пред очима милосердије благога Промисла, који ме је у сиромаштву мојему из детињства као за руку водио, и сподобио ме полезним

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

На шпорету тигањ, у тигању шаран: печеним очима, потавнелог од сећања и знања, бог дунава те гледа из тигања! КАО ИЗ КЊИГЕ ПОСТАЊА Ко је ову планину, пуну

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

После, једне зиме, не памтим које године, очима сам гледао као ђак, где свако јутро по осам и по девет мртви̓ фрајкораца донесу из квартира и стрпају у стражару код

читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ једнако ћути и пуши, а кнезови такође ћуте и чепоре ногама. Очима један другога питали су: где је наш стари Хаџи-Муста-паша, не можемо да га познамо, ово није он но Грк Методије

ви сте вашега везира убили, ви српске кнезове исекосте, и мене цар послао да народ склоним да се намирите, а ви пред очима мога цара, који је мене уместо себе послао, сиротињу палите и убијате” итд.

Кад Хаџи-бег истолмачи, онда ти мој везир закрвави очима пак громогласно: „Олмаз, олмаз!” —, и јоште громовитије по трећи пут: „Олмаз! (не може) — рече.

” — Рече Сирчић алај-бег: „Истина је тако, ја сам са везиром у Београду био и очима гледао”. — Пита: „А зашто се нисте предали Асан-паши, кад је дошао с војском у Шабац?

Неизбежимо ропство и смрт пред очима видим. Презнем и отргнем се из руку очајанија, и аки од сна пробудим се и помислим: а да л̓ би се јоште у чем себи и

Сирома Верховни Вожд, све једнако јецајући и држећи руку на очима, на столици седи. Ја управ да кажем од плача једва сам проговарао за утешити Вожда, и рекнем му: „Господару, није

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима. — Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде.

Марица изишла у градину, па нешто копа. Док ето ти Раке, наднесе се на плот, па зашкиљи очима и поче, смешећи се: — Баш ти, Маро, копаш, не шалиш се? Она ћути. — А где ти је Спасоје и Ђуро? — Не знам...

— Оно твоје »добро јутро«... Баш си ми ти неки ђаво! — рече Рака и опет зашкиљи очима и као насмехну се. — Море, газда-Радоване, обиђиде ти мало подаље, док те није однео ђаво! — што, чедо моје?

Рака само сркне од муке а светлаци му сену пред очима; али трпи, шта ће. Кад му скиде рогу с врата, рече: — Болан, газда-Рако, није већа ни у мог сивоње — добро си је

Потегнем те прескочим врљике и саплетем се те колико дуг — љос о ледину! Сенуше ми светлаци пред очима... Подигнем се, а оно дошло већ до врљике, замахује оним рогом, на ме, а виче: »Стани, стани — не бежи!

— Е да си поштен, брате! — рече Радан, па га погледа тако сажаљиво што је онаки; чисто си му по очима могао познати, где би му рекао: боже, па и оно јадно учи некога!...

Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!... — Аох! — повикаше сви, а очима узверише од страха. — Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може.

Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића препеченице, па онда заводни очима, а све пљуцка, штуца, искрмачи сваки акт који до руке дође, а канцеларија му заудара као ракијска мешина.

Пуче кожа и обе ноге пропадоше му унутра. Оно само укокоти очима. Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина — па пљус њему на главу!

Милуна већ није могао да гледа очима. Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није умногоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно кажу, десна рука

Врата се отворише и уђе један човек у турским хаљинама. Осредњег раста, мале главе, кости над очима изишле напред, чело мало, допола чупаво, обрве се саставиле над носом, очи мале и удубљене — нису најживље, бркови

— Мислим хиљаду дуката у готовом новцу, осим намештаја и остале спреме... Пупавац само ужагри очима кад адвокат помену толики мираз. И на том се разговор прекиде.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Врљао је вас дуги дан. Рој мисли обујмио му памет... Он је желео да оно што уради, уради најбоље. Пред очима му стојаше сјајна будућност. Дружиће се са првим беговима... Неће бити Турчина који неће знати име његово.

Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Упустити онаку прилику — грехота је! Лазару већ набрекле жиле на слепим очима. — и, као бајаги, шта је он бољи од тебе!... У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!...

У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!... Што баш он да је узме?... Лазару се свртеше сузе у очима. Стари лисац смотри то, па као пас кад траг нањуши... и он, по првим знацима, потера одмах даље.

неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и слепим очима. – Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети.

Лак сам као тица!... И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. Лазару смрче пред очима... Он напреже сву снагу, али не може доскочити. Скочи двапут у место, али трећи пут удари назад.

Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... — Одскочио си, али да се порвемо! — рече Лазар.

— Јеси рањен? — Не знам. — Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи...

! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима... Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо: „Јелице!... Сад играј!...

и сети се свега што је било, сети се и онора што је урадио... Мисли му се мало задржаше на самом делу... Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка;

Убио!... Добро сам гађао!... Куршум је ударио у главу!... Он је поцпнyо и пао. То сам видео овим мојим рођеним очима! Па, опет, опет!... Чинило му се неверица: он није био уверен да је Станко пао!...

Али се уздржа... Још му је грмело у глави, још су му црвени колутови летели пред очима, а на души му некакав тежак терет, тако тежак да му је тело притискивао па не може да иде.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док дан на окно завири С детињим очима срне. Нешто што вапи нама Одувек и без моћи, На даљњим обалама Умреће ове ноћи.

љубав гори свим жељама њеним, И ноћ тече дуга, мирисава, собна, Крај нас, као сужањ, бди чудна и кобна Лепота, с очима вечно замишљеним.

С очима већ пуним звезда што ће доћи, Ја ћу да се пустим у то море таме; И заиграће у својој самоћи Срде од чекања и од срећ

МИРНА ПЕСМА У зенице ме непрестано гледа: Шта тражи у мојим очима та жена? Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена?

Сјај магијски неког сунца које седа — Једну другу жену и друга времена? Јер заљубљен поглед жене добро види У очима нашим, кроз сиву дубину, Све трагове којим непријатељ мину, И његов сен као тамни сен на хриди.

А наше љубави што су давно пале, Као побијена јата на пô пута, Још живе животом свог првог минута У очима што су некад расплакале.

с ону страну песка и мора, у једном рибарском селу на жутом Тибру; на Лидију са уснама које су имале боју пољупца, и очима које су имале боју страсти; на Лидију са којом је проводио дане прве младости, он плетући своје мреже, а она плетући

свију просторâ, сунце које је давало дубину небеском своду, боју пределу, трептање звездама, лепоту страсти и коби у очима жене; и које је сада светлило још само дубоко у вечерњем сутону једне душе.

Под ноћ, та јата стоје непомично по грању и земљи, и гледају својим хладним очима запаљени хоризонт на чијој црти залазе и излазе мирна и равнодушна сунца.

Поред њених ногу обучених у злато леже два сува дугачка хрта са жутим очима. Када се галија појавила на сунцу, видео се он у златном оклопу, млад, држећи у једној руци заставу Спаситеља а у

Мирно су ходили поред њих два суха дугачка хрта са жутим очима. ОГЛЕДАЛА Хтела је да види своју велику лепоту, али није било огледала на свету.

Кажи му да си мученица, и он ће те волети. Погледај га својим страшним очима и покажи му своје лепо тело, и он ће сањати о теби.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

— Добро ће бог дати! Страховита и безутешна мисао сену ми кроз главу. Та ово је слепац! — А? — упитах ја очима Јоцу. Он ми руком показа таблу више главе болесникове.

Ја дирнем Јоцу за рукав и млатајући рукама и преврћући очима покушах да га упитам: „Зар баш нема никаке наде?” Јоца, познатом маневром, запевши нокат од палца за секутић и

Причала ми је много. Пола кроз сузе, пола, опет, намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима. Своје је приче зачињавала својом филозофијом о животу, образу, о срећи, о суду и тако даље, а све се то, опет,

Мени је нешто играло пред очима, те ми се чинило као да се Ђорђе с неким рве. Тада се из његовог као стакло мртвог ока откачи атом леденог очајања и

Наравно, без икаке муке нашао сам и зашто је тужан. Па ако се и с чим може упоредити свет, то је с очима, а ако се и с чим могу очи упоредити, то је опет са светом.

— Чујеш, — рекох ја одсудно — немој бити, брате луд! Хајде да вечерамо! Јоца за часак само замишљено зачкиљи очима, онда погледа мени у очи, и као да се разбуди, као да скиде неку маску, као да стресе нешто са себе: — Хајде!

Она тужно слеже раменима и послушно показа очима на оца. — И сад одмах седате на кола, сад одмах путујете? Одмах? — Одмах! Не знам како смо се опростили.

Он је од старих људи! Он је јунак и верује у Бога! Иди, ако ћеш!... Али у њеним очима стајала је друкчија пресуда. Ја седох, саслушах је оборене главе.

Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге. Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци каву.

Богзна докле бих ја тако вирио, да ме се опет не дотакну мајчина рука. Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата. Ја — не знам зашто — одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох напоље.

налик на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с маленим, плавим, ведрим очима које живо, па ипак с поуздањем, скакаше с једног предмета на други.

А у Бурмаза је кћи — кћи и по! Да пројашеш, што кажу, поред ње, па да она превали оним пустим очима, очас ти мркне свест, и једва се држиш на коњу. Ама се Арсен навикну на њене очи и не плаши их се.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Од тога доба поп Спира очима да га не види; и једнако је због њега било речи у кући с госпоја-Сидом, која је, као добра домаћица на којој кућа

нови учитељ, а и Ержа, поп-Ћирина слушкиња, која је стајала баш у тај пар на вратима и пратила својим лојаним очима Лацка кишбирова, најмлађег и по старости и по годинама службе кишбирова, видела је лепо кад је поп-Спира ушао у кућу,

А гђа Перса га нађе па га стане грдити: »’Оћеш голубића, лопове један матори!« Он само ћути, зажмири очима, разглави вилице, заврне језик па зева као какав блазиран аристократа кога се тај свет баш ништа не тиче, а гђа Перса

На капуташке, то јест пулгерске девојке само погледа и уздахне, а на паорске намигне и кресне очима тако жестоко да му понекад спадне и сламни шешир с главе. И данас је већ почео своје обешењаклуке.

Зато су се многи, чим поп Спира отпоче »Љубимоје стадо!« примакли ближе, не верујући ваљда својим очима и ушима; понеки се окренуо улола олтару, па направио шаком као неки заклон од ува да чује боље.

и удовице са брошом незаборављенога покојника; неке групе са лицима као порцуланске »супшисле«, без носа и уста, а са очима мастилом поправљеним, и напослетку као последња у албуму слика чувеног лопова Рожа Шандора, бавећег се на поправци у

јој побелеле, и прекрсти руке па опет погледа на Перу (који остави албум и поче читати Риналда Риналдинија), као да му очима хтеде рећи: зар није тако? — Чудо, госпоја-Сидо... кад сте баш така »чисменка Анка«...

— Говор цвећа? Не знам, госпођице. — Штета! — рече Меланија и погледа га својим црним очима тако значајно да блага Јулина слика ишчезе једаред засвагда из срца му. Пера обори очи. — Ах, и те велике школе!

Сирота Јуца, ње ми је само жао! Она, дабоме, не уме онако пиљити мушкарцима у очи и преврћати очима к’о она њи’на актерка. — Ама, Сидо, све ми се чини да ти... — Ето!

а лопта се откотрља, а она га онда моли да јој донесе, па кад јој донесе лопту, а она му зафаљује, а све преврће с очима и стисне га за руку. Кад брж’ то, кажи ти то мени и протолмачи?! А фурт се нешто смеју, а особито она.

! ГЛАВА ДЕСЕТА Њоме се враћамо за неколико недеља уназад. Кад је прочитају читаоци, уједаред ће им пући пред очима и мораће извикнути: »Види, види Јуле!

босонога на капију, и нађе баш онда да зове комшиницу из прекопута, само да му дâ на знање да је ту, и да га прати очима.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба је са својом фуром стигао у виноград. Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.

ВИ Љуба опет имаде две партије пред очима, и то обадве добре. Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б.

Ту намешта уста. Сад их мало јаче скупи, сад опет попусти, па се мало смеши, а очима изврће да поглед угоди. Напослетку се сасвим намести, па устима ни да макне.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни, мрзовољан, блед, са црном брадом и чудним очима, студент права Алексије Јуришић.

става и ретке лепоте која се, мазно припијена уз његовог старог друга, враголасто смешила својим зеленкасто-плавим очима док се он престављао.

— Видећемо. и нешто као неки скривен, мрачан грех, сину у њеним очима. А за све време разговора она је са оном дрхтавом и страсном нежношћу која мути ум, стезала мишицу свога мужа и

У неизветреној соби старински, изанђали намештај ширио је буђ на све стране. Јуришић. застаде па прелети очима низ урамљених посмртних плаката у црним оквирима на потамнелом зиду, онда приђе орману па стаде вадити једно по једно

дрхтавом руком он развали онај танки дрвени капчић на лењирастом прозорчићу, те уђе нешто светлости, па засењеним очима које су га болеле, погледа пред собом.

Али, док је он. са дурбином на очима расејано осматрао она ућуткана места, два тешка зрна зафијукаше па се наједанпут, са ужасним треском срушише

Слика његове жене, јасна, једина, оштра и одвојена лебдела је пред његовим затвореним, уморним очима. „Јест, кућа, само кућа, о другом чему ја не умем да мислим.

се да га изнесу из вагона; и кад га ту, на том излазу, опколи његова бројна породица са изразом онога немога страха и очима пуним суза.

посматра, каже просто и јасно: Господо, браћо моја, децо, жене, ево ту пред вам а, гледајте добро, ево ту пред вашим очима, стоји једна покварена, годна душа, једна одвратна кукавица, најнижи, најбеднији човек, људина једна здрава и снажна,

“ Али, у место тога, Христић се заплака љубећи своје старе родитеље, и онај стид порасте још више кад у сузним очима жене опази понос и радост што стоји поред рањеног И живог мужа.

И он их је својим рођеним очима гледао како оно ратно стање вешто искоришћују, а ни на чијем лицу никад није приметио какву год грижу савести.

До девојке седела је друга баба, са очима као у сове, чији је изглед подсећао на ону огреѕѕе, оно чудовиште из гатке што једе децу, — права сатана.

Африка

које цело време леже на асурама, дојећи четвороножну децу, као зверчиће, ћутљиве, са дивним косим меким овнујским очима. Млади Марабути, Тенерилом и Ибраим, и трговци, читају поваздан, левајући своје коране.

први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима, које дају телу могућности да види, и зубима, која омогућују телу да се обнавља.

Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима. И, ако се све сврши то вече само грозницом, главобољом и повраћањем он сматра да је одвише мало платио за своју

бој развија моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том угасито црвеном стазом силазе тамни сељани увијени у плаве мараме.

Голуждрави, узбуђени, с дивним влажним очима, они стају једно иза другог како би дошли на ред. Девојчице су тек врло мало стидљивије од дечака.

Изгледала је уистину чудно, са тамним косама, очима и уснама, посред овог неприродног белила. Изгледала је чак помало и смешно јер је подсећала на циркуске пантомиме,

Иза сасвим ниских улаза од колиба виде се наги црнци како греју леђа крај ватре. Они држе стегнуте песнице на очима да их дим не би вређао. Понеки је већ разастро поњавицу крај огња и спремио се да спава.

Ја сам осетио горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често

Црнац осећа да је због нечега у мојим очима он на истој висини на којој и белац, и то је довољно да би за мене много штошта више учинио.

или кловн, и његов понос што је елегантан није могао да пробије кроз израз ужаса и несреће који се читао у нетовим очима. Н. је много полагао да се не изгуби ниједан од та три дела деранове одеће.

Ретко је ловиште где се срета и слон и лав једновремено. Отвореним очима ја мотрим на све стране узалуд не бих ли гдегод угледао цара саване.

Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих шара; око

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Ти си крива. Зашто ниси газдарица у своју кућу, да узмиш на ум? ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет!

Црњански, Милош - Сеобе 2

190 XИ НЕ ПОСТОЈИ ТА ЖЕНА СА ЗЕЛЕНИМ ОЧИМА 219 XИИ ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ

“ То им је питање довикнуо у лице, тако страшном дерњавом, промењеним гласом, колутајући, грозно, очима, да су се они свакако препали.

“ Затим, као да је хтео да их опомене, додао је вичући: „еx Цонсилио Беллицо“. Разрогаченим очима прошао је, још једном, пред њима и рекао им да сад могу ићи, кући. Био је сигуран да нико неће ни ланути.

Петар је лежао, полеђушке, на постељи, са рукама извијеним над главом, и обрвама извијеним над склопљеним очима, леп и свеж, као неки Ефеб. Дисао је као тихи поветарац и пућио усне.

Гледала га је својим крупним очима, које су сад биле зелене и светле, испаване, испод дугих трепавица, које нису биле риђе, него тамне.

“ Била је то жена тамних очију, а обрва сраслих над очима, оштра носа, и црвених, пуних, усана. Била је лепа, али су њене пријатељице имале обичај да кажу да, због оштрог носа,

“ и погледала га својим тамним очима, испод сраслих обрвица. Међутим, увече, уз песму и вино, та жена је постајала нежна и љупка и певала је, меко, уз

дугуљасто, лепо, бледо, лице са високим челом, и носом мало прћастим као у девојчице, тешком косом, пуном коврџа, а очима крупним, тамним. Лице у први мах врло озбиљно, скоро тужно.

Поред плота, зараслог у крупне сунцокрете, она је стајала ћутке и само га је, широм отвореним, тамним очима, гледала. Осетио је како јој рука дрхти, кад је за руку узе.

Исаковичи су приметили да је хладан према својој жени, а да га она дочекује широм отвореним очима и да га љуби кад год може. „Море, Павле, жедна ти је њива!“ говорио му је безобразни Ђурђе.

Сећао се како га је и на самрти гледала, ћутке, са сузама у очима. Заривши главу у везане руке, Павле се био толико занео тим мислима да није ни чуо како се, напољу, на лавиринту

Она је лет мушица пратила, својим зеленим очима, као да су стреле. Муве су летеле између ње и њеног мужа, али док их је она трпела непомична, њен муж се бранио рукама

Теодосије - ЖИТИЈА

Како да те попут копља или оштра мача предамо родитељима и браћи? О, власи љубљене главе, срцу и очима привијане на утеху родитеља, како да вас попут омче овима дамо?

узимаху власи, подизаху ризу као неко благо и разграбљиваху као плен, и кропећи их сузама целиваху, као исцељење очима прилагаху, и још више се узбуђиваху, плач силан и ридање много јаче од првога са свима благороднима саставивши.

прикладне песме за спомен преподобнога оца појући, са сузама и радошћу клањајући се, са љубављу целиваху их, и хотећи очима и лицима осветити се дотицаху се ових, и на својим рукама уздижући их ношаху.

А богоносни Сава свеноћним стојањем не даде сна својим очима, молећи се за преподобнога оца својега, и као што се прво за живота његова бринуо за спасење, тако се и после његова

самодршцу и благороднима и свима који су ту: „Гледајте сада што се збива пред вама, од Господа би ово и дивно је у очима нашима. И ми ћемо слично пророку рећи: ,Овај дан који створи Господ, обрадоваћемо се и узвеселићемо се у њ̓.

Тако и кроз ове свете данас од Господа догодило се чудо пред очима нашим, велим — преко преподобног оца нашег Симеона и господина брата мојега Саве.

Проливши многе сузе, дотичући се очима и телом животворнога гроба Владике својега Христа, и рукама га грлећи, с љубављу целова.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза.

Огорчени на „ђаур-султана“, хришћанског султана, они су се са многобројном војском кренули на Цариград да би својим очима видели да ли је султан прави муслиман; хтели су, како су говорили, да виде да ли је тај султан обрезан по прописима

Треба само испитати утицаје скорашњих и свежих стапања која се дешавају пред нашим очима или се могу поуздано пратити. Нарочито је знатно претварање Аромуна у Словене, које се вршило у већим размерама.

Напослетку, међу галичничким Мијацима има највише црномањастих, са сјајним очима, који потпуно подсећају на аромунски тип. У Росоки су најстарије породице од Аромуна који су досељени из Арбаније.

У Галичнику има породица Цинцаревић. Међу Мијацима, нарочито у Галичнику, има највише јако црномањастих, са сјајним очима, који веома подсећају на цинцарске типове.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара. Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.

Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке! — Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате. Зашто, зашто!

А мјесец се на то само смјешка, облијева сребром чича-Тришину сиједу косу и крчмареву ћелу, огледа се у води, у очима мачка Тоше, који се пење уз врбу, и у зјеницама Шарова, који почесто на њ завија као и некад, кад је сједио везан под

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

АНТА: Видео сам га, видео сам га својим рођеним очима. СПАСОЈЕ: Кога? АНТА: Покојног Павла Марића. СПАСОЈЕ: Ама, кога Павла Марића? АНТА: Онога чији си ти наследник.

РИНА: Исто тако и мене. ЉУБОМИР: Обли ме зној по челу, а руке почеше да се хладе, замагли ми се пред очима и ја се наслоних на зид. СПАСОЈЕ (узима га под руку и одводи на страну.

Ја њој никад о тим стварима не говорим. Шта ће јој? ЉУБОМИР: Не бих хтео да останем кривац у очима своје веренице. СПАСОЈЕ: Знаш шта, иди ти тамо с њом у собу па се брани; вереници се увек лакше одбране у четири ока.

СПАСОЈЕ: Господе боже, мени је сад тек праснуло пред очима; сад тек ја јасно догледам праве намере тога човека! ЂУРИЋ: Да, да, господине, тако треба посматрати ову ствар.

ЂУРИЋ: Не брините; сад смо на коњу. Свршићемо и то: дођите још данас к мени! Ја морам само до Министарства; хоћу очима да видим министарске потписе.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало! - погледао ме је очима које су понекад биле без икакве боје, понекад плаве, а онда кад је налетео на ону наставницу, готово црвене.

Подигао је руке увис и фркнуо још једном. - Пазите шта вам кажем! Покушах да му очима телеграфишем да се чисти, али он се правио луд.

Нисам веровао да је то било због Рашиде, он је Бог за женскице, али било је. Ја сам и даље показивао очима у правцу града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно

Један ме је посебно запалио. Био је писан зеленим мастилом, доста прљаво, округлим словима која су пред очима котрљала као кликери.

- Ниси ни могао, тата! - пришла је Јасмина и ухватила га под руку. - Он је уникат! На њеном округлом лицу с очима као у лутке јавило се нешто као осмех, али то није био осмех: као и њихов отац Јасмина и Драгана не знају да се смеју

Замислих Меланију како стоји за катедром с оном својом безбојном косом, очима и свим осталим и одмахнух главом. - Не верујем да сам способан да напишем такво писмо!

Сутра ћу ти се јавити опет. Због тога ми сутра, а и убудуће само очима дај знак да си примила писмо. То је све што очекујем.

како предаје о електромагнетима смешећи се и ваздуху око себе, гледајући њено сиво лице са исто тако сивожутом косом и очима, ја нисам осећао ни трунке смеха у себи. Оно што сам осећао било је гађење на самог себе.

Рашида је пратила очима мој поглед, а онда, извлачећи руку из моје, рекла да се она спрема, да ће бити спремна, потребно је само да завршимо

Рамена су јој се тресла кад сам јој прислонио усне на образ. - Ти, мала лудо! - љубио сам је по очима, образима, и свуда. Она је шапутала да сада могу чинити све што желим, али ја нисам желео ништа друго.

у згуснутој тами испод насипа, али ми смо видели њихова лица како жваћу или дремају и нисмо могли да верујемо својим очима. Ни једно од тих лица, сем једног које је морало припадати детету између четири и шест година, није изгледало узбуђено.

Било ми је некако криво што нисам боље погледао. Ти очеви! одмахнух руком и осетих језу у кичми. Пред очима ми је још била црвена мрља која се пентрала према рампи. А шта ако је Рашидин отац нас тражио ноћас по насипу?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима муштерије довлачи.

Како су то били дивни преласци из једног гласа у други! А сирота Ленка, лепша него њена песма није имала пред очима свеж јутрошњи цвет, младост, који би јој жице срца затегô. Тако је певала, као славуј при крају лета.

Онда још није било пароброда ни железница, а опасност велика сувим путовати. Дозове госпођу Соку, и сузним очима преда јој запечаћен тестаменат у форми писма.

га дâ гдегод на друго место у трговину, али он нипошто; хоће по свом калупу сина да изобрази, да је увек пред његовим очима, па вели: и он је у детињству и младости још горе шта поднети морао. Велика разлика између његове и Перине младости.

Госпођа Сока сузним очима, али озбиљно гледа на господара Софру, па га прати у собу. — Ви сте јако ослабили! — Није ни чудо, три недеље лежати!

Перу тера да надгледа у економији, а кад је у дућану или механи, пред његовим је очима. Механу је очистио од ноћних блудника, карташа, и сваког је лађара позорним начинио да се са овим или оним не карта.

Ја сам га хтела на школе дати, а ви с њиме у трговину, па још код куће. — Хтео сам га преломити и упутити пред мојим очима. — Кад је у тој биртији рђаво друштво. — Па сам хтео после моје смрти да тај дућан опет моје име носи.

Велики удар; ни сва нада према Шамики није могла бољу уталожити. Док је Шамика пред њеним очима, одвуче се од црних мисли, у том магновању радује се канда нема терета на срцу.

Господар Свирак није код куће. Само госпођа. Лупне, уђе. Госпођа Лујза устане, гледа, не верује својим очима. — Та јесте л’ ви, Херр вон Кирић? Давно се нисмо видели. Ал’ смо се обоје променили! — Драго ми је особито.

Лиебе Муттер) драга мајко! Лидо — чувена морска плау Венецији лорњет (фр. лоргнетте) — наочари са дршком које се на очима држе руком лустрајз (нем. Лустреіс) — излет, путовање ради забаве Магистрат (лат.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Не разликује таму око себе и таму у себи, и широм отвореним очима, у мраку, не види ништа. Скакање жабе, чело главе, извесно је да је ослушнуо, али одмах затим загуши га сан, тако да

Тако му се и остало што је било тамо, напољу, на киши, јављаше у широм отвореним очима, у мраку: обронак брега и под њим Дунав, са чамцима шајкаша, којима ће се навести на воду.

Уморан од јахања и журбе, сад је погледа другим очима и, пришавши јој, поче да је љуби, кроз своје разбарушене брке. Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним

од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених модрих дужица и великих зеница.

хода и терета, они су пошли у ноћ, задивљени и очарани близином вароши, велике и чудне, што је била прошла брзо пред очима њиховим, при заласку Сунца, кад су долазили.

У католицизму. И какви мисле да буду они војници, кад су шизматици у очима цара свога? Зар хоће да на себе натоваре патњу, којој никад краја бити неће, сеобу душа својих, не само деце своје,

Допаде му се девојка, јер беше млада, висока, здрава и јер је упорно ћутала, својим великим, модрим очима. Венчао их је, успут, у Броду, журећи послом, у кући једног свога пријатеља, Грка.

Сатима је седео код ње, играјући се дететом, или псима, али гутајући очима њу. Ни за час му не паде на памет да би могао пожелети жену свога брата.

А шта је она приметила, и мислила, то се није видело ни на њеном лицу, ни у њеним очима. Тек кад једно вече, у Цветној недељи, наиђе када се она купала, у изби са великом земљаном пећи, у којој се иначе

А погледала га је широм отвореним очима, да му се учини: стиже на обалу дубоког, модрог мора. Чинила се као да јој је потпуно непознат и питала га је ствари

О младости, која је прошла. О животу, који је за њу тако тежак. И, сузним очима, о мужу који је више, изгледа, не воли и који је, можда, никад није ни волео.

Тај брат, огроман, тежак, у колима, сав у плавом сребру, са белим пером, ипак му је једнако био пред очима. Измучен несаницом и грижом савести, не говорећи ником ни речи, чувајући се да се не ода ни једним погледом, покретом,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

и ако јој зец пређе пут, ако види зеца или једе зечетину, јер јој дете неће дуго живети, односно спаваће с отвореним очима.⁴⁷ Птице грабљивице (нпр.

да се увече огледа, јер ће јој дете бити разроко; да носи зачепљену фучију на воду, јер ће рађати децу са затвореним очима, односно слепу.

(ЊЕГОВА ПРИРОДА) — Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; мајку имам, ал’ је не познајем; очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим памет немам. (Новаковић, С., СНЗ, с.

природе детета води нас већ наведена загонетка „Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам; ...очима гледам, ал’ ништа не знам...“.

У једноставним, хомогеним друштвима где се готово сви значајни догађаји збивају пред очима радозналог детета које одраста, пример старијих је незамењиво и моћно средство социјализације.

(Уп. загонетку: „Живо сам, ал’ не знам да сам; крштено сам, ал’ не знам да сам... очима гледам, ал’ ништа не знам; главу носим, памети немам.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

Ја знам ко сам и по мржњи бесомучној којом ме злопакосни гоне одвајкада, знам по томе колико сам Угру пред очима црн и по томе колики трн у сан Византији моја моћ забада.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Узалуд су обе старе госпође колутале очима показујући на мене, он је читаву ствар поставио на чисто дијалектичко-материјалистичку основу, тако да сам се потпуно

Ја Деда-Мраз! Та личност се дефинитивно срозала у мојим очима! Жртвујући се ради породице, напустио сам бајке, па чак и првенство Југославије у убацивању шибице у чашу, које се

Ако се не виде пред улазом, траже се очима по дворани. Кинотека мирише на дечје капуте! Када се млади човек и млада жена открију у тој сали пуној тајанственог

Омамљени августовском јаром, гуштери су их лењо гледали својим препотопски старим очима са врелог камења дуж пута. Стоњанин је вешто скакао с камена на камен.

– Никада! — каже Пуфко у наступу суманутог смеха. Али чудо се малочас догодило пред њиховим очима. Чудо које је изабрало време петак, време подне, време августа 1959, време Сарајева. Несхватљиво чудо.

Пуфко подигне очи и угледа је у скраћењу. Сасвим високо — глава уоквирена тамним ореолом косе, нешто ближе очима два снежна врха груди, а сасвим близу стомак који се диже и спушта као сипа у плићаку. – Хоћеш ли са мном?

бирају млада господа, а када даме, сала се стапала у безброј светала, док су се играчи пред његовим срећом озареним очима претварали у блистави зид смрти, који возач мотоцикла не успева ни да примети, занет својом хазардном брзином,

Висио је тако пред очима жене, свестан исцепаних патика које је морала видети одоздо, свестан ружних ногу и пегаве коже.

— Умало ми не разбисте шофершајбну! Шта то радите? – Играмо клиса... — одговарамо. а све очима тражимо изгубљени клис. Ено га, лежи покрај новог аутомобила у дворишту, баш се некако згодно наместио.

Остали га истог часа заборављају, заобилазе и јуре даље, пред свезнајућим препотопским очима корњача у рукама старих вештица.

рођак, уништен човек у пиџами, и како се гризе његова жена гледајући себе од пре двадесет година, и како те гута очима бубуљичави брат од тетке тек зашао у пубертет. Појављиваћеш му се у сновима, гола испод прозирне спаваћице.

Једеш жито са шлагом у Сремској, а са других столова те прождиру очима и питају: »Могу ли мало у друштво?« Хеј, шта је то с тобом, мала?

Матавуљ, Симо - УСКОК

И сваку ти ситницу из онога времена умио бих испричати, као да сад све очима гледаш, за примјер, кад смо глобили владике Саву и Василија и узели им глобе стотину волова! Али то би дуго било!

Јанку се чинило да сања. Осим свију чуда, које бјеше доживио тога вечера, њему се учини да су се ти људи пред његовим очима одједном преобразили.

Стари Мргуд рече: — Глај ти опет овога Јанка, овога ђавола ђетињег, откуд он то зна, као да је очима гледао!? — Има то у књигама, ђедо! — рекоше му. — А да ли ће наши бојеви бити у књигама? — запита Мирко.

Сјети се причања свога и њихова, особито му угодно би опоменувши се, како он високо порасте пред њиховијем очима, кад дознадоше да је и он гледао смрти у очи! То га је, доиста, и увело у браство.

И започе: — Нећу да га хвалим, а нећу ни да га карам, биће времена за све то! Дошао сам само да га видим да се очима увјерим е је прездравио. Хвала милостивом богу кад овако прође!

— Како да се тршава? — запита Мираш трепћући очима. — Ваистину, како владика и збор нађу! Мираш немаде куд ни камо, него, након дуга увода, понови што бјеше поручио по

А пази како једно с другим готово никада не зборе, а очима се траже! Не узми са зле стране, слатки брајо, јер да обоје нијесу чисти и сувише мекообразни, одавно бисмо сви знали

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Свакоме је познато да се најмлађима дечја књига натура. Тако, пред нашим очима, израста читава једна грађевина примењене књижевности, која има повлашћени положај и код публике, и код критике, и у

Па и несрећа и пустош сељачког живота, виђене очима детета, претварају се у поезију вечите патње и муке човекове. ИИ У предговору Башти сљезове боје Ћопић каже да се у

добија наступ вредноће; деда Раде одлично зна да од тог, нервозног претеривања вајде нема: И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа ил мотике и све напрескок, као да му се некуд жури,

се упиљити); непрестанце жижити (слично претходном: пиљити); смјешљиво ужижити (што и претходно, пиљити са осмехом у очима); уњирити се (опет: упиљити се); укекерити очима (пажљиво, помало блесаво загледати се); убетно (непријатно);

пиљити); смјешљиво ужижити (што и претходно, пиљити са осмехом у очима); уњирити се (опет: упиљити се); укекерити очима (пажљиво, помало блесаво загледати се); убетно (непријатно); закоценути се (загрцнути се од смеха); полувака

Колико је јака веза између детињства и преосталог сјаја у очима, толико смо далеко од смрти... ПИСМО ОСНОВЦИМА Драги дечаци и девојчице, Прочитао сам хрпу ваших литерарних

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

су попреко гледали странца »Москова« и световњака који је младе учио ономе што они нису знали и што је у њиховим очима било излишно; руски Синод је Суворова готово сасвим напустио, а изгледа да је и сам Суворов био незгодан човек за

Обрадовић је знао своју спрему и способности и зато се задовољио једним осредњим еклектизмом, имајући непрестано пред очима стварне прилике и практичне потребе српскога народа.

« ПЕДАГОГ. — Доситеј Обрадовић не тражи толико истину ради истине, у његовим очима ока не вреди сама по себи, но од практичне користи коју она пружа људима.

Када говори о народу, он нема пред очима апстракцију, но живе људе, народ, пук, који чине број, темељ и снагу нације.

Предмет је истрага потурица у Црној Гори, црногорско Бадње вече у почетку XВИИИ века, које је у његовим очима значило рађање слободе црногорске и српске (и зато се дело првобитно у рукопису звало Извијање искре — извиискра —

Они су у њиховим очима били заостаци варварства, и називали су их: предрасудама, заблудама и празноверицама. Матија Рељковић, који је из свог

Он се бавио и историјом и био један од најранијих историчара нове Србије и први биограф њених хероја. Он је својим очима гледао велику националну драму од 1804. до 1813, и намеравао је да напише целокупну историју првога устанка. Око 1822.

здравој памети осетио да је плодан рад најбољи одговор неправедним критикама, и непрекидни рад и стварање у његовим очима су били »једини начин благородно се осветити непријатељима, или их посрамити«.

Али, Игњатовић, идући стопама Јована Ст. Поповића, не гледа живот кроз туђе књиге но га посматра слободним очима и кондензује у своје књиге.

Он је гледао својим очима, у рођеној породици, зло хајдучије која је беснела у Шумадији крајем осамдесетих година, и цео један његов роман,

Он је припадао нараштају који је својим очима гледао слом омладинског романтизма у јавном животу и у књижевности, осећао опште разочарење и клонулост која је

Милићевић, Вук - Беспуће

црн наслонио се, заваљен на канапе од црвене кадифе, с опруженим ногама, с палцима у џеповима од прслука, с изгубљеним очима на стропу, у збрканим сецесионистичким сликама које су тада ушле у моду.

мршавог и кржљавог, с малим, неуредним, накостријешеним брцима који су улазили у уста, са жутим лицем и ситним очима; шћућурен згурен, збијен уз дрво, непомичан, с великим рукама које држаше неспретно на кољенима, с једним големим

големим завежљајем изнад своје главе, испод којега изгледаше још ситнији, јаднији, кржљавији, са својим преплашеним очима, бојећи се вјечно нечега.

И кадгод је Гавре Ђаковић дизао очи, видио је њега, вазда једнаког, с истим држањем, истим преплашеним очима, испод истог големог завежљаја.

Њега то све умараше, и вожња, и мисли, и натписи, и онај непомични човјечуљак с мишјим очима и огромним завежљајем више главе.

Синоћ он стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено,

Он је пришао прозору, отворио га и стајао тако, не скидајући капута, неко вријеме, са затвореним очима. И кад је затворио прозор и лагано се окренуо, сио и налактио се о сто, док је комадић свијеће изгарао у великим и

се окренуо, сио и налактио се о сто, док је комадић свијеће изгарао у великим и немирним пламеновима, он луташе очима по ниској соби у којој су све ствари биле на истом мјесту, како их је он оставио: и кревет од старе ораховине,

био његов брат Милан, слика одраслог, голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

— Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.

У бесане и празне ноћи, са затвореним очима, тјерајући од себе мисли, са главом дубоком упалом у мекани јастук, он је тражио мира и сна, слушао пуцкање расушеног

И кад се понапише ракије, одоше кућама прије свитања. Манојло лежаше на кревету, са затвореним очима и јечећи; на раздрљеним рутавим грудима и на обнаженој десној нози до изнад кољена, видјеле се ране с којих отјецаше

Сремац, Стеван - ПРОЗА

и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био. А то место препишчика једва је добио.

Најчудноватији беше израз Пијаног лица. На уснама му се круни и топи госпоја-Кајина пуслица, на челу неки умор, а у очима потпуна резигнација.

Шта? Јогуните се! Одмах! Деца се погледаше својим безазленим и мирољубивим очима. Чисто човек не би веровао да су то оне исте очи које су малочас онако крвнички једне у друге гледале.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

На крму се пас тај наслонио, А очима страшно зажагрио, Развалио уста и чељусти, Па удрио у тај лавеж пусти, Боже мили, та шта му је, шта је?

Па тако и отпратим очима, А да видим што ће бити с њима, Како ће и псина предусрести, Преко Саве оће л' и превести.

“ викну мати, А ћи мора послушати. 66. Своме драгу стисну руку, Па около глену бела, Могаше јој видет муку На очима, шта ј' је тела; Шта је, да је, већ се не да, Јера мајку веће згледа. 67.

ме не гледајде, Глај ме мачим и сабљама, Глај запетим тим пушкама, Глај ме муњам', глај топима, Само немој тим очима!

Млога л' зрна наоколо лете, Око њега па и око Цвете, Ал' Турцима пред очима плива, Сред и срца стра такнуо жива. Бију Турци, ал' у ветар само, У то стиже чета српска амо, Живи огањ на Турке

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— Јок, то се досад није чуло у овој околини уозбиљи се дјед. — А да је коњ пакостан и завидљив, да туђу срећу очима не може гледати? — наваљивао је мајстор. — Бог с тобом, немој кукавну марву ружити.

Чучим тако на врби и зурим у нијем свјетлуцав рибљи рој, а онда се пред мојим засјењеним очима одједном разграна густа крошња питомог кестена с раскоканим презрелим чаурама: их, у кестенар, шта ће ми рибетине!

Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и

Што бар мртва човјека не пожали, магаре недоказано? На ту дједову невеселу литанију, брат Сава само повуче очима по соби као да стручно процјењује како је лопужанер обавио свој лоповски посао и припомену с неодобравањем: — Брате

И ја бих тако знао. И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа или мотике и све напрескок, као да му се некуд

— Баш си ми нашао кићеног свеца — гакао је он жижећи залојеним очима у сликара брадоњу. — Е јеси право говече, па макар да молујеш не знам какве божје угоднике. Ја светитељ, је ли?

— Аха, види ти! — ждракнуше очима оба слушаоца. — Овдје се вечерас помињу све саме „небесије“ — свеци, усопши раби божји — а онда, у таквој прилици,

— Опет је Савица нешто смотао — нагађали су сељаци пратећи очима ониског старину како поносито одмиче друмом, краљевски уоквирен с два стасита „дјевера“ под пушкама и блиставим

Види је, види, вриједне материне јединице. — Добројтро, стриче! — скаче цура као да је изненађена, а сељак повлачи очима по дворишту и у себи мрмља: — Какав сам ти ја стриц, загрмило у те! Види је како се упреподобила ко шокачка Госпа.

Није га било који је прошао за дана, пред старчевим очима, а да га дјед није испратио погледом све до окуке, гдје би незнанац уронио у сјенку згуснуте зове.

— Ето ти сад твога дората — гунђао је стриц Ниџо трудећи се да је што мање старцу пред очима. — Богами, ништа друго него га овај твој лопов продао Циганима, неки дан су овуда пролазили — досјећао се дједов

Преокрене се понекад нешто у срцу, претегне неки враг у души ...Доста је да ти пред очима заигра онај твој плави лончић, па гурнеш куд не треба, не би те пар коња надвукло ...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Имао је велику, дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза очима, јак врат са кратким, напрегнутим жилама. Беше кратких руку, дебелих ногу са врло великим, пуним, стопалама...

Завуче се и поклопи ничке к’о нека клада. Пред очима, у глави, снази, као да беше нешто тамно, тешко и гломазно. Ни мишић му се не помаче, до само што осећаше како га по

Сунце је сијало, чист је зрак бљештао и ударао га по очима засењивајући их, а прашина која се дизаше од његових распасаних појасева и одвезаних опанака, свога га обузимаше и

— Ништа. — Па не љути се, што? — А у твојим плавим и чистим очима толико је искреног саучешћа и туге што сам ја љут, да ја одмах омекшам и отпочнем да се с тобом шалим и разговарам.

Његово црно, меснато и подбухло лице, са водњикавим очима и великим устима, беше тако сурово и силно, да се човек нехотице окретао од њега... Уђе он заносећи се. — ’Аџике мори!

витак стас, широка рамена, лепо развијено и зажарено лице с врелим устима и црним, тамним, доста упалим и ужагреним очима... Она се крстила, метанисала, а месец је сјао и обасјавао све. А као да је са светлошћу дошао и живот.

Сирота стрина! Онако висока, црномањаста, сува; с црним крупним очима, дугачким, танким обрвама, малим и упијеним устима — беше и раденица кô кртица.

Ленка одсече грозд. — Ево! — И пружи ми га. Гледа ме замагљеним и упола затвореним очима. Чак јој брада румена и светла. — Хајде да беремо! — шану и клекну до мене. — Не могу корпе да носим.

као да сам ја нешто она! А Нушка се на то само осмехне, превуче очима и — не гледа га!... Ето, зато су ме, кад је настала ноћ, силом са свадбе довели кући, затворили капију, а отац и мајка

већ почели, кога год сретну од деце и слугу, да шиљу по Фатиму, чувену, прсату Циганку с белим лицем, црним и округлим очима. (Њу је после општина морала силом да уда, јер кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ.

Слатка моја тетка, с њеним округлим, благим лицем, паметним и милим очима и устима увек на смех или на плач! Не беше просјака, Циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој,

До ње моја баба, па друге старке, све једна до друге. Па чича Тома, у жутим од шајка чакширама, с благим очима, белим, мало као поднадулим лицем, гласом облим и оштрим, више кроз нос; па чича Масе, Пера, Арса — сви остали.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« Очима ме вила кори: »У тебе су очи, руке, »звезда има зраке, звуке; »ти су звуци, мили друже, »од славуја свецке руже, »реч н

На усти' ноћни зефир, у грудма божји зрак, у струку ломан лепир, у очима облак. Приклонила је главу и клекла над гробом, оросила је траву и цвеће под собом.

ти је та још критика, — и боле нико не написа још; у њојзи само замерити је тај хумор што га одвећ осећа у очима сав читалачки свет. да л' мучно, брале, дело беше то? Па одмарај се, доколан си сад! — Не будите га, смилујте се на њ!

Преврнем лист, преврнем и други, пред очима ми главе пролазе кô лубање коштане мртвачке; сад ево већ „откровенију” ред.

Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике златне кров од храма мирно дрема. У очима слике златне нека мисо ко да сева гледајући испод себе каква ли се слава спрема.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Али ова жена била је Милошу маћија, па га је мрзела, да га није могла очима гледати, а често пута није му дала ни јести. Милош је био волујар, те је вазда Дивоњу чистио, хранио н тимарио.

Ова друга жена није могла очима гледати тога дјетета, а ништа јој није било криво. Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа.

пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати. Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба.

Кад ти тањири зазвекеташе, јела замирисаше, отац занијемио од чуда па не вјерује својим рођеним очима. Кад ти маћеха и њен син спазише испред магарца читав пласт најљепшег сијена, одмах појурише унутра, па кад тамо

Би му криво да му се све сузе завртјеше у очима. Дуго се колебао шта да учини, док се напошљетку не ријеши те посла цару писмо, каза му све шта је и како је, и замоли

Кад се просјак опет стаде правдати и клети се да он о парама нит' зна нити их је очима видио, а јунак се успламће, скочи на њега па га стане тући: — Казуј — вели — ја ћу те сад удавити, одавле жив нећеш

Све је спомињала што барем њих двије нису близу, и често би говорила: Кад би ми нешто њезина дјеца била пред очима, лакше би ми било. Најпослије ти некако она измами од своје старије сестре мало женско дијете.

Ови момак почне од тешке муке стискати зубове, врцати с усницама и зажимати очима, па не могући даље трпити, рече бријачу: — Учини хатор, удри ми врућу воду, и малашно сапуна, јер ја нијесам баш из

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАНОЈЛО: Ваљда гледи колико му нарасло чело од науке. ИСАЈЛО: Не знам шта ради. Тек час га видим гди очима жмири и намигује, час се смеши и мига уснама; час главом клима. МАНОЈЛО: Јамачно узаврила наука, па тражи одушку!

Лепота, то је све што се на рачун узети може. Ви сте у мојим естетическим очима лепи, а о мени — о мени јошт није нико дубитирао. (АНИЦА се укаже на пренџеру).

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

мазимо, сви ти дечаци ми се лагано претварају у средовечне службенике извозно-увозних фирми, па лепо видим рођеним очима како им опада коса, како се дебљају, како хрчу после ручка, како се најљубазније јављају својим шефовима на улици,

Авангарда је пропадала пред мојим рођеним очима! Оно па оно није, па није ишло! После, кад су видели да од онога нема ништа, почеше да говоре против атомске бомбе.

А писце не могу очима да виде! Кад зрело размислим њима би се највише исплатило да од „Три шешира“ направе самопослугу већи је промет!

на шта он спомену, као, неке учитељице које жртвују своју младост, не знам ни ја где; и ту ми се изненада смрачи пред очима. Он да говори о учитељицама? Он?

Пита га после судија, прича госн Суле који је читаву ствар гледао рођеним очима, пита га: „Оптужени, пита, зашто сте бежали у Италију?

— Зашто онда и муве не би изгледале много лепше без крила и ногу, а? Гледао ме је са благом паником у очима: — Јесте ли донели свој дневник? — Наравно! Маман ми је казала да доктору свакако однесем дневник.

стајски апартман прођоше најдивнији примерци крављег рода: кокетне француске краве, белке са сентименталним сјајем у очима стигле из руских степа, хистеричне америчке краве очишћене депилаторима, фламенго-краве које су изгубиле своје бикове

заљуби се у једну сасвим обичну херцеговачку кравицу из околине Гацка, која је имала чак и криве ноге, а о разроким очима да и не говоримо. Бик је одбијао све лепотице које су му доводили.

Имајући свој идеал непрестано пред очима, бик је изводио права чуда, изашавши на глас као чисти сексуални манијак. Чича Мића и готово прича!

По подне га затекох како листа књигу „Брем — животињско царство“ и то одељак са домаћим свињчетом, а у очима му нека чудна крменадласта чежња.

Угледним гошћама биће представљена као кућна помоћница — све због нивоа. Мене посаде за клавир, где колутам очима и присећам се онога глупавог Бајера за леву руку.

“ а маман га гледа у лице, гледа га оним својим огромним зеленим очима и, на часну реч; човече, види се да му начисто верује, фолиранту, јер ко би нормалан с њим могао уопште да живи кад не

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

лебдим опијен: несвестан циља очима листам именик биља. Градино родна, чујеш ли жамор постеље шумне? Лиско ширине, с кадуље Твоје одише камфор.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Како би море горело, кад је оно вода? ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била. О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле. МАРКО: Чудо велико.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ Истом ти мачак срдито скочи, очима креше, варница киша. „Нећемо зеца Огњена вило, хајдмо у царство Великог Миша!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Између две травке, или између мојих прстију пред очима плове барке по води. Изгледа као да је довољно да упутим њима свој дах па да им помогнем да одмичу по тој површини, за

Био је на путу и да ми не да руку, толико га је нешто на њој занимало. Гледао је у њу огромним очима. — Овуда, овуда! Изиђох. — Налазите ли да је ослабио? — Више је постао прозрачан. Брзо ће се поправити.

— Морам свакако да идем. Били смо усправни. Осећао сам скоро чврсте сузе у очима, толико сам се морао силити да не пружим руке и загрлим је уз грдно много пољубаца и речи.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА Рибе су велике на трпези, по крљуштима поља и пропланци и језера у црвеним очима, — зар тако наша земља изгледа питају јунаци на последњој гозби кад рибе остају нетакнуте и говор се њихов више не

по хлебу се човек разликује од звери хлеб је стављен преко планина да се на сунцу пече да покаже своје смеђе чело очима што вире из висина да виде на брзину какво је стање ствари и кажу у касно поподне где је хлеба ту је и човека

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Може! ПРОКА (обраћајући се слици): Пфуј, Мато, срам те било! ВИДА: 'Ајде, бога ти, да не гледамо бар очима ово чудо! ТАНАСИЈЕ: Хајде, дабоме! (Одлазе у своју собу.) САРКА: А да ме пита човек шта ја чекам?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Разумем! — говорио је сав црвен наредник и страшно погледао Тасу, који ситно затрепта очима. Радило се целога дана. А сунце припекло, па јара трепери два метра од земље...

Дуго смо чекали док је стигао до нас. Командир је бледео, црвенео, знојио се, шкргутао зубима и бесно колутао очима на војнике који нису обратили пажњу на своју спрему. А било је много замерака... Каиш на опреми преврнут.

Са лица је избијао зној, и блатњави млазеви су цурили низ образе, наједали кожу, а у очима су људи осећали свраб. Било је најзад и смешно држати мараму стално под носом И бранити се од невине напасти, када ће

Неожењени би гутали речи и зажагреним очима посматрали обично Јанкуља. Прича он, да су га родитељи оженили још у петнаестој години, у осамнаестој остао је већ

Иако је припекло сунце, ледена страва прожима тело. И, пред блиским сударом, артиљерци се окрећу, тражећи очима пешадију. Некако смо сигурнији када су они поред нас. А пешаци се изгубише баш тада, као да у земљу пропадоше.

Разјапљених вилица, леш је био леђима пресамићен преко једне стене и стакленим очима зурио у бесконачност. Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене. Нешто ме смлати и осетих умор.

Командир викну на возаре, те ови размахнуше бичевима. Уситнише коњи ногама и, кривећи вратове, гледаху исколаченим очима црне надувене прилике, али, потерани бичем, опружише вратове и зарише копите у трула, буава тела...

Онда се брзо окрете, наслони се на штит, претварајући се да дрема. — Фирија дракулуј! — мрмљао је Крста колутајући очима, и пође лагано као мачка, гледајући испод ока, не би ли га нашао.

Спустих дурбин, а пред очима ми замагли. Да ли је могуће? — Виде ли?... Они погибоше! — запитах Александра. — Наравно, ако нећеш ти њих, они ће

Али кроз проклетство и уздах, у очима људи се ипак назирао зрачак радости што су бар сачували голи живот... Освета је стигла.

Несрећна животиња, онако уплетена, лежала је немоћно у прашини. Командант је колутао очима. — Наравно, капетане, требало је водити рачуна... обилазити, обилазити што чешће. — Молим вас, ту су водници...

Али глава његова тресну о земљу као бачена клада и животиња је тужно гледала стакластим очима, док су јој ноздрве биле раширене, а слабине се тешко надимале. За једнога командира веће незгоде нема.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Да ли ја то добро чујем! Па овде готово сви доводе децу под морање. Је ли то та српска жудња ва просветом, за »другим очима«, о чему се тако лепо говори у народним пословицама ?... Јаднице !«...

И све то што се пружа пред очима наших до шљака обасјало је румено сунце последњим зрацима свога заласка, прснула је ватрена светлост по том

Та ја сам млада, лепа.... ја морам бити срећна !« И пред њеним очима пролећу сјајне, дивне слике замишљене будућности, она се смеши тим слатким санцима и у исто време чује како јој се

А Гојко се погнуо, па мери очима сваки свој корак. Тек понеки пут скрене око у страну, те више осети но угледа танахну фигуру девојачку уза се.

погледима осети да она стоји иза њега, па одједном прекиде рад и приђе јој, гледајући преда се збуњено, али му још у очима играше она весела ватра, која га грејаше у послу. — Ви, одмор... да.

Љубица погледа за његовим очима, па видевши ко долази, намргоди се и заузе неки одсудан, само њој својствен положај ишчекивања.

гледајући то у збуњена Гојка, који се одједном некако необично најежи, увуче главу у рамена, па нервозно звера очима, час у Љубицу, којој се образи одједном зацрвенеше, као да ће сад из њих крв бризнути.

Шта је то, од чега се плаши, не сме да зна, не сме да мисли о томе, али јој се то извило пред очима, па јој потреса сваки живац.

Деца одговарају : по неко већ схватило добро целу мајсторију и одговара правилно. Љубица све више светли очима. Али по неко устане, па све наопачке...

Ово је све друго... други израз, понашање, тон говора, све, све друго. Она климну главом, нешто промрмља, и више очима но говором показа му место где ће сести.

Стојану заигра обријана и обрасла кратком чекињавом косом брада; он затрепта очима и одједном рукну у плач. — Десет година сам овде, слатки братићу... Немам куд... да умрем овде...

Нећеш са колегиницом да се куцнеш! рече му писар — Заборавих... промрља збуњен Гојко крећући очима живо, као да гледаше где би се могао сакрити После ручка полицајац одседе у разговору још читав час.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Ал’ на води јеленче, Јело ле, добра девојко! Рогом воду мућаше, Јело ле, добра девојко! А очима бистраше, Јело ле, добра девојко! 5.

Домаћине, коледо! господине, коледо! Застасмо те за вечером, Где вечеру ти вечераш, Белим грлом вино пијеш, И очима бисер бројиш, И рукама гајтан плетеш; Додај нама крај гајтана, На чем’ ћемо Бога молит’ За старога за Бадњака, За

И по кући пословачи, Ој додо, ој додо ле! 49. Какав јунак гором језди: Носи сабљу у зубима, Носи кишу у очима — ој додо, ој додоле! СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ 50. За ран’, Павле, за ран’, мили брале!

Мојој мајци родом и племеном, Мојој браћи стасом и узрастом, Мојим секам’ дугијем косама, Мен’ јунаку црнијем очима, — Не узми је, мој по Богу брате! 175. Покрај пута родила јабука: Све бисерје и драго камење.

га срцем севдисала: Очи — вода гледају свакога, Медна уста са сваким говоре, Са недрагим као и са драгим, Над очима капиџије нема, Над устима млада језиџије; Ко мој буде — оженит’ се неће, Чија будем — удати се нећу. 196.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Но само јабланови вити и борови пусти поносити. Поткамиен, у Галицији, 1915. ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном: Али са мога лица падаће

Љубав је пут бескрајан на ком је дозвољено све. Не жалим ни тебе ни себе ја, и смешим се на даљине. Умор ми само у очима сја, и све што иштем од тебе то је: часак‑два тишине, тишине. УСПАВАНКА Кад шума свене остаће над њом звезде румене.

ОЧИ О колико пута кад пред тобом осетим: да желим да оставим за собом моје тужне мисли у очима ти бистрим, невеселим...

ВЕТРИ Не грли цветне пољане мој глас. Никад ме ниси чула још да јечим, никад ме ниси видела да клечим, никад у мојим очима пљуснуо није бегунац талас. Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије. Често зазвони у ноћи, мирисно и меко.

БОЛЕСНИ ПЕСНИК Нисам човек, крв ми је млака само роса далеких румених облака. Развратан колут под очима мојим печат је шума, са болом својим. Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи.

МОЛИТВА Оче наш сенко света седа погурена на дрвеној раги. Са лонцем разбијеним на глави и очима пуним ветрењача плавих.

А шта је мени до тих мраморних двора тучног поноћног сата, што очима слепим одбијати мора, сестри срамној од брата? А шта је мени до велможа у свили, са соколом на руци?

Враницани је био човек огроман, огромних стопала, са лицем римских императора и црним, тужним, очима, кловнова. Он је долазио пијан кући, ујутру, кад бих ја одлазио на предавања, поздравио ме учтиво, али држао читаве

У светлости фењера ја видим те људе како једу хлеб. У очима ми се купе сузе. УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ Пре рата, пре Првог светског рата, на нашег радника, мало је ко, сем

Ишле су на општинску чесму и доносиле воду, обрамницама, љуљајући се, као каријатиде, у струку. Имале су на очима таман вео, као бају плавих шљива, у праху. Имале су весео кикот, који каткад још чујем у сну.

Сва је станица била завијена у црно. А локомотива је стигла са црвеним очима. Сандук Ерцхерцога био је много већи и са много више венаца него сандук његове жене, која је била само обична грофица.

Чини ми се да ми цури у загнојеним очима. Лекари нашег пука вршили су саботажу, већ 1915, тако да је била скоро очигледна.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

— замуца жена дрхћући од страха. — Ку-ку! — одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима. — А шта је то с тобом, куку мене-е! — повика она из гласа, пљеснувши се рукама. — Ку-ку!... Ку-ку!...

С њом често беше дечко један мали С крупним очима, питомим погледом — Чим они дођу, друштво се разгали, Све живне благом веселошћу редом: „Мирјам, како си лепа!...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— Што се туку? — питам. — Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније.

” Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну: — А, па овај овде је добио улогу опозиционара.

Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зраци наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно,

Гледаху рођеним очима својим рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и

— Не знамо! Београд, 1901. године МРТВО МОРЕ Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота.

Хуууу! Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се светле сузе. — Клеард. Учинише му почасно место.

Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се светле сузе. — Децо, — отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу браду мени је

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

и шушка зелено и полу-суво лишће орахово; загледаш се у једну црнкасту пругу, на његовом пепељавом деблу, па идеш очима за њом, до ракаља; одатле пређеш на велику грану, што је ударила чак до водењаче, и међу зеленим ораховим листовима

Стојим у воћњаку и посматрам други, још лепши, још пријатнији рад. Тресу се и купе шљиве. Раширила се пред очима велика, густа, зелена гора, гора од шљива. Дуги, прави, као свећа, редови отегли се у недоглед.

— питају они Љубишу. — Тсс... тек онако... ка' и сваки каплар, — одговара Љубиша и зачкиљи својим малим, зеленим очима. Љубиша је неразвијен и тром, некако се тешко креће, па му сваки посао што га ради изгледа као да га на силу врши.

поче Ђокић. Капетану се допаде одговор, па весело засија очима. — Видим да си јунак, — рече он потом, — него ти пушка није најсигурнија. Послаћу ти ја оздо магацинку. А ти, војниче!

Видиш како је сваки набрао обрве, сева очима и гази љутито, а по набреклим му жилама на руци видиш како је стегао пушку.

« Тога часа спаде му неки велики терет с груди и обузе га свега нека нагла и топла милина. Свану му пред очима. Постаде му сјајан цео свет. Он весело подиже главу и поче да се смеши на људе који пролажаху поред њега.

Један, кудраве црне косе, зажмирио очима, па корача живо од једнога зида до другог и бележи стопама градове које је Џингис-Хан прегазио, описујући гласно

Седе у клупу, отвори књигу и поче да разгледа Византију. Око њега брује и узвикују гласови, пред очима му трепере црна слова, а мисао му отишла далеко — у ВИ век.

Дакле: пао!... ја пао!«... Професор погледа Чичу. — Доста! — рече старац и прозва другога. Пери се замрачи пред очима. Обрте се несвесно и погледа другове, али кад виде њихове зачуђене погледе, обори главу и седе у клупу.

— Читај, учо, нека види овај свет каквих поганаца има међу нама... — вели капетан и прелеће очима преко целог народа, као да се жели уверити: јесу ли и остали таквог мишљења.

Спасоје погледа за његовим очима, па кад виде шта он гледа, врисну: — Шта, ти гледаш у батину! Хоћеш да се бијеш? — па потрча к врљикама, дохвати

Обоје као по команди, појурише к детету које се већ у пола дигло с постеље, па их гледа јадним преплашеним очима... Мајка му пригрли главу, а отац стаде да му љуби ножице.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

(Павки.) Ју, слатка, оно вреди видети, оно се не да речима описати, оно треба очима видети. (Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар...

ПАВКА: Црна девојко, имаш ли ти бога? ДАНИЦА: Зашто? Какво сам зло учинила? ПАВКА: Зар пред очима материним и очевим говориш кроз кључаоницу са туђим човеком, па се то још не стидиш сама да кажеш!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Утеха му је у њему самом, у његовој свести и савести. Пред његовим очима лебде они горе споменути великани, и он се не боји гањања и премештања, не боји се »Сибира« ни у којој форми; бори се,

Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост! И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, — па или тај свет неће и

чешаљ и контрафу Пелагићеву, ону где је намалан онако наслоњен на своју раденичку руку са погледом пуним бола у очима, а пред њим намалане неке букагије како омотавају завијутак хартије на коме пише: »Правда и слобода у оковима«; ако

никако трпео да се тако изобличава ниједно његово млађе, а најмање Гизела за коју се он неуморно трудио и Аргусовим очима пазио да не да повода таким разговорима.

« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио:

— Добро вече — рече Срета кад уђе. — Добро вече — вели ћир Ђорђе, а гледа га чкиљећи очима, а затим одмах похита вратима да види где су кола.

се само смеши, уситнио око учитеља, па од силна и њему још необјашњена задовољства и велике услужности чисто га пита очима; дигао обрве преко чела под косу као да херувику пева, па га чисто видиш како тражи штофа за разговор.

— Ааа, ко вам је оно? — запитаће га Сретен зажмиривши мало. — Ко, учитељу? — Па, ено онај тамо? — па показа очима на једног постаријег човека што сеђаше под храстом, а сељаци око њега стоје па се разговарају нешто.

— вели Срета мислећи ту наравно на политички дремеж и мртвило. — Да је имао боље примере за углед пред очима, био би, наравно, бољи и он! С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека.

ћир Ђорђе столу, рукује се с њим, па седе за сто да се разговара, мотрећи, наравно, у исто време својим живим немирним очима на све стране и контролишући да ли је сваки дошавши гост послужен, а још више да ли је платио онај што одлази.

И дуго после тога дописа, кад год би се срео са Сретом, а они се тек један на другог онако пријатељски насмеше. Очима као да веле: »Знамо се; наши смо!« А Жика ће мрднути главом па запитати: »Има ли, учо, штогод и јопет да потпишем?

А кажњавао га је почешће, јер је Мића почешће долазио у сукоб с кметом, пошто чича Милисав није могао очима да гледа левенте.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Са шеширом на глави, узаним као приближени дланови, Жмирка, очима и наочарима, Као да држи говор сав се укрутио... — Да ми је знати какви су сад његови планови, На коју ли се страну

ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ Гледам, гледам, не верујем својим очима: Једна баба у марами насред Саве скочила. Ја се питам: вид очињи да ли вара ме? Ено жене, насред Саве, ено мараме!

ЦИГА И РАДОЈИЦА Иде један са Уба Наоружан до зуба, Страобална момчина, Са крвљу у очима, Крупан као двојица, Зове се Радојица. У сусрет му стига Цига из Сврљига: „Тебе мучи брига? Па добро ми дошао!

Сиротиња би се врло радо одрекла Сиромашке части и нискога порекла, Па макар никад рођеним очима Не видела Рај нити ногом у њ крочила!

Јер има негде једна мачка, Светла и добра ко играчка, Са очима ко два маслачка, Ах, тако ломна, и слабачка, Чиста ко љубав прва, ђачка... Јер има негде једна мачка...

ШВРЋА То бело куче, што влажним очима теши Тужне животе осталих паса, и људи; Тај нежни псић што се свему смеши, И чуди, чуди, тако бескрајно чуди...

Помало ветра. Улични сат одавно стао: Дани су се од њега некуд измакли! Ноћ је звер дуга три километра, С очима у води, с рукама као Сава и Дунав. С главом у магли. Још негде капље, иза куће.

Кисло је у гори свако дебло, А он је празним, тужним очима Гледао у црно и ниско небо Као у мрског поочима: „На земљи нешто није добро... Воће... Ко ми је воће обро?

” Вукосава Маждрука (баба-Вука) Благодушна ко овца (сорте мерино), Ал с очима ватреним ко у хајдука, Крикну: „Продаје се човек јевтино! Амо, озбиљни купци! Руци-рука!

— Збори, а у очима јој гори фосфор. „Било је то врло, врло давно — Ах, век проведох са прошлошћу! — Почело је нежно и увиђавно, А

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

двадесет и пет година он је крстарио по Атлантском, Тихом и Индиском Океану, по свима његовим областима, имајући пред очима само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је значајну улогу у решењу проблема јегуље; њему је било суђено да

За то време неуморног, истрајног рада, сконцетрисаног ка једноме одређеном циљу који је непрекидно био пред очима истраживача, скупљен је неоцењиви научни материјал који је постепено и поуздано, у току даноноћног рада водио ка циљу

апарату, а у дубини од неколико стотина метара, до које не допиру сунчани зраци, угаси електрична светлост, пред очима се укаже, као у мрачној ноћи без месечине, безброј треперавих, зеленкастих и плавичастих звезда разне величине, али

И то је један врло занимљив призор који се има пред очима кад се присуствује изручивању мреже на палубу брода; хиљаде живих створова гамижу или се преврће на мокром поду брода,

Пред очима се поступно указује чудан призор: безброј треперавих, слабо осветљених, већих или мањих звезда, од којих су неке непокр

тај мах сам, посматрајући призор, зажалио што се ту није нашао какав добар сликар да сними сцену коју смо имали пред очима: индијанце који су, са својим моткама и харпунама, окружили бару, коње који су, ужаснути, скачући по бари, узалудно

Али мало за тим, услед неког квара он се, пред очима оних који су га посматрали са брода, стропошта у море где се подаве и болесник и пилот.

Не можете замислити каква се чудновата и чаробна панорама простире пред вашим очима кад, лагано се померајући, пролазите поред прастарог скелета великог негдашњег једрењака, покривеног најразноврснијим

великим енглеским и америчким варошима, биле су препуне посетилаца изненађених и зачараних оним што су имали пред очима. Али је Виљемсон одлучио, да у томе иде даље.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Да их бацим свуда, и на вјеки века! По пределу мрачном, сјајном, топлом, ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном!

Ја бих да исцрпем дане мога века Напречац, у крају топлом, или ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном!

Сатрвен и сможден, у очима страва — Разјапљена уста, али грло неми — Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!

Но мисао моја није тако бела, — У мени се буди опет чежња стара, И, шапћући тајно, ко вечерња врела, Пред очима мојим старе слике ствара.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

кâ малопред што гордо иђаше, страшном мишљу прсих надутијех, кроз дивјачне тмуше азијатске, гутајућ их ватреним очима; кâ малопред што гордо иђаше к светом гробу бесмртног живота, презирући људско ништавило и плетење безумне скупштине.

Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири! Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе;

О хурије, очих плаветнијех, те мислите са мном вјековати, ђê та сјенка, што је дићи може да ми стане пред вашим очима?

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде преб

пред очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га видиш

Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе скачу саме на очима и захучи земља од кукања! ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит дивно; ема хоћу нешто

Она збори да ће све казати; и кажује, Бог је посјекао, кâ да човјек све очима гледа. ИЗЛАЗИ ПРОРОЧИЦА И ВЈЕШТИЦА. КНЕЗ ЈАНКО Кажуј, бабо, јеси ли вјештица! БАБА Јесам, кнеже, није фајде крити.

СЕРДАР ИВАН Ти нијеси слијеп, игумане, кад си тако мудар и паметан. Будале су с очима слијепе, које виде, а залуду виде; требају им за просте потребе кâ осталој исто животини.

СЕРДАР ВУКОТА А мислиш ли, сердаре његушки, да би био овакви с очима? Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику.

Драшка и Вукоту и два Вука од села Трњинах, Марковића и Томановића, а кликује и живе и мртве — види страшну уру пред очима! Нама жива срца попуцаше, потрчасмо кули Радуновој, око ње се покласмо с Турцима.

код бијеле куле олова ми токе изломише, а у раздвој боја крвавога, најпотоња која пуче турска — џефердара држах пред очима — престриже га, остала му пуста, (плаче) по ремику, кâ да трска бјеше!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

баш мора да излази у чаршију, пре изласка прво морао ићи на огледало, да се огледа и види да му се случајно по лицу и очима што не познаје. А међутим толико је имало да се чује, види и прича!

мање се бојале да ће то Софка, онако мала, разумети, а камо ли упамтити; или, што је и сама, кад је одрасла, својим очима видела. Већ за прамбабу јој, за чувену Цону, не само по вароши, него и по околним варошима знало се и причало.

Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега. Ко зна чега? Да ли нечега непрежаљеног и ненађеног?

И када је Тоне дошао да то све каже Софкиној матери, она, по његовом лицу, изразу и трептању очима, видела колико је он при томе украо, награбио се. И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге!

толико свежа колико бела, нешто мало дуга, омекшала, кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало уским очима, увек врелим јагодицама и стиснутим танким устима, тек при крајевима влажним и страсним.

Сељаци немо, изненађено се дигоше. Почеше да јој прилазе руци, али она не даде. И са истим осмехом, са очима мало затвореним од задовољства, у лакованим ципелама, закопчаним на копче, с високим потпетицама, које су јој добро

— Жива била, кћери! — ослови је. И пођоше сви кући са свећама. Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу, која сада, овако намештена, некако друкчије, веселије изгледа, крупно и четвртасто оцртава се у |

Коњ алат, дуга репа чак до копита, дуга врата и лепе четвртасте главе, са паметним очима, одморан, осећајући на себи свога газду, како на њему слободно и стегнуто седи, ситно, весело је грабио и промицао.

посрну, да јој се руке дотакоше пода, брзо се исправи и поче, устрашена, а никако не верујући све то, као у грозници, очима да тражи матер. Али, она је већ била отишла тамо, у собу, и наслоњена на прозор, тихо је, тихо плакала и грцала.

Он никада више у њеним очима неће бити онај њен велики татица, ефенди Митица, и зато никада већ неће смети да је погледа, још мање са њом да се

што га је дотле гонила, да се толико пред њом понизи и сав открије у свој својој наготи и тиме изгуби у њеним очима све што је имао и брижљиво чувао. Софка поче осећати јак, тежак бол. Чисто се покаја.

И онда, колика би порасла, колика би постала велика у очима свих! И тада би јој и сам њен сопствени бол и јад, украшен овим пожртвовањем, сигурно био лакши, блажи, и слађе би га

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ВРЕМЕ Ја видим, ти си најлепше јединство Свих мојих снова од њиног постања; На лицу твоме још сија детињство, У очима један сетан зрак сазнања.

Гле! очима им трепти роса немо... ЊЕН ОДЛАЗАК Оставила си дух прошлих времéна У одајама својим оног дана, Кад су те немо од

Залуд! Ја нисам способан за таке Високе, дуге апстракције више; У срцу мом је тама једне раке, Очима мојим пустиња без кише.

Опружене, неме, у суром шињелу, Под ранама које сажижу и пеку, У праху и крви, с клонулошћу благом, Са очима мутним, без суза што теку, Доносе их тужно завичају драгом.

ти си увек, мила жено, бдела Бурном ноћи и кад дан злокобан сване, Отмена, умна, и часна и смела, Над домом нашим очима дијане.

Зачела га жудња неразумна, плаха Моћног освајача, и љубав што вара, Племенита жртва властелинке младе Са очима пуним звезданога праха, С душом пуном снова што прођу к’о пара И са срцем које остављају наде.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Својим крупним грахорастим очима гледаше расијано; видило се да се нешто дубоко замислио. Док тако стајаше, нико не спусти очију с њега.

Старац (по сјединама, а ни по чем другом) трену очима, па опет викну као и попријед: „А ха! дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше.

Ваљда су стари знанци, они двојица! Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан. Фала Богу, кога гледа по томе пустоме снијегу?

Ако си икад замишљао величину људску у највишој простоти и смјерности, ето ти је сада пред душевним очима. Дјела Његова повиједају славу и светост живота Његова; име Му, којијем се још за живота његова, кунијаху Црногорци,

Дјевојка ступаше такођер на се, увијек раширенијех руку, јечећи као рањено лане. Он прелети очима около, по дуварима, као да тражаше оружја.

Он је, јадник, бјежао што га икад ноге носаху, бијеле и крваве пјене излажаху му на уста. Пут пред очима му бијаше непрегледан; камење све то оштрије газио је... Већ бјеше малаксао; заљуља се да падне...

“ Да га је ко боље пазио, опазио би како се Јанко мало збунио, то му се видјело на очима, но људи преметнуше говор на друго.

„Зар то би гроф Павле! Тај страшни вјештац што никада у цркву не иде, о коме се свашта причало — како очима може устријељити и марвинче и човјека, како нико му никада није видио дима из димњака но га храни ђаво итд.

Не мога. дијете плану, па ће брату: „Удри ти мене слободно по глави, по трбуху, по очима ако ћеш — ти мене, а ја ћу тебе само бости! Удри!

Простота се боји само онога што глибавим земним очима гледи, а душевне су јој слијепе. Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи?

“ викну ђакон. Наста опет тишина. „Даље — шта би?“ рече Владика строго. „Мени се срмче пред очима, Господару, али се сјетих ухваћене вјере и твојијех страшнијех ријечи, па се савладах.

На лицу његовијех браственика виђаше се да живо прате његово причање. Сваки се запио као да очима гледа догађај; срџба, у једнакој мјери и на исти начин, како је момак низао потанкости, одбијаше на њиховим мрким

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

). Стиховане, махом десетерачке пословице срећемо као творевине које су посебне појаве (На очима капиџије нема; Лете данци као санци, / А годишта као ништа; Од живота и где и шта, / А од смрти никад ништа), или као

Најбројније су загонетке: о детету, о очима, о прстима, о хлебу, о јајету, о луку, о ораху, о игли, о чунку за ткање, о ситу, о сврдлу, о пушци, о звону, о лађи,

Трчи као овца на солило. Ћути као риба. Ћути у добру као буба на дудову листу. Умиљава се кô мачка. Ушкиљио очима као лисица на кокош. Хукће као јејина. Цепти као риба на просуљи. Цичи као змија у процепу. Црн као гавран.

Не би оћутио, да му сто узлова на језику свежеш. Не би га пољубио ни кроз девет поњава. Не вјерује ни својим очима. Нема на њему ваљане ни длаке. Нема ни две вијуге у глави. Нема памети ни колико паче. Нема четврте даске у глави.

— Ко нема у глави, има у ногама. — Празан клас се у вис диже, а пун к земљи савија. — Боље слеп очима, него слеп памећу. — Тешко томе ко за туђом памети иде. — С киме се памет не роди, с њиме не умире.

— Реци бобу: боб, а попу: поп! — Много ашова треба док се истина сахрани. — Боље је вјеровати својим очима, него туђим ријечима. — Говори истину, макар ни дан не живио. — Истину тражи, правицу уважи.

Ћор-бег сјаши, Мустај-бег узјаши, Док дорату гриве отпадоше. Удовици, нане, магла пред очима, А дивојци, нане, сјајна мисечина. У Турчина и у змије љуте, У њих никад тврде вјере нема.

— Од туђе муке. 4 Питао син оца: — Каквом је сиромаху најдушевније дати? — Ономе што очима гледа, а устима не пита. 5 Питали старца стогодишњака: — Како му је било у толиком животу?

очи као сито, зуби као срп, главом га уплашише, очима га испише, зубима га изедоше. Пишти Петар од земље до неба. Зачу га божја мајка, неумитна Богородица, па пита: „Што

(Слеспи миш) 145 — Један вечера, двојица свијетле, четворица дворе, а хиљада игра? (Коњ — кад зобље те очима гледа, на ногама стоји, а репом маше) 146 — Маказе имам, — кројач нисам; у води живим, — риба нисам; оклоп имам, —

(Ево Крцун, ставио руку десну на оружје, лијевом глади свој брк, а по народу мрко преваљује очима, па ће рећи): — Ви знате, браћо, мене и моје јунаштво, али ћу вам приповједити нека која може бити нијесте чули:

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Али враг који вазда о злу настоји, потакне ову маћеху да није могла своју пасторку колико крв на очима виђети, и много би је пута шћела убити или ђе обестрвити да је од свога мужа смјела.

34. МАЋЕХА И ПАСТОРКА. Била једна девојка која је имала маћију, па маћија на њу мрзила да је очима не види за то што је она била лепша од маћијине кћери коју је довела.

” Кад жена чује шта је од њене кћери, она почне човеку говорити: „Ја човече не могу твоје кћери очима гледати, већ хајде да ми њих обоје убијемо, ако не ћеш, ја ћу сад скочити у бунар.” „Па скочи!

је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору, у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну.“ Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије.

крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЈАГОДА: Види се лудило, ненормалан! Да сте му само очи видели! Ко да ме гледа варницама, а не очима! ЦМИЉА: И шта би? ЈАГОДА: Свашта, да не би света и милиције! Оћу да вичем, да бежим, али се пресекла!

ИКОНИЈА: Натруни дувана! Уво му крвари, расечено, виси! Сасвим у фронцлама! ЦМИЉА: Ја то не могу да гледам очима! АНЂЕЛКО: Мало је фалило да му избију око! Плаво ко индиго! Ко га је само вако животињски...

Него, брате, друкчије гледаш на ствари! Оћу да кажем, другим очима. ВИЛОТИЈЕВИЋ: Ја не поричем да сам доживео несрећу...

Цмиљо, шта је с том комовицом? СТАВРА: Шта све овај несретник неће видети! Није му сад лако са таквим очима! ВИЛОТИЈЕВИЋ (Враћа се за сто. Говори с паузама, у које су смештене замишљене реплике невидљивих војника.

ИКОНИЈА: Научило то да људе обрлаћује, па више верујеш њему, него и својим рођеним очима! (Уморна, уплакана, неуредна, држећи у руци џемпер који се вуче по поду, улази Јагода.) ЦМИЉА: А, ево наше удаваче!

Ако нам је педесет година требало довде, требаће нам и педесет натраг! МАНОЈЛО: Све ми се зацрнело пред очима! ТАНАСКО: Ма каки зацрнело, погледај како сија!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

удовица НАЦА, сестричина Маријина СТОЈНА, чивчика НАЗА, стара Циганка, врачара ЗУЛФА, млада Циганка, с Васкиним очима ЈЕДАН ДЕЧКО ЦИГАНИ, СВИРАЧИ: варошки (с ћеманима) и сеоски (зурлаши, бубњари) ДЕЦА, СЛУГЕ, ПРИЈАТЕЉИ Догађа се у

И тако, забради је и само те очи да јој се виде, тако целе ноћи седи спроћу њега. Она, та Циганка са Васкиним очима и врачара што му сваку ноћ баје и гата на кост. Тако целе ноћи. И још једнако само љуту ракију, Љуту, љуту.

да пожуримо! ТОМА (Стојни, оштро): Чуј. Да нас сакријеш доле код себе. Ту Циганку с очима Васкиним и гатару ми ћемо да пребацимо преко границе, далеко, да се не врате више. Ништа друго, не бој се.

али, ево где си и ти (куцка ноктом на једном месту). ЈОВЧА (се стреса, хтео би да не гледа, устрепти очима, зажмури, опет прогледа оштро). НАЗА Ево, ту, између њих... и — не даваш... пречиш... ЈОВЧА (се хвата за главу).

ЈОВЧА (са неисказаним напором да се насмеје, са сузама у очима, с болом у устима, кркља срећан, гледајући у њу): А... а... а...

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Правду и истину радићу всегда пред очима имати. Наука и познање људи није нити малена нити мало потребна ствар чловеку на свету; о овом послу може се рећи

Накратко, они су сви били пред мојим очима слаби, грешни и плотски људи, који све своје блаженство на[х]оде у чашам испијању; уздишући жалио сам њихове душе као

хотео је милостиви творац учинити и неко награжденије чловеку и жени, давши њима велико и неисказано наслажденије, у очима, | у прсима, у грљењу, у љубљенију и у сваком наслажденију, које у чистом и светом брачном сојузу уживају; коју радост

Зато имајте бога всегда пред очима, уклоњајте се зла друштва и чувајте се зли[х] обичаја; радите, да наука ваша на славу божју и на ползу отечества буде.

окрене се у итошти да не попрска астал, пак ти прсне с[а] свим вином из уста на Маленицу и свега ти га по устма, по очима, по образу и по [х]аљина попрска. Дајем мислити какав се ту калабалук, вика и смеј учинио.

За свима изишао сам најпосле, пак сам га пратио очима док год није ушао у свој двор. | Ја сам отишао у дућан мој, узео сам катихисис да што читам.

Казивао сам му и с таким усердијем, као да сам био, бог зна какво, сокровиште нашао, заклињући га са сузамˊ у очима да ми дâ савет како би[х] ја могао колико пре у оне блажене горе доћи, гди се човек може попустињичити.

време свак своју великолепну, са сви пролетњи, летњи и богати јесењи дарови надичену и преукрашену главу показивати и очима свију пре[д]стављати. Холм од холма лепши и дичнији, а сви заједно неисказане красоте и дивоте.

Жива и дејствитељна књига, из које у свако доба, сваки час и свако тренуће ока, к очима, к ушима, к свим чувствам, а навластито к срцу нашем, бог говори: небо с[а] сунцем, месецом и звездама; земља са свим

Ја сам све то онда веровао, и ко би се најмање шго противрећи усудио, био би пред мојим очима јеретикос и хулитељ. Оваку пространу и широку веру имајући, нисам ли ја могао по свакој правици чудотворенија дар

” Ја: „Све ја то знам, брате | Зилотије, и све то што кажеш очима мојима сам гледао на калавритском и триполицком пазару у Мореји.

дијакона, здраву момчину, углађену, с дугим перчином, који му сва леђа покриваше, и с таковим слободним и бестидним очима, не као да џебрачи, него баш као да нешто дели и раздаје.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Таа-ко! А ти ме, мали, изуј! Осињача допаде и ижљуби обје руке дјеверу. За њом приступи Кушмељ. Обоје заводњело очима. Она се обрне ка слузи, па хтједе и њега у руку цјеливати. — Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи!

— вели Шунда. — Ах, Исусе! Исусе! — уздахну дујо и стропошта се на столицу, пак диже обрве, ваљајући очима с једнога на другог. Стипан стаде иза њега, а Кушмељ и Бакоња прислонише се уза кревет.

“ Бакоња стојаше иза фратра. Слушао је он много и много причати о свему што му сад бијаше пред очима, али је све кудикамо друкчије неголи што је он замишљао! Ето вода кркља и као да у хиљаду лонаца ври купус.

Бакоња се примаче вратима и видје она два ђакона пред налоњом: један чати, други прати очима. Послије њеколико, онај други поче да чати, а први да гледа, док гвардијан не забобоњи њешто, нашто се ђакони

њеки коштуњав и наполак голи светац, клечи у ваздуху, високо поврх једне гомиле људи, а раширио руке и заковрнуо очима. Предавање обично почиње гвардијан са ђаконима. То је трајало само њеколико минута.

ајдемо. Ајдемо-те да се сврши шта је триба! Стипан, који одавно имађаше зуб на фра-Срдара, излазећи, простријеља га очима, па рече опрхо: — Лако се искалити на нејачем и на млађем, али није право, а, крижа ми...

Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале. — Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. — Јено га тамо у запећку. Он је заспâ има и дви уре. А-ну, прикините говор, па ћете чути као рче! — вели Шкељо.

— Пиј, пиј, колико год мош! — виче му Лис. Након двадесет гутљаја, Букар предуши ваљајући очима. — Још, још! — вичу ђаци, иако осталијема то не бјеше мило.

Кулаш прињуши зоб, пак поче ваљати очима од једнога до другога. Слуге, мислећи да је већ згода, повукоше коноп за крајеве, али коњ уграби прије, те се пропе

Букар не пусти, него скрати оглав, па ни стопе да заостане, те се није могло знати ко је бржи. — Може ли се ово очима вировати?! — рече, крстећи се, Срдар. — Је ли ово сметени Букар? Је ли човик, или пас?

Погледа свуда око себе, и учини му се да су брдељци и стабла и кукови, и све ствари што му бјеху пред очима њекако као замишљене и озбиљне, као да сва природа осјећаше е је настао часни пост, доба кајања и великих и тешких

“ — Зато што нису имали своји, шјор!... Другови се малко смијаху, а Бакоња, блијед, простријеља их очима и стаде да их грди: — И ви сте слуге светога Вране!... И ви сте поштени кршћани!... — Полако, ти мали!

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Она ми очима измери снагу и виде да сам крупан и здрав, па јој не беше право. А само после неколико дана закључи жена да ми је

А шта сада? — зањиха главом. Помрачина обави све путеве и сва путовања у њему. Црне шуме налећу на њега, у очима трну и опет се пале ретки и болешљиви механски фењери, по њему се заносе скеле, претоварене и шкрипаве, све обале

Тај смех сада разбијено одјекује у њој. Суровим и крупним очима гњечи гуњ, куштраву косу што прелази преко гајтана, чакшире, кратке и наборане, мокру гомилицу старе одеће...

Мислиш, неће да дође? Аћим очима пита Мијата и стоји пред њим замишљен, бојећи се да слуга не потврди оно у шта и сам мора да верује.

Тамо, у Паланци, озбиљно и ћутке би пружио Вукашину руку да је пољуби, пажљиво га мерио очима, проверавао и, сваки пут друкчије, у себи закључивао.

Аћим ћути и гледа у колена. Нема црвених вунених рукавица, и очима топлих. Није спреман за пут. Гледа по столу и миндерлуку. Да је Симка ту, грдио би је. — Нека чека!

Можда ови нешто знају? Аћим пређе очима по Симки и Ђорђу. У Симкиним крупним зеницама пламсају две мале свеће. Слутња му се згусну у страх.

Па зашто ми одмах ниси рекао? хтеде да каже, кајући се за љутњу према Вукашину, али у његовим очима као да нешто друго види. — А ако ја нећу? — рече. — Ја имам право то да захтевам. Уосталом, сутра путујем. Служба...

Зато је последњих дана и синоћ... Нека само што пре буде. — Жене напоље! — Милунку и Симку пратио је очима Док за њима не лупише врата, а онда седе на своје место за ниском софром претрпаном јелом.

— Дан је за озбиљне разговоре. Боле сутра — проговори Ђорђе, одједном уплашен оним што ће Вукашин рећи. Моли их очима. — Причај! — изазива Аћим. — Ја се женим — посумња да су чули, чега се стидим? па понови гласније: — Женим се!

Видиш ли? Види ме... У мрклини, под ниском таваницом подрума, Николи су уста пуна пенушавог шапутања, очима се привиђа Симкина млечна нагота, њене босе и пуне ноге додирују Му руке, увлаче се под покривач, и изнад самог чела

Више никад да не чује то одвратно хркање, тешка, наднесе се над њега, мора, а не може од задаха вина, од бола у очима, од крви што је одједном стала, и руке се с гађењем тргоше и клонуло падоше низ бедра.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова. С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао. »Да браћа ово виде? Трам-тарам! Да се и они мало провеселе!

« девојчица уздахну и заклони брата иза својих леђа, а чичак удари у њу. Је ли могуће? Ђаволак сопственим очима није могао да поверује кад виде како се чичак, налетевши на грбавицу, преобрати у ружу. Јој, јој!

— Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле. Али нас и децу и те како чује!

Чак ни у сну није престајала да јеца: — Не лажем. Видела сам их. Својим очима видела сам Татагину децу! Жена даде знак мужу да оде и провери. Овај позва суседа и пође Татагиној кући.

Она подиже увис своје сребрнасто лишце с угашеним очима, а дечаку прође кроз главу: »Зар она не зна да је поток који протиче кроз пећину лековит?« — Умиј се водом из потока!

Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети? Летели су за њим да се изблиза увере, али он је и најбржим летачима измицао

— Ако је тачно да је њихова свирка лек, ми их морамо наћи! — тужили су се на болове у ногама и очима, распитујући се за место на које дечаци најрадије одлазе, док се један рибар не превари, па рече за бор на обали мора.

Шта су то богаташи? Луди с рукама јачим од таласа? Очима продорнијим од сечива? Једва је могао да дође к себи од чуда чувши да су то луди као и сви остали. Моћ им .

»Да се то није сунчана зрака у дечака претворила?« — питао се посматрајући дечаков лагани ход. Али откуда му у очима поглед виле? Отац задрхта опазивши на дечаковом лицу сјај који је вила имала на своме, но убрзо одбаци своју зебњу.

— Је ли то принц или привиђење? — Златокоса га је гледала не верујући сопственим очима. — Да ти помогнеш? — приђе му ближе. — Како хоћеш!

Од тога часа они су заједно градили кућу, заједно садили воћњак, све док једнога дана принц не угледа сузе у жениним очима. — Жалиш ли за дворцем? — упита је. — За хаљинама у дворцу? Жена одречно одмахну главом. — За сином жалим! — рече.

На крилима су имали вилин знак. Наједном, све је постало свечаније и тише. Суздржана даха посматрали су их рибари, очима пуним среће пратили мали острвљани, али дечаци из града потрчали су да их ухвате. — Не дирајте их!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Узун је завидео камилама које су дизале прашину и гледале, непроницљивим очима, у небо које је те зиме својим знамењем изазивало страх, нарочито после помрачења сунца, крајем јануара 1804. године.

Затим пробуди Петра и каже му да је време смени. Из гледа тако уморан и, у расањеним Петровим очима, тако спарушен, без снаге, да Петар скаче, нуди хлеб и со, сир и препеченицу. Стојан мора да се одмори, да одмах заспи.

У тај мах, Рига је подигао главу, имао је мали осмех око усана и у очима и кнез је, згранут, схватио да његов секретар следи не само текст који му он диктира него и мисао коју му скрива.

Наилазило је време узбуђења у којима ће овај дивни чудак, коме је ноћ већ у очима, играти своју игру инсекта у нападу. Хоће ли остати паук или ће постати мува?

Та прикривана опакост давала је Милошевим очима чудноват, жут сјај од којег се Љубица стресала иако није могла да му се одупре.

Понекад јој се чинило да у томе успева, најчешће је знала да не успева никако. Није јој сметало што је једино у очима странаца Господарева жена, док је у очима свих других само Кнегиња; све чешће, била је Господару и сарадник.

Није јој сметало што је једино у очима странаца Господарева жена, док је у очима свих других само Кнегиња; све чешће, била је Господару и сарадник.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна дима, Дркће, стрепи стар Лем-Едим, Мутно му је пред очима. „Ох, Шерифо, - џанум Ато, Ох, Зулејко, танка паса, Ај, Заремо, сухо злато Сећаш ли се оних часа!

Преврнем лист, преврнем и други: Пред очима ми главе пролазе, К'о лубање коштане мртвачке. Сад ево већ „откровенију“ ред.

Да их бацим свуда и на вјеки вјека! По пределу мрачном, сјајном, топлом, ледном, И с очима пуним планина и река, Да проживим живот у тренутку једном!

Ја бих да исцрпем дане мога века На пречац! у крају топлом, сјајном, ледном, И с очима пуним планина и река Да проживим живот у тренутку једном! М.

у дубокој ноћи, Што гледа за Степом где промиче степа, Без наде, без даха, без воље, без моћи, Сатрвен и сможден, у очима страва Разјапљена уста, али грло неми Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! ...

Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа преласна. С очима славуја што у мраку куња Ти ходиш са душом малокрвног чеда, Укочена, смешна, - док се порок шуња И негрљен стас ти са

Не знају дражи са животом новим Љубави наше неумрле знак. ... Гле, очима им трепти роса немо... С. Пандуровић ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

цвијетне плетући, бисерном их росом насипљући при игрању свјетлокосих зв'јездах, - да дичнија на јутро изиде пред очима свога владаоца - на сва моја жарка љубопитства смијехом ми одговара њеним.

Ја од тебе јоште много иштем: да поставиш у пламтеће врсте, пред очима Српства и Славјанства, Обилића, Ђорђа и Душана, и јошт кога српскога хероја; да прогрмиш хулом страховитом на

У ноћ, страшном буром разјечану, сину мени зрака пред очима и глас зачух кано глас ангела: „Ја сам душе твоје помрачене зрака сјајна огња бесмртнога: мном се сјећаш шта си

Попа, Васко - КОРА

своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„Из Саиса дођох у Мемфис, прастару престоницу Египта. Ту видех унезвереним очима велики храм бога Птаха, а поред саме вароши сагледах, не верујући скоро својим очима, вечне пирамиде и сфингу.

Ту видех унезвереним очима велики храм бога Птаха, а поред саме вароши сагледах, не верујући скоро својим очима, вечне пирамиде и сфингу. Као какви брегови уздижу се оне из равнице у вис, а стоје онде преко две хиљаде година“.

„Шта тртљаш ту којекакве будалаштине?“, развика се Грилус. „Море немирно? - Лажеш колико си дуг! - Ја сам својим очима видео да је море било глатко као огледало кад сам ноћас...“ Он ућута.

Био је способан да говори само рукама и очима. Зато затресе косу и подиже десницу свечано у вис. Но ти гестови допадоше се мајмуну, те и он затресе своју гриву и

То мораш и ти, синко, да чиниш, ако желиш да постанеш филозоф. Посматрај својим очима све што се у природи дешава и размишљај својом властитом главом како да растумачиш, сликама и разумним расуђивањем, то

Платон беше висока раста, широких плећа и чела, па је, својим великим очима, бујном косом и брадом, личио на велику Зевсову статуу коју је Фидија некад извајао за Олимпију.

у очинском дому од својих учитеља, исприча му како је био у Абдери код Демокрита и како га је овај упутио да властитим очима посматра и проучава природне појаве. Платон се насмеши. „Да, кад бисмо својим очима смели веровати!“ „Како то?

Платон се насмеши. „Да, кад бисмо својим очима смели веровати!“ „Како то?“, запита Аристотелес. „Све што видимо својим очима и распознајемо осталим чулима, то су

„Да, кад бисмо својим очима смели веровати!“ „Како то?“, запита Аристотелес. „Све што видимо својим очима и распознајемо осталим чулима, то су само слике, слике варљиве“.

Он му зловољно окрете леђа, али црвена квадратна мрља играше непрестано пред његовим очима кудгод би их упирао. Осврте се, тражећи помоћ, по дворани и дозва к себи, чим их спази на улазу у дворану, оба

Наш јадни астроном би поново избачен из колосека свог предавања и ухвати се руком за чело. Пред његовим очима засветлуцаше безбројне звезде, колико их, при својим посматрањима неба, никад дотле не виде.

Он ми се - то морам поштено признати - често јадао како никада у свом животу није био те среће да својим властитим очима види потпуно помрачење Сунца. То је лако разумљиво!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Али молим те реци, климни само главом. (Говорио сам брзо.) И да је она климнула главом или да сам у њеним очима само назрео жељицу да се увери у моју намеру, ја бих, осећао сам добро, за трен ока, лежао искрвављен, сав размрскан

чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима одједанпут постале чаробне палате.

приђох опрезно прозорчету Николине земунице и угледах га опруженог на пољском кревету, покривеног шињелом, са капом на очима. Наједном он се грчевито прући, крикну, пробуди и звераше, али ме не спази.

Највећи број изгинуо је или помро. Пред мојим очима пролазе један по један... Заглéдам свакога. Сваки посебице имао је пре рата свој циљ.

несташних врабаца, чија неуморна и страсна препирка, уз прве сунчане зраке, узбуђује и позива на игру дете, а оно на очима осећа сунце и уверено у лепоту дана ипак пита: „Какво је време, мамо?

Тако сам је оставио и од тада пред очима увек имао њену слику из тога времена. Али данас, кад знам да је онај црвић што је онда умео само да гледа, да се миче

Никад кукавичлук, у мојим очима, није био пониженији и мекуштво одвратније, никад дотле моје презирање за сваки млитав живот, који не познаје борбе и

Ја пустих руку на раме Николино, јер он не беше спазио кад сам ушао. Он се окрете, погледа ме мутним, изнуреним очима, познаде ме, па устаде и загрли ме, али је био изненађен.

— Ја те, Бога ми, не познајем. — Побратиме — одговори ми он примичући столицу и гледајући ме грозничаво ужагреним очима — не познајеш ме? А откуд би ме и могао познати? Па и ја више себе не познајем.

као чибук, истегнута лица, у црном излизаном капуту са кратким рукавима, са густим црним маљама по рукама, превртао је очима и кревељио се.

Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима. Приметио сам како ме Цигани посматрају, и њихове беле, велике као јаје, беоњаче скакале су по црном лицу, час по

у пљачки, кренуо се раније и пре свих стигао на “Парлог“, где затече попа неког, из оближњег села, како с догледом на очима и попадијом на крилу посматра борбу што се водила на неким даљим положајима око Гучева.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Имам осјећај да бих без те њене прћије био прошао кроз живот зазиданих ушију и с непробојном опном на очима. Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости.

Био је поморац — млад, веома лијеп плав човјек с одразом тужне лежерности у свијетлим очима. С оним једва примјетним благим осмијехом безбрижности у коме као да се већ наговијешта да ће та безбрижност некад

А та њена кротка пријазност није ју унижавала, већ, напротив, уздизала у свачијим очима. И бака ју је јако вољела, чинило ми се чак више, или бар топлије, него своје властите двије кћери.

— О! Данас је Либурниа уранила читав четврт сата! — ускликнуо би с догледом на очима. Или, петком, на проласку теретне пруге за Левант: — Што је Најада утонула! Ала је крцата!

Или, петком, на проласку теретне пруге за Левант: — Што је Најада утонула! Ала је крцата! Дуго је држао доглед на очима и ваљда у мислима путовао са својим лађама — Ливерпоол—Qуебец 7 дана, Марсеилле —Батавиа 22 дана, Хамбург—Сан

Видио сам јасно пред очима до у танчине те сликарије са фантастичним птицама и гирландама воћа и цвијећа, а у средини глоријет на класичном

Једина њихова добра и уважења достојна страна у мојим очима била је та што су неуморно продуцирали оне плавичасте облаке опалских прелива који су њихали под плафоном слутњу

— Има... једнога Бућка! Бистар дјетињи смијех као сребрно звонце. На бабиним сјетним очима одбљеснуо се златасти одраз осмјеха с њених уста.

Једном њезином ријечју, Бућко је био створен. Стајао је ту, пред нашим очима, жив и уобличен. Видио сам му широку, неправилну главу, коју су правили још широм његови просиједи солупи, смијешни и

Они xоће да све спознају опипом — прсти тих слијепаца са широко отвореним очима — и да из сваке мртве ствари избаве њен живи глас.

У једном дворишту Егидио је спазио на балатури танку црномањасту дјевојку са живим црним очима. (А није ни слутио како ће се нагло раздебљати и како ће те црне очи с годинама постати зле.

Дуго сам је пратио очима, притајен иза жалузија. И опраштао сам јој и Аничину крештаву неотмјеност, и Ђорданове мисе, и Аждрубалова

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Срећно да Бог да! — рече поп, па га затим упути да узме црквени барјак. Ђурица иђаше очима за Сретеном, док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата

Спопала га нека дрхтавица, па се само мења у лицу и ћути као заливен. Мајка му, напротив, стреља очима и по десети пут погледа писара, као да би хтела загледати му у душу и видети шта мисли овога тренутка.

— помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô... Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !

Она му је непрестано стајала пред очима као нека црна тачкица у даљини, којом се он само забављао, али ето, сад му се »тачкица « приближи муњевитом брзином и,

— Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. Пантовац га пресече очима, те он ућута. Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. — Доста је било чекања, треба да се ради.

Некаква суморна тежина, некакав изненадни бол наиђе му на срце, од кога му задрхта цело тело, а пред очима се ухвати, наиђе нека магла, од које се ништа не види око себе... У глави му наступи неко болно бунило, занос...

— Ништа. Оно ти је нека бабетина. Да га нисам очима изјурио из заседе, не би смео ни изићи на пут. — И ту му потанко исприча цео догађај, тврдећи да од Ђурице не може

Ђурица разумеде шта се ради. Пође му нека љутина уз груди, а пред очима му опет заигра она злокобна измаглица. Докопа пушку и, као холуј, испаде пред запис. — Шта то радите!

— Из среза, велиш ? Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти, која је прикована на судници. — Шта зар има?

— Како ти кажеш... — прошапта она и погледа га мило, својим великим и сјајним очима. Неко неодољиво, страсно и грозничаво осећање обузе их обоје, заиграше им млада срца, испуњена неизмерном слашћу и

пута, док не плану и осветли необично лице послушниково, који, са својим дугом и разбарушеном косом, сањивим надувеним очима, дугом и уском расом, изгледаше као страшило.

Кум и старојко домишљаху се да ли да и они пођу за младенцима; погледаше на ђака, али овај се скаменио, па само трепље очима, а они, видевши да младенци иду, пођоше и сами за њима. »Шта ово ја чиним ?« — помисли Ђурица. »Венчање...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Да сакате јабуке, боже! То чудо још није својим очима видио. Под њом забоден штап, један дрвен, други гвозден. Онда рече лија: — Ено, побратиме, види, под оном јабуком је

тако ми свега на свијету, ако се и туј превариш, ради што год знаш, а ја ћу отићи бестрага, да ме нигдар више својим очима видјети нећеш. Он узјаши на њу, и обоје крену даље.

Ова друга жена није могла очима гледати тога дјетета, а ништа јој није било криво. Али кад се у некога усели зло, онда ту не помаже ништа.

пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати. Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба.

Дуго се преговарајући рекне му најпослије жена: — Нећу ти се никада вјеровати да си био у боци док својим очима не видим. На то враг: — Е видјећеш сада да могу унићи у боцу.

Садразан оде и након толико времена дође цару и даде му одговор који га се тицао главе. Нити сам ту био, ни очима видио. ИМА ЈУНАКА НАД ЈУНАКОМ У једном селу живео један јунак, али пошто није знао никава заната, пасао је говеда.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

ТИШИНЕ 85 ЈЕСЕН 87 ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ 88 ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ 92 НИРВАНА 94 ПРЕСТАНАК ЈАВЕ 96 СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА 98 КОБ 102 РАСПАДАЊЕ 106 НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ 109 ПРВА ПЕСМА 110 ТРЕЋА ПЕСМА 112 СЕДМА ПЕСМА 114 ГЛАД

ПЕСМЕ 234 ПЕСМЕ УТОПЉЕНЕ ДУШЕ ПРОЛОГ ТАМНИЦА То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена гнезда.

Прилази ми једна земља снова, С белим небом и црним очима; Прилази ми шум лепих ветрова: Мирис туге видик ми отима. Мртви људи и мртве радости Гледају ме сном што се не

Да ли дуго? За век цео? За рођење? Покров бео? — Нисмо знали. Нисмо знали Из те слике Са очима пуним сјаја, Пуним суза и музике, Ни када смо, када пали Сред великог загрљаја.

ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ Ево данас умор пао на ме. У очима поглед заборава, Моја свест ми, у даљини таме, И дух, к'о цвет у јесени, спава, И дух спава.

И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава. СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА Понова ево ја налазим себе У плодном крају старога незнања; Понова ево осећам потребе За пали тријумф бола и надања И

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас. Можда спава са очима изван сваког зла, Изван ствари, илузија, изван живота, И с њом спава, невиђена, њена лепота; Можда живи и доћи ће

Можда спава са очима изван сваког зла. МИ ЧЕКАМО ЦАРА ВЕЛИКИ ДАНИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА Понели смо у рат своја срца мушка, Сузе седе

Они спавају, несебични, благи, С ранама живим и мртвим очима, Велике душе као камен драги, Вечита песма коју им отима.

Носи мртве речи. Ја осетим тада Да мрак мене гледа испуњен очима Оних који неће заспати никада, А од којих душа често се отима; Да мрак мене гледа са изразом свију Помрлих облака и

И шта значе мисли и говор ветрића? Ох, звездано небо како мири снове! Ох, мрак како гледа мирним очима! Мрак како ме гледа, и гледа, и зове, И зове, осваја и душу отима.

О, како је дивно то доба прегнућа, Историја кад се ствара пред очима! Сваки сат се види као пожар кућа И духове слава плени и отима. Једна стара радост! Зора новог дана!

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

И после шездесете, прсти су јој били још толико спретни да је могла оно што очима види, рукама да створи. Постоји још један, много важнији разлог за моје касно освешћење.

Потом, одједном неочекивано у тишини ноћи, жива слика тог догађаја би ми се наметнула и остала упорно пред мојим очима, упркос свим мојим напорима да је одагнам.

Практично сам био прогнан док се нешто друго није десило, што ме је искупило у очима јавности. Један предузимљив, млад трговац основао је ватрогасну бригаду.

такав модел од дрвета, саставио га веома пажљиво и када сам пумпом извукао ваздух из једног његовог дела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости.

Гледао сам омађијан, и нисам могао да схватим шта се догодило. Недељама после тога слика лавине ми је била пред очима и питао сам се како је могуће да нешто тако мало тако силно нарасте.

Зачудо, они су се појављивали пред мојим очима и били запрепашћујуће јасни, пружајући ми добродошло олакшање. Из ноћи у ноћ док сам се одмарао, размишљао бих о њима

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

извесни психолошки разлози који иду у прилог мог мишљења да, понекад, усељеник може да види неке ствари које измичу очима домородаца. Ко види тај и верује; нека говори онај који има шта да каже.

И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи,

Цар је погазио своју реч, цар је издајица у очима граничара. Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике

Када сам приметио срџбу у његовим крупним црним очима, скочио сам и побегао. Исте вечери отац је мајци за вечером испричао о јереси коју је од мене чуо то поподне, али је

И када сам први пут у свом животу приметио сузе у његовим светлим очима, клонуо сам и почех ридати, осећајући се постиђен када сам приметио топло саучешће путника на броду, на ову дирљиву

Радост у његовим очима, и топао стисак руке уверили су ме да ми је пришао као пријатељ. Испричао ми је да живи у Будимпешти.

Ригер је личио на мог оца: црн, озбиљан, уздржан, снажне грађе, дивног сјаја у очима. Послужио ме је кафом и колачима које је и сам јео са приличним апетитом.

Призор који се тада указао пред мојим очима био је нов и задивљујући. Први утисци из Будимпеште и Прага били су бледа слика према овој величанственој стварности

Од тог дана Вашингтон је био у мојим очима амерички Хајдук Вељко, а река делавер уливала мије дубоко поштовање. “Вила” ми је показала да је Америка, исто као и

Ови звуци су ме подсећали на диван склад црквених звона у мом родном Идвору, а у исто време искрсла ми је пред очима слика моје мајке. Ова визија ме је подсетила да морам што пре окренути леђа римо-католичком Балтимору.

” На ту шалу сам одговорио шалом гледајући весео осмејак у кардиналовим светлим очима. “Али у том случају не бих добио данас диплому почасног доктора права Џонса Хопкинса, а ту част не би мењао ни за коју

Визије моје православне мајке, мале цркве у Идвору, Карловачки патријарх и св. Сава, блеснуше ми пред очима, и зарекох се да ћу брзо показати да је фармер Браун био на погрешном путу.

Ћипико, Иво - Приповетке

Ноге су скоро увек мокре. Студена влага увукла се у кости и у мозак. Од несташице смочних јела чисто се пред очима блешти а колена клецају. Па ипак, уза све то, најгора је мука што се нешто мора јести, ако се и не добива.

— и пружи јој нешто новаца. Цвета прихвати новац и стаде га пребројавати. Није веровала својим очима. Пребаци га преко руку неколико пута. —Мало је, господару! — и загледа у шаку. —Колико смо се погодили? —Је...

Загорци се намирише. Укрцају се. Цвета приступа опет агенту. —Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'!

Пароброд се полако обртао, рекао би опет ће да пристане. Тај закретај теши је, — још се нада. Упрла је у њ очима, као да ће га опчинити. Напослетку машина жешће заклопота и с њим на пучину заокрену. Загази нагло.

Загази нагло. Дим се суче и кида ваздухом. Цвета замре. Нетремице гледа за њим. Пред очима часом јој сину болесни човек, нејач, кућа и мирни комшилук. Хтела би да зове, запомаже, али је глас издаде.

Застрављена, дршћући прихвати старијег синчића за главу и упита га нагло: —Што би с оцем? — и упре у њ плашљиво очима. —Умро је, — одговори мирно дете и загледа се у ватру. Њу у грудима љуто жицну, као да јој је ко заринуо нож у срце.

Жури као луда. Отвори врата и уљегне у кућу. Самотан и празан простор зевну јој пред очима и ужасом је потресе. Мека месечева светлост продре пред њом до на крај куће, све до кревета.

Тако, у двоумици што да уради, иде даље и мисли: „Доћи ће и за то згода!” Још му је пред очима мали комад цесте, па да заокрене пријечицом, и, сигурно,изићи ће пред кола.

Јаше и долази к њему. Осјети тај час да му се пред очима смрче; стресе му се живот, а саме руке дохваћају џевердар. Али момче се устеже да наједанпут плане; науми да се мирно

Нагон да се спасе живот испољи се свом снагом, а као једина узданица сину им пред очима Црна Гора, стара постојбина њихових пређа.

Већ молимо те као бољега, отјерај с радње ону налет, да не буде зла. Оба брата упрли очима у њ и желе да чују одговор, али он затеже, размишља — не зна на први мах што да им рече.

Испитује их потанко и с особитом пажњом, али братски, усрдно. У његовим живим очима, у милости гласа и благом дочеку осјетише сада разабраније браћа његову очиту самилост прама њима.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

многобројним културним навикама, све док их не уведемо у светло поље свести и не погледамо на њих са стране, као туђим очима, што наше понашање одмах отежава, чини га несигурним.

И ми и они чудимо се заправо културним навикама конвенцијама виђеним споља, туђим очима. Уосталом, колико ногу стварно има мала ноћна животиња из наше досетке?

Али да га види очима обичног човека, за кога је неимарово понашање загонетно и чудно, јер је без остатка и у сваком тренутку у власти неког

визуелне обмане, рецимо ова из кратког романа Људи говоре (1931): „Између две травке или између мојих прстију пред очима плове барке по води.

Управо је та нова хијерархија сигурно вредновала Оцвале примуле у очима самог аутора, и уколико су гимназијски дани више одмицали, све немилосрдније.

сновидовне, наговештаје и мигове обједини, преуреди у своме сећању, али да у исто време остане и са широм отвореним очима усред јаве, пред збиљом нашега времена. Ту негде и започиње нови језик поезије.

Оно што сам код Немаца нашао о семиотици није умањило, него је у мојим очима чак увећало значај руских семиотичара. • „Семиотика је средишња дисциплина у проучавању књижевности нашег доба“,

као неисцрпан извор важних информација о човеку и његовој култури, ученици подједнако као и студенти почеће другим очима да гледају на досадну школску лектиру која им се намеће.

Први пут читам Горски вијенац сасвим другим очима, и не разумем Његошеве потомке, оне који су одговорни за ову трагедију, како уопште подносе клетву која се на њих

али и подвлачи да је доживљај сваке културе, у основи, пристрасан, и да се њена обележја изоштреније виде очима „туђе“, кроз опис међусобних разлика.

проблем српске нововековне културе, опет, у томе што је своје особености почесто знала да сагледава (самонаметнутим) очима туђег неразумевања и неприхватања.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

? ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га!

С тим да одужим дугове, а после... ЖИВКА: Даро, кћери, мени мркне пред очима. Кажи твоме мужу нека каже: да или не, иначе ћу га гађати столицом! ДАРА: Па кажи, забога! ЖИВКА: Да или не?

ЖИВКА: Шта кажете?... ЧЕДА: Он верује да сте ви зрели. ЖИВКА (скочи): Чедо! ЧЕДА: Он ме је данас са сузама у очима преклињао: „Господине Чедо, ви сте у тој кући познати, идите и запросите госпа-Живкину руку за мене!

Е, па, ево, кћери моја, дошао је час да се својим рођеним очима увериш. Твој рођени муж налази се овога часа у соби код Анке наше и то у рђавој намери. ДАРА: То није истина!

ДАРА: То није истина! ЧЕДА: Ама, читао сам својим очима љубавна писма. Па израдила му је класу и, изађи молим те у чаршију, па ћеш чути, цео свет јој се смеје.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

глас, па он онда узме цигарету коју је пре тога завио, почне „да је пали, али невешто, гризући је, жваћући, трепћући очима, челом, целим лицем, од песме која долажаше из собе“.

9 Рећи да неко не очима, него челом и целим лицем трепће, врло је чудновато. Томча уистину и није трептао челом и лицем, није у дословноме,

прекршајем каква је поменута силепса али и са чешћом зеугмом, за коју су раније навођени примери (рецимо трептати очима и у исти мах челом); затим, инверзије као разнолика одступања од уобичајеног реда речи, и уопште инвертовани

Тренутак затим види га како гледа у кућу, што се такође одражава у метаболи: „Софка виде како гост, купац, једнако очима гледа и гута кућу [. . . ]”.

Стога и можемо најлакше до њих доћи, и расветлити их, ако пред очима држимо цео призор и у њему пратимо Софкино кретање.

Мала Софка, међутим, у очима других не види себе без оца, и види оца колико себе. Стога се њена свест о себи самој у првим главама романа формира

судећи, настаје зато што се читалац све време налази у јунаковом видокругу: с краја на крај приповетке гледа његовим очима, и дато му је да опажа оно - и само оно - што су могла опазити чула јунакова.

као и на газда-Марка и Томчу, ретко кад гледамо непосредно, него претежним делом или са Софкине стране или чак њеним очима и кроз њен доживљај.

А Софка се, очигледно, поистовећује с писцем највише зато што је нама читаоцима дато да претежно њеним очима гледамо на у роману приказани старовремски варошки свет у опадању, који је опониран са сеоским светом у успону; да

коња због лошег знамења на путу (тада га је код куће жена варала с рођеним му братом), у истоме трену „упија” својим „очима влажно небо што се било наоблачило”.

Само се тако може објаснити што га је једном угледао и Аранђел Исакович, и не у сну као Вук, него у очима трећег лика - госпоже Дафине.

И Аранђел Исакович има жуте очи. Са свим овим жутим очима опониране су Дафинине модре, које „имају боју зимског неба, хладног и чистог”; односно, њене су „очи крупне и модре,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Али га Спаса достојанствено погледа и поздрави руком. Харамбаша га пресече очима и поче потмуло турски: — Шта си хтео, бре? — Да се браним, ага. — Чиме?... Пушком?... Каурска главо неразбрана!...

Али су и ти прости сељаци који овако наивно мишљаху брзо својим очима уверили се да је истина што су луди на тргу причали.

— Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима... И за име смо чули: од јуче ти је он злосрећник не више Милоје, но Мустафа, син Мухамедов... Ти да си здраво!...

У оваквим случајевима они се много ни за својима не жалосте, али су опет озбиљни, јер им је пред очима мртав створ Божји, иако друге вере и крви која сад нема велике цене.

Тешко њему да то види с очима! Зато је прикривао неколико дана јаднога ефендију и онда га кришом отпратио до мора. Срећно је утекао и ено га сад у

Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак. У рукама му дуге ћилибарске бројанице као да је прегао да постане

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа Несрећна, очајна.

Ал’ није тако — велим ја. Док год у вису буде И једне светлице И једне звездице, Философовим очима Увек ће бити ближа И даљна звезда та, Ближа нег’ она брља Што му ј’ пред ногама.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Чекај мало, Васо. ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима. ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим очима створена је историја поука за остале: људи су мртви а не смртни сунце ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали

Или ја који својим пореклом учествујем у свим призорима? Ах, каква ужасна светлост пробуђена први пут над склопљеним очима.

Краков, Станислав - КРИЛА

Он је сада гледао трепћући малим, зеленим очима у команданта, као да је хтео рећи: – Видите, ја сам ту на своме месту. – Скандал. Војници се развукли по целом граду.

”Бомбом и бајонетом...” тако су им наредили. За ту је ноћ наредио да му доведу чупаво девојче са црним очима. Васиљ, са прљавом брадом довео је кћер официру у први сумрак.

Поломљене греде штрчале су као избијена ребра. Два задувана војника доводе заробљеника. То је мали Грк са великим очима од ужаса. Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања. Из других кућа воде нове заробљенике.

жигало ме у зглавковима. Али су и лекар и тумач ишчезли, и пред очима пуковниковим као претња залепршала је једна отпусна листа у зраку. Опет је у бараци било све бело и мирно.

Он је покаткад улазио у бараку светлећи демонским очима, и пакосно плазећи се на све шиљатим језиком. Но није само он улазио у кревет бароничин.

Војници су говорили да се онима који ће погинути одједном нешто укаже, те постану изгубљени, занесени. У очима се појави мртав котур. Поглед се укочи. Потом им, за тренутак, лице ишчезне у пламену невидљивих воштаница.

Осећао је по себи крв, но није знао да ли је његова или туђа. Нешто је прошло кроз њега. Поглед се укочио. У очима је било нечег оштрог као врхови ножева. Он није више питао зашто, зашто?

Бароничин пас био је угодно постављен, и лежао на једном комбинезону. Мерио је пакосним очима официре, и тражио међу њима своје супарнике.

Док се тамо низали докази, оптужени се понекад осмехнуо и погледао плавим, упалим очима најмлађег судију. Мирни студент, коме су навукли официрску блузу, склањао је своје уплашене очи.

Петровић, Растко - АФРИКА

које цело време леже на асурама, дојећи четвороножну децу, као зверчиће, ћутљиве, са дивним косим меким овнујским очима. Млади Марабути, Тенерилом и Ибраим, и трговци, читају поваздан, левајући своје коране.

први пут сретну у његовој земљи, а кад не глуми Европејца, то је та јасност и једноставност његовога лика, осветљеног очима, које дају телу могућности да види, и зубима, која омогућују телу да се обнавља.

Ујед најљуће отровнице не би пробудио тај израз ужаса у његовим очима. И, ако се све сврши то вече само грозницом, главобољом и повраћањем он сматра да је одвише мало платио за своју

бој развија моју пољску постељу, коморник, столове и столице, док спрема ручак од конзерве, ја имам непрестано пред очима како том угасито црвеном стазом силазе тамни сељани увијени у плаве мараме.

Голуждрави, узбуђени, с дивним влажним очима, они стају једно иза другог како би дошли на ред. Девојчице су тек врло мало стидљивије од дечака.

Изгледала је уистину чудно, са тамним косама, очима и уснама, посред овог неприродног белила. Изгледала је чак помало и смешно јер је подсећала на циркуске пантомиме,

Иза сасвим ниских улаза од колиба виде се наги црнци како греју леђа крај ватре. Они држе стегнуте песнице на очима да их дим не би вређао. Понеки је већ разастро поњавицу крај огња и спремио се да спава.

Ја сам осетио горчину и трагедију на својим устима, својим очима и у свом срцу као и сви црнци што су је осећали око мене; као земља која је натопљена њом, небо које је тако често

Црнац осећа да је због нечега у мојим очима он на истој висини на којој и белац, и то је довољно да би за мене много штошта више учинио.

или кловн, и његов понос што је елегантан није могао да пробије кроз израз ужаса и несреће који се читао у нетовим очима. Н. је много полагао да се не изгуби ниједан од та три дела деранове одеће.

Ретко је ловиште где се срета и слон и лав једновремено. Отвореним очима ја мотрим на све стране узалуд не бих ли гдегод угледао цара саване.

Седи испред своје колибе, и гледа нас, док лутамо кроз пусто село, очима које нити се чуде нити питају. Њене мршаве руке и ноге претоварене су бронзаним гривнама свих облика, свих шара; око

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ИСАК (у себи): Ниједан од њих није Станоје, Ал’ су, зацело, момци његови; По дивљој снази, мрким очима, Познаћу вука ове планине. (Гласно.

ГЛАВАШ: добро ти, бако, бог дао! СТАНА: Лутам ли ја, Ил’ ова стаза на пут изводи Откуд ћу скоро старим очима Кроз тихи сутон варош угледат?... Та Смедерево!... Децо, каж’те ми!

А таман сутон друге вечери Дочекаће нас у Београду; Гледаће како старост посрће Пред силног паше моћним очима... ГЛАВАШ (за себе): С ћерком у граду?... Међу Турцима Шта ли ће онде?... Шта је смислила?

Ох, боже мој, Да није он?... СТАНА: „Несрећа!...“ Не кидај срце, добар човече! Кад мајка старим гледа очима Порода бедног главу клонулу Како је над њом џелат свирепи Са чврстом руком пȁлу издигô; Још тренут само...

О, хо! Знам ти сад Јазбину мрачну, вуче грабљиви! Па ту си хтео да је сакријеш Очима бистрим будне маћехе? Д’ ако би сунце свету убавом Прикрити умô масном шубаром, То ћеш и њу!... Чекај де, лијо!...

О, госпо, госпо! Благо онима који не виде!... СПАСЕНИЈА: Видô си, дакле, својим очима Упале очи роба несрећног? Па немој штедет срце сестрино, Опиши верно муке његове, Да и Станоје живо осети Болова

КОЛЕБАН: На дому беше! ХАСАН: Сам? КОЛЕБАН: Не беше сам. Са њиме беше женска некака; Кад сам је видô старим очима, Мрче ми свести, свака искрица, Те сам се једва у тој забуни Поруке твоје, збуњен, сећао.

“ Или друкчије: „Кроз хладан сутон горе зелене Гредô сам данас живим очима Насиља турског ремек жалостан: Помамној чети махнит војвода Кроз гору вуче танку кошуту; Она застаје...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пред очима ми се замагли и ја сам видео само како на сто корака пред нама промичу црвени турски фесови, како севају бајонети, чуо

Бледе слике изгинулих бораца једнако су ми биле пред очима. Чинило ми се као да још једнако чујем јауке и ропце тешких рањеника.

Ми смо били као окамењени и подуже време нико не одговори ништа. Док је трајало ово ћутање, кнез је једнако цтпељао очима по скупштини и мењао се у лицу.

Мито, непрежаљени друже мој, да ли ћy це огрешити пред твојом блаженом сенком, што успомену на те бележим са сузама у очима. Да ли су сузе слабости и грех?

Рат уништава човека и по томе је логични апсурд. — Кратко и нејасно! — Како да вам рекнем јасније!... Рат у мојим очима није ништа друго до огроман злочин. — А! како сад опет то? — Врло просто, бар мени се чини да је то врло просто.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Да видите како шири Оне руке мале, У очима поздрав носи: Радуј ми се, ћале! Радује се твој бабајко, Моје Српче мало, Кâ да му је од Косова Сунце засијало.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Под нама се беласа јутарња измаглица, истеже се у језичасте праменове, који постепено ишчезавају. Пред нашим очима, преко Чегаљских планина, указује се равница, и у њој мирно, плаво Островско језеро. Као око...

Али стиже мој каплар и зари му бајонет у груди. Он испусти крик, заколута очима, диже руке и тресну. Други Бугарин, погођен метком, паде али и онако рањен, управи пушку на мога каплара и окиде...

Потрчасмо кроз маглу, ношени заносом ко ће први да закорачи у своју земљу. Пред нашим очима свитнуше пушке и натрчасмо на другу одбрамбену линију непријатељску. Бајонети се зарише у тела. Самртни крици завапише.

— Људи, као да је неко мануо руком, тога момента диже се магла. Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора

Од болова и заглушнога треска већ сам се онесвестио. Понека искрица свести сине и разрогаченим очима посматрам оне мртве око себе. Дошло ми је да јекнем, да управим песнице небу, па да викнем: доста је било крви... Аман!

Гледам онда на супротну страну и, зачудо, сви ми предмети изгледају увеличани као да имам лупу пред очима. Затворио сам очи и наслонио чело на стиснуте песнице. Осећам мирис земље.

Главно је да он оправдава себе... Људски животи не коштају га ништа... Међутим, другојачим очима посматрају тактику они који гину. „Настало је преко телефона објашњавање између мене и команданта пука.

одељење одступало је са реке, па и не знајући да смо ми на овом брежуљку, истоварише два митраљеза пред нашим очима, ту у подножју. — Пали! — командовао сам. Поизврташе се за трен ока.

али неки се обруч стеже све више око мојих груди, и кости као да ми пуцају. А неки беличасти облачак ми пред очима. Затим постаде црвен... спушта се све више, већ је над мојом главом, и таман застор покри ми очи.

Ево, лежим већ толико времена. Из болнице ћу изићи као богаљ. — Влајко климну главом, и у очима јавише му се сузе. — Замишљам себе кроз двадесет година, ако доживим.

од контузије сасвим оглувео — и показивао им Перу „Ђеврека“, који је лежао као укочен на кревету и исколаченим очима посматрао таваницу. Новодошавши посматра сажаљиво Перу и вели: — Штета, тако млад!...

— Пази га... а! — „Фикус“ се клати и гледа свога водног официра поднадулим очима. — Још си жив? Зар те поз-позадина није још убила? — Он прилази Брани и љуби га. — Мој рођени!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

То је доба које је веровало у ауторитете и клело се у ауторитете, и зато њему пред очима као идеал лебди узор. Велики истраживачки жар и немир неверника то доба неће загревати; експериментисањем, ризичним и

Пред очима врата једном затвори, Докле тренеш оком, другом отвори, Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве, Овај горе, онај доле

трет војинско гвоздије. Здје мене внезапу заста слатки дремеж И роди еја пред очима мње мрачни метеж. С тјем ја легох спати, в сладост сна повијен, На бећарској постељи в своје мисли завијен, Но не

Мати плаче бедна: „Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна К'о тиква за семе. Ах! доцне ће бити, Нећу, ћерко, зета очима видити.“ А ко ће ме, мајко, јадну запросити?

Глуво је доба сад. За вас бдим, јадна; с плачнима очима Под бледосјајном луном гледим Лево на Дрину, на Тимок десно. Јошт браћа, сестре, оцеви, матере И кротка деца слатко

1821. Лукијан Мушицки КЛЕВЕТНИКУ Клеветај, враже, пакосну сити груд; Прати ми коња вражјим очима; Сваки му број ти скок: налево, Десно, то на брдо, то пак у дол; То преко струје, страшне и бездне там’!

Брзо им Сава са Сремом с указала очима жељним, Где ће поумљену достићи мету и дахнути душом. Али зложељна је Судбина ту се испречила кивно: Или је Сатана

сваки своју дужност чини Кој’ ужива и кој’ се кини, У сваком чину, гди му драго, Да поред свога опште благо Пред очима у души има, И да се свога својски прима Олакшати му свако бреме — Знам да би дошло златно време. 1846.

к’о кад смртно спава, Са очију дремежа не стреса, Већ да жмире чами у немару Чекајући шта ћеш му да пружиш: Пред очима стог си ми крвава.

Ил’ не носи очи, ил’ води са собом чедо, Сам, са очима, млад, не ид’ у Пратер по мир. 1857. Јован Суботић ВАСА ЖИВКОВИЋ ЉУБОПЕВАЦ Ти плавиш, зоро

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе, Тренутом вечност да ти потресе; Да те уништи,

ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?.

Боље да ослијепи... БОГДАН: Боље и јесте, старче, — који очима само несрећу гледи, боље да се родио слијеп. — РАДОШ (за себе): И не познају ме синци рођени!...

пећини Свака ће капља наћи утока, Где ће пламеном хитро шибајућ Из срца сваку радост гонити С крвавог чела мутним очима Опомињућ ме греха пакленог: — Да сам за жене венецијанске У занетости самољубивој Хитрошћу змијском и нечувеном —

Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје.

Да га синови будној краљици С пољупцем сетним срца снужденог На забринуто чело притисну, Показујућ јој сузним очима Колиба бедних тврде постеље, Где ће у слици најужаснијој Крваву судбу сина рањеног Несрећној мајци предсказивати:

Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим тамним очима С животом младим тужно праштају ...Да смо пропали!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу. Пред њим на неколико корака пасе Јаблан.

— трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно. Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и

Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање заустављала, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.

На коштатом, подбулом лицу и у мутним, престрављеним очима огледало се нешто немирно, растргано, нешто тешко, су морно.

Наједанпут устаде и поче немирно горе и доле ходати по диванани. Нешто је у себи шаптао, тешко, уморно превртао очима и млатао рукама, као да се с неким препире. — Е, јадни и чемерни прото! — викну промукло.

Клисну у собу, скиде пушку с клина, пребаци је преко себе, а дугачак нож задјену за појас, па нас оштро, сијекући очима погледа и узнемирено, дрхћући прошапта: — Дјецо, црна је ноћ на земљу пала. Свак себи! Тражите конак!

Кад се окрене шкрипне оружље, а ћурчина се око њег' засалампија. У'ватио га некакав мерак, па ода и сијева очима. Партенија нешто облијеће око њег' а он га мрко погледа и вели: „3нам! Доста! Буди мене миран!

! — разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. — Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан кô бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме

Али ми је врло тешко што ми газде кажу да нијесам Срб. Ја нијесам Срб! (Устаје са столице, и живо сијева и стријеља очима суца.

Како ти, болан, мореш рећи да сам ја бена? Ја за тебе нијесам никад чуо нити сам те до данас својим очима видио, па јопе' знам како ти је име. 'Оћеш да се окладимо; о главу да се окладимо?

Писарчић: Јест, јест, Давиде, четрдесет си гради будала. Давид: Шути, вузле једно вузласто! (Испрси се, затрепта очима, у којима се засвијетлише сузе неизмјерне мржње и пакости.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Јер ја немам срца, а го разум шта је? Иронија моћи. Зар њој да се дивим?'' (1910) ТИ, ЦРВЕНА ЖЕНО, С ОЧИМА ОД ВАТРЕ ЗАЉУБЉЕНИ ДАВИД И пред вече уста Давид са постеље своје, и ходајући по крову царскога двора угледа с крова

— и одједном он се страшћу зацерека. Са јелових гора слазила је Жена. (1911) ГРИФОС Ти, црвена жено, с очима од ватре, Страсна као море, разблудна кô змија, Тражиш моје хоћу, да твој жар га сатре, И сиктању твоме мој грч

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ВИЋА: Молим да се запише у протокол истраге да се овде, у канцеларији, приватна лица љубе и грле пред очима власти. КАПЕТАН: Ама, пусти мене прво да пречистим рачуне!

ВИЋА (бесан): Ја протестујем у име државног морала и ја, у име државе, изјављујем да ово не могу да гледам својим очима.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

За крухом (1904) одлазак главног јунака, образовање у туђем граду и повратак у завичај, на који се већ гледа другим очима, а у другом Пауци (1909) развијена је слика социјалног раслојавања.

То је изврсно дело и по фактури и по виђењу света очима странца. Српски модеран роман и приповетка заправо почињу од Борисава Станковића (1876-1927).

повлашћена места главних ликова добијају презрена, па и суманута лица или са села или из градског полусвета. Очима таквих ликова виђен је колико необичан толико и чаробан свет у роману Црвени петао лети према небу (1959), који је -

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен увек би са очима пуним суза улазио натраг у дућан. Одмах затим одозго почели би да навраћају к њему покоји од стричева, тетина.

Укочена, са рукама у крилу и набраним и упртим очима у ноћ и месечину. Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да

Покаткад као да би из њених очију суза хтела да кане, јер би се видело како диже руку очима, да ваљда убрише, стисне, врати натраг ту сузу, али би се видело и како отуда, још брже, натраг враћа руку као бојећи

Он зна да до њега стоји. Да је она његова. Види колико га воли. Са колико љубави, веселости, сјаја у очима навек му прилази. Сва је његова. Али он је својим паметним, сувим лицем, мирним погледом навек умирује.

Мислио би о њој, о њеним црним веселим очима, о њеном сад истина због неизвесности његова одговора мало бледом, узнемиреном, али увек насмејаном лицу; о закићеним

са лицем не девојачким, извученом и растресеном косом око врата, око ушију и по челу, већ мршеном и целиваном косом; очима подбухлим и уморним од страсти; устима набреклим и по врату и лицу тамним, једва приметним пегама, насељеном крви од

онако обучена у ново, раскошно одело, закићена а са оним одскоро постале жене разблудним, још сасвим не засићеним очима, устима, телом, црвенећи од толике хвале, крила би се и муцала, ограђујући се: — Ама није, нано!

Младен настави бележење. По стиснутим устима и укоченим му обрвама и упртим очима у тевтер, млађи брат је видео да је љут.

И једино мисао да то спречи, да се не чује, не помисли да је због њега то учинила, само то му је било пред очима. Уђе на капију њихову. Љутитим кораком појави се у дворишту. Она је седела на камену у средини.

а нарочито њено [гледање] и оно сад мирно, с бледим лицем, али још онако старим, изразитим црним већ малаксалим очима, диже се.

Младен се диже. Са стиснутим устима, укоченим, намргођеним очима, миран, прибран, поче да се прашта. Кум, радостан, сав у весељу, чисто плачно молио га је: — Седи, куме, седи...

И лице било јој друго. Не старо, измучено ропцима, самртним мукама, већ бледо, чисто, са упртим очима болним, и милим осмехом. И чим га она сагледа, као виде, упозна, па само као да се насмехну, а чу се запевка: — Нане!

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и рекао: »Да будеш као овај цвет црвен и јак« (Софрић, 16). »Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в.

Женама дојиљама повећава овај теј млеко (ГЗМ, 1. с.). Сок помешан с дечјом мокраћом лечи навлаку на очима (ібідем). МЛЕЧИКА Wолфѕмілцх (еупхорбіа). Млечика, млеч, млечка, млечевац, мличер, царевац. М.

Ћипико, Иво - Пауци

— Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очима некамо устрану. Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу” и вели Војкану: — Све сам ти сакупио уједно.

Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада. — Тешко је младу умријети!

Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја,

Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује. Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу утјеху пред смрт.

—Пићу из твоје руке, да и нијесам. —Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа. Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!” и примаче се к њему. —Што ће ти кобилетина? — пита га.

Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти... Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.

Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас...

А вели се: „Иза боја копљем о ледину!” И, занесен том мишљу, са зажагреним очима једнога јутра униђе у писарницу господареву. Док угледа господара, јави се: —Господару! —Здраво, Илија!

— А што питаш? — понови Илија, загледавши се немирним, зажагреним очима у шаренило нацрта. — Полако ћемо — вели наоко замишљен газда.

му је драго на земљу, милује је и руке јој меће у њедра; и цура пушта, и тек се тргне кад му загледа дивљи пламен у очима и кад осјети његову руку на своме голу тијелу. Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише.

Док га спази, изађе му на пут. Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе?

И, уставивши своје очи на њој, опази у њеним плавим очима нешто тешка, оловаста, мутна и дубока, као кад с газа гледа у замућену ријеку. —Машо, — трже се — јунак си!

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Долазе слепци са просутим очима, моле га да им врати вид. Без гађења загледа у њихове ране, гнојаве чиреве, пипа натечене трбухе, превлачи дланом

Стезао је шкрбинама доњу усну, колутао очима, знојио се, тихо јечао, слао очајничке, молећиве погледе према дну кубета. Молитве су му постале збркане.

Млада је била танушна прозирна девојчица са великим уплашеним смеђим очима. Није имала више од десет година. Док сам гледала тај раскошни призор, гиздаву господу што је стајала у црквеној лађи,

Лауш је побледео, и зверајући около очима као да је ухваћен у крађи, одговорио: „Зар ти тако изгледа?“ „Лепа је“, поновио је властелин. „То ми је жена.

Само су јој дивне очи боје лешника извиривале кроз прорез. Према тим очима могли смо наслухивати каква је њена лепота, али очи ипак не говоре мушкарцу ништа, не кажу какве су сисице, каква

у сијасет тих рогобатих сукњетина, шалова, марама, ваљда само зато да ниједан делић своје коже не би изложила нашим очима? Пипац Кирча жестоко мрзи Јелену. У тој мржњи иде дотле да говори како је сама крива што је још увек девица.

Како је лично својим очима видео животињу с дугом сурлом толико велику да надвишује два човека кад се један попне на рамена оном другом, да је у

да господар Лауш наређује да их сместа преселим на Кулу, старац се придигао на лактове, погледао ме својим тврдим очима и одговорио да је њему и његовим монасима господар сам Бог, да он других господара нема нити их признаје, и да ће

Нисам пребирао бројанице, рука ми је почивала на балчаку мача. Гељуцао нисам, ни зверао разроким очима, но сам јездио на бојном коњу, усправан у седлу, као бор.

Гељуцао нисам, ни зверао разроким очима, но сам јездио на бојном коњу, усправан у седлу, као бор. Пратио сам сузним очима поворку коњаника која је силазила низ падину узаним стрмим путељком.

тренутку завртети у глави од њезине близине, мириса нене коже, меког мазног гласа, њеног даха и пламсаја у њеним очима?

нејасна мрља преломљена круговима, затим и она ишчезне, болна оштрица, зрак што реже као бријач, блесне ми пред очима, и ја сам поново овде, будан, очајан, стешњен у камене зидове сличан корњачи коју су изврнули на леђа обесни дрипци и

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

добра, и части, и поштења, Слепчевић, чувени песник, цело је зборио вече, И најзад, промуклим гласом, са сузним очима рече: „Истина то је јасна, кô сунце с ведрога неба, Да младом народу нашем озбиљно помоћи треба.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

на крилима своје уобразиље предузимао далека лутовања у бескрајну васиону или у древну прошлост да бих својим рођеним очима сагледао изблиза оно што је наука опазила издалека.

ПЛОЧИЦЕ СА КЛИНАСТИМ ПИСМОМ, ХАЛДЕЈСКА АСТРОНОМИЈА И АСТРОЛОГИЈА Београд Плочице од иловаче, исписане пред нашим очима на Вавилонском торњу клинастим писмом, стављене су идућег дана у засенак да се ту лагано суше; сваког дана придолазиле

Земљина кугла, из које су стрчале оне две праве, лебдела је без престанка пред његовим очима. Он посматраше те две праве које иду из Александрије и из Сијене ка Сунцу, и шеташе, у мислима, по њима горе-доле.

При угашеној електричној светлости, са затвореним очима, заваљен у наслоњачу, пратио сам тај лов. Када ловачки пас јури за дивљачи, онда сви делови његова тела, сваки његов

Колико их је? Не би човек веровао да оне које види својим очима може пребројати. Али, заиста, најоштрије око не види их на целој небеској кугли више од седам хиљада.

Како ли је Дубровник онда изгледао, можете и данас својим очима видети; ваља му само приступити с мора. Приближавајући му се са лађом, са пучине, сагледаћете једну баснословну варош

је био човек срећне руке; доживео је деведесет и девет година, и био од свих астронома сигурно једини који је својим очима гледао два пролаза Халејеве комете, онај године 1835 и онај године 1910.

Ја сам нисам још никада видео својим рођеним очима тотално помрачење Сунца, и зато могу, без дичног предубеђења, да о њему говорим сасвим објективно, као историчар о

Ја сам, скупљајући своје обрве, а светлуцајући очима, гладно гутао и хранио се његовим речима, а он ме је, међу својих три стотине слушалаца, запазио и разумео.

Тим су сви моји статички рачуни добили, у очима аустриских надлештава за армирани бетон, свој неоспорни ауторитет, а ја постадох, пре навршене своје двадесет шесте

Тако сам га новим очима, прелиставао скоро цео дан. Публиковано је 1920-те године на француском језику у Паризу, и носи наслов „Математичка

Пред мојим затвореним очима пролетао је цео мој живот, као какав филм, одмотаван огромном брзином. Последња његова слика била је београдска

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

свакидашњу сцену игре детета и птице која се грубо прекида вишом силом/сплетом околности (мачка уграби птицу пред очима детета) песник слика прву спознају о тамној страни живота која, представљена кроз симболичко обличје мачке/грабљивице,

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Јер сам се бојао да сутра он, покојник, по мојим очима и устима, то не позна. Сада ето знај, када сам завршавао песму, кад га питам: »Ко да ти љуби танку Стојанку?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Што не одох некуда у бели свет, па да слугујем до гроба, али да не гледам очима шор и комшилук. Већи су и од Бога и од цара шор и комшилук! Што они хоће, у чему се сложе, то буде...

Шеснаест година; престао да се развија како би требало, а они то нису ни узели на ум. У очима има нешто што он, отац, данас први пут види. Мајстор Косту прође језа.

Али тешко, с питањима и тражењем у очима до пред само издисање. „Децу желиш, Ристана?” — „Три мајке умиру у мени.” Мајстор Коста је предао радњу, издао један

— Имаш право. И својим очима сам некада гледао чудног младожењу Тошу, и чудну његову „младу”, велику и јаку као добар момак... Чудо је и испало.

тужи, Милице; лепо ми се чини да нам у тим речма остаде душа детиња, па као да је и он ту — и Бошку засветли фењер у очима. Расплаче се и Милица, заплаче и мала Станојла, као да зна за тугу родитеља, и по кући се разлије нека благодат.

Срба рече тад живо: — Па зар ти не знаш? Влајко је на робији... како је било? ево. Звизнуо по очима газда Мојсила, и онда му претресао џепове. Буђелар, кажу, као глава купуса. Газди је страдало једно око.

Ходала је дакле само по собама. Видела је и сама, а видели су и други, да се много променила. Опала, побледела, у очима добила нешто сузно сјајно, лик остарео и доста се смрешкао, али у црте ушао онај фини склад који се јавља кад престану

— Игра ми понекад све и пред очима и у глави... Мени лично ништа не треба; ја трошим на себе колико и неки мој салашар, а радим као и неки мој салашар...

сећаш се, доктор си хтео да будеш, и нека моја забуна због доктор Мирка, који ми је, диван наш човек, стално пред очима... Какав би доктор био Срба! — и госпа Нола поче да се смеје.

— У тишини се чуло дисање госпа Нолино, узрујано, а и болесно. Младић приђе, и са очима пуним суза пољуби руку госпа Нолину. — Молим вас да се не узрујавате. Још ћете нешто чути, на што нисте били навикли.

Разговор још није почео. Људи преконоћ науче да ћуте и заволе ћутање, и неко време у зору споразумевају се очима и покретима руку. Бранко иде Милану.

То га ружи, ако ту страну лика окрене. Кад се замисли, исправи главу некако изазивачки, лагано диже и спушта капке на очима, и усне му се узнемире. Био је плах, нервозан, и бескрајно осетљив. Здравље танко, а природа ретко страсна.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ви сте њега, као и ја, но не сумњам, бољим очима видили, сљедователно ви ћете и боље известије о њему дати него ја. Изволте, дакле, вашима фрајлицама другарицама (јер

никакве надежде да ће се икад вратити не даје, остави место жалости и печали своје, не могући га више мачијим својим очима гледати, и у очајанију пође шумом, нимало не мотрећи на судбину бедне сукње своје, која у непрестаном са трњем борењу

Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час математичним очима, и по дугом оваковом испитивању и мерењу запита је би ли се она удала.

Једни с прекрштенима рукама усиљавају се мртваца представљати, други упражњавају се очима нигда не трепћати, гдикоји најпосле кроз руке или ноге, или другу какову част тела дају трње провлачити, и проче, а то

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

ја ипак то чиним, по ономе нагону који код дављеника, за оно неколико тренутака растајања од живота, изазива пред очима слику прошлости, па чак и далеке младости. Али не осврћем се ја за собом зато да заплачем за оним што је прошло.

спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да мига или, бар, као да кокетира.

То често задизање сукње компромитовало је у мојим очима њен углед, што уосталом и иначе у животу бива. И једног дана учинио сам први мушки корак у животу.

Ја за то нисам имао никакве нарочите потребе, али је бријање некако у мојим очима и у очима свих тадањих матураната — било као неки спољни знак зрелости. — Млади господин жели да се шиша?

Ја за то нисам имао никакве нарочите потребе, али је бријање некако у мојим очима и у очима свих тадањих матураната — било као неки спољни знак зрелости. — Млади господин жели да се шиша?

Орангутан би трепнуо и зажмиркао очима, почешао би се хитро иза увета, искезио се на нас и увукао се на своје место. Овакав професоров начин опхођења са

поче полако, неосетно, постепено да прима слоновске манире, да се креће тромо, да лењо мисли и да доброћудно жмирка очима, па чак поче и кожа да му постаје неосетљива а нос да му се испушта у сурлу.

Сваки час би се чешао руком по леђима, жмиркао би очима и кезио би се на другове, па чак поче, нарочито при тучама, да употребљава ногу место руке, да са извесном лакоћом

оштрим, гвозденим зубима, змијама место косе, топовским ђулетом место срца, рукама у виду гвоздених вила и фосфорним очима, које се у мраку светле као мачје око, и стомаком од говеђе коже, пуним разних цифара које та наказа бљује на уста.

Нисам могао у почетку да се измирим с тим да једна наука не признаје чула, те да за оно што очима видиш тврди да не постоји, али сам се сетио да то често бива и у животу.

Бануо је гневан у собу и тамо је у своме рођеноме кревету, на своме рођеноме јастуку, видео својим рођеним очима наредника без чизама. Он се још једном затресе целим телом од гнева, и пред уметниковим очима заиграше крвави колути.

Он се још једном затресе целим телом од гнева, и пред уметниковим очима заиграше крвави колути. За часак само, за тренутак, промишљаше како да одмазди увреду.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Гр-р-р-ру! Гр-ру! Намах се све утиша. — Шта је оно?! — повика командант. Извисмо се из заклона. Не верујемо очима својим. Изнад наших пешачких ровова стајао је стрељачки строј немачких војника у шлемовима.

— Исајло! — викну Лука. — Уђи у ону собу, претреси је и види има ли шећера и кафе. Трговац ситно затрепта очима, па промуца: — Ви по закону немате право да ми претресате радњу.

— А шта је ово? — раздера се Лука и закрвављеним очима погледа трговца. — Немаш?!... Па се још позиваш на правду и закон!

Са извесном стрепњом, запитао сам га: — А батерија? — Не постоји више — једва изговори и у очима му се појавише сузе. Војска је промицала поред нас.

— Али тешко ми је због војника. Ти сироти људи вршили су своју дужност до последњег часа... Пред мојим очима су падали. Онако рањене Бугари су убијали — командир се загрцну.

Све пред нашим очима и нашим приправним топовима... Па им се не свиди једно место, и онда се помере на друго. А њихови артиљеријски официри

Таман он пође, а ја се случајно окретох у правцу батерије... Згранем се... Коса ми се диже од ужаса. Очима не могу да верујем...

Куда ћемо с њом? — У албанске планине... а после видећемо. 3аћутасмо... Пред очима имамо визију оних кршева које смо гледали у измаглици дана.

— Јесте ли, господо, сви ту? — прелете очима преко нас. — Дакле, историјска одлука је донесена... Наш правац даљег одс... — брзо се поправи — кретања је ка мору...

Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници. Тешко дише и гледа мутним очима. Нити га ко шта пита, нити, грешник, он шта тражи. Утисак је мучан, али само тренутно, докле га не минусмо...

Коњ навали на кофу да пије воду, ја га задржах. Тада се мој поглед сусрете са оним црним очима. Само тренутно, али упечатљиво, дубоко... Стајао сам задивљен.

Било се сакупило још неколико Арнаута. Нису хтели ни да чују. Тражили су злато. — А мени се нешто смрче пред очима и викнем војницима: „На готовс!“ Кад шкљоцнуше затварачи, Арнаути се разбегоше на све стране.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И тако увек даље. Жудње ми чуче обалама ко вредне праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим, чудни херувим црни, На планинама спим, са очима дубоко злим. Али шта сним, Шта сним?

праље, Кад се из села небу диже високи танки дим; Док се очима зеленим, чудни херувим црни, На планинама спим, са очима дубоко злим. Али шта сним, Шта сним? Кад знам: Пођи, пођи, па сврни! И тако стално даље: Пођи, пођи, соколе, па сврни!

да се спуштају са другога света: док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата

Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима, Одео си бескрај са подеротином у бесмртност; То није као кад си плаве чакшире своје Крпио сатима: Неће сварити нико

О, сан је вампир пун гнусобе и крви, А буђење те вреба разроким очима; Неспособан да изградиш биографију, ниси први Који си жртва отровних гљива. Има!

Ал залуд! у очима електричну визију, У ушима звиждање убице-простора, локомотиве; Два-три сумњива стиха, историју: Однесе; а са телом

кућу, и иза редова пуних мула, крви, сламе, донесе на свет једно дете и крваву постељицу, ма наказу, без имена, са очима бледим као Завист, ја ћу бацити преко тога још остатке своје обуће и одела и сламарице и пороке, и шупље ваше погледе,

рађа, Погледам доле, и бескрајних светлих извирања је јава, И кружи маглени даљни дах, седефом, док млеко се рађа На очима руке провидне, чежњама ми заноси глава Говорим, а глас мој, са небом, ко шапатом се болним срађа Нити икада могах

Ни када, с претње, замућеност ми навре очима, Па она што је Нераздвојна скрије их својим рукама И стрепи да ли ће моћи да злобу своју збришем својим ноћима, Или ћу

пролеће Где бежи љубичица, где различци се смеше; У линијама длана усевско спаваше цвеће; И крајње тајне духа руке очима реше. Највећи сликари беху у њих заљубљени, И сликари руку беху највећма жуђени.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Како је само паметан, како леп! — показивала га је с поносом рођацима и пријатељима, тражећи у њиховим очима искру дивљења за своје дете. Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора.

— говорили су и смејали се. Поче да проклиње момак своју судбину, а мајка поникну очима, први пут осећајући да је немоћна да помогне.

А када је дошао и тај тренутак, жена сопственим очима није могла да поверује. Зар је могуће? Је ли тај осмехнути момак заиста оно исто слабашно и вечно забринуто дете?

Гледа је муж и рођеним очима не верује: вршњакиње јој се смежурале као орахова мезгра, а она од јутарње звезде сјајнија!

Ни у сну, ни на јави није могла да заборави његов поглед. »А ти?« — питао је очима. »Шта ја?« — Лепотица самој себи слегањем рамена одговори, кад су сахране учестале тако да јој се чинило како нема

Лепа Поглавичина кћи и остали мрављи народ сопственим очима нису могли да поверују. Који је још мрав летео? А, ипак! Крилати Белко све брже се дизао у висину.

Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и нежно пређе преко ње. Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч?

Е, да је не дограби! Скочи Старац са прага и гегаво потрча према Страшилу. Мајко рођена, сопственим очима да не поверујеш! Што брже Старац трчи, то брже Страшило одмиче.

Како су светлела, мајко мајчице! Да га бљесак који је из њих избијао не заслепи Старац принесе руку очима и виде: некакве мале девојке, не веће од шарана, корачају ка њему.

Тако су се и на звоник попели не верујући сопственим очима да крај звона никога нема, да звоно само од себе јечи све гласније, све јаче. Узалуд су га заустављали.

— Шта ли је зауставило звоно? — питали су се очима, а онда им поглед паде на дечака и птицу и све им постаде јасно. Спомену неко старца који је разговарао са птицама,

— Од чега да те очистим? — трже се дечак. — Од старости, од прашине! — рече глас, а пред дечаковим очима створи се малени јахач на златном орлу.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Ја на твоја недра падам И верујем у свој срећи: Љубићеш ме над сва блага, Вечно и још дуже, драга. 14 Ја очима мога цвета Стварам низе канцонета: Усницама звонке, фине Мадригале и терцине; Лицу што га лепшег није, Стварам

37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад скачу, И славе чари натуре. Жмиркавим очима мотре Како све цвета лепо; Врабаца песму сишу Дугим ушима слепо.

На прозору је видим Њене собице саму; Сузним очима зури У ноћ и пусту таму. 58 Јесења ноћ је и стабла Повија ветар љут; Ја сâм, огрнут струком, уз горски јездим

О, љубави златне звезде, Пресјале су ваше моћи, Испод мене понор пуца — О, прими ме, древна ноћи! 64 На очима с црном ноћи А оловом поврх уста, Укочена срца, мозга, Лежах у дну гроба пуста.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Издајник домовине одлази у пакао: Опадô је своју браћу красну код Турчина, силе пексијанске; зато гори лице под очима.

Тада је највиши степен достигао и Савин култ. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то

И у песми он је велики јунак, који чак има крилатог коња и сабљу са очима, али се не налази на челу једне велике и одане хајдучке дружине, него на челу своје браће, својих првобратучеда и

узидана да би се град одржао, она би хтела да утиче на живот и после своје смрти, да мртвим дојкама храни и мртвим очима гледа свог нејаког сина.

другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су могли лепше да они сврше пре њега, те да његову смрт очима не гледају“. Та српска прича стављена на Хартију око 1431.

Тај домаћи слој (кнезови, слободни сењаци, Власи-сточари, који су били и турски војници) у очима раје морао је представљати мрског издајника.

Ја порезу започнем бројити, а он на ме очима стријеља: „Мемед-ага, зар ћеш је бројити? Та ја сам је једном избројио!“ А ја више бројити не смијем, већ порезу украј

сличан призор, захваљујући неколиким одлично запаженим појединостима, тако је жив као да се одиграва пред нашим очима: У грло управо њега Одисеј погоди стр'јелом, и рт стријеле одмах кроз мекани кроз врат му прође, да страну клоне

афирмација најплеменитијих побуда: да човек утиче на живот и после своје смрти, да га гони напред, да га упија мртвим очима и да га напаја мртвим дојкама.

сваку чашу лију; Момчил' има коња Јабучила, Јабучила, коња крилатога: куд гођ хоће, прелећети може; у Момчила сабља са очима; не боји се никога до бога. Већ ме чу ли, краљу Вукашине!

Опет тужна Рада дозивала: „Богом брате, Раде неимаре, остави ми прозор на очима, да ја гледам ка бијелу двору кад ће мене Јова доносити и ка двору опет односити“.

И то Раде за братство примио, остави јој прозор на очима, те да гледа ка бијелу двору каде ће јој Јова доносити и ка двору опет односити.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Дугачки Стриц, највиши ђак у разреду, сједећи у последњој клупи, просто није повјеровао својим рођеним очима: зар умјесто њихове Лане да дође овај овдје? — Не, не, то није истина!

— Је л' таква и твоја Луња? — Их, ђаво је однио, дабогда цркла! — поцрвење Стриц и још јаче натуче шешир. Не могу очима да је видим. Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију, Стричева прва комшиница.

повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим прецрним очима. Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска.

— И још сам нешто смислио, али жестоко. — Шта то, шта то?! — у трку допаде Ђоко и радознало ужижи очима. — Е, за ту нам работу треба и једно магаре. — Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене.

— строго поче Јованче. — Дошла да вас видим — тихо рече Луња и погледа га тако добродушно својим великим тамним очима да Јованче, већ спреман да викне, само гргутну као млад пјетлић и настави много мекше: — А зашто да нас гледаш?

— Шта је оно? — оте се прво Николици. Сви су у страху претраживали очима упола наоблачено небо. — Авиони! Ено их! — узвикну Јованче.

Више волим и овај свој мали прст, и онај камен и дрво, и оно тамо брдо него њу! Дабогда цркла, кад се онако избечи очима па не знаш куд би побјегао!

Нек ме и усташе укебају, само нек нијесам с њом. Луња шмрцну готова да заплаче, а онда нагло заглади косу и у очима јој сину повријеђен понос. — Ја сам дошла овамо само зато што ме је позвао Јованче, па ћу с њим и поћи на Лисину.

Луња се трже и скамени се, хладна и неприступачна. Само кратка варница, која јој сину у очима, рјечито је говорила да би тога истог трена најрадије сручила стотину громова на ту своју дебељушну плаву другарицу

Погледај. Размотао је оне крпетине и поносито испружио руке као да показује новорођенче. Пред Ланиним очима указа се нова новцата пушка и неколико картонских кутија с муницијом. — Пушка?! — у невјерици прошапута учитељица.

Једва га препознаше. — Па то је пољар Лијан! Чича главачке допаде до логора и разрогаченим очима забуљи се у дјечаке. — Па ви сте још ту?! Живи сте, а? — Живи, живи! — умири га Јованче.

Опазише то чак и његови у кући, па га дјед упита зачуђено: — Часте ли вас то на курсу ракијом, кад си тако усвијетлио очима? Можда ти је каква цурица што год уврачала? Ту промјену на Стрицу најприје и најболније уочила је обавјештајка Луња.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

КАПИЈА 428 ЗЛАТНА СРЕДИНА 429 УЛАК 430 ЛОВ ЗА ЦЕО ЖИВОТ 432 ЈЕДИНСТВО МНОГОСТРУКОСТИ 433 ЖЕНИК ЛЕПОТУ НЕВЕСТЕ У ОЧИМА ДРЖИ 434 ПОХВАЛА ДРАГОМ КАМЕНУ 436 НАДГЛЕДНИК БАШТИНЕ 441 НА МЕСТУ ПУСТОМ ОД ЉУДИ 442 ПРИТЧА О ДУШИ И ТЕЛУ 443 НА МОРУ

ЕВА Она је човечаска велика спона и негбе гвоздене; сваке замке сплетене у руку су јој. С очима замрежује путове младићем! ...

Бојим се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам

Бојим се веђами јерно мило ми је било с очима много спавати и свеђма дремати да се одмарају и покоје се моји зглавци.

И подругат ће се Нашем грохотноме се смејању! ПОСЛЕДЊИ ДАН Да нам је пред нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без

Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за поглед о, владико, види се! Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој!

С којима устнама да целују твоје ноге, од којих но тутњење, глас, преплаши прво у рају праматер Еву? Каквим ли очима могу смотрити ми Бога под телесним покривачем? Које ли песме ћу испојати твоме излажењу штедре?

молимо: »Прими оружје и штит, те устани ми у помоћ« ШЕТЊА ПО ГРОБЉУ Да изађемо пошетати се по гробљу, Те с отвореним очима да видимо Где су нашем пустом животу домовине, Кућишта и дуго борављење овога света. Није ли y земљи?

к њему, счуљио се доле, умиљато превраћа очи гледећи к њему, дигао шапу те му указује, што исто не може да проговори. Очима се моли. Виде пустињак што му је — истрже из ноге трску и зави, те је излечи.

а много доби гледећи га и то се досади те једва чека кад ће се смркнути да полежи и одмори се мало жмурећи му с очима. Ако ли је подуга ноћ, пак једва чека да би брзо свануло и нагледа се дна, те што за видела упослује.

Дан за посао, а ноћ пак за спавање и отпочинак телу и очима... ЈУДЕЈСКЕ ПОВЕСТИ Код вавилонске реке, тамо смо седећи плакали...

Онда већ и сам Татархан од једа и од дерта свога му стаде пуцати кад виде с очима како му војска злом пропаде. Утече испод града с бољима коњици, на једно високо брдо стаде гледећи што чини море,

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Тој ли је зборење? Неје те ни срам оди овој чупе? — рече и показа на измећарку Дену, којој одмах затим даде очима знак да покупи филџане и ракијске чашице и шишенце с мастиком, којом се — чешће од свију — послуживала тетка Дока, док

И она је највише у Манчу гледала, пратила га очима унаокруг колом. И што се он у игрању више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не једе их, него их

Стала би па би гледала како играју и зевала од времена на време. Али би ипак кришом пратила очима Манчу, и није јој право било кад је овај не би опазио, или кад би отишао на друго место да игра, а ово оставио...

Скупио се свет. Кога ти све нема ту: дечурлије, момака и девојака из махале, који ашикују очима. Дошао је и неизоставни наредник Перица, наредник и писар у штабу, назван „лепи Перица“ због оног белог лица и због

чује како Калини дршће глас, и како га меко и дубоко погледа својим великим и као јунска поноћ црним и топлим очима!... И другу игру, опет „Јелку тамничарку“, играли су, једно до другог, Калина и Мане. И Зони дође нешто тешко.

Ништа од свега тога није он приметио нити га се то тицало! Само једна слика му је лебдела пред очима, само један поздрав му се једнако понављао у ушима, и он га једнако шапатом изговарао... И то је охрабрило Манчу.

тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко ниских кровова околних кућа негде далеко.

Неки полусан и полујава беше то, па се једно и друго наизменце преливало. Мисли о вечерашњем. Хуче и љути се. Пред очима му жива слика звезданог неба, месеца и Зоне како стоји умотана у бундицу своју с истуреном левом ногом и погледом на

се неопажено у један ћошак у авлији и одатле, скривен од очију свију, гледа сав тај шарени џумбус и весеље и тражи очима њу... Мало после, ето и ње, Зоне.

“, после постаје озбиљније, па тек силно затрепће очима, а сузе му силно грунуше. Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа

“... Многи приметише како им је тек сада пукло пред очима, и све им је сада, веле, јасно. Сад им је јасно откуд Мани толике лаконане плитке ципеле да их и радним даном, по киши

Други су, опет тврдили да је својевољно побегла, а то су поткрепили тиме што се није отимала, и што су својим рођеним очима видели на колима не само њу него и понете ствари, као: креветске хаљине, колевку, коританце — и дубак!...