Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Али је и сам показао духа, оштроумља, тачних идеја и општу критичност. Радња је у роману сасвим споредна, главне су дигресије и рефлексије, у којима се
Саве, Стефана Првовенчаног, Доментијана, Теодосија), који нису без оштроумља и проницљивости. Дубровачком књижевношћу само се узгред бавио.