Црњански, Милош - Сеобе 2
Била се прочула као и жена Ђурђева. Снашла се око коња Павлових и Трифунових, као да је са коњима одрасла, а знала је да диже бич са траве, као и Ана, и боље него Ана.
Тај кезизуб онда – причао је Павле – догура сто до њихових постеља, и до ногу Павлових, тако да Исакович није могао учинити ни корак, два, а да га не пробуди. Исакович се на то смешкао.
Што пиљиш у њега, тако?“ Али јој рођака није одговарала. Уочи Павлових сватова, кирасири су били приредили, у Варадину, игранку, у почаст госпоже свога новог полковника, а на ту игранку
Нити су дотрчавале на звонца. Дадиља у кући Трифуна ручавала је са укућанима и приликом Павлових посета. А ни један Исакович није имао, сем удовца Павла, те анциларне врсте љубави, за коју је Ђурђе причао да је у
Обе су охладнеле према Павлу, тек, кад је постмајстер Хурка – иза леђа Павлових – почео да прича да капетан има своју собарицу, која му иде и доноси опрано рубље.
А поред тога и сијасет сребрних дугмади, копчи, ножева, камиша. Било је у колима, и Павлових кошуља и гаћа, обојака, а купио му је био Хурка – то јест продао – јефтино, као да је крадено, и неколико скупоцених
Костјуриновог питања? Србин је, међутим, стајао пред њим, вољно, хусарски, са прекрштеним ногама. Из Павлових очију, бар се Костјурину тако чинило, избијала је нека неизмерна туга, а затим као нека мржња.
Неколико хиљада Павлових сународника учествовало је у том рату. Павле је отишао из Миргорода, са тим сјајним трупама – то знамо.