Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
мој отац дозове одма буљубаше Живана [Петровића] из Каленића, Арсенију Раонића из Лознице, Ђукана из Орашца, Васиља [Павловића] из Бајевца и Коју из Тулара, и свакога војника каже, и ја му у тефтер упишем име и презиме и село из кога је; и одоше
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
је опет извиђао неки спор око потеса и узгред добро саслушао попа Перу Пеповића, који ,му се пожали на учитеља Сретена Павловића да је немиран, да псује закон, веру, да развраћа деду, даје им којекаке скаредне књиге да читају, каже им да горе нема
Да већ и не помињем одабране људе из самог места — на прилику: новог учитеља Симу Стојнића, што је заменио Сретена Павловића, оног што га лане отераше чак тамо негде око Мироча у Влахе, за казну што је децу развраћао и говорио нешто ружно о
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У првој половини XИX века имао је за уреднике, после Магарашевића, Јована Хаџића, Павла Стаматовића, Теодора Павловића и др Јована Суботића, и за све време био најважнији часопис српски.
српске и мађарске књижевности, и као човек који је непосредно утицао на двојицу важнијих писаца српских, Теодора Павловића и Јована Хаџића. Иначе, глас који је уживао код Срба био је изнад његове стварне књижевне вредности.
Миловановића, Љубомира Давидовића, др Драгољуба Павловића излазило је до 1899, када је насилно обустављено. Продужило је излазити под уредништвом др Драгољуба Павловића од 1902.
Продужило је излазити под уредништвом др Драгољуба Павловића од 1902. и до данас излази.99 Српски преглед кренуо је 1895.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
поезије, а то су управо оне промене и померања, у њеноме језику које су се у првим књигама Васка Попе и Миодрага Павловића појавиле на тако очит начин и тако нагло да су изазвале цео ланац неспоразума који се, додуше притајен, све до поткрај
– а могло би се у истом смислу да говори и о каснијој, обухватној, по много чему изузетној антологији Миодрага Павловића, који и иначе као ретко ко уме да чита наше поетско наслеђе из различитих углова – обелоданила је другачији поредак
Успон српског песништва продужен је знатно касније: почетком педесетих година, када су прве књиге Миодрага Павловића и Васка Попе означиле прелом који ће књижевна историја памтити.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ђенерал је ђипао од муке. Брже боље дозва капетана Цветка Павловића и посла га са још два Руса и два ескадрона да заустављају и терају напред бегунце.
У исто време са Језера одељење мајора Мил. Павловића помакло се напред. Тако је Хрватовић 12 августа у вече имао: 16 батаљона, 12 тешких и 4 лака топа, са 2 ескадрона, а
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
априла 1837, стр. 107, где, уз прештампану ову и још једну другу Рајићеву песму, читамо следеће Примјечаније Теодора Павловића: „Обадве ове песме преписане су из једног правог оригинала нашег славног арх(имандрита), незаборављеног Јоана Раича”,
доленаведену студију И. Мамузића), тада још очевидно необавештен о правоме ставу групе око Теодора Павловића према овоме покрету.
Боројевић говори, песника Одзива сусреле баш у самоме Госпићу а нису дошле из удаљенога средишта антиилирства око Т. Павловића (треба само обратити пажњу на брзину Боројевићева иступања: Одзив је штампан у броју од 20.
Тих и сличних балова било је, нарочито почетком четрдесетих година (а очевидно на подстицај Теодора Павловића), на све стране, и као да су свуда имали карактер националног окупљања и пропагирања родољубивих осећања.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Епитаф с надгробног камена, стећка војводе Радосава Павловића у Рогатици, исклесан "српским писменима и на српском језику", било да га је Курипечић преписао сам, било, још више, да
Нарочито се то осећало у поезији, што је савременог песника М. Павловића навело да ово раздобље назове "један мали златан век наше поезије".
Ништа мањи удео у насталим променама није имала ни поезија Миодрага Павловића (1928). Његова прва књига 87 песама (1952) испуњена је драстичнијим, за читаоце лирике чак шокантним призорима.
У то време сасвим нови феномен апсурда појавио се најпре код Павловића. Мада се његова поезија веома разликује од Попине, он се такође враћа у дијахронијске дубине памћења: Млеко искони