Црњански, Милош - Сеобе 2
Она је знала да се после посете Гарсулија и хапшења Павловог сви налазе у великој опасности и да јој, можда, ни њен отац, сенатор Стритцески, неће моћи, а можда ни хтети, помоћи.
Божич је то, ипак, чуо, и довикну: „Оће шева да се похвали, да је тек прешла тридесету!“ Из Павловог причања о Божички, иако је Павле о њој причао мало, Варвара је стекла утисак да је у њој Павле морао сусрести праву
А сачувано је у заоставштини Исака Исаковича, Павловог болешљивог рођака, лајтнанта, који га је надживео. Рукопис Павлов одаје човека озбиљног, уображеног, плаховитог, и, у
па – ваљда да би Павла умирио – поче да прича, како је нешто, између мужа и жене, зло, почело, одмах, после одласка Павловог из Темишвара. А таст је томе допринео.
XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА Према једном писму болешљивог рођака Павловог, лајтнанта Исака Исаковича, у Новом Саду, изгледа да је Павле био у Темишвару, до последњих дана августа, године 1752.
XВИИИ БИВШИ СРБИН А САД РУС Из папира, нађених, у заоставштини лајтнанта Исака Исаковича, Павловог рођака, у Новом Саду, не види се датум доласка Павловог, у Токај, где је, већ годинама, пребивала једна росијска
папира, нађених, у заоставштини лајтнанта Исака Исаковича, Павловог рођака, у Новом Саду, не види се датум доласка Павловог, у Токај, где је, већ годинама, пребивала једна росијска мисија, која је набављала вино, за росијске војене болнице, и
Него они, нешто друго, крију. Варвара онда погну главу и поче, тише, да прича, како се, после одласка Павловог, десило велико зло. Велико зло. Трифун је данима урликао као полудео, а плакао као дете.
је, као чудо, саопштио Вишњевском, и то, да Павле није ишао да види брата, а да је Трифун дрекнуо, при самом помену Павловог имена. Писмо које му је донео, од фамилије, спустио је у чизму, и не прочитавши га, а ништа није питао за Павла.
Хурка је прећутао, да га је Трифун опсовао, при помену Павловог имена. Хурка, који је код Вишњевског, увече, свирао у флауту, а говорио немецки, могао је само да нагађа, колико су
Ђурђе, који поучителни начин причања Павловог никад није волео, покуша да прекине тропар свог братучеда. Насмеја се, па рече да су та два крвника седела, као бабе,
одстојање од Санкт-Петерсбурга до Москве, у галопу, у колима, за свега неколико дана, али у Кијеву, за живота Павловог, била није. Павле, дакле, заиста, није имао прилику да пред њом клечи. Такви сусрети су, на овом свету, увек, ретки.