Црњански, Милош - Сеобе 2
Павле је сав дрхтао. Муцао је нешто што се није чуло. Петар је на то, још увек смешећи се, здрао руку Павлову, са својих ширита на грудима, и говорио братучеду, право, у лице, мирно, али са мржњом: „Дур! Кад ти кажем!
Трифун није могао, онако глават, да на миша у мишоловци личи, али се сиромах снуждио, кад уђе у Павлову собу и виде да су га чекали. Кад му рекоше шта Митрополија каже, почео је да псује.
Нада се, каже, да се неће поклати. Кад су остали сами, Трифун седе на постељу Павлову и промени и свој поглед, и глас, и начин говора.
на дан Луке евангелисте, петог, то јест, осамнаестог, октобра, поменуте године, постмајстер Хурка довео је, пред кућу Павлову, његовог братенца Ђурђа, који је јахао коња, и водио са собом троја кола и пет хусара.
Нек иде, каже, све, и дукат, куд је и остало отишло. И он је хвалио Павлову кућу и башту, само му се није допадало, како у Токају супружници спавају.
Пфалер се на то смејао, љубазно, али му је ипак послао собарицу, која дође, да намести постељу и узме Павлову пресвлаку. А постеља је, у том павиљону, била велика, широка, у завесама од свиле и стаклета.
Петар је морао да се склони, у један мрачан угао избе, па да тамо риба Павлову сабљу, а перикмахер је за то време, насред собе, почео да размешта своје лавоаре, а Павла да окреће на једном
Показивао је капетану своју руку, како још дрхти. Иди, бедо! Он је, наврат-нанос, удесио Павлову кику, веза му шепуте у косу, а узвикну да ће наставити свој посао, на Ђурђу, само ако пристану да на двориште изиђу.
А приђе свом братучеду мирно. Стаде уз њега, без речи, тако, да су му сабља, и рука, додиривале Павлову слабину. Честњејши Исакович, који је Костјурина, и Кијев, сасвим другаче замишљао, и коме је било мрско да га Шевич
Преклињао је да ништа Варвари не кажу. Као да се боји да му мати дете не узме из руку, однесе сина, у колевци, чак у Павлову избу. Молио је да заговоре Варвару, да је лажу, док не смисли, шта ће и како ће.
Они су били почели да, земљу Павлову, опкопавају, да је омеђе. Павле је обишао своје имање јашући. Крчевина око куће била је пуна веверица.
код царице, а Виткович, који је био остарио, а није био у аудијенцији код царице Елисавете, никада, сматрао је Павлову молбу за безобразлук једног уображеног рођака.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Руке Павлове женски уске, а врхови прстију увек топли, као у грозници. У карактеру Павлову се истицала једна стално усплахирена амбиција: непрестано додавање нових знања и учења.
Ћосавост, у оно време, била је нешто толико енглеско, да се све остало на лику Павлову мање запажало. Коса, наравно, није Павлу израсла, али он је сад носио скупу, фину перику од тамносмеђе косе, по
Ако треба нешто понети, Павле носи у руци кожну торбу с много одељака. У лику Павлову је извршио промене и енглески језик.
утисцима свега што је те вечери чуо и видео, Бранко осети да се мешају у њему језа и топлина, тужне претставе о животу Павлову, и неко топло осећање од своје згрчене егзистенције. — Куда ће Чупоња? чија ће бити кућа?
Кроника паланачка не одмиче. Бео лист пред њом чека. О сину Павлову сазнао је Бранко тек кад је детету било две године.