Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
У потопу свети Петар светом Павлу не да руку, по Јерусалиму свети Марко уходи светог Луку, а о Јуди и да не говорим!
Црњански, Милош - Сеобе 2
у Петроварадину, док се није удала, а сад је, поред лепог и младог мужа, показивала неку чудновату наклоност према Павлу, коју није крила и у којој није било ничег скарадног. Била је то нека чудна жалост, нека врста сажаљења.
Кога да се Гарсули боји? Имали смо разне тамничаре, ал’ ни један међу њима није био кицош. Међутим, у исти мах, Павлу се чинило да чује како му одобравају сви које је био, пре тринаест година, превео из Србије у Срем.
Оно што је он рекао том шкопцу са Крфа, казали би му и сви они из Махале. Павлу се чинило да чак чује, као неку грмљавину, у даљини, Трифунове војнике.
Само док су Петру нашли лепотицу и зјело богату Варвару Стритцески, Павлу су утрапили једну Варварину рођаку, Катинку Петричевич, сироче без оца и мајке, која се ближила тридесетој години.
Иако на њу није мислио, после њене смрти, сад, у затвору, изненада, Павлу је било некако мило да на њу мисли. Било му је жао да са њом и новорођенче изгуби, а помисли и то да је боље што је
и ближила се тридесетој, што се онда сматрало као срамота и као знак да се неће моћи ни удати. Павлу је било речено да је наглува, да нема мираза, а он се спремао да јој ставља што мање питања, да не би морала
Није право да му и он ствара бриге, понова. Нека чека док стигне у Осек, па нек се тужи – до Бога. Павлу је затим враћена његова кратка, плава, хусарска, куртка, и сат, и бурмутица, а профоз му понуди жену да му ноге намаже
Па да не зна шта ради! Он је добио апшит од Енгелсхофена и не може то проминит, ни царевина, оли тај Гарсули. Триба Павлу неко, место покојне Катинке, ето то је! Павле је сам на свиту! То је зло, ето то је!
Деце ти! Ти да ми ћутиш! Знаш да си срдитко! Ако дигнеш руку на профоза, ни Павлу неће бити живота! Пусти ти нас жене, да питамо Павла, а ви седите, па гледајте из прикрајка!
И ја знам где је „Енгел“ бирта.“ Петар није скидао ока са Ђурђа и жена, а затим остави жену и примаче се Павлу: „Слушај мене, дугоњо, немој ни жене, ни Ђурђа. Аха! Неимање, што но кажу, немир је од свијета.
Ђурђе их је обилазио као медвед и одмахивао руком. Ана, висећи на руци Павлу, весело се сад смејала: „Чим од тебе стигне порук, Павле, ето нас до Беча, да тражимо наша права!
Кад би се неко у том свету женио, или разболео, његови рођаци дошли би да то јаве Трифуну, или Павлу Исаковичу. А грех је био тежак не отићи у тај свет, на сахрану.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога празника
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Карали би нас као да смо ми криви; знаш, мама, кад год се наједи, увијек пријети да ће нас дати грофу Павлу!“ Јан не мога до касно да заспи, но му се једнако наметаху чудне приче о Павлу, којима он, по својој дјетињској
“ Јан не мога до касно да заспи, но му се једнако наметаху чудне приче о Павлу, којима он, по својој дјетињској нарави, наклон бјеше да вјерује; а с друге стране преднаваше му се благо лице
Неколика рочишта требало им је, да Павлу испричају све што преживјеше зимус, и да му понове оно што прије научише, па онда наставише нови наук.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
4, 16) под једном главом, по божаственом Павлу, неимарством духа. (Еф. 2, 20-22) Ако ли буде ко непокоран, непомирљив и непопустљив по својој чинећи вољи, а не
и Богородице Наставнице наше, и да ли послужих, или потрудих се, или не мале туге примих, говорим по апостолу Павлу: „да ли у телу или осим тела — не знам, Бог зна“: (ИИ Кор.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Учини ми предложеније да пођем у Модру к његовим двома синовцем, Томи и Павлу, предавати им француски и [и]талијански за годину, обештавајући ми за то да ће ме на годину, или најдаље на две затим,
Ћипико, Иво - Приповетке
Безобзирнији и слободнији људи, гдекад срдећи се а гдекад шалећи се, веле Павлу у очи да им срамоти племе, а неки мекши узеше ствар на лаку руку: ни бриге их није кад се не тиче њихових жена; нека
И данас, кад је у пољу Цвета понела ручак, кришом рече нешто Павлу, а Павле учини се невешт и нешто прогунђа, што, додуше, он није чуо, али га је у сумњу бацило, и сувезнички се
Постаја ту само час, па затим одшуља се околним путем до своје појате и одавде вреба на Павла. А Павлу јуче, у гомили света, пред црквом, кришом шапну Цвета да ће Илија зором у планину, па с том мишљу он је и уснио, и она
— Не би, брате, бог! — вели Тома Павлу. Ја му говорим, натежем се, а он гледа у ватру, особит је, болан, и велики самовољац!
Па вино и певање учинише своју, те он чисто према Павлу осети да је бољи, милостивији. Помисли да је он и онако извршио покору, па је боље помирити се.
сувезнику.. . — Иди ти својим путем! — вели Илија, уозбиљен више но игда. — Иди! понавља Цвета, и једнако Павлу на Илију мига. — И сувезници смо, — не да се разлогу Павле.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
пожунска омладина одржала вече у славу вечне памети премилог покојника са предавањем о Павлу Поповићу Шапчанину.” „Ако...
изгуби, који тек што зраком на њега сине одма и премине, као што га је род српски и цео народ славјански изгубио у Павлу Поповићу Шапчанину.
Ћипико, Иво - Пауци
— Зови га! Слушкиња кроз ходник иза кухиње униђе у мали кућерак и јави се Павлу. Мало су га ишчекивали, док најпослије дође. — Увик гледаш да се измакнеш кад је за молиг', — укори га господар.
о староме, што их је слушао у друштву чиновника: преписујући неки спис у којему стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3”, бијаше замијенио бројеве ријечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта”.
стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3”, бијаше замијенио бројеве ријечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта”. Премишљајући о томе, није му се дало на смијех, но сажали старца.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Све је у кући фрау Розиној отсад и служило само сину Павлу и новцу. Павле је растао, и показао се паметно, мирно дете. Јова је вршио разне послове, које је измишљала његова жена.
не разабирам акценте, куд брзате, није то тројка, не касате са дванаест ногу.” И Бранко је писао песме. И ни њему ни Павлу редакције досад нису ништа објавиле, иако су добијале охрабрујуће одговоре уредника.
(После се сазнало да је био пијан.) Вече је испало сјајно, приход друштва био какав никада. Замерало се Павлу једино што није свирао ништа српско, макар ван програма.
— Шта, срамотити! Ако није Шваба, теби је срамота! Јеврејима удешаваш! Свираћеш што ти одбор каже! — Павлу заигра брада. — Нећу — одговорио је кратко али уљудно.
Мислим да вам је то јасно, осми сте разред! Е, добро, 'ајдемо даље. Даље, она прича о Павлу била је леп потседник: како је Павле многима од нас помагао позајмицом у тренутцима кад бисмо без те помоћи у нечем
Павле није још доста жилав, и фрау Роза га жилави!... Павлу није лако, Милане! Или ће фрау Роза начинити од њега жилавог Јеврејина какав Јеврејин и мора бити, и моје је то
амбициозно затегнут у сваком дамарићу, питао је тих дана Павла о Бранку тачно оно што је мало раније питао Бранка о Павлу: — Шта мислиш, Павле, хоће ли Бранко једног дана бити велики човек?
— Како се госпођа апотекарка баш озбиљно узбудила, сва господа стадоше да је умирују. — Криво чините Павлу, госпођо. — Павле има ванредних способности, то се већ давно зна.
Затвори и он очи, прошапта „лаку ноћ”, а већ крљање се никако није ни прекидало. Болничар опипа било и рече тихо Павлу: — Највише још један сат.
Завршавала се песма победном строфом, како је Бранко у шали објаснио Павлу, победном строфом једног ћоравог човека. Каже се у тој строфи: да човек мора бити као савршена грчка скулптура, све
Мало трагова од некадашњих сасвим младих младића. На Павлу се видео Париз. А видела се и она тајанствена година трговачке школе и разноразних предузећа.
Много је узбудљива, усплахирена, на послу пргава. Павлу није писала једну једину реч о том да је болесна, нити да је ишла у Беч.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ О овој борби говори циклус ослобођења Црне Горе. Он према Павлу Поповићу — обухвата песме „о познатој истрази потурица (1707) коју је Његош прославио у Горском вијенцу, као и о
оваква, ова етичка оцена (коју је било ко било коме у различна времена могао изрећи — не Марко Костадину, него Петар Павлу) истиче поступак према „новим господарима“ (које Зоговић производи у властелу немањићке државе) и према „старим
“ Јанко ћути, ништа не говори, већ с' окрену к Уступчићу Павлу, па је њему тијо беседио: „Куд си ми се подигао, Павле? Што с' толике свате потрудио и толике коње поморио?