Употреба речи пада у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

1871. СИРОТА БАНАЋАНКА Три дана је како непрестано киша пада; за три дана нико није видео оно благо, плаво небо, нити се ико огреја на умиљатоме осмеху провирујућег сунца.

“ и: „Хвала, домаћине, ја не могу више!...“ а, овамо, прима чашу, испија је наискап и пада, трештен, на земљу... — Тако је, Миладине!... — рекох му ја, одобравајући, јер сам осећао истину његових речи...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

а нејма довољно расужденија и искуства својему говорењу потребни ред и расположеније учинити и дати, он врло ласно пада у блебетање и разумним слишатељем досадан бива.

За|то прави учен и разуман всегда се учи и всегда зна да јоште мало зна, и зато нити му кад пада на ум да о свом знању високоумствује, него непрестано и прилежно внима што се око њега говори, и нејма дневи ни часа у

ако ли је фторо, у триста злих часа, то нека добро знаш; ја имам толико посла на глави да ми светињичење ни на ум не пада. Други су ту били, | и други, пак нису се могли посветити, алтроке поп Маук!

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

2. Ко је тај што ме стрела и коље и чамов сандук брзо стеса - Док пада чађ на снежно поље за 70 кила меса? Ко је тај што ме гони и води кроз ватру битке и огањ грипа да једем, спавам,

Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на пушку ставља нож.

МАЛЕ ДРЖАВЕ Пада киша на добоше Да закажете свима војводама под вашом командом и свима људма поповима и калуђерима да се сваки

сваке Мајстори мајсторије своје да оставе а земљоделци своје све работе да оставе и пољска дела и воденице Пада киша на добоше о да нам вреди из пушчане цеви цветом из топовске јабуком црвеном!

о да нам вреди ђурђевком на мач! Пада киша на добоше ЗИМА У СРБИЈИ 1809. ГОДИНЕ Љуто пред турском најездом, две војводе, два кнеза, Милоје Петровић

Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи.

Кад све догори, ми изађемо из дима, краљица пада у несвест, а краљ трља очи и гледа нас запрепашћен: Сунце вам ваше, па ви опет живи!

што нам се не пева, и славећи оног ко нам се не слави, идемо и стижемо и где нисмо хтели: на празно место, на које пада мрак. Командантима ни трага, ни гласа. Куда су, кад су, како су настали?

боса међу чизмама гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који не престаје да пада, гледа је како чека ко ће први да је пљуне, сад, кад свака курва сме да је опсује, да јој се наруга, да је прстом

2. Сад нова сила сија, али не спасава, као што нас ни бивша није спасла. Цена главе пада, ко што је падала, цена брашна расте, ко што је расла. з.

каменике, која цвета из непобедивог зида, на северцу, која се, можда и љубичаста, плави у сивом бедему, чија сенка пада на Град и на поља око Града! 7.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Он опет: „Удри море и други”. Те мој Иван и други. Што већма пада мрак, то они мене већма окружавају. Како дођемо у табор, мене у чадор, запалише свећу, и једнога побратима покрај

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Па и отуд му пада лепа парица. Да је ко други на његовом месту тај би, маже бити, већ одавно начинио леп капитал и окућио се.

Баш кад се газда Милун прикучи ка колу, прекиде се игра и онај Срејин момак зађе купити бакшиш. Пада пара као киша. Сваки час при ђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара.

Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерија нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже

Ето, можеш и у Зарожју, остати. Имаш и тамо својих познаника; имаш, хвала богу, и родбине... Тетка Мирјана, пада ти, чини ми се, баба по мајци, родом је отуда... — Све је тако, Радојка, али баш не могу... Волим отићи мало дале!

— Која Мирјана? — упита Пурко. — Па она из Овчине — рече баба и окрете се Страхињи. — Теби, синко, пада и као неки род. — Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати...

Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима.

на воштаним свећама мутавџија — занатлија који прави покровце мучњак — велики сандук ниже воденичког камена у који пада брашно Набелајисати — наићи на несрећу, настрадати назиме — свиња од годину дана назор — силом насулити се —

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

— Заваде се двојица — шапуће он — а ја тамо те спотакнем угарке. Повучем страну једном, и он добија... Један пада, други скаче... уз једног пријатељи, уз другог пријатељи, па се и они завађају... И чисто гледа очима тај лом.

Савест га није гризла... Штавише, осећао је и нешто осветничког задовољства гледајући у памети како Станко пада... — Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу... Нема, синко крвави, то се главом плаћа!...

На очи му се навуче некакав мрак; учини му се да му неста земље под ногама и као да пада у неки бездан... Онда изгуби свест и сурва се с дивана... Крушка му притрча. Прихвати га да га дигне.

Баци поглед на груди које се једва дизаху. Он приђе ближе и смотри како доња усна модри и пада... — Дајте свећу!... — рече и нехотице. Све се ужурба. Наста запевка.

— И Турци баш ћуте? — Ћуте. Ишао је Иванко ономад до Сарајева. „Ником, вели, и не пада на памет да удара на нас.” А после, и зима иде... — Зато ти и хтедох рећи!

Чупић викну: — Пали!... Осу грмљавина као из неба. Редови се турски проломише... Овде видиш како пада човек, а онамо како се коњ пропиње те сваљује по двојицу... Пушке се опет напунише...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. ЧЕЖЊА Небеса су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус архаичка сама је на

док поноћне звезде шуме изнад главе. Кô свилени црни ноћни галеб, тако Моја душа пада на талас, полако, И заспи у својим сузама, кô дете.

Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде Кô да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала.

Два апостола туд су минула С поруком сина чисте Марије. Крај реке зраче бели кринови, Пада сноп зрака с неба средине: И сја ореол вечни и нови Јагњета што гре преко ледине.

А вратиће се мирно тада, Све као реке које плаве, — Докле за крвав запад пада Крупно и страшно сунце славе. НЕДЕЉА Већ зора сребри хумке риђе; Пођоше најзад небом смело Сва бела стада јутра;

Све је покидано са мном и са другим, И чекам однекуд нову реч дубоку, И докле се деле светлости и тмине, И ноћ пада као паучина мека: Све нàтпēва хучна музика тишине! Све надвиси неми глас који се чека!...

И чујем, у мени лист за листом пада. СТРАХ Зашто волим тако све оно што мине, И радост, и боле? С каквом жељом тамном Ја лакомо слушам тај глас из

Каква је то веза измеђ душе сада, И тих дана што су протекли, кô вода? Зашто већма волим вече које пада, Но пурпурну кишу из јутрењег свода?

У вечери дуге, Прах сребрних звезда док лагано пада, И с цвећа се диже свила, као косе, Моја нова љубав родиће се тада Као нови листак и нова кап росе.

Хује тамне риме, кô мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада: У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело.

ко зна где и када, Ненадно и нагло јавићеш се мени — Можда кад у души болно застудени, И у срцу почне први снег да пада.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Устанем. Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз отворен прозор, а пред иконом још дркће пламичак у кандилу.

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац! Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње!

Чудан мало на поглед. На глави му широк сламни шешир с црвеном траком. Испод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Па кад вас нема код нас, ето нас код вас; па сад било вам право не било! — Ију, господин-Спиро, шта вам то сада пада на памет!

Слова у имену и презимену им, истина, изгледају као оно ред деце кад се тоциља по леду, па лети једно за другим и пада на леђа а ноге му полетеле увис.

— вели Јула и гледа слатко и насмејано на цвеће, на родин кљун и ружу, како се једно другом клања и приближује и пада у наручје, па к’о да се љубе.

А баш им је и згодно било, јер је тога дана био неки женски празник »Киријак Отшелник«, који пада 29. септембра, па се тога дана и не ради у том селу откако је пре двадесет и неколико година ударио шлог једну жену за

Сипи ситна киша, па пробија и сиротињски дороц и газдинску кабаницу; пада једнако и прави по путу блато преко чланака. Упадају кола до главчина и јунаку чизме до чланака, па чак и до штуфли.

што рекли. Једва изн’о читаву кожу. — Тако је то, — трља задовољно руке гђа Сида. — »Ко другоме јаму копа, сам у њу пада«, говорила је увек моја покојна мама! — Ех, манимо се тога! Било па прошло! — Право кажеш!

— О молим, молим! И вама и свакоме може то пасирати... — Јест, кад би фрау-Цвечкенмајер била тако лакомислена, пада се тура и ди јој није место...

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

МАСЕ 36 XВИ МАРКО 37 XВИИ 38 XВИИИ ЛУДИ СТЕВАН 40 XИX ДЕДА ВЕСА 42 XX 43 XXИ 45 БОЖЈИ ЉУДИ И ЗАДУШНИЦА Једна пада у зиму, друга у лето, пред летњег св. Николу.

Али оно одмах почне да пада и да се губи у оној општој тишми од света и плача. На капију гробљанску не може да се уђе.

Подигнута на диреке с кујном и собом. Доцније дозидана једна овећа, дугачка соба са дрвеном софром, у коју би, кад пада киша а парастос је, подушје некоме, имали где да се склоне и трпезу поставе.

— Чичо, ’ајдемо си дома! — Напослетку понудила Вејка Тају кад је видела да је сунце већ зашло и мрак почео да пада. — Ја! — одједном се на њу обрецнула варошанка — шта ће тамо? Добро му је и овде... Али Вејка њу није слушала.

тад оно од Бога пада. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?... — Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Па, онда пази како ћеш пред девојком говорити, јер није проста, и само углађен човек јој у очи пада. Дођоше у Ш. Терају у бирцауз. Преоблаче се. Чика-Гавра већ је готов. Малочас и Љуба је опремљен.

Срећна Мица, она доби мужа по срцу! Прошле фашанге, Мица се удаде, Алка остаде. Алка је још млада, али тешко пада другарици кад другарицу под венцем види, а она остаје. Онда девојке постају суморне. Шта ћемо, кад све по срећи иде!

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Ови признају да је оно рђаво, само, веле, „нема ко да дође место нас“. А бабин познаник нервира се, пада у ватру: — Ама ви млађи само знате да рушите, ви сте изроди, ви не волите ову земљу.

Африка

Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу:

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми

Са грања, са лишћа, са крова од трске пада шумно роса као пљусак. Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било.

Исте ночи Швајцарац који је сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла.

им дам поклоне и оне прилазе стидљиве, тихе, спуштених трепавица, повијених главица, са накитом које као тешко цвеће пада изнад високих заобљених чела.

Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа! Једино моје бело одело ту, најлепше бело одело које сам био спремио за нарочите прилике, дефинитивно

Катанац, марке Јал, обавијен у крокодилску кожу. Доста је пожелети некоме зла, закључавајући катанац, пада онај истога часа мора да умре. О катанац је закачен чунчић за навијање конца. Човек мисли зло и навија конац.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ЈАЊА: Што, море, што? ПЕТАР: Мртви коњи, нема више помоћи ЈАЊА: Кирије имон! Убием си! (Трчи.) Убием си! (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ДРУГО ПОЗОРИЈЕ 1.

Ја овакову нарав нисам јошт нигда видила: кад је у највећој нужди, гди сместа потребује помоћи, ту му јошт на памет пада погађати се! Жао ми је само таки красни коња. КАТИЦА: Ја сам досад плакала, а свему је тому папа крив.

Како је ту слатку реч. Оћим и ја да прођим свет под мојом старостум. КАТИЦА: Забога, папа, шта вам сад пада на памет! ЈАЊА: Ћути, шкиљи! Оћим и тебе да донесим зрно бисер и златну минђушу, знајш!

) МИШИЋ: Ово опет штогод значи. ЈУЦА: Ево му послови! МИШИЋ: Ту би требало помоћи. (Поклонивши се, пође). (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ТРЕЋЕ ПОЗОРИЈЕ 1.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Исакович је све то слушао и ништа није разумео. Осетио би само, кад би је из кола скидао, како му госпожа Евдокија пада, хотимице, у крило, као да жели да у њему потпали утробу и да пробуди у њему, мушку, пожуду, коју већ давно није

међутим, одјекну пуцањ из хусарског штуца, и Павле виде како Гарсули, под својим шеширом украшеним нојевим перјем, пада, у кола, па се диже понова, а затим, заљуљан, испада из кола и остаје, непомичан, на зеленој трави.

На врху брда црнела се, у сумрачју, тврђава. Чувена тамница. Кроз сумрак и кишу, која је почела да пада, Павле је дошуњао се све до алеје, која је водила до капије стражара.

Костима нашим да калдрмишеш друм у Венецију. Да се забели кад год сумрак пада. Пут да назидаш костима нашим, по плану грофа Мерци!

Пси Божичеви лежали су уоколо, не скидајући поглед са Павла, тихо режећи. У башти је, међутим, почела да пада киша. Исакович никад дотле није седео за трпезом човека, чију је жену имао, и није се никад, ни надао, да ће и то у

који је био напунио тада тридесет и седму, то је био доживљај, као оне ватре, у јесен, на обраном пољу, кад већ пада иње, које предсказује дугу зиму.

Код места зовомаја Цорндорф. Где са коња пада, мртав, корнет Марко Зимински. Док на брежуљку блистају прајски оклопници.

Жене су врискале. Деца плакала. Трифун, на коњу, уморио се грдно, а прешао, тек кад је мрак почео да пада. Вишњевски му је наредио да настави пут одмах, идући дан, без задржавања.

Да се шири, кроз целу раван хунгарску, а пада и на Будим, и на Раб, и на Визелбург, куд је прошао. Та светлост јесењег Сунца није се пробијала само кроз крчевину,

Све до њених, болних, јаука, кад је почела да се порађа – после тек седам месеци бременитости – све до њеног пада, кад поче да се превија, на земљи, Павле никад није био, пред светом, у присуству других, мек, нежан, према жени, и

Живеће! Него оно лево око. То га брине. Да не изгуби то око. А може бити и других последица тог пада са коња и ударца копитом. Фелчер је понављао, кад би Варвара изишла: „Сирота млада жена! Сирота млада жена!

Ако би Петар имао несвестице, или напад беснила, треба да га позову опет, одмах. Петар је био, после свога пада са коња, донет, кући, у саонама, које су изненада стале пред кућом, доносећи официра у несвести са Костјуриновог

Теодосије - ЖИТИЈА

твоје милости коју си показао на мени рабу твоме, заповеди опет свемоћном речју твојом да се заустави град који пада!“ И одмах се с његовом речју заустави. А свети са великим весељем благодаривши Бога заврши молитву.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Уз њу иду нестанак промене код именица и употреба предлога. Али што још више на први поглед пада у очи, то су расне особине становништва источно од Искра и од Ихтимана у Бугарској: тамо су многобројни монголоидни

Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год.

Покушајмо да покажемо какав је садашњи менталитет Шумадинаца. Главне психичке особине. — Оно што данас нарочито пада у очи у карактеру Шумадинаца јесте нешто јако, смело, велика активност и здрави живци.

221). Понашање Шумадинаца за време криза је врло значајно. Треба се сетити 1813. године и пада Србије после деветогодишње борбе: већ после неколико месеци јавља се такав отпор да се паша није усуђивао изићи из

Већина алата за земљорадњу и сточарство такође су од дрвета. Највише пада у очи издвојеност породица и кућа по искрченом земљишту. Најближи сусед је скоро увек на другом врху.

Нарочите психичке особине. — Старовлашани се иначе одликују неким нарочитим психичким цртама. На први поглед пада у очи нека спорост у говору и у покретима.

Ови су људи врло високог раста, што пада у очи чак и међу динарским становништвом. Међу њима се могу лако издвојити два типа који су различних комплексија.

Национално осећање је било увек живо код њих као и код Херцеговаца. После пада Босне и Србије под Турке, прошло је 1530. год.

Понеки пут се може у Загори чути и која талијанска реч. Код Загораца пада у очи права јужњачка живахност духа која изненади кад се долази из Босне.

Када се становништво централнога типа упореди са другим Јужним Словенима, највише пада у очи архаичност обичаја, нешто старо словенско или јужнословенско, затим старо балканско или турско-византијско.

Ово се запажа више код жена но код људи; оне су очувале стару ношњу, која уосталом пада у очи старим везовима и богатим украсима.

Запазио сам даље, по изгледу недоследну, употребу члана који има и значење показне заменице. Најзад, пада у очи врло брз говор са особитим кратким наглашавањем.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сви су били на смрт уплашени. — Откуд ти жив, бијели странче? — зачуди се сиви миш домаћин. — Па напољу пада читава киша од мачака. — Ја сам чувени Миш пророк — одговори бијели миш.

На прагу сједи чича Тришо и пуши лулу. Коса му је већ сасвим бијела, ваљда од силног брашна које му већ годинама пада на главу. Шаров и мачак Тошо обично сједе удно Чичиних ногу или шетају око воденице и пазе на незнане госте.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

око Чучне се па се скочи Скочи се високо високо високо До наврх самог себе Одатле се падне свом тежином Данима се пада дубоко дубоко дубоко На дно свога понора Ко се не разбије у парампарчад Ко остане читав и читав устане Тај

срце из груди не искочи Нема ни срца Руке обе падну Беспослене падну у крило Ни крила нема На један длан сад киша пада Из другог длана трава расте Шта да ти причам (1954) КОСТ КОСТИ И.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени

Наследили сте ме, јер је суд био у заблуди да сам мртав, а пошто сам ја жив, пада само собом то наслеђе и ви ћете се иселити из ове куће и предати ми је као и сва остала имања. СПАСОЈЕ: Гле, молим те!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти не знаш какав је он човек био пре оног пада - рекла је, а очи су јој биле модроплаве и раширене. Станика је говорила да Недин отац није био никакав човек ни пре

Понекад у сну, виђао сам себе како му бацам камен у главу, њега како пада, сав крвав, и мајку избезумљена лица. Био сам срећан што се то овај пут није догодило и што ћу маму од сада виђати без

Осетих Рашиду сасвим близу себе. Вече је падало нагло, као што пада завеса у позоришту. Видели смо како се у Каранову пале светла, а онда је нешто даље, иза гробља, у Циганској Мали

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Бичеви пуцају, вију се око ушију, коњи тешко дишу, сустају, а онај последњи од водене стране све клизи и пада низ бајир, каткад га лађа тргне натраг, па се изврне. Страшно мучење.

Кад оде, преда на пошту писмо. Тако Шамика проводи време, а женидба не пада му ни на ум. Дуго чека, па тек једаред јави му пошта да су новци са писмом стигли.

— То не мора рђаво бити. Хоћете ли и ви у маске ићи, Херр вон Кирић? — Но то ми још не пада на ум; ми ћемо гледати, па смејати се.

Мисли, кад сасвим оздрави девојка, да ће је Шамика узети. Кућа честита. Шамики, пак, тако што још на памет не пада. Чамча слави крсно име светог Стевана. Даје за своје пријатеље велику вечеру. Позвати су и господар Софра и Кречар.

Не једна фрајла чека за хаљине; напољу пада снег, она чека полуобучена, чека Шамику, али Шамика не сме фалити; мада је бал започео, он је за по сата ту.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају.

испод запуштеног гробља, на утрини, исто онако брзо као и код куће, у оном сивом, магловитом вечеру, што као киша пада у баруштине, али је овде пролетње вече растапало их у бескрајно плаветнило.

Стењући од бола у колима, чинило му се као да већ неколико дана пада нека киша, којој нема краја, у којој се сливају са њега не само жена и деца, већ и бивши његов живот и све што је

Киша беше престала да пада и, спремајући се, он је, крај својих коња, са скеле, видео како се на обали спрема цео пук.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Ево једног примера: „Жена узме чанак с водом, и стане под какву греду, или под кутње рогове, где пада црвоточина, а муж њезин чим тешким удара у греду или у рог, те истерује црвоточину; она пак, кад у чанак макар најмања

(Вук, бр. 1350) — Ко гођ што ђеља, предањ пада. (Вук, бр. 2257) — Махни и ти рукама, махни! (Казао Свети Никола чоеку који је био пао у воду и само викао: „Помози

се говори и о важности сопствене, личне активности за оно што ће се појединцу десити („Ко гођ што ђеља, предањ пада“). Ко се сâм не труди, нему нико не може помоћи („Док се човек чува, и Бог га чува“; „Лијеном Бог не помаже“).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

која под коритом спава док се маћехина кћи у златном руху двором шепури, за пепељугу, за пепео сури који по њој пада док краљевић кћери маћехиној сасечених пета ципелу навлачи; за пасторку која у запећку стоји док су охолих маћехиних

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

већ само оно што је преостало од њега после свих окршаја и трошења тамо горе, у оном облачном граду на који непрестано пада смог — осећао се као сопствена љуштура која носи његово име, презиме и осмех пун најскупљих џекет-навлака. — Јутрос...

Једанпут у сто година, једанпут у милион година, једанпут у животу...« Свлачи мајицу и пада у фотељу. Топлина стиже у таласима са лимених кровова испод отвореног прозора.

Плашио се пада, а сваки од ових предмета га је избезумљивао својом бесмисленошћу. Био је дубоко уверен да је свет свакако потпуно

На сваких шездесет метара магистрале, у свеопштем потопу летњих провода, пада по једна жртва, по један верник уживалачке религије.

Добио ју је на поклон од колеге, америчког креатора, Џона Фијендаке из Бостона. Проседа коса пада му валовито на рамена. Мада је сам стварао, презирао је моду и да се лепо облачи.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ДЕВОЈКА: Ја сам тако у послу да ми то слабо и на ум пада. МЛАДОЖЕЊА: Ваша лепота... ДЕВОЈКА: Ви опет почињете комплиментирати. МЛАДОЖЕЊА: Ваше очи...

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

У прегледу 20тх Центурy Цхилдрен'с Боокс3 наведено је да у то време „пада раздобље ширења, у току кога су велике 'дечје куће' утврдиле свој углед, и многа велика предузећа, први пут, покренула

Да није тако, зашто би се скривало? 1978. ЗМАЈ И Код Змаја најпре пада у очи безмерна, несуздржана отвореност, окренутост ка другима.

То је донекле необично ако се зна да у том раздобљу пада процват наше социјалне књижевности. Онолики тенденциозно засновани, озбиљни романи, песме и приче, потонуше нетрагом;

воду као жаба он да скочи, Али овде, усред песка, ухвати га дрхтавица Што му којекакве слике у пустињи виде очи. Пада у очи необазирање Вучових дечака на захтеве и наређења одраслих, на родитељска старатељска права и навике.

ноћи испуњене су приповедањем о чудима и недосежним лепотама: Тако се из ноћи у ноћ испреда паучина стричевих прича, пада по њима прах зимских мјесечина и тајанствено се искри зрње смрзнута снијежног пространства.

и оде Ниџо, нестаде га. (Свети Раде Лоповски) Поиздиг до поиздига, пад до пада, а у целини: један једини талас, без погрешке и без сувишности.

слободним саставима. Мучан несклад између дечјег узраста и терминологије тих састава одмах пада у очи. Декларативна усхићења и изанђале фразе никада нису били атрибути елементарне писмености, а језичке незграпности

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Није ли вам срамота! ШЕРБУЛИЋ: Оће да буде инквизиције за протоколе. ЛЕПРШИЋ: Ха, ха, ха! Шта вама пада на памет! СМРДИЋ: Цела истина. ЛЕПРШИЋ: Инквизиција за протоколе маџарске у војводини српској?...

НАНЧИКА: Не знам, но чини ми се да ови народни комисари добро пролазе. Код Милопића толико се вуче да свима већ пада у очи. ЖУТИЛОВ: Тај много пљачка. НАНЧИКА: Зашто и ти не гледаш то? ЖУТИЛОВ: Ја сам задржао за се спаиска добра.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Његов рад пада у доба од 1716. до 1747, и од њега је сачувано тринаест мањих и већих рукописа, преписа разних црквених зборника и

почео писати за време владе Јосифа ИИ, у тренутку општег духовног врења у Аустрији, и главна његова књижевна делатност пада у доба владе Јосифа ИИ.

И Димитрије се баца на читања живота светаца, пада у највећи верски занос, гладује, мучи своје тело као стари хришћански свеци. 17. фебруара 1758.

године, у Београду.32 БИБЛИОГРАФИЈА. — Главни књижевни рад Доситеја Обрадовића пада у доба од 1783. до 1790, дакле за доба владе цара Јосифа ИИ.

После пада романтизма, од 1870. године, када су се опет почеле ширити рационалистичке идеје, српски духови су се стали враћати

— Милутиновић је почео писати врло рано, још око 1810, ако не и раније.57 Али главни његов песнички рад пада у доба од 1826. до 1844.

млађи се почињу одбијати од Данице, која је садржином све слабија, наилази на све мањи одзив, последњих година сасвим пада, и гаси се 1871. године. Насупрот Даници омладинци су кренули Јавор, који је 1862—1863.

какав је остао целог живота, ушавши потпуно у романтичарске идеје које су одговарале његовој правој природи, он сасвим пада у вуковску романтику: целог живота носиће фес, мрзеће »ускогаће«, писаће јужним наречјем, обожаваће народну поезију и

Милићевић, Вук - Беспуће

прозора, са лијеном шкрипом прођу воловска кола на којима сељак напола спава, — онда се он трза, затвара прозор и пада, изнемогао и изломљен, на кревет, и спава тешким, мртвачким сном. Дани су му. били исто тако пусти и безбојни.

стране, полијегајући по земљи; дигне се облачић дима, грмне и одјекне неколико пута потмуо пуцањ с кишом камења које пада, прштећи и рушећи се низ брдо.

се нешто страшно и запрепашћено, с очима, пуним суза, убијена стидом, осјећајући понижење свога оца, као да и на њу пада један дио његове срамоте. Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама.

Он пушташе да га притискује тај сладак терет што пада на његову душу, испуњава је, и носи његове мисли некуда гдје још нијесу дотада биле.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова

Пају, а он само шиљи брк и слуша бајаги пажљиво домаћина и осмејкује се једнако. А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу; храбри га осмех полажеников, па

баш и не морам описивати каква је; каква јој је, то јест, зграда, има ли довољно ваздуха и светлости, и да ли светлост пада деци с леве или с десне стране.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, Север душе, лист обара, Већ и зима силно нагла. Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш

“ Она виче, пуца прекоморка, Турчин пада у зелену траву, Љуба к њему па му скида главу, Те је меће драгом више гроба, Верна љуба и послије гроба.

дивна ту се просипала, Крваца тврди кам је пролокала, Кам се круни, камен се комада, Па све комад за комадом пада, Јоште мало, неколика часа, Па им нема ни трага ни гласа, А језана и другога чуда, Да се сећа свак кô санка луда.

Ал' из горе танка пушка цикну, Турчин паде — и што ћу ти више, Већ из горе пушке окупише, Веће Турчин за Турчином пада, Већ се кају што пустише града.

Једва зора забелела млада, На мртваце бистра роса пада, Кроз мртваце сузна и крвава Иде, лута једна женска глава, Све прегледа, а тражи једнога, То је Хајка, Ала јој

“ Пламенога мача он доита — Ал' га опет на земљицу ита! И на земљу чарну доле пада Те се ваља по прау од јада: „О зашто сам, Боже, ја малачак? Зашто, Боже, још тако слабачак?

9/1. 1845. КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада, Зелено га више ја никада Видет нећу.

млађан, Ол' би певô крваво бојиште, Како јунаци ту јунаке кољу, Како коњи тлаче, како вриште, А на бојном јунак пада пољу, Осветитељ како мача вата, Како братац замењује брата!

Још не иди, још је рано, Још зорица спава, Јоште сунце огрејано Крај зорице чмава, Јоште роса, још не пада, Ао моји јада! Да однесе моје мило, Просто јој не било!...

„За отечество, за слободу!“ — По целоме се чуло роду. Да силног онда турског јада, Да силна онда чалма пада! о верни, мили ти мој маче, Још млога турска жена плаче, За милу, можда, какву главу У злачну што ти свали траву.

35. Сунчани зрак је веће био врео, Дикоје добро боца његов жар; 3емљедела(ц) беспослен није сео, Под српом пада класа жути шар; И виноград је веће био зрео, У суде скупља с' вина пламен дар; — На стање моје бија с' навикао И

“ па с' напоље врже. Ал' она за њим, још једном га вата, Још једном њему пада око врата, Још једном љубну дуго, дуго, дуго, Па рече: „Збогом!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— О-о, то није добро — гуди потиштен Сава, а баш му ништа паметно не пада на ум. Опустила чемерна глава ко крупска марвена пијаца у понедјељак иза поноћи, све по њој само неке трице, слама и

двадесет година упокојио, благо, у Господу, и да сад почива на мирном гробљу Михаилића брда, па му, грешнику, и не пада на ум да се са празном торбом ломата око Бање Луке.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Ти се трже уплашено. — Не бој се — рекох ти шапћући и тронуто — то врба плаче, па пада на тебе... Иди! — И брзо те опустих и устадох. — Иди, време је! — И заиста први петли певаху.

Тек што да почну, дође и „она“. Висока, пуна. Црна јој коса у дугим курјуцима пада низ леђа. Очи велике, црне и покривене дугим, тамним трепавицама; уста мала, пуна, набубрела, али не црвена већ

Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао. Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања. Погрбавила се од старости, а иде, ради.

Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада. С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље идем, слушајући задовољно

Погледај, Господе, смилуј се и помози. Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде... — И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају.

Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом. Ч’а Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом: Ђул мирише, ђул се расцветао!

Све је ово тако сирово, масно! Нећу то... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево: Јесен дошла. Магла пада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је св.

Нећу то... Старо, старо ми дајте! Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево: Јесен дошла. Магла пада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је св.

Оно што мирише на сух босиљак и што сада тако слатко пада. Пада и греје, греје срце. Ево: Јесен дошла. Магла пада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је св. Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница, јер је још жив.

И пођемо. Магла пала, земља влажна, мрка, каљава. Још само снег што не пада. Напред иде шегрт, носи фењер, осветљава нам пут.

Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и

Само фењери на чесмама и механама чкиље и трну од магле. А магла пада, пада... Осећа се чак по образима. Долазимо. Већ с капије виде се два фењера обешена на кућним вратима, да се види и зна где

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

ПОСТАНАК ПЕСМЕ Сунашца на залазу кроз прозор пада жар, оданде на твој адиђар, са њега на дувар. Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен

” Одоше оци кад су то чули, а Варнава оде сумртвој були. В Вече је дошло, сутон се хвата, од звездица златних завеса пада, да не би напаст насртљива мрака продрла у светло светилиште зрака; склопљена су врата зимнога дана, и склопљена стоје

А напољу, у по трема, сусрета је једна жена, та је жена мати њена; мајци својој ћерка пада јецајући око врата: „Мајко мила, мајко стара, опет идеш од главара?

Распаде се цела грађа од ливанска тешка кедра, на јуначке пада главе и на бела пада недра. Кô усови са Ливана кад укопну на врх брега те кедрове збришу луге под навалом силна

Распаде се цела грађа од ливанска тешка кедра, на јуначке пада главе и на бела пада недра. Кô усови са Ливана кад укопну на врх брега те кедрове збришу луге под навалом силна снега: Тако тутњи, тако

на врх брега те кедрове збришу луге под навалом силна снега: Тако тутњи, тако пуца пољуљана зграда цела, на јуначке пада главе и на недра пада бела. И на круне и на венце и на митре од обреда, и на старце и младенце, на румена и на бледа.

збришу луге под навалом силна снега: Тако тутњи, тако пуца пољуљана зграда цела, на јуначке пада главе и на недра пада бела. И на круне и на венце и на митре од обреда, и на старце и младенце, на румена и на бледа.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СВЕТОЗАР: Ви грешите против правде. МАКСИМ: Умрла је правда; звоните! (Звонце се чује. Завјеса пада.) СУДБИНА ЈЕДНОГ РАЗУМА ШАЉИВА ИГРА У ДВА ДЈЕЈСТВА ПРЕДГОВОР У числу 5.

После двадесет и осам година, ако дојдем, знам да га нећу најти. (Сви се смеју, завјеса пада.) ПОМИРЕНИЈЕ ДРАМАТИЗИРАНА ПОВЕСТ У ЈЕДНОМ ДЈЕЈСТВИЈУ ЛИЦА: АДВОКАТ АНИЦА ФЕМА ПОЗОРИЈЕ

Хе, хе! ко не би такој персони учинио ако је само могуће. Хм! Qуод еѕт пунцтум еѕѕентіале? Сад ми све не пада на памет, а акта преврћати јест врло трудно, не бисте ми онако бревітер, накратко, о овом процесу известије дати могли?

АНИЦА: Верујте, господине, да ми тешко пада, али кад ви тако кажете, морам. Збогом! Ја ћу доћи на време. АДВОКАТ: Слуга.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

фонтане у паукову мрежу Кружне ноћне шетње; гргољила је светлост Међу капљицама, о томе како закон Простога пада не противуречи лепоти Покушаја да млаз из шкољке додирне звезду, Утиснуту у небо као слово у слог.

спасење, а не зна кад час је да покрене се у лежишту Адам; Праотац ове збрке, аутор чија Прагрешка бива узрочником пада у овај живот где сам пао и ја; Подземни стожер Голготе, што зрачи Усијан као црно сунце, квазар Невидљив оку на

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Мислим, виђате га сваки дан како натуца нешто о тешком стању сељака и српским реалистима, или како пада на главу када прескачемо оног идиотског коња.

Јалта -Јалта, фифти-фифти и ти фазони. Те луде осамдесете године Анине бакуте. Понекад ми пада на памет суманута идеја да напишем мемоаре! Зашто да не? Књижаре су пуне мемоара славних личности.

до краја туцетима непознатих једначина и особа, и да цркнем слушајући ове масере, диск-џокеје, па да после лепо пада киша и да се она Светлана онесвети на спроводу, док се ја будем церекала као луда у облику дима с роштиља.

Не пада ми на памет! Ко може да ми забрани да стигнем последња у тој суманутој трци? Ето, угануо ми се чланак и не могу брже да

није то исто као кад глуварите онако, штоса ради, мислим, без везе; човече, одједанпут сам некако примећивала да пада снег и да су све породице сада иза осветљених прозора, мислим, у топлом и у тим системима. Увати ме паничан страх.

Претпостављам, наиме, да ако неко база улицама без крова над главом и ако напољу уз то пада још и снег, онда тај неко обавезно мора бити изгладнео и све што уз то фура.

“ Пада ми тако свашта на памет, само кад их видим како имитирају фотографије из страних часописа, наравно, не и текст испод њи

Он, наиме, уопште не примећује да то није његов лавабо, мислим, не пада му то уопште на памет, јер се свугде осећа као код своје куће.

), како отварају кишобране када почне да пада киша ... Е, то заиста не могу да поднесем; слагала бих вас када бих рекла да могу!

— вратих се истог часа у кожу младе даме из боље куће. — Зашто сте викали? — Ја, викала? Боже, докторе, шта вам пада на памет? — Мислим да је за данас доста... — промуца. — Наставићемо сутра.

Трљам сумануто стакла, маман каросерију, матори точкове, а бакута истреса навлаке са седишта. Провод! Пада вече и, тотално испосвађани, седимо испред телевизора. Нико ни с ким не говори.

Маман и ја обилазимо радње на основу кеса на којима пишу имена фирми и цвилимо да нам врате лову. Наравно, никоме не пада на памет да нам је врати, јер је матори у силном милионарском ентузијазму пола рачуна погубио, а на пола лежерно

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Са смежур-шака сплет ми вена зрачи. По расеј-пољу год за годом клима, а жагор пада с вашара у Рачи. Суварак ја сам, крцкав прасак сушке из тмушних шума крстом горе Фрушке.

са ластара ништине тек ће: Цветај, Ружо квара, из растрој-строја, што је ногом саткан, кроз јесен-сену, зрелој дуњи пада однеси бол ми гривом водопада! Под крилом Цпеде Уторак је гавран.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Марков је Шарац на њему пио. Са биљур-чешљем ту сједи вила, орао пада крвавих крила; ту нам се Марко преставио. А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра

У млину старом ко буде сада, није му друге, глава му пада, куца му задњи сат!“ Кроз гору ломи дивова група, гвозденим ходом дружина ступа, батова десет у брвна лупа.

У траву гледа и мрмља тужно док пада снено вече: — Куда се вију трагови твоји, преклањски стари зече? У росно јутро, још нигдје сунца, он се дигао

Месечина поља потопила, четири се коња утопила. Хладовина бункер поткопава, све се зноји да њега освоји. Киша пада и језеро кваси, мокра вода, а суви аласи. Започели коњи теревенку, спотакла се кобила о сенку.

ХРЧАК: Кад јесен дође, брат зна шта ради, команда пада: дружино, кради! Жито се вуче, кукуруз круни, подземни амбар ципом се пуни. Ко се због ове лепоте буни!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, па ми носимо уље право кући, — одговори старија увређено. — Пазите, колико већ пада вече... Мислим да ћу вас оставити да бих прошетао до врха села. Сићи ћу после у крчму на језеро.

“ Билион! Билион, билион; нух билион. Звезда која пада? Не! Паланкинос? Не! Нух билион, нух билион. Нух, нух. Шта то, шта то? Ах да; шта то чух, шта то чух? Шта сам чуо?

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ' пада. ЛАКУ НОЋ! Лаку ноћ, лаку ноћ! Сунце тоне за планине, И последњи трне зрак; Кроз пољане и долине Прикрада се црни мрак.

Свуд спокојство тихо влада, Лахор шуми, роса пада, Лаку ноћ! К'о шуштање мирног мора Кроз тишину бруји глас, То анђео поврх гора Тихо слази међу нас...

дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом — ал' и то губи се брзо, И сан лагано пада... У ПОЗНУ ЈЕСЕН Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше, И густе слојеве магле у влажни ваља дô...

гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И пада, кроз уске кланце, у Сиње Јегејско Море. О вали, о реко српска!

И у мирном часу тада Засија се румен жар, Дом се руши, стреха пада Стресајући дим и гар. Отимље се сила беса И развија грозну моћ — Јаук лети под небеса Кроз суморну, бурну ноћ: Ватра,

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Светлост се гаси на рукама госпи и дланови на горке миришу траве; благослов пада у празно. На бедеме су сви отишли да виде како расту опсадне куле и небески ратници одлазе један по један бацајући

се опет на огањ и мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.

Тигањи су пуни тикава, тиквица, у лонцима на ватри што гори у рачви грања, крчка се мрква и боранија, грашак пада с покидане ниске и котрља се поред потока.

Безмесна искушења: сочиво као јато скакаваца, цвекла пада на теме, патлиџани ударају по образима, бамија, кромпир, спанаћ, зеља, роткве, ротквице избијају на нос, и све то

треба иза тврдог зида ил у пећини у шуми било где иза где су и други болни и видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу ноћу болничари да поглед на њега сврну и пошаљу извештај о стању поданика на

ли познати кнеза Лазара Могла бих секо познати и да ми ниси казала по дугој хаљини и златном первазу Пауново перо пада му до пета познала бих кнеза на мосту и на прелазу На ставама Саве и Дунава Ведрина рујна полази од Земуна и један

јутра подај находима и спреми по кабао свакојаке хране онима на путу што просе сваком ко залута да се нахрани док пада киша као из кабла један кабао велик пошаљи горе крилатом створу кабао напуњен радостима Сведок треба да се пробије

Видим вазнесење: оно почиње сваког јутра и не боји се пада. Свакога дана нешто се увис понесе и спас нам пређе преко усана.

ветар се слегао у неки пањ исклијало је оно што се спремало на сусрет са сунцем лишће је нашло своју богазу те пада суви водостај расте и гусне у понекој тачки у птици што непомично стоји у костима што се усправе на обронку да

шуме за које се никад не зна зашто стоје што не крену још један корак у висину начинила је Милешева вече које пада као заштитница од Ваљева до Кремана затрпава трагове залуталог воза у брезама страст се пење одоздо из колена

Онда поче да пада лишће са грана сиво и гњило ил скамењено па звони и слаже се у сметове слова и у крике породиље па се на мразу све

школа преоравају мислено ткиво света устима се уштављују коже восак се топи отвара се печат и вавилонска кула пада као маљ по последњој граматици сликама лагано вратове дељу у дугој бици преостаје оштри профил Мономаха и у

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

и пакете, а све надмаша врисак Симкин на степеницама, која се враћа и силазећи низ степенице чује последње речи те пада у несвест. Нема слика траје извесно време.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Вала, браћо, искрено да вам кажем — жали се Александар — теже ми пада ова непрекидна вика командантова, него цео овај рат...

А над главама нашим сукља дим из шрапнела, земља се од потреса стално рони и пада на завоје ишаране црвеним пегама. Притискивала нас тешка мора од близине смрти и потајна радост што смо живи, све

Била је поноћ када смо се дигли. Киша је престала да пада и изведрило се. Али земља је пиштала под нашим ногама. Било је хладно.

Војници су оживели, јер су избегли смртну опасност данашњега дана. Сада готово нико и не опажа да пада киша. Само када се не чује више фијук куршума и фрктање граната. — Ово су божја посла, али не ваља оно што људи раде!

“, цео строј трчећим кораком наступа, послуга митраљеза пада, неки дижу руке и наши дохватише митраљез. Дрен је био у нашим рукама...

Срце ми је ударало, мислим искочиће... Војници зарише ашове. Чинило ми се да ми она земља пада на главу и ја тонем... Да ли ћу га познати?... Тек војници запеше. „Ту је. Пази сандук!“ — рече један.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Где вам је чича Стојан? обрте она разговор, видевши да му то пада тешко. Како вам се чини? — Смешан чича. Не знам само да ли ће моћи радити.

глави нема да се јави ниједна мисао: као да је прогутала велику дозу опијума, па јој то стегло, притисло мозак, и она пада у све веће бунило. Само осећа неку пријатну топлину, коју по некад смени лака зебња, па опет занос, бунило и топлина...

Гојко зинуо па трчи из све снаге, а за њим се спотиче и пада Стојан, псујући мртву учитељицу и чудећи се лудом Гојку. »Шта му је, по Богу, браћо?

Остаде седећи, узимајући мрвице хлеба у уста, само да се види да она још руча. А на душу пада све већи терет, све љући бол... »Иду, иду страдања, видим ја... Али зашто не могу да видим све унапред, да видим крај!

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87. Бисерна брада, Сребрна чаша; Бисер се рони, у чашу пада; Свако га зрно По дукат ваља, А с’једа брада Три б’јела града. 88.

109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе

109 Ој на ове дуге ноћи Ко не љуби црне очи, Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце. 110. Кол’ка је ноћца ноћашња, Сву ноћ ја заспат’ не мого Слушајућ’ лепе лепоте Где лепо поју

“ 168. Не гради пута кроз воће моје. Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169.

Претећи ћу те, ухватићу те; Водићу тебе у моју земљу Где снег не пада, киша никада, Роса нам пада, жито нам рађа. 169. Расла је јела, јелика, Међу два бора велика, Под бором Јово болује, Крај њега драга тугује.

182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од

182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце! А од јада гора вене, Гора вене и усише, Зелена се гора нише: Нит’ од вјетра, нит’ од сунца, Већ од

Ко ће мајци ватру ложит? Ко ће мајци кућу брисат?“ Сунце греје, ватру ложи, Киша пада, воду носи, Ветар дува, кућу брише. 221. У Богдана лепу сеју кажу; Што је лепа, коса јој је лепша.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ВАСИЛИЈЕ: Јесмо. Зашто питате? МАЈЦЕН: То вама не смета? ВАСИЛИЈЕ: Шта? МАЈЦЕН: То, да вам на позорницу пада сенка вешала?

А поготову на жену! Ако је ико оличење нежности, то је он! ВАСИЛИЈЕ: Да л ви то плачете? СИМКА: Шта вам пада на памет, зашто бих плакала!... Али нешто ми се, откад сте дошли, врти по глави. ВАСИЛИЈЕ: Кажите шта.

ЈЕЛИСАВЕТА: Треба да скинете црнину, госпођо Симка! СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре!

ДРУГА ГРАЂАНКА: Бежите, пуцаће! ПРВА ГРАЂАНКА: Зашто не бежи, будала! (Стражари пуцају. Филип пада мртав. Затамњење.) Х СЛИКА ОДЛАЗАК ГЛУМАЦА (Друм изван града.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Све нам допушта туга. СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . .

Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти? Беч. У револуцији. 1818.

прошлу, болесну неку младост, без престанка; тек рођењем дошлу, са расутим лишћем, што, са гроба Бранка, на мој живот пада. И, тако, без гроба, веселост је нека, у мени, ругоба. И, тако, без тела, душа ми је невидљива, и невесела.

Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти, знао да све то губим, у телу, и под травом. Да и са тих промена пада мрак пепељасти, и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом.

Мој отац је, годину дана пре тога, био отишао на село, у Иланчу. Дотле ме је чекао, пред позориштем, и кад снег пада. Са мелоном на глави, и батином од вишњевог дрвета, он ме је по зимској ноћи водио кући, испитујући ме о драмама.

На броду је тихо. Мрак је раширио море у бескрај, звезде трепере, трепере и светионици у даљини. Овде брзо пада ноћ. Тад, изненада: месец. Црвен, и огроман, као велики балон, надуван, котрља се по обронку брда.

Двадесет и девета је марширала, али је на њу почела да пада и сенка вешала. Аустрија је, међутим, и код куће вешала, а међу обешенима било је и мојих познаника и рођака.

Желели би да је сачувају у форми неке Дунавске конфедерације. Беч, међутим, пада све ниже. Они који су преваранти, који тргују, који се богате, живе као да се свако јутро купају у шампањцу.

Како напољу веје и пада киша. Осмејкујем се немоћно, па после решавам да одем из Загреба. КАО КОМЕНТАР Ја сам 1918. отишао из Загреба изнурен.

Темишвара, где моја мати има, на гробљу, поред гроба млађег Радичевића, гроб своје ћерчице, која је умрла после једног пада са клупе, за шта је била крива једна дадиља, и гроб свог малог сина, који је умро после једног пада из дечјих колица,

умрла после једног пада са клупе, за шта је била крива једна дадиља, и гроб свог малог сина, који је умро после једног пада из дечјих колица, за шта сам крив био ја. Моја мати никад није била заборавила та два гроба.

Стижем, идућег дана, и до Вршца, и до Алибунара, а одатле се јављам матери, преко телеграфа. Возови не иду, а снег пада. Идем, затим, колима до Иланче, друмом над којим гракћу вране, равницом мојом, која је сад пуста и нема краја.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Још један поклон и диван плод пада на земљу и разбија се; веће парче полети низ брдо, где га чекају халапљиве прасеће њушке, а за мање трче и грабе се

Камара се развршује; велико, тешко снопље пада на гумно, одакле га дижу снажне руке и носе на ред око стожера. Шире се кругови снопља све више и више и најзад метут

Шушти плева и слама, подузета силним ветром од кола, полети у вис, савије се у колут, па се отпушти и пада, као прах, чак на други крај гумна...

Лупа и шушти једра пшеница о гвоздено сито, пада на косу даску, а са ње, као вода низ гладак камен, слеће и скаче на чисто гумно, где је дочекују хитре радничке руке...

Мало даље чује се Вилин до. Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака,

Само му једна мисао сијну кроз главу: »А, ово се пада!... Дакле и ја?«... Али му још беше неверица да се то одистине догађа.

Капетан се још који пут љутне, повикне, па се полагано навикне на нашу тишину и наш рад, те му после и не пада на ум да што мења. Тако смо после и с њим много лепо живели. Али се много више обрадовасмо господину Бурмазу.

— Тридесет и пет година моје беспрекорне и беспорочне службе, — поче капетан, подбоден Стојаном, да пада у ватру — па то све 'нако... И владаоце сам дочекивао, и министре, и... 'нако...

Све га више притискује то ново расположење и све већа студен пада му на груди... Сâм!... сâм!... Одједном му заигра усница, а десни брк оде у страну; у грлу му нешто застаде, па

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ЈЕВРЕМ: Е, неће га отићи! И не само моја ближа фамилија, већ и они што ми падају род по маћехи и све што њима пада род, неће гласати за њега. МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија!

ПАВКА: Није! ЈЕВРЕМ: Гле! Зар вама Параскева светац, па мени избори да не буду? Зар Параскева што једанпут у години пада па ви не радите, а ово мандат који траје четири године? (Оде.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Зар сум ги украо, ели упљачкао на друм? Паре сум, море, дао! Време оскудно, пара слабо пада. О боже, боже! Бог да чува! — хуче ћир-Ђорђе чудећи се шта га је сад опет снашло. Паре сум дао! Паре! — виче једнако.

Ал’ је жестоко играо! Све лупа сару о сару и луб о луб и штиклу о штиклу и виче нешто мађарски. Љубица пада све више у ватру.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

„Прости, Амицо, Нисам на то навико!” „Ништа”, каже наш Цига Из Сврљига, ил Љига. „Још од пада Бастиље Не подносим насиље.” Радојица жмирка: „Нека нова свирка?

Све то није лако — потребно је држање витешко, Бити лак као перце, срца ганутљива, Деди, међутим, то не пада тешко: У томе и он јошкако ужива.

Нестаде конца, сребрна игло! До Чачка, ето, није се стигло... Киша кад пада, мишеви сиви Са ибришимом јуре по њиви.

Презрела тиква виси с плота Сама са собом, гола, сирота. Уз поток, башта још необрана, А већ три дана пада слана. На вршној грани јабука оста: И без ње, свега бејаше доста. П.П.П.П.П.П.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

на дно мора и ту упадне у муљ; шупаљ предмет, ако је затворен а није довољно јак, бива спљоштен или здробљен, али ипак пада на дно; ако је предмет тежак а масиван, или шупаљ али отворен (као н. пр.

Енглеска је у то време била изаслала неколико својих експедиција у разне океанске области. У то време пада и чувена Нанзенова поларна експедиција са бродом »Фрам«.

Пре бих веровао да он од тога пређе у једно летаргично стање; не могући се одржати на ногама, он пада у воду и ишчезне под њеном површином, па други коњи, очајно се бранећи од јегуља, прегазе преко њега и тако га убију«.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ПЕСМА 31 ЛЕПОТА 33 ОБНОВА 34 ДРУГЕ ПЕСМЕ 35 СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО 36 ЗИМСКА НОЋ 38 КАО БАЈКА 40 ДОЛАП 42 РОСА ПАДА...

А данас висе у орману тамо Прљави дроњци где прашина пада, И кад их видим, ја зачујем тада Менует љупки од Филипа Рамо. Ал̓ авај!

док бљеште на западу боје И вече као црно крило пада, Као у шкољци хуку морских вала У нашој души, где ће одсад расти Низ црних беда и старачких зала, Пригушен шумор

И зато ћу ти увек рећи: ћути, Остави душу нек спокојно снива, Док крај нас лишће на дрвећу жути И тама пада врх заспалих њива. ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма.

И нико неће видети да сада Промениле се улоге: Сирано Говори, пева, плаче, клечи, пада, — Но ја му речи шапућем лагано...

и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.

ПРИЗИВ Помени ме у молитвама твојим Кад сунце пада за далеке горе. Јер знај да мене кобне мисли море, И да се, као слабо дете, бојим.

што је то што мене веже сада За једну пут, за један облик тела, И што ми душа затрепери цела, И сва немоћна издише и пада, Кад ме се такне једна рука бела!

СЕНТИМЕНТАЛНА ПЕСМА По месецу ти шаљем уздах један, По том у чежњи брату. Нек ти рече, У тужни час кад зимско пада вече, Да сам, ко Азра,* блед, веран, и предан.

воле, и вољених људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...

Ко бајка да је, да то није јава, Да с месечином све се стапа сада, И неосетно губи се и пада, И све нестаје, и све ишчезава, Па кад на мене падну усне твоје, да ишчезнемо и ми, обадвоје...

РОСА ПАДА... Небо је сиво, месец блед, Тишина свуда, мир. Не шуми сад платана ред, И не жубори вир. О, чудна ноћ, о, чудан сат,

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Није, жив ми ти! Он, узимајући је у наручја, носио би је собом, горе, у ону његову собу. И ако би тада почео да пада мрак, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда почео са њоме да се игра.

би почела себе да кори и грди: што она све то да мисли и увек њој тако што да долази, што другим ни на ум можда не пада. И докле ће она тако? Зашто она никада срећна, никада задовољна да не буде?

бол, туга, плач, јад, све већи и већи, поче да је хвата, те поче осећати како, онако ничке лежећи, чисто у несвест пада. По читав сат губи се, ништа не зна за себе. А затим тешко, дуго, једва се повраћа.

Што више долази и пада мрак, оне бивају све унезвереније. Не могу да дочекају када ће већ једном сасвим мрак да падне (ма да је био пао),

А како му све то тешко пада! Како би он све то оставио, бацио, и запрепашћујући све, као што то њему и доликује, отишао, далеко, далеко, далеко...

Осећала је како јој зној на прсима као грашке избија, ваља се и између дојака, низ ону дубодолину, пада, капље. А ништа није сада са собом смела радити, особито око свога тела, јер је знала да, кад би почела или да намешта

Доле из штале само се чује како шушти чупана у нарамцима слама и сено и како ношена ситно пада и веје путем. У кујни, све као свршено, и мирно, тихо. И то тако страшно тихо и грубо.

Али не може. Пада. Руке, лактови и колена га издају, јер га оно женино цвиљење као неко уже око врата стеже, не да му и не пушта га да

Изгледа да му таванице, греде, црепови и сва кућа са тим њеним цвиљењем пада на главу и бије га у теме, у мозак. И једва, помоћу лактова и колена, успе некако да се од самога себе отргне,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ 64 ИСТИНА 66 СТАРИ МОТИВ 68 У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ 70 ТРАГ ВРЕМЕНА 73 НА ПУЧИНИ 75 ОДБЛЕСЦИ 77 ПАДА ЦВЕЋЕ 79 У ПОЛА СЕДАМ 81 ТРИЛОГИЈА 83 ЛУТАЊЕ 85 ЧЕСТИ ТРЕНУЦИ 87 ЈАМБИ О СВРШЕТКУ 89 ЈЕСЕН НА

Знај, моје срце за звезду је сваку Везано златним концем и кроз таму Облака ових, кад мис’о на раку Не пада ни уз воњу земље саму. Ноћ. Ко чује Како ноћних сени Сетна песма тужи им на лири?

Тад ће твоје срде закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада!

Ал’ ти са својом дамом ићи мораш...“ Глас мртвачких звона све тише и тише, Напољу, где киша полагано пада, Звонио је гласом којим откуцава Дубока поноћ сред сановна јâва.

ЈУЛСКО ВЕЧЕ По стазама белим испранога шљунка Пада летње вече мирисно и тихо; Непрегледна поља плавога каћунка Освежен је ветрић милујући них’о.

Небеса канда отворише груди. И маса звезда отпоче да пада Поново широм васионе целе На њих и на њу, преко тужног места; И ветар опет зашумори сада Пролазак бола из живота

Промичу сенке. И ваздух се жути, И тешка туга захвата свечано Природу целу. Мртвачки све ћути. И сетно вече пада тако рано.

нам увек ствара Илузију среће и видљивост јада, Што је увек драга, као мајка стара, И кад цвеће цвета, и кад лишће пада.

Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.

грана, Падају уз тужни шумор ових дана Што јад и пропаст и заборав сеју; Кад спомен по спомен, сваки час однесен, Пада у блато. Јесен... Свуда јесен! ВАТРЕ СПАСЕЊА Ватре спасења у даљини букте У свести мојој.

Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан пропале

Али све прође, простије но када Лист ових бреза, у дубоку јесен, За неколико тренутака пада, И бива жут, и труо, и однесен.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Падају и јече око њега. Он пуца, млати кундаком, боде бајунетом... Изморен, гладан, пада на земљу... Непријатељи га опколили и везали па поведоше са собом...

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

; У Штеде до греде; У Радише свега бише, у Штедише још и више). Код свих пословица пада у очи економија речи: са што мање речи што више рећи.

— Како тко ради, онако и има. — Лако по лако, иде се далеко. — Од једног удара дуб не пада. — Капља камен дуби. — Тиха вода брег рони. — Вредне су руке најбоља алатка. — Доста пчела — пуно улиште.

— Онај је новац најбоље потрошен с којим се четири заштеде. — Док не рекнеш крајцара, не мож’ рећи форинта. — Киша пада капљицама, пак напада локвицама. — Капља капље у кабао, и накапа пун кабао. — Влакно по влакно руно.

— Зла година сатерала орла у долину с кокошима зиму да презими. — Тко не пати, не ужива. — Не пада снег да помори свет, него да свака зверка покаже свој траг. — Тврда мука кад дође на човека, ваља да трпи док скапље.

— Какво звоно такав глас; какво жито, такав клас; какво дрво, такав клин; какав отац, такав син. — Не пада ивер далеко од кладе. — Ни оца да кара, ни мајке да сјетује (сироче).

— Стрпљење од дудова лишћа свилено рухо кроји. — Јаче је дело него беседа. — Што тко дјела, пред њега пада. — Мудри мало зборе, али много творе. — Изиће ће дјело на видјело. — Дело човека хвали. — Лепо дело, вечни живот.

Какво гниздо, таква тица, Какав отац, таква дица. Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама. Која воћка пада земљи сама, Не треба се ни бацати на њу.

Како сам се надала, Добро сам се удала. Киша пада капљицама. Пак напада локвицама. Која воћка пада земљи сама, Не треба се ни бацати на њу. Коју воду треба да пијемо, Не треба је никако мутити!

“ 6 (Кад први мрак падне на земљу, — у први акшам — девојка узме нож па га забоде у земљу где капница са стрехе пада, и овако врача): Не забадам ја овај нож у земљу, него у Мујино срце и џигерицу, и његових седамдесет и седам дамара,

Момак ће те уловити, Цару ће те поклонити, Цар ће њега даровати. 2. ПРИРОДНИМ ПОЈАВАМА СНЕГУ (кад пада) Падај падај, снеже, Нек’ се гора слеже, Нек’ зечеви беже, Јер се ражањ реже.

Турит гуји под камен. КИШИ (да пада) 1 Падај, падај, кишице, Да нам буде пшенице: Да се деца хране! 2 (да престане) Престај, престај, кишице, Мајка ти

(Човек) 51 — Умива се, па ипак је увијек црн? (Арапин) 52 — У соби теше, а иверје ван пада? (Мисао и говор) 53 — Царски је град са седам врата: на двоја улази све лијепо, на двоја звучно, а на једна слатко.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

2. Љеб у пећ. 3. Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7. Мост преко воде. 8. Жито. 9. Брашно кад пада испод камена. 10. Звоно црквено. 11. Пијевац и реп му. 12. Казан. 13. Игла. 14. Паун. 15. Коса. 16. Срп. 17.

гори сунце кад огрије, и ево ти од свакуда свакојакијех коња к њему, и како који долази, тако на прва кољена пред њим пада, а он почне бирати и изабере онака три каква му је цар наручио.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Треба над овим веома бдети, ум чувајући, знајући да је противном лако на њих наићи и до пада довести, што не мора да буде, и исто је као и када се овца од ограде, стада и пастира одагна.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

За све време представе пада киша. Пауза после треће слике. И СЛИКА (Кафана „Шарган”. Напољу, на неком плацу, друг Вилотијевић држи говор, чије се

Манијак! ЦМИЉА: Куку мене! Прво поинте! ЈАГОДА: Јурио ме. И преко куфера! А пљусак! Ко из кабла! Ево, још пада! Стиго ме. Стего за руку. Страшно. Ко да је клештима. Ево. Још ми се познаје. Погледајте. Гледа ме. Ево овако!

Важно је да се не мисли на затвор, ни на себе, него како Ужицу пада киша, како неко пече питу од трешања! Важно је да знаш да није све у томе што ти седиш у затвору! Разумеш?

ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише! Понеси кишобран, лије као из кабла!

Кафански пријатељи стоје око Анђелковог гроба. Пада киша. Сви држе запаљене воштанице и отворене кишобране.) ИКОНИЈА: Весели Анђелко, Бог да му душу прости!

Никог из друштвених организација! СТАВРА: Лака му црна земља! ИКОНИЈА: Очајан дан за пратњу! Много пада! ЦМИЉА: Она кучка, она Госпава! Онај женски распад над распадима! Шта му сад мртвом вреди што је признала?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

НАЗА (значајно маше главом, отурује косу која јој пада на очи; тајанствено): И арно и лошо! (Загледа ближе): Био си богат, силан. Што год си зажелео све је било твоје.

) Кучка, па није могла да чека, дочека мужа... Ох! (Пада ничке по јастуку, шакама стиснутим у песнице грчевито гужва и кида јорган, плећа му се тресу од очаја и беса.

— Из вароши чује се ларма, жагор. Вече почиње да пада. ВАСКА (седи испред куће, згрчених колена, у старом оделу, повезане главе, особито чела, и пуши окрајак цигаре).

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

очи његове; а разуман и паметан, којега ум даље пролази и не зауставља се при сваком предметку који му у очи пада, о, колико другојачије гледа те прси! Које превисоко и пресвето намереније блаженога јестества!

Овде, замишљен и забринут од мореплаванија које ми је први ред тако дугачко било, забуњен и чисто као пијан, и не пада ми на ум да нисам ручао; седећи, наслоним се на зид и задремам. Иза сна чујем шаптање. Отворим очи.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— Облапорне губе, дочепале се муктиша, па нагињу ко ће боље: кљу-ка, кљу-ка, кљу-ка! Кâ да мени с неба пада! Еј! еј!... Уто се врати слуга носећи наручје сијена, којим напуни најбољи кревет.

— Какве латинске верше? — рече Срдар у чуду. — Шта ти сада пада на ум?... — Ма јето нике... Ја нећу имати мира циле ноћи, ако и’ не разумим!...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја. Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа.

Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре. Гле: лишће пада на тле. (Нечујни водопад!) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек.

Смишљамо да нам се враћа лето. Али: варка! Са невидљивих брда ослушкујемо нешто друго: Ослобађа се ветар и пада жир, шишарка... Стојимо опет на мосту, под касним сунцем, дуго: Испред нас, блеска сред града далеки кров од лима.

Где је та кишна ноћ тишине, па нанула Ход кроз пусти ходник док не сташе? Куд неста давни звук од пада чаше?... Не само кости под земљом: и музика је трула.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ја ћу сам да потврдим у суду. Вукашин стоји уз прозор, вране гачу на јасеновима, лупају крилима, дрвеће као да пада кроз маглу, одједном посечено. Он се трже и окрену, па дуго замагљено гледа у брата.

На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик. — Иде војска!

Чује само два гласна дисања. ...Звезда хитро, у луку, као рањен тетреб пада небом на Прерово; Ђорђе нагло стаде: за умрлим дететом пада звезда. Скида шубару. Не може више да је носи.

Звезда хитро, у луку, као рањен тетреб пада небом на Прерово; Ђорђе нагло стаде: за умрлим дететом пада звезда. Скида шубару. Не може више да је носи.

И пиштала је та звезда што пада кад дете умре. То је детиња душа. Бог ме кажњава. Ђорђе дахће, у лугом зноју истопиће му се очи, мртво лишће кукуруза

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Па, и стићи ћу те! — узвикну дечак, покушавајући да убрза лет, кад осети како му се крила смањују и он пада на обалу неког језера, запрепашћен. Откуда ова вода овде? Малопре је није било!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи.

Хиљаде се змајева ковитла, откидају се комадешке облака, прамење фујука пада по земљи, битка је стварно страшна а онда Баш-Челик, тај непобедиви, са ликом Турчина, пропада у суноврат и Васа,

обухватнија од црне неизмерности, радост га је још протресала а неки зној, брз, хватао и Васа није примећивао да већ пада, полако, док довикује, као у шали, својим змајевима: „Гле, изеде ме пас, закон му његов! Не бојте се! Ено пева Чамџија!

Ту зна да пада и прамење времена и да се комеша, црно, под ветром, у зимским поноћима, са пахуљама и отпацима са Млечног Пута.

Свега се сетио у часу када је, тек што је стигао у Трст, осетио како нешто тамно, као просејан, зао прах, пада на његову снагу.

Забринут због оваквог расплета, није сумњао да их се што пре треба ослободити, само како? Снег је почео да пада а карпатски ветрови да дувају, зима се испречила.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ђ. Јакшић XЛИ КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ Лисје жути веће по дрвећу, Лисје жуто доле веће пада; Зеленога више ја никада Видет' нећу!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути! Остави душу, нек' спокојно снива Док крај нас лишће на дрвећу жути, И тама пада врх заспалих њива. М. Ракић ЛXВИИ СУСРЕТ Чекасмо се дуго, а кад смо се срели Дала си ми руку и пошла си са мном.

Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. Ј.

хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни; чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. Ј.

Хује тамне риме к'о мистично врело, Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада; У свакоме стиху има суза јада, У сваку је строфу легло срце цело. Ј. Дучић ЛXXИВ ЗАШТО?

И склопићу очи за навек! И тада, Осетићу чудно, као кад се снива, Са милоштом тајном што из звезда пада, И свежином скоро поораних њива, Сјај очију твојих болећив и мио. М.

сутон, пун љубави страсне, Шаптао је чежњу кроз мирисне гране; Док последња румен на западу гасне, И мир, мир свечани, пада на све стране.

Мутна јесен влада. У срцу нашем ни једног славуља. Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада... А. Шантић ЛXXИX ГОСПОЂИЦИ...

се редом расклапају саме, Све књиге старе, снови чежње дуге Мичу се, трепте, једна покрај друге, И њихов шумор к'о да пада на ме... Сањам ли? Ил' би ово јава била?

Ја замишљам сада: К'о јелова шума нада мном се нише, Шуми песма горска, а кроз лишће пада Зрак румен и златан од сунчане кише, И над травом лебди... И по крају целом Цвеће нешто шапће са сузом на лицу.

Лопуда Високо у грању мирно горе звезде, И широка песма мора у тишини Чује се око нас; и ти гласи језде К'о да роса пада у сребрној тмини. У њену сам косу уплетао страсно Мокре ноћне руже.

стари пас; ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг, и стоку уморну поји; И ђерам шкрипи све, и вода жуборећ' пада. В. Илић XЦИX ЈЕСЕН К'о горда царица и бајна, са снопом златнога класја, На пољу Јесен стоји.

Попа, Васко - КОРА

је непроходан 4 Шуште зелене рукавице На гранама дрвореда Вече нас под пазухом носи Путем који не оставља траг Киша пада на колена Пред прозорима одбеглим Дворишта излазе из капија И дуго гледају за нама 5 Ноћима нестаје тама Челичне

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

оно саопштеним подацима утврђено, а које сам у својој причи ради живље и драматичније радње сузио на краћи интервал, пада у време владавине Птолемаја ИИ Филаделфа. Он владаше од 285 до 247 године пре н. е.

000 становника би побијено или обогаљено. Јунак тога дана, генерал Папенхајм, могао је са поносом јавити у Беч да од пада Троје и разорења Јерусалима такве победе не беше на овоме свету.

грешке Аристотелове механике, открио нову једну област механике, науку о кретању, којом је решио проблем слободног пада, пада на стрмој равни и проблем косог хитца. Но и то беху само појединачни проблеми науке о кретању.

Аристотелове механике, открио нову једну област механике, науку о кретању, којом је решио проблем слободног пада, пада на стрмој равни и проблем косог хитца. Но и то беху само појединачни проблеми науке о кретању.

у испитивању природе, увиде и објави да сваки делић материје у васиони привлачи сваки други делић у њој силом која пада у правцу тих делића, која је директно пропорционална производу маса тих делића, а инверзно пропорционална квадрату

Обрни затим рукатку интегралног рачуна, решење проблема пада, готово на тањир“. Сви се смеју, па и Лагранж. „А, сада“, продужих, „шала на страну!

столица са меким душеком и јастуком, подешена тако да се у полулежећем положају може читати при дневном светлу које пада од позади кроз прозор, а десном руком узимати књиге са полице.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

тискају се погурено испод шатора и око добоша, па се кикоћу, цере, дувају у смрзнуте песнице и сецују, а крупан снег пада те цврче пахуљице по ватрама, алачу оџе са џамија, док у даљини потмуло грме тешки топови, и зјапе под шатором

И док сумрак, сив, прљав као чађ, пада на кршеве, природа дивља и величанствена равнодушно посматра стрељање Секула први, везан за дрво, одбија да му вежу

Држећи га тако и носећи преко собе њему се чинило да у рукама држи врео костур по коме пада дуга плава коса, па се ужасну и опет га остави у постељу.

на једну од зелених тераса богатога конака који смо присвојили, да прорачунам тачно: колико ми остаје дана (не до пада Једрена, његова се судбина знала) него до оног идућег првог, кад ћу опет моћи да оне своје, онако навикле, ноге вратим

урла Јаћим, али се види да га глас све више издаје, јер је некако нагло и силовито од почетка наступио, и јер све више пада у ватру и напиње се, вратне му жиле набрекле као проширене вене на ногама, па је већ упола промукао, те уместо:

Иду, да су само што даље... Иначе, цео свет ћути. Сваки се згрчио нешто од кише, која непрекидно пада, а нешто и зато да би се боље заклонио иза каквог дрвета или у каквој јарузи.

немогућно: пут је био дугачак од последњег преноћишта до Феризовића, прелазио се под борбом, а и киша је почела да пада тако интензивно, да је свако кретање било немогућно. Заноћили смо на киши.

Још ми дрхти рука на ратном блоку по коме ти пишем ово своје писмо; дрхти ми рука јер ми поглед пада на нашу заставу, што се утврђена на највишој стени Дренка поносито лепрша као да би хтела да каже: Хвала вам,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Грдна тјескоба стиште ми срце: обузе ме осјећај опћег потонућа. Помислих да на свијет пада вјечна ноћ. Отада сам често доживљавао такве сутоне.

То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука.

Престати доживљавати чак и умирања. Често ми пада на ум Микеланђелова ријеч из једног писма Васарију: „Нон насце ин ме пенсиер цхе нон ви сиа дентро сцолпита ла Морте”.

Ту се још доста да опозвати, повратити, поправити. Додуше, и на пробама кнежевић прободен мачем пада мртав, а Она остаје неутјешна. Али ту Прободени опет устаје, Неутјешна се опет смијеши.

Страховао сам да чак и служинчад није очула тупи, мукли звук његовог брончаног пада. То је био једини пут у животу кад сам га зажалио, кад сам нешто топло за њега осјетио. Био је тако јадан!

Али онај коначни, свеспасавајући заборав не пада никад. Ни на такве трице, као ни на ма шта друго у животу. Једном кад сам морао да обнављам у пожару пропале

касније, како је осјетио хлад што му почињући од врхова ножних палаца гамиже уз тијело, он се тргне, скочи на ноге. Пада у прах филозофија смирења, и смјеста ниче друга, супротна: живот, живот је све!

” ... — Хм! Свашта ли и теби пада на памет! — Богами, свашта, право велиш! Путем је шутио. Што увијек брбљаш, спочитавао сам себи.

— О, пардон! Можда сам индискретан. Извини ако сам задро у једну сферу у којој ми нема мјеста. — Шалиш се? Што ти пада на памет!...

Али не! Што ми само пада на памет!... Одакле и зашто да тек тако, одједном, без икаква плаузибилна разлога... Не, ни говора!

Готово читав живот био је „у знаку вука”! А ко још данас мисли на вука? Коме данас пада на ум да оболи ол ликантропије? Данас се човјек више не боји смрти... — Мислите да је човјечанство постало храбрије?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим

Сунце прижиже у знојава леђа, јутрењи поветарац пирка и расхлађује, а трава шушти и пада под оштрим челиком... Наједаред косачи се пренуше. Неко иза њих повика: — Стој!

У руци Пантовчевој одједном се нађе витак дреновак, који одједном фијукну у ваздуху и стаде да пада по Сретену као град.

Већ неколико дана пада киша над Београдом, те је и чистији део града потонуо у житкој прљавој маси; расплинуло се блато по свима улицама, по

У народу свачије лице бледо, нико не дише. Ужас и чуђење исписано је на тим лицима. Неко пресече конопац. Стаде да пада земља у раку... Свршено је ! Правда је задовољена, закон је извршен !

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ја опет оздо руком покажем како из земље расте свакојако биље, а он опет руком озгор, показује како киша пада и да без кише не може расти.

Ја потегнем из џепа јаје мислећи: ево овака је земља, а он комад сира, бива така је кад снијег пада. Изиђе Француз, и цар зовне Насрадина, па га похвали и упита га како погоди Французу мисли.

ни мукајет — „који и не обраћа пажњу“ мусафир, мусавир — гост мухур-сахибија — чувар печата мучњак — сандук у који пада брашно испод воденичног камена муштулук — добар глас, награда за радосну вест надвор — напоље нађавасати се —

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Док будућност полагано покров скида, Ње нестаје и у прошлу прошлост пада. ПЕСМА 1 У нехату и немару дани иду и пролазе, И лагано све се губи, изумире и пропада, И никаквих немам жеља, да ми

Луч невоља стално букти и будућност пламен лиже, Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио, И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Ти волиш, бориш се, али јесен ступа. Моја јесен ступа; иде моја зима И пада на срце младо, увек холо, И на звезду моју, на све што сам вол'о. Моја јесен ступа; иде моја зима.

О животу из седих даљина, Непознатом к'о дубине сиње, Без свог гроба и без ма'овина, Где не пада ни магла ни иње. И ту видим живот сав без туге, И без смрти, живот од љубави: Место ноћи шириле се дýге, Место мрака

Сад залази мој живот и видик обмана, А истина мирно, кобно, као звона јек, Оглашава хук пада радости и рана. Саранио сам љубав и поноса век.

Видех како народ ствара ново време, Како Вардар данас кроз Србију тече, Како над Охридом пада српско вече, Како нам погледи преко мора стреме, Како наша уста сад од среће неме.

Са крином у руци чекаћемо тада У одмору своме, после тешке жетве, Нов, велики појас: да још једном пада На радост Миљацке, Драве и Неретве.

Осећам само преживело доба, Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где ничег нема, па ни жеља мојих, Болова, снова; нит' ту видим себе; Пред том

Осећам само преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада.

ИИИ Кад гледам тако преживело доба Како се креће и у сутон пада, У неки сутон и предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада — Ја видим како све бесане ноћи, Вукућ идеје,

Смрт ваша тешка мој је био живот, К'о рука каква болесна и мека, Он пада на вас и спрема ваш ћивот Где је и моја будућност далека.

Осећам само преживело доба, Како се креће и у сутон пада, У неки сумрак, у предграђе гроба, Где нема мисли, ни снова, ни јада. 1904.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Тако и оснивање Џонс Хопкинсовог универзитета пада у рани период ових реформи. Нивен ми је рекао да оно што је Максвел радио у Кевендишовој лабораторији у Кембриџу, то

јула 1884. године, нашао сам се у Паризу. Париз је тада весело прослављао национални празник - годишњицу пада Бастиље године 1789. Ово је била изванредна прилика да у једном дану упознам многе лепе стране Париза.

Тек на крају пада осетио је у пуној мери силу реакције која потиче од нагле промене у моменту. Сваки дечак и девојчица у основној школи

Ћипико, Иво - Приповетке

Ваде крух из торбе, крмадају га, но некако им се не прима залогајем у устима; звијерају уоколо, а поглед им и нехотице пада на скитача Митра, који наоко нехајно их посматра, али на махове издаје се: види се, није му мило што у њ гледају, а не

А киша једнако пада и отиче низ јаруге. У дријемању од слабости слуша однекуда из друге улице ударање у хармонику, пјевање и цијукање.

Чамац се хитро надиже и нагло пада. Марко свом снагом весла и сретно заокрене за рат; доплови крају, искочи на земљу, и, средивши чамац, упути се

У цркви најпрво уставише јој се очи на зраци сунца што пред прозором од свода трепери и ниже пада на слику светога Антона, а мисли никако да јој се среде: све јој и нехотице бјеже на шкољ, и пред очима чисто јој

— Па нађе жижицу и ужге малу лампу. Слаба свјетлост по кући шкиљи, а пред прозорчићем губи се у свитању љетњега дана. Пада и на велики кревет што запрема читаву половицу ниске собице.

Али њен глас и јаук дјеце носи вјетар далеко у натуштени простор и губи се у шуму олује. А неће да пада пљусак, да убије вјетар и море! — Зло је! Олуја носи прама Пропаду, — пријегорно рече у вјетар стари рибар.

Но даномице врућина је све жешћа, гори... ни маестрал не пири, за два—три дана узастопце ни роса не пада, а сигурно по цијеломе шкољу нигдје ни капи воде...

Сви ућуте, само се чује звека новца што на земљу пада. Помњиво загледа око ноге да се откуда не назре крај новчића. Неко најпошље зовне.

— Побудалио си!... — Нисам, ако и мислиш да јесам. Као велим: ко у вјетар пљује, на образ му пада. Али је превршило, — похватао сам вам крајеве... Казуј што сте данас утаначили, кад ћете се срочити?

А деца горе, зној их облива и пада на жедну, топлу земљу; препланули, сад ће да им образи распуцају... Стара чуди се и гледа, и пред очима не види никога

Стара куне и жали, а Божица на коленима гледа Марка замрла, бледа, окрвављена... Крв му се из главе пуши, пада на земљу и нестаје је... Земља, жедна, нагло, похлепно је пије, хоће младом топлом крви да загаси жеђ...

Како мора да је изгледао овај храм онога хисторијскога јутра пада Цариграда, када је муслиманска руља, опијена победом, огрезла у крви и греху, јурнула први пут у њ?

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Човеку тешко пада нешто друго, много дубље, значајније и сасвим далеко од узгредне анегдоте. Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам

Човеку тешко пада нешто друго, много дубље, значајније и сасвим далеко од узгредне анегдоте. Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути

И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде.

И она заиста често пада на људе, на њихове главе, као омаглица при губљењу свести, али пада и у поље, у доње ливаде. С једне стране је као тамна слутња, с друге је оличење тихе али тешке туге.

хронограм који треба урезати на задужбини, време се овако прецизира: „Прошле су, још летос, две године од његова пада и заточења“.

[...] онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на води. [...

Линија небеског свода као замислива река својом сенком пада по тлу. Тај астрални час, или час астралне екстазе, може се узети као завршетак једне песничке визије: Једном једином

]. Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада – као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из

Наводимо прву строфу и њено варирање у трећој: (1) Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на

Ова неколика општа става можемо проверити/илустровати на врло једноставан начин. Нама, узмимо, не пада на памет да кажемо како неко језички лаже, јер се природни језик једноставно подразумева, он претходи истини и лажи, а

Кад се са данашње дистанце читају Мишићеви полемички и критички текстови, онда понајпре пада у очи одређен унутарњи патос који је његове исказе, чак и изнад личне и тренутне воље, носио и усмеравао у једноме

Надам се да ћемо идуће године моћи да сачинимо зборник о поезији Растка Петровића, кад пада стогодишњица његова рођења. Ако нађемо установу која ће нам пружити финансијску помоћ.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ВАСА: Бештије једне! (Одјури и сам.) XВ ЖИВКА, АНКА ЖИВКА (клонула од умора, пада у фотељу): Ух! АНКА (дојури споља): Госпођо, оне се две ваше рођаке почупаше. ЖИВКА: Нека се чупају, шта ме се тиче.

) ЖИВКА (помирише (писмо). НАТА: Молим вас, дозволите ми да то писмо помиришем. ЖИВКА: Ју, госпа-Нато, шта вам пада на памет; откуд па сад туђе писмо да помиришете? НАТА: Дозволите ми, молим вас.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Из чаршије, са чесме пада вода. На студеном и мутном обзорју избио месец, и једва пробијајући кроз влажне облаке, осветљава целу варош и околна

Што читаоцу одмах пада у очи, и што у читању појачава утисак, то је чињеница да је прва реченица издвојена у засебан пасус.

67 Што је овде нарочито занимљиво, и што одмах пада у очи, то је положај који је јунакиња добила: више се не види да је исказ потекао из њенога немог размишљања, али је

Јер, према веровању и обичају, ако се младенцима руке раздвоје и дарови падну, раскида се свадба и пада брак. С једне стране, јунакиња чини све да до тога не дође, да не окаља име и углед породици; с друге стране, венчање

на трећи дан свадбеног весеља место сина оде у њену ложницу, што и јесте разлог његовој хотимичној погибији, - Софка пада у бунило.

Али праву меру те противности осећамо тек у прозној реченици Сеоба, где при читању најпре пада у очи необична употреба зареза.

појављују се, видели смо, нове паузе, мења се размештај експираторног притиска, тон се у већем степену диже и пада.

Измаче лелеку и дреци и прокаса кроз влагу дрвећа и грања. Киша је престајала да пада, али се земља ронила под коњем, кад почеше да се спуштају.

главама људи све док ови нису дошли до подножја брда, дакле исто онако као што за наше око линија видокруга у даљини пада све до подножја, тј. све док се не изједначи с висином тла.

Будући да у пределу претежу стрме линије, а Исакович је смештен тако да му поглед одозго пада, у наредном опису сав пејзаж - у динамизованој перцепцији - као жив креће надоле, према селу у долини: „Село [. . .

Пијан и уплашен, он је почео да пада с коња: „Осети међутим да клизи, заједно са седлом, држећи се очајно за гриву“.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Биће весеље, зирне и гочеви, ех Анадол је ово и празник за младост кад пада јечмени сноп!“ — „Аман, па ти си моја жена!“ — „Али нисам робиња“. — „Но ја не допуштам!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Зборила му: „Ал’ си красан, Рузмарине мој! На срце ми, у душу ми Пада мирис твој.“ А рузмарин усуди се, Шапће — учи је: „У сватови ја миришем Мало друкчије.

Моје јаве црна тама Вам’ нек буде само сан. »Јавор« 1888. СУЗА И УЗДАХ (Сонет) Суза ј’ тешка, земљи пада, Многи с’ људи суза стиде. „Шта, зар да ме плакат’ виде!“ Јунак сузу зна да свлада. Савлада је усред јада.

»Невен« 1881. ЛАКУ НОЋ (По немачком, уз слику) Сунце седа, ветар дрема, тама пада, А тишина молитвена морјем влâда. Ситне вале задњи зраци сунца злате Кô поздрави из даљине непознате.

Застава се у вис диже, Али једна само На њој пише: „Српство пада, Ал’ ми га не дамо! Око храма светиње нам Биће бедем живи: Слози нашој, жртви нашој Нек’ се свако диви!

Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу. — Јест, нерука пада тврда На та гола, светла брда; Многе иду муке живе На те људе, на те диве.

Не мож’ руља да га схвати Од грдобе и пакости; Њене очи, вичне мраку, Још зазиру од светлости. На њег’ пада свака руга И потвора кивна врага — Све то види, све то чује, Све то прима душа блага.

И са крста, у мукама Нов ће живот обећати, — Међу злима добар страда, Врлина се доцне штује; Ти га видиш како пада, — Ал’ он ипак побеђује. »Невен« 1881. МАЛО ПРОСЈАЧЕ (Уз слику) Ох, шта ли си ти још крива, Ти невино чедо мило?

Пазите, браћо млада, Ја ћу га створит’ сада, Макар да немам дара. Узме се форма стара Стих по стих у њу пада, Крај се са крајем склада — И форми нема квара. Још јаче силом прегни И форму јаче стегни И — готова је стварка.

милом, враголастом чики, Неуморној ал’ хуморној „Стармаловој“ дики; А та би ми чаша вина тако слатко пала, Кâ што пада нама свима твоја лепа шала; А чашицу разбио бих на толико чести, На кол’ко нам ти разбијаш бриге и болести.

На тебе пада замерка стална Да ниси књига сентиментална. Ал’ нађ’ ми друге која нам груди На шири, дубљи уздисај буди.

Нек’ ти здраво семе не пада на стене, Нек’ ти сваки осмех тисућ’ мисли крене; Кад говориш српски, нек’ те свак’ разуме, Нек’ те свак’ разуме —

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич. РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи, Да као сова унучад преживи.

ЈОВАН: Уж’ буђем питат, уж’ буђем питат. (Један на једну, другу на другу страну отиде.) (Завјеса пада.) ДЈЕЈСТВО ИИИ ПОЗОРИЈЕ 1.

МИТАР: Аа, сад ми пада на памет колико сам је пути видио кад сам покојном графу чизме правио. Ту је она била куварица.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Сјајна она иде твојим трагом, ал од свију једини је не смеш видети. О сјај на тебе њен док пада нек је и сакрију Ти ћеш наћи улаз два мутна пса где стоје. Спавај, злу је време. Заувек си проклет. Зло је у срцу.

на води игру живота и смрти далеко протиче река вечита и узалудна птице лете за ветром и жене плачу на обали човек пада на своју сенку они су без сенке сишли у дубину и без имена за историју: од слепог лица бродолома у њиховим последњим

То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са

Ружу нутрине нуде безазлено Промуклом додиру дана да га свлада. Између њих и света стрмог, ено, Као у јаму тешка киша пада. Жуборику биљно песмом дозивају И дан иза леђа ко потоњи цвет. Бела им врана на језику.

Краков, Станислав - КРИЛА

Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да пада. Само се једна огромна леђа, нарасла од ранца, одигла од земље. Леже непомично. Жене у кошуљама беже кроз воћњаке.

Одједном одозго са две стране заклокоташе туђински митраљези. Шиба челик стоструко стостручном камџијом. Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу.

Шиба челик стоструко стостручном камџијом. Посрће се. Пада. Неко се диже. Опет пада. Свако гледа да се издвоји, да бежи у другом правцу. Куршуми рију сунцем испечену земљу, и бацају облачке прашине увис.

Жиле набрекоше на глави, и зазуја крв по ушима. Нека је тежина на њему. Тешко се подиже, и земља поче млазевима да пада са њега. Од ње су пуне уши, очи, уста и одело. Само чврсто стегнуте у руци држи ствари погинулог команданта.

Занима их, јер за сада још ништа овде не пада. Звизне покоји залутали куршум, али се и његов већ од дугог лета отупели фијук изгуби брзо.

Високо у зраку покоји шрапнел грмне. Ноћ пада. — О... о..., неко застења. Сви ћуте и журе напред. Неколико стена диже се пред њима.

Огромни пламени зуби раскидали су га страховито... још један тренут осетио је сем бола да пада у бездан... потом је бол као ужас згрчио цело тело које је цврчало у пламену. Апарат се рушио.

Петровић, Растко - АФРИКА

Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у супротном правцу:

Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта. Силазећи у кабину око поноћи сретам Роберта, морнара Бретонца, који ми

Са грања, са лишћа, са крова од трске пада шумно роса као пљусак. Морам да изиђем на слободно земљиште, да бих закључио да кише нити има, нити је било.

Исте ночи Швајцарац који је сомнамбул, пада са веранде право међ живину и оне жуте афричке псе, те нас све разбуди страховитом лармом која се око њега дигла.

им дам поклоне и оне прилазе стидљиве, тихе, спуштених трепавица, повијених главица, са накитом које као тешко цвеће пада изнад високих заобљених чела.

Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа! Једино моје бело одело ту, најлепше бело одело које сам био спремио за нарочите прилике, дефинитивно

Катанац, марке Јал, обавијен у крокодилску кожу. Доста је пожелети некоме зла, закључавајући катанац, пада онај истога часа мора да умре. О катанац је закачен чунчић за навијање конца. Човек мисли зло и навија конац.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао! ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Пристајете ли? — Хе, хе, хе, шта вама пада на ум! Нашто је то? не вреди, знате; могао би човек погинути, а то није наш позив. — Доста, не смете, дакле!

Они су радосни што ће моћи сити да се наједу крметине и ни на ум им не пада да резонирају тако далеко. Они це радују мојој дозволи, а мени је опет мило што сам могао да им учиним ту радост — и

Да издире косом — не може издирати кроз урвине, кладе, пањеве и честе шумарице. Да се спусти у поток пада узмиче друмом — не сме, јер нема кад — турска ће је пешадија пристићи. Изгледало ми је да је цве, све пропало.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу.

Навикла се суза оку, Издахнути ту је рада; Ал’ се с мртва ока враћа, Па на мртво срце пада. Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса.

Ти си мртва, мој животе, Отишла си с овог света, Тој даљини нема мере — Па зар и то да нам смета! Нека пада над и вера, То ми љубав, не савлада — Ја те љубим, празна сенко, И без вере и без нада!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Мислио сам тада, а и данас ми то пада на памет, како наши људи имају чудну моћ да се снађу под разним околностима. Ваљда што су одрасли у природи и поваздан

— француску ратну песму. „Фикус“ млатара рукама, али то чини више од севдаха, јер му глава стално пада на раме. — Живео наш собни старешина! — виче промуклим гласом Пера „Ђеврек“. Остали прихватају узвик. — А...

“ Али коморџијама, нарочито оним ожењеним, најтеже пада што је нека: „Госпа Милка постала велика фрајла и отворила радњу у својој спаваћој соби. Посао јој одлично иде.

Почео је већ и сутон да пада. Иако ме је ово стање мучило, решио сам да не попуштам. Неко се пео уз косу и викао још из даљине: — Има ли кога ту?

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

је сатана сад глабљивом човеку дао, Паде јунак и нема Ахил’, нема Тидида, Нема Троје поносите више у овом свету, — Пада горда данас на један миг очију. Бега мати с јединчетом, косу распустила русу, Запевка до Бога од срца иде рањена.

Проја ми пада на зној и вода слађа, Миленко, Нег’ твоје теби посластице страним са вином. У срећи Не понеси се! Наплотак један из

Вражда сеје љуто семе, Вера с зове невером, Вук се диже, Милош пада, Милош, дика роду свом. Бурно свиће Видов данак, Да оправда прошлу ноћ, Ал’ је слаба рука људска Гди с’ противи виша

Мурат лежи, Турчин бежи, Србину се срећа смеши. Но Вук клети Ропством прети; Лазар пада, Све пропада, Ах, надвлада Турчин љути, — Бој ућути.

Тражиш једнакост? Та под земљом влада. Ту свако чина преимућство пада; Краља ил’ роба, ништетна ил’ славна Судба је равна. Тражиш ли братство?

бело, Окрпано или цело, Много, више или мање, Све да курјак тера јање Од кога му драго стада, Да од муке на нос пада, На хиљаде или једно — Њему је свеједно.

Нигда спирит неће, нигда кадре бити, И подлуни дуси свеже ће им вити Док последње траје на небеси звезде, Дух не пада нигда у прошлости безде!...

Неки од песника које Вуловић спомиње нису ушли у Антологију стога што доба њиховога главног певања пада после Бранка, не пре њега; такви су Јован Илић, Љубомир П. Ненадовић, Стеван Владислав Каћански.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

РАДОШ: Ја немам деце!... Немам никога!... Богом сам проклет, немоћан, стар!... (Радош одлази. Мира пада у несвест.) БОГДАН: За њиме, Бошко! Станојло, брже идите! А ја ћу донде Миру гледати...

Милоје! Раденко! Катуновићу! С Катуњанима сложно ударај; Знај да слободу своју бранимо! (Један капетан до Ђурашка пада рањен.) КАП. ЂУРАШКО: Зар паде? Осветићу те, — јуриш, Црногорци! На страну с пушком — с ножеви!

КАП. ЂУРАШКО: Ти си оплакан — можеш гинути! (Бију се. Станојло пада мртав.) КАП. ЂУРАШКО: Тако да ми је све — Баш до једнога све истребити, Да нема више таке невере Од којих ће се

КАП. ЂУРАШКО: На касапиште одоше, Где ће их стићи моја освета. (Катуновић пада рањен.) КАТУНОВИЋ: Проклет дабогда!... Ребра прожеже!... Ал’ нека тече крв!...

(Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца. Арнаут-Осман пада. Станиша са потурчеинм Црногорцима долази.) СТАНИША: Ево, и ја сам ту! И твој је овде грех!

(Узима са земље једну пушку.) Је л’ српска пушка то? Јесте, српска је — е, њом ћу гађати. (Пуца, а гавран пада доле.) Катуновићу, збогом: Са српском пушком, српском десницом Последњега ти убих душмана.... (Одлази.

) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Хајд’ мајци сад! ЈЕЛИСАВЕТА: Овде ј’ у реду све?... РАДОШ ОРЛОВИЋ: Све!... (Завеса пада)

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје, заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што га дави, гуши, зауставља му пару и

Пријатан мирис скорушеног планинског сијена, с тешким смоластим задахом мртвих, спарених јела и оморика, некако тешко пада човјеку на душу у овој загушљивој планинској жези. Сједимо ја и Дуле пред колибом. У хладу смо.

— дочека' га ја кô из свог штуца; састави' ватру у ватру. Попасно је доба. Сунце привило крају и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

(хат) — добар коњ бабина ука — олујно време кад крајем марта удари снег бадањ — „велики шупљи трупац кроз који вода пада на воденички, млински точак“; дрвена каца бак — бик балија — простак (погрдно за босанско-херцеговачке муслимане)

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Тишина: пролазност И вечност се боре. Све крај мене пада у њихове нити. Ала је ужасно с другим једнак бити! Крик један, пун страсти, зачу се у ноћи. То вран један крикну.

Ја сам задрхтао. Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени. Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста!

Салома је стара. Ја сад слушам ветре са Нилових страна И сунцем печене појмим пирамиде. Животе, животе, на ме пада слана! Рањаве ми ноге од трчања бриде: Јурила сам као да сам с ума сишла И тражила жене које још се стиде.

У кланцима сам и реч моја трне И моја вера и понос се гаси; Нада мном лете облачине црне. Срам тешки пада на још младе власи. Преда мном стоје завејани пути, Звезда за звездом очајно се гаси. Разлоге знадем...

с трубама Од кута до кута, од града до града, Час сами, час с децом, стадом и љубама, Носећи стегове и власти и пада.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата И на мртве алге тресетница пада, Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Прометеји наде, апостоли јада.

Место усред врта нађох се пред гробом, Одакле с презрењем на ме змије мотре. О, разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом.

ВИИИ Ти идеш од ње, ти, сунчани зраче, Ти си јој косе миловао, мада Сам ниси знао на шта сјај твој пада. И њеном оку ти си дао сјаја.

И моје очи греха су се криле. Вај, треба, ноћи, опет с вама сада, Руку под руку, у кал где се пада. Но, авај, данас туђе сте и стране.

сручена срамота, Заосталу част да ланцима обмота И из душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна.

душе твоје крикне полугласно, Очајно презрење свог властитог пада, Кад прљава душа ничем се не нада, И бол на њу пада као киша позна. Рашчупане косе, раздртих рамена, Бићеш свакодневна слика ситних жена.

(Без датума) XЛИИ КОМЕДИЈА ЉУБАВИ Уморан сам, драга, од љубави наше И кô тешки терет на очи ми пада Несвестица пуна и среће и јада, Кô пијанство после искапљене чаше. Вај, знај, мене такве нејасности плаше.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

ЖИКА: Па ви сте стари полицајац, знате већ како се у таквим приликама ради. КАПЕТАН: Ама, и да знам, не пада ми сад ништа на памет. Него говори, ако знаш.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

најбоља Мисао, да би јој дао завршни облик у космогонијском спеву Луча микрокозма (1845) у којем је мотив библијског пада човекова померен са земље на небо и интерпретиран, с једне стране, у духу неоплатонистичке традиције, а с друге,

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Сумраковац 1857. ВЕЧЕ Као златне токе крвљу покапане Доле пада сунце за гору, за гране. И све немо ћути, не миче се ништа, Та најбољи витез паде са бојишта!

“ 1875. ЈЕДНОЈ НЕСТАШНОЈ ДЕВОЈЦИ Зар пољубац мени, старцу, Дајеш, млада, са усана? Зар на моје старо раме Пада рука усијана? Је л’ то љубав, је ли шала, Те је твоја рука мала На рамену седог старца Задрхтала, затрептала?

„Ја те љубим!...“ тврдиш, млада, Пуна јада, пуна нада — Али љубав седом старцу Веруј, душо, тешко пада... Увеле су груди моје, Твоја љубав — ватра жива — Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива. 1875.

„Нека дође сто хиљада, А у српским у грудима Један живот нека има, И тај један нека пада, На бајонет нек’ се меће; Ал’ пред четом насилника Срце српског Крајишника Задрхтати никад неће!...

Али утом пламен сину, А у грлу Илијину Живот запе на свакада. Млади другар мртав пада. Више њега буљубаша С три другара граничара Чуда ствара — Чак и унук да се сети Како треба у освети Срцу своме

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

дође, она клекне чело гроба, плаче, али у себи, тихо, загрцано и чим мати Младенова почне од силна плача и нарицања да пада у несвест, заборавља се, она би је прекидала, трзала, не давала јој то, већ да, као што је ред, опоју покојника, деле

И тек око захлађа опет би се појавила баба. Носи му тестију свеже, хладне воде са чесме. И како Младену слатко пада та мала тестијица, покривена мокрим пешкиром, коју му баба донесе да се расхлади. — На, пини, расхлади се!

Зато он остаје да и даље стоји на капији, више бабе, матере, да гледа како сунце све више пада, како улицу дужином напола осветљава.

обучен у ново, чохано одело, с кључевима у рукама, гледајући како наступа све више хладовина, свежина, сунце све више пада и некако раздрагано јасно, свеже трепери по улици, поврх кућа, башта, зеленила, и он сам осећа како се заиста све

лицу; о закићеним цвећем њеним топлим, тихим, миришљавим, недрима, о половини, о бошчи њеној која јој тако лепо пада и обвија њена витка мила бедра... Диже се.

Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада.

Одмах затим, чим поче да пада мрак, виде оно спремање за свадбу. Од њега, из дућана, још јуче све су узели што је требало.

Нарочито ако је топла, летња ноћ, теже му је. Теже му пада када пође кући кроз онај мек, нежан маалски сумрак. Улица готово празна, мирна.

Баба би је дочекивала: — Луда ли си, синко? Она, изненађена том њеном добротом, чисто полети и пада јој у крило, бризнув у плач. — Нане, мори, слатка! Што ћу, нане? Све моје другачке ето већ унуке имају. А ја шта ћу?

Да увече, седећи испред капије и гледајући како мрак пада, по улици се све ређе чују кораци, из чаршије допире све чешће и убрзаније спуштање ћепенака, она, усред ларме што је

ћути, мисли. Осећа како дан, и то неисказано високо, некако више њега и иза њега, горе по небу, диже се, растеже и пада.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ако се на Божић мете кућа, опадаће г. (Караџић, 1, 1899, 210). Ако на Спасовдан пада киша, то шкоди црном г. (ЗНЖОЈС, 19, 198).

На дан Светога Вида (15. ВИ п. н.) »улази вино у грожђе«: ако тога дана пада слаба киша, неће од грожђа бити ништа (ЗНЖОЈС, 10, 57). У народној медицини г.

Кад пада крупа, пале католици понегде у Босни посвећену јелицу и со (ГЗМ, 6, 370; 19, 317). ЈЕЧАМ Герѕте (хордеум вулгаре).

На к. одлете и кола намазана вештичином машћу (СЕЗ, 41, № 180). На к. пада ала која сатире грожђе у винограду (ибід., № 114). За к. залепи се Смрт, коју је баба надмудрила (ибід., стр. 487).

, 58). На светог Трифуна Орезача, (1. ИИ) не раде жене ништа иглом, »да не би црви јели ш.« (иб., 26). Кад на Божић пада киша, родиће ш. (СЕЗ, 19, 82).

се у Сретечкој жупи »приписује негативан утицај«: ко под њим заспи, мора да се онесвести; опасно је ако његова сенка пада на кућу, и зато га нису садили у близини; кад његово стабло достигне дебљину врата онога који га је посадио, тај мора

Ћипико, Иво - Пауци

Раде не може дуго да сједи уз ватру: најео се, напио и запалио. Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати.

Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико

се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада. — Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.

отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре...

— вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам... —Не будали, што ти на ум пада? ... Гдје је то? Ти ћеш ићи кад мене већ не буде; а да, док не будем могао ићи, већ као да ме и нема!

Него по подне превријеми на час, али, ето, нема још зла... још се може... Пада ли, пада... и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. .

Него по подне превријеми на час, али, ето, нема још зла... још се може... Пада ли, пада... и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. .

И оре, иако није земан томе. И лемеж задире у земљу и пада у бразде пуно сјеме. Једнога јутра Маша га нађе на ораници; одавна се није с њиме разговарала, па га се зежелила и

Покуша неколико пута да одбаци, задихао се од зора и, пошто камен баци, пада као сноп на земљу. Али узалуду: оно, јесте, добро баца, али по калуђерову мјерењу види се да до биљеге фали читава

Али што му то сада пада на памет? Баш сада када је провалија пред њиме! —Пустих ли тефтера и вјересије! Пустих ли новаца!

И спушта се зимња дуга ноћ, и увлачи се у кућу. Раде гледа кроз отворена врата напоље; осјећа ноћ и, како она јаче пада и савлађује сутонску свјетмост, онако и његрва душа чемернија је, и као да се помало гаси у њему оно што толиком

За њом дотрча дјечак, огрнут кабаницом. У шуму пада слапа над млиницама и у заваљалој јужини губе се њихове ријечи: не може да их разабере, а желео би знати о чему говоре.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Биље је овде отровно, вода која пада из отвора на високој стени бљутава, слузава и ја не знам како да угасим жеђ. Затим не видим више ни Доротеја, ни

Сада ми пада на памет Прохор, обешен, каквим сам га видео у зору онога јутра. Мантија му је била одсечена до пупка. Доле је био го,

Таман посла. Не пада ми ни на крај памети да трљам нос једном за нас тако драгоценом човеку какав је Доротеј, само зато што около колају

Разбојницима не пада ни на крај памети да сахрањују своје изгинуле другове. Тражило би то ваљда много времена и напора, јер погинулих има

Артемије Киша, киша, киша. Већ неколико дана пада непрекидно, ситна и млака. Магла се развукла преко долине и брда. Све је постало мокро и гњило. Спопао ме је дремеж.

прогоне, како бисте постали синови свога Оца небеског, који чини да његово сунце излази над злима и добрима, и да киша пада праведнима и неправеднима“. Не, то не стаје у врт праведника.

Опипавали су велико звоно, тражили напрслине од пада и сумњичаво одмахивали главама кад би неко, са надом, рекао да звону можда ништа није било.

Расте рупа, но расте и гомила ситног камења и камене прашине што остаје после клесања. Пада ми на памет да бих тај издрбљени камен могао корисно употребити ако њиме наспем стазе према потоку и извору питке воде

Матија Једва чекам да се Доротеј врати како би грбо на њега окренуо своју злобну језичину. Напоље не могу јер пада сипећа јесења киша па сам приморан да седим овде и да по ко зна који пут покушавам са мешањем прашине од печеног

ногу су ми се укочили од хладноће, кошуља ми мокра, коса слепљена, цурак са темена силази низ слепљен прамен косе и пада на леву јагодицу. Трепћем, очи су ми пуне воде. И на своје запрепашћење, осећам како у томе уживам.

Други дан снег престаде да пада. Тешки мусави облаци остали су да висе над белим мирним пространством. Чинило се да је сваки живот замро и да се нигде

једу кајмак са длана девојчурка, јуре кокошке по првој пролетној трави, играју се са мачићима, срчу жуборави млаз што пада са љигавог камена, јашу грбаве овнове и помахнитале ждрепце, роне у дубоким зеленим вировима а испод носа им промичу

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

дижу се више са шарених поља Лагани лепири и свилена стада; Све обави јесен магловитим велом, И увело лисје на земљицу пада.

Можда чекаш снова поништену славу, Тај блеђани призрак будућности неме? 1880. ЉУБИМ ТЕ, ДУШО! Сумрачак пада; тишина се свија, У милу тоне васиона сва; Вечерња звезда трепери и сија: Весело све је - само нисам ја!

И страхом срце учас се притаји Гледајућ мутно на јесењи дан Ах, шта су снови и бескрајне жеље, Кад живот пада као тихи сан!... 1880.

Сунце је зашло - мирно спи, Тавна се спушта ноћ... Да, тија поноћ шири лет, Све жив о снева сан; У светле снове пада свет, И светли чека дан; Ал' ноћ кад падне, бајна ноћ! Почињем песму ја И те је песме силна моћ, Младост јој име зна!

Разбивши срдито лед, с планинских висова тавни' Сребрни поток шумно управља светли скок, И бурно мумла и ври - и пада у цветне равни Блажени ток Како је чаробно све!

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни, И слатки мирис буди и шумор, тих и благ. 1883.

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада... 1883. ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.

стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада. 1883. ИСПОВЕСТ И На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа!

Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе

Свуд блага тишина влада, Само што бистра вода с кладенца роморећ пада... 1885. ПОСЛЕДЊИ ГОСТ Поноћ је одавно прошла.

слушам, како шуме вали У немирноме току свом; А мисô моја жури тада Северу даљном, где сте ви, И ноћ звездана тихо пада, Дубоким санком земља спи.

И док сам слатки санак снивô, С гордошћу ја сам очекивô Растанка нашег тужни дан. Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

“ - „И то је врло једноставно. Све што је тешко стреми ка тежишту света, и наша Земља морала би онамо да пада кад се не би онде већ налазила.

Још веће померање може да наступи када пун Месец пада у доба пролетње равнодневице. Ако се он деси ма и један секунд пре равнодневице, он се не сматра више као пасхални

Они су доказивали да у колико је које тело теже у толико брже пада, а он им је доказивао да то не може бити тачно: две цигље, слепљене једна за другу, неће моћи брже падати него када су

цигље, слепљене једна за другу, неће моћи брже падати него када су једноставно положене једна на другу, тако да свака пада за свој рачун. Препирка је била бескрајна.

Тумачење звезда тешка је уметност, а човечји разум је ограничен. Ако се претсказивања не испуне, то пада на терет наше немоћности, а не на терет неба.

То пада у очи, овде у земљи флегматичара. Хук је врло добра глава, пуна идеја и проналазака, али је свађалица. Многи су то иску

Она имају само способност да од Сунчеве светлости, која на њих пада, проберу и задрже у себи један известан део, а остатак да врате. Тај остатак зовемо њиховом бојом.

Сунчеве лопте шири се њена животворна топлота, брзином светлости, у свима правцима, по васиони, а само један њен делић пада на Земљу, и ствара на њој све оне појаве које сам у овом писму већ набројао.

Изгледа као да се са неба ваљају ка Земљи безбројне реке. Ваздушни притисак пада нагло. Вековна киша лије без престанка, али се смлачила; и жара ваздуха је скоро сасвим попустила, исто тако и његов

Једна стазица вијуга тим брегом, посута свежим песком; кроз мали усек у боку брега цеди се вода. Почетак је зиме. Пада први снег, лак, чист, бео, и док се ми успесмо до врхунца брега, покрио је он траву и дрвеће једним танким, влажним

Деси ли му се при томе да оклизне и да падне, он, због ваздуха којим је опасан, и не осети удар пада, него отскочи и откотрља се даље као бачена лопта.

Ту, у нашој близини, лебди у простору једна планета, где свиће дан и пада ноћ, где после зиме гране пролеће; онде има - то се јасно разабире - мора и континената, воде и ваздуха.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Деца да нису што? ТАШАНА Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље. Зовем га да га питам кад пада, кад треба трогодишњи парастос у покој душе да дам.

Само брзо, да на време стигнете на гробље! СЛУШКИЊЕ са корпама одлазе. ТАШАНА остаје сама. Мрак пада. Ствари, рафови, оружје, све се јаче црни, испољава и тоне с мраком.

Ташанина соба. У велико дан. По соби послује Ташана. Мало дубље забрађена шамијом, да јој прашина не пада на косу и лице, обучена у свакидање одело, само у јелеку, сасвим незакопчана, без појаса, већ између јелека и шалвара

Па ето дођох с њима да те питам: кад и у који дан пада? МИРОН Какав: »парастос«, »помен«? Коме за душу? МЛАДЕН (зачуђено): Дедо, што питаш тако?

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Нешто је распиње. Не воли сад ни друштво. — Шта радиш Јулице? Је ли ко долазио? — Једнако пада киша, нико није био, само је пекар донео мокре переце...

Јер кроника гробља везује догађаје нарочитим начином, по линији расплета и техници смрти. Прамиња снег и пада киша. Ветар удара кишом о прозоре, и киша се чује ако се не види.

Тело нам често болује, а душа нам понекад баш као пијана посрће, богами и пада... Паула је услужна била и остала. Огаздила се све тако прискачући да нешто подржи и погледа.

” — „Каква је то професија, ако ко Бога зна, људи! али новац пада, и стиче се пријатељ... Ко то измисли, богами, измислиће још много шта.

Ја већ живим од веза, од расних и интимно јеврејских веза. А новац ми пада као луд. Али ето, говорим опет о себи. То је ружни јеврејски начин... Саслушај ме, важно је и за тебе...

Добар дан утрини и корову, а нама леђа... Господа — к'о оно кад почне кврцати по крову, па не знаш да ли пада киша или бије лед... Неће ваљати тај комшилук, видећеш...

И чудили се како на Кашикари има вешта шнајдерка — ту реч Ната није чула својим ушима. Уосталом, престала је презати: пада новац, сладак новац, па јој је мило. Ускоро, било је могућно видети Нату и у некој туђој кући за шиваћом машином.

Ната поседница, Ната, удавача са имањем! Шта све човек није, и не буде у току живота, шта све закону живота не пада на ум! И сада му је пало на ум нешто сасвим неочекивано. Ната је пошла где никада није била. Право пред Миркова врата.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Но, по срећи или несрећи — оћемо л’ својски да се искажемо? — свет (осим малог скока) далеко не пада од своје кладе. Сам стоикер, који тако лепо нпр.

Гледе какви духови по атмосфери пребивају, а не познају траву која им увек у очи пада. Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и

Нисте јошт? Ништа зато, ја могу и другу лулу испушити. Али ах! Сад ми пада на памет; моје галантерије и воспитаније моје, господична Јелице, нигди нема. Љубезна фрајлице!

Мени тешко пада на добродетељ сенку бацати; али по дужности историческој истину јавити морам (добро би било кад би сви историци ову

Тако, на пример, кад жена за мртвим мужем уче и лелече, јошт и на гроб његов као мртва пада, шта је ту друго него шпекулација за удадбу?

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али

— Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али

Демокрит својим благоразумним Абдеритима препоручивао, но нека трава која у месецу расте и сваке седме године на земљу пада.

Он је тако велики иследоватељ доброга тона да пред госпојама на колена пада, и своје к њима високопочитаније с већим комплиментирањем него макар каква млади наши гавалера окретаљка изјављује.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с лица пада Вепар дивни срце напушта Ноктима се хватамо за последњи дах За шта да се ухватимо Ни облак да нам пружи руку Ни

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

У то доба пада и моје добијање првих зуба. Ох, то вам је била читава комендија, тако да смо сви попуцали од смеха. Ја лично нисам био

изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, пада се одмах узбудим и похитам јој усусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.

марамицу и убришеш нос, а кад искијаш рђаву песму, онда ти критичари тако избришу нос да ти кијање никад више и не пада на ум.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.

Седимо око ватре и ћутимо... Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада...

Снег поче да пада. Још једна невоља више. А ми без домовине, без куће, без огњишта. Снег сигурно и тамо пада... тамо, око наших кућа, где живи поробљена сиротиња без игде ичега.

Волео бих да те видим како се котрљаш низ ово брдо, више него ишта... — Ко другоме јаму копа сам у њу пада... Кипислцауф! Хајд, да видимо прво твоја леђа. — Ама, побратиме, молим те, изволи ти први...

Ако се затекне који мртав у шатору, снесу га само на пут. А киша свакога часа пада и сунце опет сија. Тако се мења и наше расположење. После толико дана људи се сетише и својих породица.

Хучи море и пада киша. А живот је тако мио... — 3ађу ујутру по шаторима, али не да их прегледају, већ да виде ко је још жив, а ко

— Хајд што рекосте да је шакал као коњ. То је још и могао да прогута. Али, мајку му, где вам пада на памет да шакал вуче кола, па још и топове!

— Ња... Хоће човек у Солун... Женске... — Не пада ми то на памет, очију ми. Него, господин поручник, како дођосмо овде, и видо оне планине, е, нешто ме стеже овденак —

Истина, наша скорашња прошлост је толико болна и мучна да нам више и не пада на памет да ћемо под борбом улазити у своју земљу.

Душа ми је узаврела и пуна неке туге... Можда за младошћу?... Не знам. Шта ми све сада не пада на памет!... Сећаш ли се како смо негодовали када смо читали Шопенхауера?... Јер ми смо волели.

Ми смо још увек млади и никада нам не пада на памет да ћемо једнога дана умрети. Али сада... ја сам, друже, осетио смрт у пуној страхоти и пустоши њеној.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И врбљаци и потоци ходе, А красно пада вече, И трубе ловачке јече: Ај, са Двине, чуј, драги, трубе јече, Чуј, драги!

савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.

Мојим пријатељима морнарима на Корчули, Мати Јурковићу поглавито. ПРЕИНАЧЕЊА Марку Ристићу Тако опори морнар пада у море Стрмоглав, Отчепљујућег нагло примио га и живот, А нагризаће га до зоре Тајанства, и сва та љубав замирише на

Плачем, јер се таквом истом линијом гордио негда њен стас. Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада - као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана

Заборави! Заборави! Ил погледај још једном то дивно вече што пада: Пре но што пођеш смрти, да не живиш ваше никада, никада.

Прећи и ова расветљења, прећи и ово горење... У онај час, у ком се чује и крв и лишће како пада. Не памтити, ал сањати, можда бити несрећан ко некада. То, то! Одједном очи отворити! ...

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Онако, како га оне виде сунце је велика мутножута кугла која увече поцрвени и пада у таласе. Та кугла се не једе, не можеш је обухватити пипцима, ничему не користи. Зашто би оне размишљале о њој?

Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече: — Шта ти је дрбуга жеља?

Ах, како је леп Варалица. Прсти му, дуги И нежни, лице као у сребру исковано, смеђа коса пада по кадифеном оделу, а за шеширом црвен цвет. У крчму улази, осмехује се.

Домаћице нису ни отварале прозоре, али ветар је, свеједно, уносио прљавштину у куће. Чинило се да је и снег који пада прљав. И заиста: када се снег стао топити појурили су олуцима и улицама потоци црне, прљаве воде.

— повика дебели сељак кад виде како једна од рода уместо на кров — пада на ледину, и потрча да је дотуче мотком. Али, само што подиже мотку, а један дечак који је сељаку једва допирао повише

»Шта знају оне о очима младића? Шта о језеру и о тишини која као сребрни лабуд на њега пада чим у сумрак поцрне гране врба? Шта о свирали чобанина?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.

Жива рано, бре! (Плачљиво.) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза. С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем.

Магда твоја... ТОМА »Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку): Пушку! МАГДА (пада пред њим): Газдо, газдо... ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам!

КОШТАНА (уз бурну свирку, праћена Циганчицама почне да игра чувени чочек »Керемејле«; пада коленима, увија половином, тресе прсима и, играјући око Хаџи-Томе, по каткад га косом додирне по глави). Ноћ трне.

Па тај глас иде, с’с месечину се лепи, трепери и на мен’ као мелем на срце ми пада. (Коштани): И Коштан, туј песму, тој време да ми појеш... А тој време више не дође.

Ништа! Зар што ја говорим, то пас лаје и ветар носи? А? ГРКЉАН (издваја се, пада пред њим на колена и показује на Салче): Ја, газдо — не! Она. Она је научи и да пева и да игра.

— не удате. Свадба, новац, све ћу ја да дам. (Разјарено): Нећу више за њу да чујем! Одмах! САЛЧЕ (ђипи пренеражена, пада пред Арсу): Не то, газдо... АРСА (разјарен): У Бању, за Асана!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

редом расклапају саме Све књиге старе, снови чежње дуге — Мичу се, трепте једна покрај друге, И њихов шумор кô да пада на ме. Сањам ли? Ил' би ова јава била?

У ове часе ви сте ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота млада Опише мене...

Овдје ми негда бјеше рај... А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906. ГОСПОЂИЦИ Некада сам и вас на колену цупкô И доносио вам слатке

Мутна јесен влада. У срцу нашем ниједног славуља; Ту хладан вјетар свеле руже љуља, И мртво лишће по хумкама пада... 1908. БАДЊА ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће?

Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља Пуна грмјелица, сребра, адиђара... И док златно вече пада поврх грмља, Накривљена ћути воденица стара. 1908.

Студена ме јесен на по пута срела И по мени пада сухо лишће с грана. Кô рањена тица, што би небу хтјела, Отима се душа из оловних дана, Али кобни вјетар граби је

Сунце полагано гасне... Хладни сутон пада... Ноћ све ближе иде... Једну црну руку моје очи виде — И ја чујем само удар тврде красне. 1909.

Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром... Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга стоји, пуста, и у чами, С

'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто.

Једро зрње зрије... У сунцу трепти моје родно село. Но мутни облак притиска ми чело, И у дно душе гром пада и бије.

ХЉЕБ Пароброд спреман. Море се колеба. Пошљедњи пламен на западу трне; Сутон се рађа и с јесењег неба Полако пада на хридине црне. Палуба пуна. Руке уздигнуте Поздраве шаљу и рупцима машу.

И видим гдје се гладан пење сунцу, И црвоточина златна пада доли. 1911. МЕТЕОР У старој башти, на прагу од врата, Пуни звијезда сједили смо сами...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Под златним барјаком на кубету спава црни змај, који је окренуо главу Стамболу те прождире живе Турке. Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол.

После пада Смедерева многи Срби иселили су се у Угарску, ступили у угарску Војску И продужили ратовање против Турака.

Већ крајем XИВ века прикучили су се Турци границама ових земаља. Али су на њих почели жестоко наваљивати тек после пада Србије (1459) и Босне (1463).

Из ње пада студено камење, оно бије по таборах Турке; не утече друга никаквога, ни да каже како с' погинули. Устави се на истоку

7 Песме о ускоцима Назив ускоци добили су они људи који после пада Босне (1463) и Херцеговине (1482) нису хтели да остану под турском влашћу, него су пребегли у Хрватску и Славонију.

Вукашина): Што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена пада; што Момчилу таман чизма била, ту Вукашин обје ноге меће; што Момчилу златан прстен био, ту Вукашин три прста

Зоговићу, наравно, ни на ум не пада да су све те црте и детаљи могли живети дуго само у предању и отуда бити унесени у песму, као што су могли и из

Зоговићу ни на ум не пада да упореди Вишњићеву визију победничке устаничке Србије и Милијину визију пропасти домаће феудалне државе, иако се ове

чуда великога: што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена пада; што Момчилу таман чизма била, ту Вукашин обје ноге меће; што Момчилу златан прстен био, ту Вукашин три прста

Виђе кнеже да је дошло робље; колико је срца милостива, трипут пада, па он обумира гледајући јада ев’ од робља, низ образе грозне сузе лије: „Нуто, браћо, јада од Србије!

и унапређивао породични иметак“, који су он и млађи му брат Дмитар добили од угарског краља Матије (пошто су после пада Смедерева напустили свој завичај Јагодину и прешли у Угарску).

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

нацртао чамац У чамцу упалио свећу Да миш боље види мамац Да не каже НЕЋУ Али чим сам нацртао миша Почела је да пада киша Целу је хартију сквасила Свећу угасила Није се скрасила Док миша није спасила КАД НЕ ВОДИ КЕРА Кад не

Гњави ме брица Који ме брије и брат од стрица Који ме бије Гњави ме мачка Кад лови миша Гњави ме мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је бујна Гњави ме мама Гњави ме тата Сви само мене А нико

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— повика Стриц одозго с гране. — Ја ћу читав дан пресједити под овом буквом, па да пада не знам каква киша. — А буде ли кишовито и сутрадан, шта онда? — зашкиљи Мачак. Прокапаће и кроз најгушћу крошњу.

баба Стака, по нечијем наговору, отишла је суду да тужи за „тешку тјелесну повреду“, а како јој се, приликом пада, ваљда био покварио апарат за ћутање, она се по вароши тако расторокала да је свак жив чуо за Паприкин неприлични

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

душу од неправедних уста и од туђина поштеди свога раба да би непорочан остао; и приточник муж скоројезичан, скоро пада у зло и смрт и живот у језику стоји!

ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и тврди, слади и горча, бојали чини,

Пише се да удовичке сузе преко божијих дланова теку и вика пада тужна на тога тко ју је расцвелио... О НЕСЛОЗИ Та и добар коњ ваља да је љут и жустар да хитро потрчи, сустигне а и

Ко камен у вис фућа, он неба стићи не може, него враћа се скоро натраг и сврх главе му пада. Кад се ракијом посипа ватра, она већма планти.

Нечист ко брка, њему под носом понапре смрди. Другом злокобљење, оном и заврат пада. Свакад је бољи стари војак неголи нови и вино старо сврх мушта (нека понапре бујна памет и крв преври и лепо се

Зло по злу делу имена му је спомен. Сами себи свакад зло копамо, те нам наше зло заврат пада. Зао је занат инат. Човечији језик је попузљив и на квар хватљив. Верном и милом другу нејма цене ни измене.

те им је био изодсецао руке и ноге и тако их је био уредио, да на његову јеџеку вуку се испод астала му, те што пада одзгор са софре му, корице, мрвице, кошчине, то су збирали, и сотим су се хранили.

Тако и тим, што велике полате зидају детињска справа скоро пада, и докле стоји низашто је. Баш на ту су форму и големи дворови вама, на небо их не можемо изнети ни онамо боравити у

А што ли што друго боље и имаше се чему надати, освем овога таква добра живота, — што год хоћеш, и руке ти пада, то и чини! То ти је толико једна част у твоме животу, од твога ти труда и стицања веселити се.

— Пјанице! Освем празних џепова и кући ништа недобаљања (корба и руга кућња!) тко у разлике срамоте и грехове пада нагло ли смрћу скоро и ружно мре? — Пјаница! Заради тога пише се да је проклето пјанство.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

пребацили и дирали га, — он би се бранио да му није ни до каквог ђаволства, него да му се увек нешто стегне око срца: пада му, вели, на ум његова Јелисавета, која би сад исто толика и истих тих година била!...

! Да се зовеш, ете, мајстор-Маниница!... И она луда и брљива бећар-Дока да ти се пада тетка!... „Тија вода брег рони; као камен дубе“, вели стара, искуством освештана реч... И тако се и овде збило.

Дођоше већ и Цигани. Чувена дружина снабдевена разним музикалним инструментима. Међу Циганима одмах на први поглед пада јако у очи један са трумбетом, с косом и брадом жућом и од саме трумбете.

Управо, није ни спомињала ни претресала Ману, него Ђорђију, додајући: нека се Зона сети оне речи која вели да ивер не пада далеко од кладе, и: што мачка омаци, да то мишеве лови, — па тако је и овде с Ђорђијом и сином му Маном.

— Пушти ме — вели му уплашено Зона и окреће се на све стране. — Ти не слушај, ете, ону будалу, ону Доку (Тетка ми се пада, ама је лудо!..). Не слушај гу што си је там при вас зборила! Никој гу неје пратија, — сама си, брљива, оде при вас!...

“, а он сваки час пада, па се опет диже и опет бежи. И брани се рукама, а њих тешко диже: малаксале му; он пада и опет се диже и граби

“, а он сваки час пада, па се опет диже и опет бежи. И брани се рукама, а њих тешко диже: малаксале му; он пада и опет се диже и граби напред, а за њим се једнако ори оно страховито: „Леле, куче у чашире!

“ И он се опет саплеће, пада, мучи се да се дигне, али већ не могаше, — а утом се и пробуди... Беше гола вода... Седе на миндерлук, ухвати се за

— Хе! — врти главом стари Замфир и не верује му. — Татко кој ти беше?... Ђорђија! А иверка пада ли далеко од кладу?... А Мане му се куне у пушку, која га никад није слагала, па тако неће ни он сад њега слагати.