Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Препадо се, зној ме проби ладан, Све с' окрену, мал' не падо јадан, Оде небо, а земљица клону, Ја кâ у гроб са небеса тону, — Ох да јади дуже потрајали, Би ми давно раку већ
Ово реко, прогута ме јама, Груну о тле, зачу чудну вику: „Амо брже, помози ти нама!“ Падо, лупи о камење доле, Ни се уби, ни ме што заболе, Том се чуди, ал' не мого дуго, Јер за часак виде чудо друго:
Окрето се, напоље се мако, Но у итњи некако с' спотако, Преко неког падо браколомства, Мал' што не би, брате, вратоломства.
Чујде само, моје дете мило, Чујде, чујде, што је после било. Од ране се онда пренемога, Падо доње са коњица свога; Ал' скочише до троје Српчади, Дигоше ме са земљице млади, Понеше ме крвцом низ рудину, У
Паде коњиц, и ја с њиме падо, Али одма од земље устадо, И проклиња што сам жив устао, Што свог врата несам сакрхао.