Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Те проклиње која га родила, И за таке муке одојила, Е кроз пакâ до неба улега, Небо пред њим, а не мож' у њега. Ох када би време врнут могâ До онога часа злосретнога Кад је првом
Црне хаље, седи власи, Какви ли је гоне часи? Слуге гледе, Боже, ко је? Сад обрати лице своје, Стоји лице, цели пакâ, Де умрла милост свака, Пуно беса и страоте, Па на око све се оте.