Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
4. Пакао видех иза мрачне шуме. Грешници, с лицима од стакла и гуме, бачени под стабла, у јаме и траве, мале су казане натук
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Куда?... Он није знао, није чак ни мислио куда ће. Хтео је да побегне, да се сакрије, па ма у пакао, ако само склоништа нађе...
То није био живот него вечне муке... И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. Како да не буде пакао?...
И само мучење у паклу не може бити горе: живот њихов био је пакао. Како да не буде пакао?... Њихова кућа беше отворена и срамну и страшну, у њиховој кући беше живот, песма, весеље; људи и жене прилазише
Али ни сав сумор дана не беше налик на сумор душе његове. Тамо тек беше пакао... Па и није било лако! ... Мада никог није затекао у кући Алексиној, опет му се чинило да је све оно истина што је
Он се баци у мисли. Тако леп дан... Тако све мило око њега, а у његовој души пакао... Он је несрећник, и преко свега још волео Јелицу, волео је оним страшним љубавним жаром што би био кадар сагорети
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Шта, ја да пођем за вас? То никад бити не може! — А зашто? — Знате, господар-Гавро, ако се већ имам у пакао возити, а ја ћу на младим ждрепцима онамо, а не на старим! Сви се смеју. — А, дакле, ви младиће тражите?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Тај грозни метеж, нечувене, одлучне и највеће страсти, тај најпакленији пакао који је икад једна станица доживела да види, тај ужасни, зверски елан, сав у језивој страсти: дочепати се што пре
и расплет не може сагледати и који га са оне висине идеалног и мирисног неба, понова баца у крв, у ране, у смрад и пакао, можда у смрт. Па шта? Је ли човек дужан да се баш сад одрекне оне слатке, оне красне среће? Је ли баш дужан?
С тобом ја сам сва у сунцу, без тебе само пакао и смрт и јаук и мрак. Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око
Африка
И сад је њихово друштво прави пакао угледања, исмејавања и пакости. Граја свађе и битке не престају. Бубу крешти поваздан.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад треба поћи у пакао?“ Поп се и на то сетно смешкао. Ту причу о ужасима пакла, каже, измислили су папежници! Нема тога у нашем светом и
Исакович онда запита да му кажу – кад су се већ срели, тако, неочекивано – као учени људи, да ли ће сви грешници у пакао?
Ламбертини (тако је фратар рекао) плаче, што су и Сократ и Марко Аурелије осуђени на пакао. Само зато што су живели пре нашег Спаситеља, Господина нашег Исукрста.
Био је уторак. И последња четврт Месеца. Павле му је, каже, причао да је тај дан био топао, као пакао. Лето је, каткад, у Темишвару, суво и усијано, заиста, са врућином, која, кажу, долази у Хунгарију, чак из Азије.
Она се надала да ће ово лето бити најлепше лето у њеном животу, а он га је претворио у пакао, несаницу и срамоту. Осетила је, каже, шта значи, кад се жена превари у нади.
То је непаметно. Треба да се пожуре и претворе што пре, у Русе. Петерсбург је, каже, за странце, пакао! Иако их је у Росији много! Има их и на Двору! Али сви су сумњиви, а неки су већ загатили врата у Сибиру!
С времена на време, Вишњевски је говорио да је људски живот, пакао. Крај све своје памети, недоучен, скоро неписмен, Вишњевски је онда, у то време, био уобразио, да би све било другаче,
За Павла то кубе било је знак, издалека, да има нешто непролазно у љубави. То се не може одселити. Пакао, пакао људски – Евдокије, Текле – можда су, заиста, биле и ту, уз пут, којим је пролазио, у Росији, али тај пакао није
За Павла то кубе било је знак, издалека, да има нешто непролазно у љубави. То се не може одселити. Пакао, пакао људски – Евдокије, Текле – можда су, заиста, биле и ту, уз пут, којим је пролазио, у Росији, али тај пакао није могао
Пакао, пакао људски – Евдокије, Текле – можда су, заиста, биле и ту, уз пут, којим је пролазио, у Росији, али тај пакао није могао више да заустави човека, кад прву половину живота превали.
Црњански, Милош - Сеобе 1
У ноћи, пак, чекао га је пакао. Њен загрљај, њени безумни напади, њени дуги, неуморни прсти. Њена лепота, крај ватре, надземаљска, њен поглед и њен
молбама, пољупцима, успела да Аранђела умири, да га освести, да га одврати, да то не чини, да је не вуче за собом у пакао.
брда, обасјаше и њих, на ноћишту, тако да су сањали чудне, црвене звери, запаљене воде, горуће волове и биволе и пакао. Обесни и разјарени при поласку, постадоше снуждени и понизни кад су одмицали у туђину.
Уздржљивост се његова претвори у неко очекивање, необично и ванредно, за њега. Пошто је кроз пакао под собом пропустио толико жена, са овом му се учини као да ће на небо.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
²⁶ У народу је јако изражен страх од кривоклетства, јер се верује да кривоклетник одлази у пакао, а потомство ће му бити проклето за сва времена.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Келнер донесе нови виски с ледом. – То фирма части — рече шеф Терасе. — Данас ће бити пакао... – Врло љубазно од вас.— казао је. — Како ваша фамилија? – О, добро су, добро... — рече шеф Терасе.
— казао је. – Фино — рекла је. — А гдје сте се смјестили? – Ту, близу... – Данас ће бити пакао... — казала је и погледом избројала чаше на белом столу. — Већ радите? – Трудим се . . . Онда су заћутали.
— Пустите је! Истог часа руке непознатих људи склонише се са Нининог тела. — Угасите та светла! — Пакао је утонуо у таму. Покупите јој ствари! Нечије руке јој гурнуше гужву одеће у наручје.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
) СУЛТАНА (јошт се отима): Пуштај ме, или ћу свиснути! ТРИФИЋ: Оћеш за њим на сокак да трчиш? СУЛТАНА: Макар у пакао! ТРИФИЋ: Султана, ти си мене јако увредила. СУЛТАНА: Увредила сам те, а ти мене ниси?
(Пели.) Ајде са мном. (Отиде.) ПЕРСИДА: О, аспидо! Пакао се морао насмејати кад си се ти рађала. Рис у шуми може се укротити, а ти нигда ни довека.
Та ти знаш, онако као јуче. СУЛТАНА: Та разумеш ли српски, не разумео дабогда никога, ја нисам твоја жена. Сам је пакао морао мога несрећног мужа научити да ме теби у руке преда. Али ће га скупо ова шала стати.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
У игри варки жаруље кресну и нема ноћи ни има дана. Од лудње судње љубице кресну, пакао с рајем под сунцем сања. о леден камен небеса тресну и с венца плану седма свитања.
А бољку ову што ме слудила, позлати пчелом ружа Будима. Прогреј ми, звездо, љуштуру тела, сажет пакао, куд глува буја понор-травуља, што не лелуја но гуши трепер душиних здела, крхких сасуда сребрног тембра, врх
а ми смо Цвети, Јерусалим град! Тек мерно тројство - микрон, инч и јард у блеску сажме пакао у хад. Врх суве воде зрак је жедан смук. Бомбардер, ловац, свиреп летач - скот!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— викну командант. Шесторна запрега са предњаком одлепи се, у трку излете на насип и сручи се у онај пакао на прелазу, газећи све пред собом. Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места...
Овако без оружја, сâм, имао сам утисак као да сам залутао у неки пакао. Наједном одјекну страховита експлозија, друга, трећа... чини ми се тамо код непријатељских ровова.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Или ће се опет одупрети бесној сили ? А он!... Ух!...« У Гојку закипи и загрми читав пакао гнева; кроз цело му тело пројури нека снажна струја, која га преобрази: он постаде одлучан, жив...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Шта би тек било, вели, да сам пакао описивао? Тако сам, заувек, отишао из Темишвара. Стижем, идућег дана, и до Вршца, и до Алибунара, а одатле се јављам
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Ти си, старче, Божји човек а ја проклети зликовац, који ће у пакао! — завапи цар. — Не, брате! Ти си спасен! Устани!
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Срце удара као бесно, и на темену ври читав пакао од убрзане радње мозга и живаца. Зенице се рашириле и приковале се у једном правцу; сваки гледа кад ће да се окрене
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ваљда му Карађорђе не би пред гостима главу смакао И послао га директно у пакао? Зар није чудно да у истом тренутку живе личности Које између себе немају баш никакве сличности?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
маска чула — шута овца (овца без рогова) чурек — врста колача, сличан „милиброту“ џам — прозор џенем (џехенем) — пакао код муслимана џенет — рај код муслимана џигаиде — в.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Отац не спава и брине како да спасе свој политички углед који му је син нарушио. Чему цео тај мали пакао који је он створио?...
Пред Богом су нероткиње грешне, а не оне што рађају држави војнике и Богу вернике. Нероткиње иду у пакао.“ Да ли је она живела са Аћимом? питала се Симка, гадила се мајке и слушала. „Бог зна да ту је муж јаловак.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Шта ће он међу људима? Препознаће га по репићу и роговима, одраће му кожу с леђа и вратити га у пакао. Нека неко други иде! Подвуче Ђаволак репић и сакри се у најудаљенији кутак. Али ко је још од Поглавице побегао?
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Као подземни огањ патња је тутњала у њој али тај пакао као да нико није примећивао: господарица која све види, мајка која све слути, Љубица Обреновић је давала утисак жене
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— А-ла! — Учинило ми се, господо, да сам пао негде кроз патос, у подрум, амбис, пакао, шта ли, и тек кад ме она позва: „Пођи“, па лагано, на прстима, изађе из собе, ја се повратих.
ђа... ђаволи, ку... ку... кукама одвући у пакао. А могли би да ме спасу, ни пуних пет година немам, четири и пета, каже ма... ма... мама.
се, да одлазимо одмах иза тога, и то мирне савести, на сва она прљава места порока, чији ми је понор, мрачан као пакао, тек много доцније, у оним часовима самоће на фронту, букнуо пред очима у свој својој страхоти?
“ И онда увреда за увредом, пакао, господине, пакао над свима паклима у свима свемирима. Ја смело тврдим да у свету, да у васиони нема мужа кога је
“ И онда увреда за увредом, пакао, господине, пакао над свима паклима у свима свемирима. Ја смело тврдим да у свету, да у васиони нема мужа кога је једна жена икад толико
— Допустите — рекох. — Ето ја имам велику фамилију и посматрао сам и посматрам. Свуд је пакао, баш као што ви кажете, лудница, ужас. Нерви су ослабили, заиста, али шта?
Наше лево крило било је, чини ми се, у пламену; пред нама је био пакао. Из кућа, из ограда, из џамије, која се беласала на ивици Феризовића, из сваког камена, чини ми се, одјекивала је
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
а ти само лези, маши крилима и уживај... Куд ли путује онај облак и шта ли је тамо куд он иде? Рај или пакао ? — Једно мора бити, јер знам, кад је оно попа под записом говорио о рају и паклу, он све погледа у небо.
Шта ли је тамо, како ли се живи?... Куд ли ћу ја... а, истина јест: куд ли ћу ја? Јамачно у пакао, нећу ваљад’ у рај, кад сам толика чуда чинио. Ала ли ће да пеку, бре! ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао метнути, него га постави да чува стражу међу рајем и паклом, куда највише врагови пролазе, да се с њима конаба и туче,
— Богме, синко, у рај. — А како ћеш ти, баба, у рај, кад си се пет пута удавала? Вуци се у пакао натраг! — А оклен ти знаш да сам се ја пет пута удавала?
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Гроб, и гроб само. Све изгледа као Отворен сандук живота и таме: Ту спава небо, земља и пакао, И лик свршетка, и крај панораме. Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме.
Ил' судбина за ме спрема нове даре И гробове нове, пакао открића, И залазак славе и љубави старе? Ил' осећај страха то има да значи Мог несрећног рода пораз свију снова?
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Ако нам је стало да избегнемо предстојећу катастрофу и таква збивања која могу куглу Земаљску претворити у пакао, онда морамо убрзати развој летећих машина и бежичних преноса енергије, без оклевања, свом снагом и свим средствима
Ћипико, Иво - Приповетке
— Куда ћеш? — понови. —Вратићу се одмах! — одговори он у хитњи и изиђе. Ноћ је дубока, тамна и огњевита као пакао. Море, вјетар и грмљавина њоме владају, а велико звоно пријети, опомиње.
— Видиш, брате, ја замишљах, кад онога јутра одозго угледах овај град, да су у њем виле одњихане, а оно, брате, пакао је ово! — говори Лазо, лежећи наузначице. —Знао сам ја отприје како је... —Па што си силазио? —Што и ти!...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Кад су све то видели, од јада им пресео и Трг и трговање. Град им се у пакао претворио а по образу блато ошинуло, те један мимо другога појурили горе ка Калудри.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају. УСНИХ ЈЕ ОД КАМЕНА Нека твоји бели лабуди кристална језера сањају, али не веруј мору које нас вреба и мами.
У свакој има једна шума. Гле што више говоримо све смо више сами. О ветар с црном кичмом тамни рој и пакао разноси светом, мења ток онесвешћеној реци. Онда мој залута међу звезде крвоток.
И пакао је љубав кад дозревање ока Ружу у слику претвори, дубока Расањаност да јој луди мирис кроти И одузме срце ведрини и леп
је врлина без наде Пепео одблеска који упознаде Испражњен југ и посвећене руке Сјајем нове звезде за прастаре муке Кад пакао је љубав и исти огањ гори У злочиначком срцу и на гори.
Из срца ми славује измами гора, Па празан клечим пред оним што паде, Сред непокретних ветрова и мора Празних: пакао — предео без наде! Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте.
Камен је потчињен говору и зими. О речи које речено поткупи! Звездо, мој пакао и моје срце прими Угашеном руком што бескрај исцрпи.
Нек ти име чезну острва у плими, Анђеле, и песма која место мене Пати, јер пакао и моје срце прими, Да бела изнутра црним трагом крене.
не упозна БОЛ И СУНЦЕ И Сунце које подгреваш у новом Свету старе лажи о сељењу праха Наша је нада очајна и плаха Наш пакао поче песмом лабудовом.
Пева из незнана. Једина уме да пепео победи И да из ватре изнесе свој глас Обећана у одговору на пакао лети Сама у себи и чека свој час. ЛАУДА (1959) ЛАУДА Најлепше певају заблуде. О, вали, Римује се море!
Једна страшна болест по мени ће се звати. Много смо патили. И, ево, сад пева Припитомљени пакао. Нек срце не оклева. Исто је певати и умирати. МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ Свет нестаје полако.
Љубио сам срамно, нежно, часно, то тело које осветљава себи пут ка својој смрти. Зар песма? Завера против срца то је! Пакао је паклен јер није правилно распоређен, јер има једна реч коју не можеш укротити, коју не можеш ни издати, реч сувише
цвет Ал нереч каже касно је Нецвет каже ноћ је Нептица каже плам је А је каже није На то птица опсује Цвет каже то је пакао Права реч се још родила није СУНЦЕ ИСКОРИШЋЕНО КАО ЕПИТАФ Узех змију и уђох у врт Лешеви се распадају од посмртне
Петровић, Растко - АФРИКА
И сад је њихово друштво прави пакао угледања, исмејавања и пакости. Граја свађе и битке не престају. Бубу крешти поваздан.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
И гроб и каса — чудна прилика! Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека!
Каквим ћу смехом јаук пратити; Те кад се споје наши гласови, У буни ће се земља трзати; Мислиће да је црни пакао, Те престо руши царства подземног. СУЛЕЈМАН: Идите сад!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Замишљам себи како сад мора изгледати у Нишу. Прави пакао. Помислите само колико им треба док евакуишу болнице. Та они имају из последњих бојева хиљадама, хиљадама рањеника.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Митраљез. Наш рововац урликну. Гр-у! Гр-у! Гр-у!... „Јаој!“ Ларма, повици. Гр-у! Земља се тресла. Тамо пакао. Експлозије не престају, Лево свитну ракетла из бугарских ровова. Господе! Ду-ду-ду-ду! Штектао је негде пушкомитраљез.
Све то, посматрано из „Цафé Модерне“ у Греноблу, подсећало ме је на пакао... Читао сам некада Толстојево „Васкрсење“. Сви смо се ужасавали због мука изгнаника које су спроводили у Сибир.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
То није. То је пакао — У коме сам се горко мучио, У коме сам се мрзит учио!... Па шта ме вуче томе камену? Шта ме призива томе пламену?
У Турке, зар у Турке? Ха, у пакао!... Ил’ тамо где је много страшније, Међ’ змије, гује, вукове, Кад у беснилу глади очајне Са себе здраво месо
Још ниси чула — не знаш пакао? А он се моје душе такао, Пали ме, мори — све бих плакао, Или по људској крви скакао...
У Турке зар?... За Турке зар?... Али — Можда се деца нису турчила? Можда су Турци?... — Гром и пакао?... — У тврде куле влажном подруму По стотину је робља несрећног На глаткој влази тврдог мермера Са нестрпљења,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И нећу му рећи да се за то кајем.'' И рећи ће Господ: ''Рај ти нећу дати, Ту болницу где се од досаде пати. Ни пакао нећу: створићеш га рајем. Награду добијаш кô ни један човек: Бићеш вечно ништа од данас и довек.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Тихо по муци бродим смерни раб. Пакао мени, оче, бољезан, драчу на пут. Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у
Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба. Јер и пакао је твој, и пропоје. Залапим топло из ове опорине тела. И корен по корен мање Моме страдáњу. ГОСПИ Све самљи.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
плодове добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми из Босне: »Јабука је насред раја расла, На пакао гране наднијела« (БВ, 2, 106).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Покојни Прохор је често упирао прстом на Дадару, говорећи како се сам пакао угнездио у његовом телу да би по Вратимљу сејао смртне грехе прељубе и блудничења.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Летимо без предаха даље. Не силазимо ли, до сто ђавола, у сам пакао? Причекајмо још који тренутак! Изглед кроз наше прозорче мења се нагло и бива све лепши.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим сувим речма већу важност придаду.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Почевши од онога баналнога: да је брак пакао, и противног му мишљења да је брак рај земаљски, и сва остала мишљења крећу се измеђ' таквих крајности.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Сунце прижегло као да боде, људи смрвљени. Пакао... Са командантом сам јурио највећим трком, да бисмо у позадини изнашли положаје где би се артиљерија зауставила, да
За нама се почеше стрмоглављивати луди, коњи, топови, каре, уз тресак, ломљаву, јаук... Страхота, пакао... смрт! Али, жив се не дам. Извукао сам револвер.
А за то време око коте, на врху Кајмакчалана, био је пакао, покољ. Бугари беже, враћају се, јуришају. Онда довлаче свеже резерве. А наших све мање.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Пролетња посмртна листа Са утехом као да би подносили И овај пакао, Кад би за њим долазио ма један гори. Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Што ме мори.
Збогом. У 111/2 опело, црква св. Марка! Са утехом као да би подносили И овај пакао, Кад би за њим долазио ма један гори; Неизвесношћу, сумњом, досадом сам звао Страх ништавила крајњег Кад ме мори.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Чак му је глас био још продорнији, још јачи. Ни снег није успевао да га пригуши, ни ветрови да га одувају. — Ово је пакао, људи!
небу све су му биле исто лепе, у сваку је био заљубљен, за сваку спреман да се у седмо небо попне или у црни пакао скочи.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол. Издајник домовине одлази у пакао: Опадô је своју браћу красну код Турчина, силе пексијанске; зато гори лице под очима.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК
« ПАКАО САМОЋЕ Опет у мртвило вечито пасти! А да би и то баш ка што овде мртво лежало, то би јој ка цвеће и ковиље мртвило мне