Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Казивô сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит вечито, јер сећа га се, то зацело знам. кад год се поје „памјат вјечнаја” Душевна свест јој сва је његова, а несвест тела даће другоме.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Ваљда последњи вапај... Или опомена живима. Свештеник се врати и отпева последње: — Вјечнаја памјат... Многи су од наших рукавом брисали сузе. Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ја видим себе како у тим гробљима појем Вјечнаја памјат својим земљацима. Ја сам те своје земљаке знао, дотле, само са школског распуста, у цвећу багрења и мирису јоргована.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
тај анахронизам у Новом Свету, пала је под ударцима свесног бразилијанског раденичког сталежа, зато кликнимо: »Вечна памјат!« монархији Бразилији, а живела република Бразилија! Сви ћуте. — Браћо раденици!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— гади му се на све. — У кући нема војника. Ваљда ће отићи из села. Сутра ће поп Величко промукнути од Вјечнаја памјат. Ако овим слепцима наплати опело, обесићу га о мантију пред његовим дућаном. — Хајде, не булазни! Зна ли Аћим да сам..
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Казив'о сам му да се сећа на њ, и да ће њега памтит' вечито, Јер сећа га се, то зацело знам, Кад год се поје „памјат вјечнаја“. Душевна свест јој сва је његова; А несвест тела даће другоме.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Мог детињства спомен слатки, Сна и мечте образ глатки, Што исказат није словом, Јошт у кући тој се баве, Родитеља памјат славе Моја чувства тим под кровом.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија — вјечна му памјат — стојимо горе код кошарâ, па гледамо... Врви Крајишник кô да из земље изниче! Стали ми, па бројимо...
му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из острагуше, па у пô поле чела прас! А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Дужан и ружан. Све продао. Једна његова њива, знаш чија је? наша. Докле? Звона звоне. Носе Нолу Лазарићку. Вјечнаја памјат, али њиве њене знаш чије су сада? — Госпа Нола погледа у Јулицу. Заспала. — Добро што је заспала.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Дохватили су лешину за руке и ноге и спустили у земљу. Свештеник је у пролазу проговорио: „Вјечнаја памјат“, и онда овлаш затрпали.
— Слушај — добаци му потпоручник Живадин — промени, попе, ту своју молитву и одсад певај: вјечнаја памјат и живима и мртвима... СМЕЈАЛИ СМО СЕ ГЛАДНИ... Седимо замишљено око ватре и ћутимо. Све што смо имали, рекли смо...