Милићевић, Вук - Беспуће
омањег, дежмекастог и постаријег човјека који му пође у сусрет и представи му се, хватајући се за шешир: „Бохуслав Панек, инжењер“ , изговорено тако као да је он већ морао то име стотину пута чути и чврсто му стисну руку као да су били
Затим Панек сврну разговор на своје послове: на један пут који прави у овој околини. И потеже из доњег џепа један велики план,
се потресе поље и село од једне експлозије динамита, која долажаше с брда, њему се створише пред очима гомиле радника, Панек над њима, црвен и узнојен, гдје маше штапом, а ниже, у гају, он видје Ирену, са шеширом поред ње, са погледом упртим у
рад неће више повраћати те године, срушише се радничке колибице и однесоше алати с недовршеног и раскаљављеног друма. Панек се није много журио да отпутује, а није ни имао разлога да хита; његове су дневнице, и ако се није више радило, расле,
да хита; његове су дневнице, и ако се није више радило, расле, а Јандрић довезао из Далмације ново вино, којега се Панек није могао довољно нахвалити ни напити.
Гавре Ђаковић, на своју несрећу, био је купио једно буренце доброг вина које је Панек одмах прогласио као лијек од костобоље која се у њега редовно јавља сваке јесени.
Ирена је била поцрвенила. Гавре Ђаковић одгурну презриво карте и примакну столицу к пећи, чекајући да дође Панек к себи.
бијаше и један боцун домаће ракије од десетину литара, поклон Панеку од једног пензионисаног жандарма с којим се био Панек много спријатељио . Ирена бијаше невесела и замишљена, не радујући се одласку.