Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сељак се загледа у Пантелију, изненађено гакне и скаче из кола. — Ма јеси ли ти то, Панто, јабуко моја, кумићу мој рођени?! Откуда баш ти овдје? Нијесам те видио има добре двије године.
— Па збиља, куме Панто, остаде ли ти мени жив овога крвавог рата против окупатора и његових домаћих помагача? — пита кум Петар и у невјерици
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
” ЖИВКА: А ти, теча-Панто, нисам те давно видела, како, како си ти? ПАНТА: Па како да ти кажем, Живка, не ваља; све некако наопако.
ЖИВКА: А шта би ти, теча-Панто? ПАНТА: Право да ти кажем, Живка, мени ми за мене није. Провлачићу се како сам се и досад провлачио, али ми је за ово
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
— Мопе, бар тамо код нас нема војске. — Нема војске али има светине. — Прекрсти се само, мој Панто, па реци: вала теби боже што нисам граничар. Видиш ли да ће овај свет овуда ама баш дибидус да пропадне.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ То изрече од Тупана Панто, земљи паде, пушци огањ даде, те погоди Перовић-Батрића посред паса, укиде га с гласа, мртав паде у траву зелену; а
два брата, два Недића млада: Димитрије и с њим Глигорије; треће бјеше Дамњан Кутишанац, а четврто Дамњановић Панто. Сва четири јесу једнолика: једног раста, а једног погледа; једне ћуди, а једне помисли.
послушаше, сви шарене пушке потпрашише, па Недићи напријед пођоше, а за њима Дамњан Кутишанац, за Дамњаном Дамњановић Панто, а за Пантом дружина остала. Чича Јаков на ђогату јаше, голу сабљу у рукама носи, иде виђет: побит како ће се.
Земљи паде Дамњановић Панто, земљи паде, пушци огањ даде, Пантелија уби у ордији из Брчкога Глибан-барјактара; и он паде, ни ногом не маче.
Погибоше два Недића млада, и погибе Дамњановић Панто, — погуби га Дервиш од Зворника: Дервиш-ага Панту долећео, удари га сабљом изненада, уједном му одсијече