Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
То беше чувени, у оном крају, Пантовац. У свакој лоповској дружини или разбојничким и другим предузећима, он беше или вођ или један од главних сарадника.
— Хоћеш и ти, Којо, са нама? — Па... морам... Вујо тако рече, а баш сам имао нека посла — поче овај отезати. Пантовац га пресече очима, те он ућута. Кад сви поседаше, Вујо поче говорити. — Доста је било чекања, треба да се ради.
Ђурици даде острагушу, револвер и нож, а преко рамена пребаци му широк кајас са наређаним мецима. Пантовац узе само пушку и нож, а Кости, поред пушке, обеси чутурицу с ракијом и торбу са јелом.
Истога тренутка искочи, као звер разјарени, Пантовац у свом страшном наличју и, пруживши пушку право у груди механџине, дрекну: — Доле!
И ко зна докле би тако радио, да Пантовац не повика: — Паре!... Бацај паре! Механџија извуче новчаник, метну га на длан и пружи преда се, али му рука толико
Жива ми деца!... Браћо моја!... — Дижи то! — викну Пантовац. Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га
Он подиже новчаник и опет га пружи унапред. Ђурица за све то време гледаше, у чуду и страху, шта се збива, док га Пантовац не гурну снажно напред, те се нађе уз самога Милутина.
Не знајући шта би Друго, узе новчаник са пружене руке и обрте се к Радовану. Пантовац узе новчаник, отвори га и стаде да гледа шта има у њему, а механџија, видевши да му обојица окретоше леђа, зађе иза
они за Милутином, и Коста, искочивши из заседе, већ пружи пушку, али вранац, трчећи за газдом, заклони га собом, а Пантовац, видевши пружену пушку, повика: — Остав’!... Ко ти то рече ? — Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим...
— Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. — Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац.
Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. — Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч.
— викну Ђорђе строгим, а одмереним гласом. — Зар не знаш шта хоће оваки гости ! — одговори му Пантовац, па затим викну: — Седи! Седи доле! — и замахну ножем. У кући се разлеже страховито врискање.