Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
и сада, ма да од старости обневидела, поштапује се, поред неколико снаха, толико слугу, слушкиња, још не дâ да је ко у Парапути одмени.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
СВИ Нећемо, нећемо, Парапута. ПАРАПУТА А једете ли земљу? Сви сте земља. МИРОН (прилазећи Парапути): Не бој се, ја сам ту. (Клисару): Што му ово не повади? АРСЕНИЈЕ Не смем, дедо. Убиће ме овим камењем.
СЛУШКИЊА (и не гледајући га): Па ти знаш када она устаје. Знаш да је одавно већ устала и сада спрема Парапути јело. (Погледа у Парапутину кућицу. Види да је празна. Уплашено): Па њега нема, море!
ПАРАПУТА (отргне се од Јована и изван себе бежи по дворишту): Изгоре Парапута, изгоре! ТАШАНА (иде ка Парапути): Нећеш, не! Не бој ми се! Нећеш изгорети! МИРОН (са клупе): Не бој се, не бој, Божја душо!
Удариће те, умртвиће те! ТАШАНА (одгурне Јована): Иди ти, иди! (Прилази Парапути): Нећеш изгорети, нећеш. Ја не дам. Не бој ми се! (Понизно сагиње пред њим главу): И ако, ево, удри ме, биј ме!
(Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.) ПАРАПУТА (жедно пије воде и умирујући се заноси се и хоће да падне).
ТАШАНА (место своје руке подмеће под главу Парапути јастук, кваси убрус и везује му чело, јорганом га покрива, утопљава, да му је што мекше и топлије): Тако!