Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Одлази.) Граја на улици. Чују се узвици деце: Жиж! Жиж! Парапута! Улази Јован са Парапутом (гласно му се умиљавајући). ЈОВАН Не бој се, Парапута! Ту смо, ту, у својој кући.
Не бој ми се ти. (Остаје над Парапутом клечећи до његове главе и једнако га утуткавајући јорганом.) ЈОВАН и СЛУШКИЊА (одлазе у кућу, горе).
(Потресена, опхрвана успоменама, клечећи над Парапутом заогрне се у шал): А, ти бар, дедо, знаш да, када би мислила, морала бих да полудим. МИРОН (узрујано): Да, да...