Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наједаред ће запитати Јовица: — Па куд мислимо сада? — Хајдемо у Парашницу — рече Станко. — Парашница је згодна за хајдука као колевка за детенце. А после тога, ту нам је и Црна Бара и Рача...
Шумом је одјекивао пуцањ сувога грања... 21. ПАРАШНИЦА Данас човек не би ни познао негдашњу Парашницу. Да нас су ту њиве и ливаде плодне као Мисир; али негда ту беше густа шума.
је имао свој стални стан са својим „голаћима”, Ту се створила читава чаршија, и доскора, па и данас, стари луди зову Парашницу „касаба”, што значи варошица. За име Парашница свезана је и једна причица.
Били су заранци кад Станко с дружином стиже у Парашницу. Од воде је пиркао свеж поветарац, те им хладио врела чела и сушио зној. — Уја! — рече Станко. Хајдуци стадоше.
Па заплива у прошлост... Ни сам не знаде кад је стигао у Парашницу. Кад тамо стиже, нађе другове где се опремају. — Акобогда? — На далеке путе? — рече Зека. — А куда? — у Лозницу.
Зека, Ногић и други долазили су врло често да их обиђу и да се поразговарају, па су се опет враћали у Парашницу. Једини Суреп се не маче од њих. Он се решио да их извида поштопото.
— Шта? — пита Станко. — Мени, брате, овде додијало. Ја бих ишао у Парашницу. — А ја? — рече Станко. — Зар да останем сам? — Ниси сам!... Ето...
Опустити Парашницу, то је толико исто колико повести Турке на Равње. — То ти је паметно! — рече Чупић. — Онда, тако ћемо и радиТи...