Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Познавао сам и једног учитеља, именем Партенија, у Триполици, који би горко жалио против ови[х] бедни[х] обичаја, против који[х] и књигу је једну на простом греческом
Подиђу ме мрави; мислим у себи, ко би други баш онде на образу имао Гавре из Вуковара, владике Партенија ђака, велики младеж? Рад би[х] или да је ко други, пак на част му младеж, или, ако је он, да ме како не позна.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија — вјечна му памјат — стојимо горе код кошарâ, па гледамо... Врви Крајишник кô да из земље изниче! Стали ми, па бројимо.
сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из острагуше, па у пô поле чела прас!
А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније.
— Вели покојни Партенија: „Симеуне, сине мој ду'овни“ — настави Симеун, кад искапи чашу — „ти добро, вели, знаш шта су, каже, Мајданци радили...
Добро то тубим, кô да је јуче било. Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог пролећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине... лепешине, како ли се каже.
Донес'-де, Мићане, још један ардовић! Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише.
У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пекô кот'о. Три пута ме је слао Партенија Брадари по ракију. Не да се Брадара ни дићи. Вели: — Да те послô мутесарип бањалучки, не дам!
— Не да. Каже: „Да те посло'о мутесарип бањалучки, не дам!“ — Даће! — загрми Партенија. — А тебе није послô мутесарип бањалучки, већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице.
“ — Даће! — загрми Партенија. — А тебе није послô мутесарип бањалучки, већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице. — И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице!
'Ајд сад! Ја изиђо' пред собу и стадо'. Од калуђера сам се научио прислушкивати. Врата су отшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати ођећу: — Ето ти, вели, Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни
— викну Симеун И пољуби Партенију у браду. — Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући. Наоблачило се, па се бојим биће кише... Мићане, поведи коње!
Кад се окрене шкрипне оружље, а ћурчина се око њег' засалампија. У'ватио га некакав мерак, па ода и сијева очима. Партенија нешто облијеће око њег' а он га мрко погледа и вели: „3нам! Доста! Буди мене миран!