Лалић, Иван В. - ПИСМО
напрслом огледалу; тишина Мрешка се као скоруп од твог гласа Из друге собе, где је помрчина У којој трептиш ко паслика спаса — Лептире сиве шаљеш, да ми круже Около лампе у крхкој орбити, По слојевима невидљиве руже, А кад пред зору
веђа — Љубав што слепа је за последице, Видовита за све што наставља је: Л'амор цхе мове іл ѕоле е л'алтре ѕтелле. Паслика раја? Можда твоје лице, Ти нерођена, рођена да трајеш у телу што се претвара у пчеле. (23.
2 Ја уснем поред тебе тек кад зора Запара ноктом дно неба кроз гране — Па знам кад сањаш, знам и какав сан је, Да ли паслика врта или мора.