Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Његов синовац Паја слуша га у свему: и чува волове и свиње и иде у дрва и воденицу и где год што затреба. Само је мало тром и једнако
А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију. Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг.
Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!..
Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!... Боље истерај!... Ах, терај у обор — стоку му погану! Паја скочи незграпно, па поче климати — бајаги трчи, вичући лено: — Уша! уша! — Боље, море, боље!... Горе уврх њиве!...
— Ах, гони у обор!... — дере се газда Рака, трчи као бесан уз кукурузе, а сав се задувао. Паја само клима преко бусења, па тек и он покоји пут викне: — Уша! уша! — Та макни се сад ћу те овим коцем!
— Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно. Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше назимад
Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође
— Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде доказивати тако што капетану Паји. Капетан Паја био је од оних старих капетана, којих данас ретко има, и који су у своје време изучили само два-три разреда основне
После неког времена Паја одговори начелству: »По наредби начелства тражио сам у мом домашају дотичну индустрију и нигде је нисам могао наћи.
« Капетан Паја имао је, као што се већ и Сава жали, поред својих добрих страна и једну слабост — да се хвали, ма за што било.
И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући. Капетан Паја уранио па седи у ходнику пред канцеларијом на хладовини, а Симица те преда њ. — Добро јутро, господине!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Ђурђе је имао обичај да каже, у фамилији, кад не би било Павла: „Наш је Паја ишао, као удовац, као смрзнут, али правим путем, до Будима.
Личила је у кући на метлу, коју су обукли, и која паја патос у свакој одаји. Исакович јој је био пријатан гост и она му је причала, како им је гроф дао само ове просторије,
Ти ћеш, дебели, моћи да изиђеш, пред свог сенатора, као премијермајор, а ја ћу свом старом, Стритцеском, рећи да ме Паја води у Росију, са коња, на магарца, у мобу. Аха! Аха!
Читао је, Паја, како треба освајати Галију! Како је тај ђенерал народе у Галији уредио. Уживао је и у књизи у којој је Монтекуколи
А ти сад ачи, жено! Да се не породиш на снегу, док се из Хунгарије пребацимо. Хоће Паја да нас одсањка у Росију!“ Кроз три дана, једно поподне мутно и облачно, постмајстер Хурка дошао је Павлу, да га
Нека уосталом Паја каже: шта говори море? Павле му онда, мирно, рече да не ваља смејати се старцима. А шта море говори, још ни једно
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Дај овамо ту метлу! Гле, како ти висе пешкири! (Узме метлу и паја по соби.) Шта си ту стала? Ајд’ у другу собу па се обуци. ДЕВОЈКА: Мамо, нестало белила.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
узе чесницу и још неко тесто, а полаженику утрапи тепсију с печеним ћураном, и тако се крену дома: Јова с тестом, а г. Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу.
— Море, ти се не шалиш, — вели му Паја. — Зове ме овај мој комшија на ручак — вели Јова задовољно чистећи кремењак.
И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста. Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено!
!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова. — Ама верујем, де...
— Нема, прико. — Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова. — Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик. — Е, може и то да буде — вели Јова.
Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«,
Киљадили ми се такви пријатељи!« — Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају. — Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу.
— Ал’ нису лепше од мојих! — рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама.
Немаш ни једнога, па то ти је! — И-ју! — зачуди се Каја. — Е, прико, немој тако! — вели Паја. — Вређаш ме, бога ми ти кажем. А да шта сам ти ја? — Ех — махну Јова руком. — Но, то је баш лепо од тебе!
А да шта сам ти ја? — протестује Каја мало као болно. — Видим ја! Види Јова и кроз даску! — Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја? Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено!
— Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја. — Не знам већ више, бога ми ти кажем — наставља Јова — ни којим сокаком да ударим. Дође ми, прико, па...
Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Место Јован Јанош веле, Место Глиша Гергељ жеље, Место Паја Палчи ишту, Од Стеве ти граде Пишту — Јуриш, Србе, јуриш, брате, Тā срамота није за те!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Трепетљике звеком звече уз тамбурин ударај, по пољани буде цвеће уз мирисан уздисај. А на сваком цветку паја једна мала чиста кап, је л' то магла уздисаја, што се слегла у ту кап?
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје? Срамота је, девојко, и помислити то, камол да изрекнеш.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
уз невреме време пузи. Лутај, роде, по каљузи. (Римовање не смирује но нецпећy раскриљује.) Јовановић је ли Паја она звезда изнад гаја? ІІ Полијелеј. Сухо уље. Стргнут печат с хрисовуље. Изнад леле тужи јао.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ „Шта ћемо сада, мезимче моје, видиш ли ове другове своје Кажи ми сада: најбољи ко је?“ А Паја чита писмо по писмо и мирно каже: Једнаки сви смо па ником зато завидни нисмо.“ Потврдих главом, шта да се ради.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У породици попа Ненада, најмлађег сина Јована Путника, нарочито су се поносили братанцем моје бабе, Пајом. Тај Паја Путник био је у време револуције године 1848.
Написао је читаву књигу памфлета против Паје Путника. Паја Путник је умро у Београду, априла 2, године 1900, као потпуковник последњег Обреновића.
Ја се никад нисам трудио да добијем увид у ту хрпу рукописа. При крају живота, Паја Путник је био особењак, нежења, а много се љутио на ону грану своје породице која је, у Србији, од Путника, направила
„Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао? Зар не видиш да си оголио и да је рат неком брат, а нама рат. Идеш у несрећу, а мене остављаш саму.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
оћути се — чује се очебрснути — одломити, откинути паветина — павитина, врста лозе павта — карика падишах — цар паја — степен, ранг панта (пајанта) — гредица на рогу од куће пантарул — виљушка пасати — проћи паша — „1) од два туга
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
топлог и утутканог простора, а не би се то чинило да га писац није сматрао важним: „И онда, почне да чисти собу, паја је, намешта и утуткава тако да, кад уђете у њу, сместите се на меке ћилиме, који, истина, заударају на старо и чађ,
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Велимировићем, поступао пок. мајор Паја Ђорђевић — (шта га их је покојних!) — вршњак Велимировићев. Место да мисли на самоубиство, он је тада спомињао цер, за
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Наша лађа је била врло ружна, и вукли смо дереглију пуну кукуруза, и Паја Шеширлија, у дереглији, једнако је певао... Ја врло жалим Тису, што је била планинска река, и после отишла из планина.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
окупљени: Милован Глишић, Милутин Илић, Симо Матавуљ, Драгомир Брзак, Владимир Јовановић, Никола Ђорић, Драгутин Илић, Паја Адамов, Иво Војновић, Коста Арсенијевић, Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Војислав Илић, Светолик Ранковић, Илија
– Молим само да допуним брацу Стеву – узима реч Паја Адамов – односно да објасним оно што је он хтео каз'ти. У нас тамо, у Чортановцима, били неки Ђука и Нића, добри
– Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја Адамов. – Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Габријела. Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора.