Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
узе чашу, куцну се с оним младићем, па искренувши допола убриса дланом усне и рече: — Ето, због тога је, мој Пајо, било и потегни и повуци!... — Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? — упита Пајо. — Ко?
— Богати, кажи ми право, ко се први сети таког ђаволства? — упита Пајо. — Ко? Он, ето ко! — одговори дугајлија. — Оно, додуше, могу се и ја доста којечему довити, па још и боље од њега —
Та, знаш, хвала богу, да му није било мене, не би гроша добио!... — Па је ли ти барем дао ту трећу пару? — упита Пајо. — Дао је нешто, али закиде ми равних двадесет дуката!...
— Сад вам јамачно није тако ишла трговина? — примети Пајо. — Е, те још како!... Сад је баш ишла како ваља!... Само да ти кажем. Дође неки Милета из Миокуса да потврди процену.
— Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!... — Ама, опет ти не каза мени како се завадисте. — Стани да ти кажем...
— Ви'ш, сиромах!... — рећи ће Ђуко гледајући за њим — То је, Пајо, онај сељак што је набавио капетану ону главу шећера. — А што је на робији? — упита Пајо зачуђено. — Што је?...
— А што је на робији? — упита Пајо зачуђено. — Што је?... Што га, сиромаха, снађе беда! Био је то честит човек, али се некако заплете у дуг.
— Уби га! — зачуди се Пајо. — Уби, дабоме. Догорчало човеку. Није то шала остати са ситном децом — под ведрим небом, као просјак!...
Сирочад Раданова потуцају се по најму; а жена му некако убрзо пресвисла од тешка јада... Ето, мој Пајо, како може човек да страда!... — Молим, фајерунт! — викну један келнер успремајући столице по кафани.
— Молим, фајерунт! — викну један келнер успремајући столице по кафани. Ђуко и Пајо одоше. Остали гости одавно се већ разишли. Газда дрема у једном крају за столом. Само шкиљи још једна лампа.
Капетан Пајо био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој
Црњански, Милош - Сеобе 2
Нико не плаче над судбином и несрећом њиховог национа. Ђурђе је имао обичај да каже, кад је о том била реч: Е мој Пајо! Друго је что жена потребует!
Тај му је викао, у уво: Ми сохама смо кућер подупирали, а они хоћеду куће наше на коноп навлачити! Где то, Пајо, има? Ваљда охрабрени дерњавом тог човека, и остали се продераше на уво Исаковичу: Нећемо да се Махала премешта!
Па? Је ли ко долазио у Махалу да их пита, како им је, у блату? Руку на срце! Нисмо застали здје, ни тебе! Пајо! Ниси долазио ни ти! Долазио нам је Оберајнемер! Викао је: плати! Долазио Плацлајтнант! Плати! Штапсмедикус! Плати!
Викао је: плати! Долазио Плацлајтнант! Плати! Штапсмедикус! Плати! Штапспрофоз! Плати! Е мој Пајо! Па и ваш арендар – арендар Исаковича – само виче: Мње моје сено дајте! Па после кукајте! Као и да нисмо рођаци!
Довлаче ужета, да премештају куће! Да зидамо куће, све на линији! Да буду као на конопцу! Право! У фронт! Е мој Пајо! Зар нису мокрим обојком ударени по глави?
Она се на то још више беше помамила. Поче да виче, тако, да се надалеко чула: Уби га, кажеш? Уби им чоека? Еј хеј, Пајо! А колико они убише нашијех, па никим ништа. Уби, велиш? А они? Толике нас на робију, а друге међу нама куга.
Та жена га, међутим, задржа. Видиш ли, Пајо, она два багрема, и гомилу земље међ њима? То је била моја кућа. Пеја је тај набој спремао за зиму, а ја сам шашариком
упирао прстом, или махнуо руком, према зидовима иза којих, његов брат и Варвара, станују, па би, тужно, додао: „Тамо, Пајо, није више, као што је пре било!“ Нешто се – према причању Ђурђевом – догађа, у том браку.
Е не би га, каже, даље трпљео, да зна да ће му се Ђинђа испросити у Павла. „Пази шта ти кажем! Твоја смрт, Пајо, имаће хиљаду узрока!“ Затим узе свој трикорн са стола и изиђе, снуждено, на врата.
Није рођен за касапа, јагањаца! „Зар је дроља, јагње, Пајо?“ Петар му то довикну, са очима, које су у том тренутку опет биле пуне неке мржње према Павлу.
Ђурђе се бунио да жена, која, матери шесторо деце, отима мужа, буде сматрана као несретна. „Е мој Пајо!“ викао је Ђурђе. „Родила се та од оца гуслара. Па ти испаде Гоша!“ Варвара, међутим, запита Павла, а где су њена деца?
Чу како неко, испод доксата, прескочи преко баштенског зида, и како се церека, а чу, опет, и Лађевичев глас: „Нема, Пајо, пиле без батина! Ни ракова без мокријех гаћа! Изиђи, курво!
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан. — Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само како сам прасе купио!
— Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица. — ’Ајде, жено, послужи ракијом, па да се то руча, да не дангубимо — вели Јова,
— Извол’те вина, госпо’н-Пајо. И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста.
Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо. — И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио. — Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе госту. — А, сасвим! — вели полаженик. — Е, фала, прико, фала!
— Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...« Ко те не зна, јоој...
Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума! — Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо.
— рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо. А г.
Није много... лако ће ти бити да ми учиниш... — Господин — Пајо — вели Каја и диже чашу — ово у ваше здравље. — Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још.
— Е, баш ти фала! — Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то — рече Каја наливајући полаженику чашу. А прика Паја само ћути.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
да им казује како се улази у школу, како се седи и понаша у њој, а напољу се разлеже песма: »Паун пасе, трава расте; пајо, пауне...« Деца поискакаше из клупа као јарићи, па се окупише око прозора, а неки беху поумили и да изиђу напоље.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
—— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на
— А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?... — Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први!
— Ене де, зар ви тако знате, заварали мене те ви причам а ви посркасте варенику. Вамо дер, Пајо, с том чашом! — Ама причај, море, оставићемо ти пуну Анђину чашу. — Нека, нека, да попијем, па ћу продужити.
Немој дер ти мени да буниш људе!... — Није, Пајо, вере ми... тек онако, шале... знаш... поче он да муца, а видело се да му није најтоплије око срца, чим кмет помену
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Куд оде он? — Оде у Локву с косачима — одговори дечко. — Колико их беше? — Петорица. Пајо Станојчин, Јевто, Петар ... — У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом.
— А јесу ли се сви ови заклели ономад с тобом, да ће ти помоћи да ме убијеш? — Ко, зар ја? — викну Пајо. — Не дао Бог! Ја још велим, брате, да те чувамо кâ једнога свога... — Ко то изнесе? — викну трећи.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Остави, бре Пајо, да нам читаш твоја карловачка јектенија, овде је реч о другом нечем. – Ја сам само хтео... – хтеде да се правда Паја