Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
ИИИ Господар Софра има петоро деце. Пера је најстарији, па онда долази Ленка, Пелагија и Катица, и млађи син Шамика. Девојчице као три ружина пупољка, између петнаест и десет година.
Код господара Софре и шегрт за трпезом руча. Мати се тек каткад дигне да надгледа, а Ленка и Пелагија служе. Ту је и Пера. Катица седи до Шамике, „малог фикала”.
Ленка је већ знала шта отац жели, намести мало уста, па започне. „У мјесту пријатном, тихој пустињи”... Пелагија јој помаже, али високим алто тоном, дакле два алта; мати тихо помаже, почне из женског сопрана, па опет пређе у алто;
Профит је другу узео. Таквог зета неће добити. Пелагија, она лепа девојка, та „пенородна Анзихис”, умрла је. Катица се још није удала, а прешла јој прва младост.
Но усред такових планова нешто велико се догоди. Госпођа Сока, откако је Пелагија мртва, не може од жалости да се разабере. Њено срце вене.
Како нема Шамике, њој из гроба пред очи излази Пелагија, онако обучена као кад су је закопали. Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација
Опет опомене се њеног детињства, девојачког доба, где се Пелагија као грација око ње савија, љуби је, па утоне у сан, мисли да је на јави, — разабере се, види да је машта, стресе се, а
Лепо га укопају, метну га у гроб с десне стране покрај покојне госпође Соке. Сад су заједно. Софра, Сока, Пелагија, Катица. Сви су жалили Софру, али највећма Кречар. Кречар иде Чамчи да се истужи, а сузе му низ образ роне.