Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Ја сам Хенри Пембертон, велики поштовалац вашег славног рођака“. „Имам, додуше“, одговори онај други, „исто то презиме, али нисам рођак Сер
„Имам, додуше“, одговори онај други, „исто то презиме, али нисам рођак Сер Исака“. Пембертон устукну малко, но чичица га одобровољи: „Но ја сам његов земљак и добар познаник; зовем се Хемфре Њутн“. „Радује ме!
„Толико?“ „Никад мање!“ рече Хемфре, а очи му се засветлише. Пембертон се замисли, па онда рече растужен: „Тако, дакле, живљаше наш велики Њутн, у оскудици, без признања, запостављен“.
На тој сувој храни сломила се и духовна снага једног Њутна“. Пембертон наћули уши. „Дакле и ви то знате? - И ја сам начуо да је Њутн неколико година иза објављивања својих „Принципија“
„Да, тако се причало не само овде код нас, већ и у иностранству“, рече Пембертон. „Знам да је Хајгенс писао Лајбницу да је Њутн, оболео од најтеже болести која може задесити човека од науке.
’ Срце ми се стегну кад га видех тако јадног“. „Па шта беше даље?“ запита Пембертон. „Ја га иза тог нашег састанка дуго не видех. Тек идућег лета га сретох у шетњи на десној обали Кема.
Ја је погледах, изгледала је заиста као анђео“. „То је садања супруга господина Кондита“, упаде му у реч Пембертон, „познајем је красно створење“. „О, драги мој господине, требали сте је онда видети! Изгледала је као вила из бајке.
“ - „О, то је све врло интересантно што ми причате, господине Њутне“, узвикну Пембертон. „Па шта беше даље?“ „Сада долази на ред оно што је најлепше“. „Причајте, ако бога знате!
Он је посећивао редовно Њутнова предавања и постао његов поштовалац и пријатељ“. „То му служи на част“ рече Пембертон. „Он беше одличан државник, учествоваше у оснивању државне банке, у стварању уније са Шкотском, у осигурању наследства
Служитељ уђе и јави да Сер Исак очекује у свом кабинету свог замљака. Хемфре пође онамо, а Пембертон остаде сам у чекаоници. Чичицине речи звучаху му још у ушима.
ја му донесох из нашег краја поздраве и поруке његових рођака и морадох му обећати да ћу га скоро опет посетити“. Пембертон му пружи руку. „Честитам вам од срца, драги господине Њутне! Мени је била част и задовољство да вас упознам.
Они се руковаше и опростише се један од другог. Убрзо из тога уђе Пембертон у кабинет управников. Ту затече Њутна, заваљеног у своју наслоњачу.