Црњански, Милош - Сеобе 2
“ То је опет био онај високи, охоли, Павле, са намирисаним брцима, кога су знали годинама. Перикмахер му је био то јутро удесио златну косу и она је треперила у увојцима.
Узалуд је госпожа Хумл бојала се да перикмахер не ода тајну. Да крије неког официра у свом стану. Коме чак ни имена не зна, јер јој га Агагијанијан није хтео рећи.
Петар је морао да се склони, у један мрачан угао избе, па да тамо риба Павлову сабљу, а перикмахер је за то време, насред собе, почео да размешта своје лавоаре, а Павла да окреће на једном троношцу, као да ће да седи
Ђурђе је био сео и чекао на свој ред. Перикмахер је радио мирно, а брзо, свој посао. Павлу је био дигао браду и главу, као да ће да гледа неког у облаку.
Да није, случајно, баш био спустио руку, перикмахер би га био, нехотице, заклао. Човек очајно крикну. Не жели, каже, да га вешају, за убиство.
Признао је био да је у штапсквартери Трифуна већ видео, а сад поче да прича, кад перикмахер изиде, шта рече Трифуну. Питао га је, каже, сад, кад су од Махале тако далеко, да призна, зашто је ту покојну жену у
Апсеник је, идући дан – на дан Тридесет и три мученика – пробуђен, рано. Доведен му је перикмахер. Татарин, који му је очистио чизму. Изведен је да се умије. Прегледана су му дугмета.