Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали. Јесмо ли у младе наше године толико пута слушали да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе. — Имаш право.
Да није било других мука, живела би ваљда сто година. Станојла Перчинова видела је Тошу Лазарића, старог момка, свега једаред пре него што ће се за њега удати.
Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете. Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора, испод
Нола Лазарићка, што даље, све је више била Нола Перчинова. Узела је у администрацију све велико и разноврсно имање свога мужа, земље, људе, жене, децу, стоку, новац, купце и
У Јулици се одједаред појави снажна жена и поштен човек. Перчинова крв. Писала је сестри: „Пошаљи ми неко слушче, ако ко хтедне на ову несрећу доћи, и неговаћемо Лазара и трпети га
Једне вечери, седе госпа Нола и Јулица на малим сељачким столцима — „мебл” који је донела Станојла Перчинова — и разговарају.