Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго! Сунце јарко,
— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго! Сунце јарко, та колико реда Тако тебе ја седати гледа, Гледа твоје големе
Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста. Песмо моја, песмо од некада, Где је оно красно доба сада, Кад те сретан ја певати почех?
Ето моје, па нек ми је проста, Јер за сада свакако је доста. Песмо моја, песмо од некада, Где је оно красно доба сада, Кад те сретан ја певати почех?
Ал' само ти, о песмо пуна јада, Штоно певам ја уз гусле сада, Ти живи само, док врело извире, Без имена па тада утиче, Докле гласак
сјајне, Што би роса без зорице беле, Што л' зорица без брата сунашца, Што би сунце да му неба нема, — Што ћеш, песмо, што ћеш, срце моје, Далеко је ведро небо твоје.
Сад иди у свет, моја јадна песмо, Но волео би да си ми повесмо, Да из те дивно ја увртим уже, Да браћа моја неке њим послуже. (19.
“ ИИИ ПЕСМА 1. Горе, песмо лакокрила! Ал' не вод' ме на небеса, Ниже пусти своја крила, Нису за ме та чудеса, Пут је тамо студен, ладан,
Брже, лудо да с' не бави... Па баш нико и никако? Е па добро, ајд' од ока Унапредак лака скока! 51. Тако, песмо, сад је добро, Само ситно, моје лане! Погледај је, мили побро, Та има л' јој каке мане?
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
НА ПАРАСТОСУ ЈЕЛЕНЕ БОЗДИНЕ рођ. Белановића А где смо ми? Искаж' нам ти, задушна песмо ми, ил' — немој ти! — навестила нам је, означила је покојница већ: у позоришту смо!
богу олуја, господу сфера звучнога мâ, богу славуја и богу гуја, господу тутња громовима: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
цика, пакленом страшћу што пише рај, господу вриска очајаника, рушећи вечним надама трај: ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
гробља, богу поретка вечнога сна, богу господе, господу робља, немоме богу муклога стрâ, ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
се поведе последњи бој, богу што звеком скрханих негва припевне гусли победопој: ти, клетво земне омане, Ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
богу олуја, господу сфера звучнога мâ, богу славуја и богу гуја господу тутња громовима: Ти, клетво земне омане, ти, песмо небних снова, однес' му, свети Јоване, и гласе наших бола!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
У Софију, Атину и у Загреб, А понекад је, богме, заувар Отићи у Мионицу ил у Дарувар — Свугде је боље — зар не, песмо? — Него ту, где овог часа јесмо! ЛЕТОВАЊЕ Дошао сам у Милочер С циљем да не мислим ни о чем.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Трепти срж борика, дрхти влат и храшће: То стижемо падом ми на ходочашће. НА НЕКОЈ ПАДИНИ Песмо, ти си жедна, а протиче вода. Бол је твоје пиће (оно: чега нема).
Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим
Могла си, песмо, да блештиш као луна На некој падини и ја ту, у трави, Са једином стрепњом да те грȁд не смлави. РАСКРШЋЕ Залутах,
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Али ко би данас смео Сећати се сретних дана! Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана! Поред мене свећа дркће, К'о да б' песму читат' хтела; Ја је дадох њеном пламу Хартија је изгорела.
Ох, зар тако пеп'о чува Моје свете осећаје! Зар је пеп'о тако веран, Па не пушта миле своје! - Аој, песмо, туго моја! Ој пепеле, добро моје! Ј. Јовановић 3мај XXXИИ Еј, пусто море! Еј, пусти вали!
Тишина... Само из избе допире Пригушен, сањив дрхтај виолине, Као кад жица о жицу се таре... - Ал' ћути, песмо, даље не говори! Небо и земља спе у томе часу! Само брз Тимок шуми и жубори... В.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1883. О ПРЕНАШАЊУ КОСТИЈУ ЉУДЕВИТА ГАЈА и врлих му другова Лети, песмо моја, хрватскоме крају; Ако немаш крила, ти на уздисају.
Још јаче силом прегни И форму јаче стегни И — готова је стварка. Сад, песмо, у свет иди! „Сонет“ си — то се види; Ал’ не види с’ Петрарка. »Стармали« 1888.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Здраво, о могућа звездо коју и не слутимо, Ил ме заборави песмо, јер жеља је моја крива. Под земљом ће се наставити трајање започето. О све што прође вечност једна бива.
Она је све што ми оста од неповратног дана, Празнина што пева и мир мој румени. Песмо празна и звездана, тамо, твој цвет ми срце слаже, кроз крв шета, ако га уберем оставља ме самог, ако га напустим за
ватром лечиш Трећом се ватром шалиш (Трећа ватра је црна) Глад вари мрак Природа авај још није створена Песмо мани се маргина Пева се одозго надоле (О радости брзог перја) Нежност је животињска лењост прождирања За време
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте! — XЛВИИ Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја замириши светом; Још сва срца охладнила нису, — Познаће те, песмо, по мирису!
Овако нам лепе Среће и не слуте. — Нека срца стрепе! Нека срца ћуте! — XЛВИИ Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја замириши светом; Још сва срца охладнила нису, — Познаће те, песмо, по мирису!
— XЛВИИ Песмо моја, закити се цветом, Песмо моја замириши светом; Још сва срца охладнила нису, — Познаће те, песмо, по мирису! Познаће те, да си чедо миља, Да ти љубав мајка и дадиља.
Да си рада певати о сласти, Разумеће, што не умеш касти. Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца, што се силно љубе.
Али ко би данас смео Сећати ме срећних дана — Не смем ни ја да те читам, Песмо моја нечитана. Поред мене свећа дршће, Кâ да б’ песму читат’ хтела, Ја је дадох њеном пламу — Хартија је изгорела.
Ох, зар тако пепô чува Моје свете осећаје! Зар је пепô тако веран, Па не пушта миље своје! — Аој песмо, туго моја! Ој, пепеле, добро моје!
XXXИИИ И опет ме к вама води Моја стара, верна мисô, — — Што миришеш, песмо моја, Још те нисам ни написô. Мирно куца срце моје, Кô у храму свете збиље.
Мирно куца срце моје, Кô у храму свете збиље. — Што миришеш, песмо моја, Као тамјан босиље? „Не мирише твоја песма, — То је мирис рајска цвећа, То ј’ близина двеју душа, Којих-но
ЛXВИІИ Промисли се, — нису ране Само теби дане; На свету је много бола, Свуда на све стране. Теци песмо, поточићу Порушена нада, Изгуби се у пучини Општих, вечних јада!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Чудна, мрачна песмо! Ко је тебе писô? И у коме гробљу лежи отац твој? Страшан је и тужан твој суморни смисô Кô и живот мој.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води.