Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Хоће велики цар Петар Перви да просвети и укрепи царство своје, а патријарх му не да; виче, и у име божје заповеда да се наука не уводи.
Навластито просвештен владјетељ добро гледа какви су они који службе и достојинства од њега ишту. Цар Петар Велики уредио је закон да се на општа достојинства добродјетељни и учени избирају.
Да је Велики Петар хотео да његови Росијани остану како су им и стари били, они би били и данас као Татари; али је богопросвештени монарх
Блажен и преблажен велики цар Петар росијски! И блажена утроба која га је носила! Јер да не би њега, би се до данас и магарећим ногама клањали!
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ГОДИНЕ Љуто пред турском најездом, две војводе, два кнеза, Милоје Петровић Трнавац и Петар Добрњац, запенише, ускипеше, закрвише се - ко? - Петар и Милоје, - око чега? - око тога ко ће испред кога!
- Петар и Милоје, - око чега? - око тога ко ће испред кога! Крв се са кнежева рашири у народ и, дубље него мачем из облака,
У потопу свети Петар светом Павлу не да руку, по Јерусалиму свети Марко уходи светог Луку, а о Јуди и да не говорим!
или Македонски, Душан Силни, Иван Грозни, Ричард Трећи, Хенри Пети, Шести или Осми, Луј Четрнаести, Краљ-Сунце, Петар Велики, Константин Први Велики, Карло Велики, или неки Карло мањи од Великог, Карло Глупи, Карло Ћелави, Карло
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но кад у том боју турска поглавица Омерица погине, а с други’ празни’ страна Петар Ракарац и Мали Јанко продру у само Ваљево и празне куће запале, онда Турци почну бегати Чачку и Ужицу.
Лукић, капетан [Ђорђе] Кљуновић и капетан [Јован] Бежановић; а из ваљевске нахије био је: мој отац Алекса обрлајтнант, Петар Ракарац, Лазар Илић; Мали Јанко [Петровић] и Милисав Милошевић лајтнанти; поп Ћука [Поповић?
” Мој отац не хтене остати, него се врати кући у Бранковину, а за њим Лазар Илић из Јабучја и Петар из Ракара, а они други остану, те су сви ишли на Француза војевати, као Мали Јанко, Милисав Милошевић лајтнант (који
у оно 12 година наша три кнеза ваљевска, и кнез Ранко [Лазаревић] шабачки из Свилеуве; кнез Никола из рудничке, кнез Петар из ћупријске; [Стеван Андрејић] Палалија из београдске; и за друге сам слушао које мој отац фали, али сам им имена
Али су Алекса из Бранковине и Петар из Ћуприје најпребранији код везира били.) ИИ Кад су све аге и зли Турци побегли у Видин (пошто им је
од ваљевске нахије мој отац Алекса, Илија Бирчанин и Никола Грбовић, из рудничке нахије кнез Никола, из ћупријске кнез Петар, из београдске кнез Палалија, и кнез Станоје [Михајловић] из Зеока и јошт други.
Сутрадан дође мој отац и кнез Петар митрополиту да им даде хатишериф, а он им рекне: „Отиђите најпре до везира, па дођите онда по фермав.
Међутим кнез Петар из Ћуприје и Стеван Јаковљевић покупе Србе и ударе на Ћуприју и после знатне битке истерају Тосун-агу и освоје Ћуприју
Он остане у војсци, а ја одма одем да тражим џебане, и 17. фебруара дођем у Забрежје, поручим и дође ми ту Петар Јерић из Звечке и Исаило Лазић и поп Леонтије из Уровца.
Ја не кажем одма њима, да сам оставио на вису са Јаковом 700 људи, јер рад сам био да видим хоће ли и они да се дижу. Петар Јерић беше убио једног Турчина чамџију;1 и ја га почнем карати говорећи: „Зашто, Петре, замећеш кавгу с Турцима?
Кад пређем, поручим и одма дође ми Петар Јерић, Исаило Лазић и поп Леонтије. Покажем оно мало џебане, и кажем да је отишао човек у Варадин, и да ћемо џебане
Он је наш јединоверни и једино кровни, он ће нама помоћи. У месецу јулију (1804.) пређе нам и Петар Новаковић Чардаклија, аустријски ритмајстор, кога је жена била је у Будиму код руске принцезе, која је била за
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
ја, баш је страшно код Петрова вира — рећи ће на то онај што је погађао у каиш — Ја се и сад чудим како имаде куражи Петар да усред глувог доба онде зарони!... — А зар је заронио? — упита један — Ја шта ти мислиш, мој брате!
— упиташе неки од њих. — Заиска, јакако! — прича он даље: »Дај ми«, вели, »те букагиије!« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде.
« »Не дам«, вели Петар. »Море дај, немој се мучити... скинућу ти их!« »Јок не дам!« рече Петар и пође. Попа нестаде. Нити се знаде куд оде ни шта би од њега. Ама да рекнеш да је што шушнуло... ништа!
и окреће се исто као радиш; дојури већ до њега, кад — ал̓ опет онај црни поп па иште букагије. Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга.
Иде тако иде, док ти њега нека рука дохвати остраг за раме. Окрете се Петар, кад — али опет онај поп. »Дај ми, море, те букагије!« — Не да он никако. Салета тако, салета...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сунце се лагано спуштало... Он се диже и уђе у кућу... Петра и снахе стојаху код огњишта. Синови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији. дечица, која не могаху појмити ове тешке муке, играху се у соби...
— виче Маринко. — Па шта велите, браћо? — Хоћемо! Хоћемо!... — Ама ја бих волео кад би опет остао Јова! — рече Петар Шокчанић. — Није то што Иван не би ваљао, него што се Јова боље разуме. Али кад он неће, онда нека буде Иван...
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
и Екселенцијом Господином Владиком уз тамбуру неке »мирјанске« песме, каже да је певао: »Вино пије Дочјин Петар«, и »Катице прехвална, свем свету јавна«.
Кад је вечерња свршена, учитељ се нашао с поп-Спиром у порти црквеној и представио му се: — Петар Петровић, свршени клирик и изабрани и потврђени учитељ за ово место!
— Клањам се, госпођице! Петар Петровић, учитељ овдашњи... то јест скородошавши, новопостављени. Господин ваш отац имао је доброту да ме сврати и
Дошавши, поклони се госту, и овај њој. — Моја супруга... г. Петар Петровић, наш нов учитељ, — представи их поп Спира. — Мило ми је! — вели гђа Сида. И доиста било јој је мило!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Дошао је ред на чика-Гавру. Он отпева „Вино пије Дојчин Петар”. Сад сви моле Љубу да и он пева. Спочетка неће, мало се у себи расрдио, јер је спазио да је фрајла-Јулка, кад је
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Сочинитељ ЛИЦА: КИР ЈАЊА ЈУЦА, његова супруга КАТИЦА, Јањина кћи од прве жене МИШИЋ, нотарош КИР ДИМА ПЕТАР, кућевни слуга ДЈЕЈСТВО ПРВО ПОЗОРИЈЕ 1. КИР ЈАЊА (разгледа аљину), ЈУЦА (шије).
О, оћи да умри Јања, оћиш да вичиш: „Јао, мајки моја, да правим Јању од блато!“ ПОЗОРИЈЕ 2. БИВШИ, ПЕТАР ЈУЦА: Ево Петра. Можемо га послати по жице. ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш!
ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш! (Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу? ПЕТАР: Аа? ЈАЊА (јаче): Еси скупио ону ђибру? ПЕТАР: Какву тужбу? ЈАЊА: Твоја проклета увета! (Виче.
(Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу? ПЕТАР: Аа? ЈАЊА (јаче): Еси скупио ону ђибру? ПЕТАР: Какву тужбу? ЈАЊА: Твоја проклета увета! (Виче.) Море ђубру, ђубру, ђубру! ПЕТАР: Убру, убру!
ПЕТАР: Какву тужбу? ЈАЊА: Твоја проклета увета! (Виче.) Море ђубру, ђубру, ђубру! ПЕТАР: Убру, убру! Што не говориш људски, него се ачиш? ЈАЊА: Пи, пи, пи, пи, како ми даје ватра у моју срцу!
ЈУЦА: Та ономад је пред вашим очима квара учинио. ЈАЊА (узане): Сирома Јања, мора да пострада чрез неваљало свет! ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос!
ПЕТАР: Господару, ево једно писмо на вас... ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму? ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув!
ЈАЊА: Ко га шиљи? ПЕТАР: Таки. ЈАЊА (продере се): Гајдарос! Ко е посло ову писму? ПЕТАР: Шта вичеш тако, нисам ја глув! Ћир Дима је казао да му таки одговор однесем. ЈАЊА: Кир Дима је моју пријатељ. (Чита.
(Погледи у Јуцу.) Душо Јуцо, иди у твоја соба, имам једна мала шпекулација. ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, што ми једиш, једили ти пси!...
ЈУЦА (одлази). ПОЗОРИЈЕ 3. КИР ЈАЊА и ПЕТАР ЈАЊА: Ту ти писму дао кир Диму? ПЕТАР: А? ЈАЊА: У, што ми једиш, једили ти пси!... Ама графа ј’ од кир Дима, му познаим слово. (Гледи у писмо.
!! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴... Перо, синко, изиђи мало у авлија. ПЕТАР: Казаћу му. ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво!
! Красно шпекулација! Харис то тео!⁴... Перо, синко, изиђи мало у авлија. ПЕТАР: Казаћу му. ЈАЊА: Шта ћиш да кажиш? ПЕТАР: Да вам је по вољи. ЈАЊА: Сметено, глуво! Изиђи у поле, кад ти кажим Ево вако, ја!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исаковичи су ћутали. Први, пред Гарсулијем, био је мајор Јурат Исакович, други, прве класе лајтнант Петар Исакович, трећи мајор Трифун Исакович, а последњи, прве класе капетан, јего благородије Павел Исакович Влкович.
грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, и то: „Мајор Јурат Исакович у Сирмијски хусарски, Перве класе лајтнант Петар Исакович у Славонски хусарски, Мајор Трифун Исакович у Бродски пехотни, Перве класе капетан Павел Исакович Влкович у
Лајтнант Петар Исакович, који је био идући, био је међу њима, по жени, најбогатији и, ваљда зато, најпоноситији. Био је то леп, витак
(Гарсулијево име изговарали су неки и „Гарчула“, а он се на то љутио и исправљао „Гарсули, Гарсули“.) У реду, Петар је стајао као укопан, са руком на сабљи, пребледео, са кожом као мајске руже.
Сунце је над њима црвенело и сијало се, као бомба. Браћа, Ђурђе и Петар, Исаковичи, при доласку у Темишвар, у очекивању даљих сеоба, били су се населили у једном трактиру, који се налазио
Енгелсхофену није ни на ум падало да им забрани да спавају код својих жена. Петар, који је био, у војсци, далеко заостао за браћом, био је међу њима најбогатији, по жени, Варвари, која је била
Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену. Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју
Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју капију ће изићи, и у који сат, Петар је одмах пристао да изиђу до првог форпоста, да се Павле испрати.
Тако се онда десило да се жена Петра Исаковича, тог јутра, прва будила и да је почела и свог мужа да буди. Петар је лежао, полеђушке, на постељи, са рукама извијеним над главом, и обрвама извијеним над склопљеним очима, леп и свеж,
Соба у којој је прве класе лајтнант Петар Исакович, са женом, становао, имала је на зиду неке голишаве анђеле, и гоблене са сценама из лова.
“ То би дабогме изазвало, увек понова, вриску и цику стидљивих жена, а његов брат, Петар, поцрвенео би. Ђурђе је то и хтео, у својој обести. Тресао би се од смеха сваки пут понова, видев како Петар црвени.
Ђурђе је то и хтео, у својој обести. Тресао би се од смеха сваки пут понова, видев како Петар црвени. Жена Ђурђева, Ана Богданович, била је сушта противност својој јетрви, и по стасу, и по лицу.
Теодосије - ЖИТИЈА
Али ћемо и ми од многог бар нешто мало рећи. Похвала Петар часни и преподобни, именом тврд и животом. Петар истинит сиромах који осим себе ништа у пустињи не имађаше, те се ни
Али ћемо и ми од многог бар нешто мало рећи. Похвала Петар часни и преподобни, именом тврд и животом. Петар истинит сиромах који осим себе ништа у пустињи не имађаше, те се ни видљивих лопова не убоја, НИ од мислених не оплени
који осим себе ништа у пустињи не имађаше, те се ни видљивих лопова не убоја, НИ од мислених не оплени разбојника. Петар нови пустињак који изванредним трпљењем и зељним уздржањем, древнима подобан, многе и превазиђе.
Петар нови пустињак који изванредним трпљењем и зељним уздржањем, древнима подобан, многе и превазиђе. Петар свети н богоносни који простотом и безлобношћу Христа у души својој уселив понеце.
Петар свети н богоносни који простотом и безлобношћу Христа у души својој уселив понеце. Петар благодушјем и кротошћу чедни голуб, зато и кротких земљу наследи.
Петар благодушјем и кротошћу чедни голуб, зато и кротких земљу наследи. Петар свеблажени страшни за бесове, наоружан молитвама му и њихов прогонитељ.
Петар свеблажени страшни за бесове, наоружан молитвама му и њихов прогонитељ. Петар што Врховног назив имаде и вером му подобан би, јер као од за Христа с радошћу распет бити изволе, тако са истом
истом усрдношћу свакодневно у пустињи пошћењем са Христом разапе се, и без мача самомучени до крви јави се мученик. Петар у свему изванредан, који у молитвама, бдењу и у пошћењу болезнима, у наготи и студени И сунцу на опаљење, непрестаном
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Реч „робље“, према Вуку, значи: „1. серви белло цапти. 2. жене и дјеца, фамилиа: — А како ли робље остависте!“⁵ Петар Скок сматра да је реч „роб“ свесловенска и прасловенска и да има четири значења: 1. слуга; 2. сужањ; 3.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Пуро му објасни: — То је једна од онијех стотину и шесдесет што је цар Велики Петар послао владици Данилу, послије боја на Цареву Лâзу. Још само једна има у нашем племену.
га опет владика, а седамдесет година по томе (1785) опет га похара и спали турска најезда, и опет га оправи владика Петар І Петровић.
Сјеђаху: владика Петар, ђакон Иво, архимандрит Јанићије и калуђер Јосиф. До овога, на струци простртој на поду, сјеђаше подвитијех ногу млад
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
То су приповедачеви рођаци — стриц Ниџо, деда Раде, тетак, а затим кућни познаници и пријатељи, Петар Чобанин и Петрак Самарџија.
Такав је Петар Чобанин: вјечити најменик, старац без игде икога свог. Навикао од луди и на добро и на зло, он се најзад повукао од
(Прича о великом чобанину) Ко задовољи истину душе, и дечју потребу за чудесним, прозрео је устројство света. Петар Чобанин знао је да разговара са децом: осећао је сву неважност, пролазност и необичност нашег постојања.
Пожури само, не оклијевај! (Повратак ратника) Деда Раде, стриц Ниџо, Петар Чобанин и Малиган Делија средишње су личности ове дечје митологије: њихова је заслуга што се, у стварном животу, нису
— брци, дремао— спремао, ђипио —згипио, страже — каже, телефонира — слонира, створила — горила, слутили — заљутили, Петар - тапетар , ветар — метар, авионе — луфтбалоне — салоне – панталоне , стила — крокодила –тила – мастила , дара – квара
Милутин Бељаковић, Петар Бељаковић, Александар Ђорђевић, Милена Јововић, и, најзад, заводљиви Добрица Ерић (1936) дали су, у последњих десетак
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОПОВИЋ 126 ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ 133 ЈОВАН СТЕЈИЋ 140 ЈОВАН ХАЏИЋ 142 ЂОРЂЕ МАЛЕТИЋ 144 ЈОВАН СУБОТИЋ 146 НИКАНОР ГРУЈИЋ 148 ВАСА
МАРКОВИЋ 361 ВЕЛИМИР РАЈИЋ 362 СИМА ПАНДУРОВИЋ 363 2) ПРИПОВЕДАЧИ 364 БОРИСАВ СТАНКОВИЋ 365 ИВО ЋИПИКО 367 ПЕТАР КОЧИЋ 369 МИЛУТИН УСКОКОВИЋ 371 РАДОВАН ПЕРОВИЋ НЕВЕСИЊСКИ 372 ВЕЉКО М.
После неколико његових молби, Петар Велики реши 1722. године да се Србима пошљу два руска учитеља са великим бројем црквених ствари и књига. 1724.
руских учитеља, студената кијевске Духовне академије, и један монах Кијевопечерске лавре: Емануило Козачински, Петар Падуновски, Трофим Климовски, Георгије Шумљак, Иван Мјенацки и монах Синесије Залуцки.
Одмах после њих дошла су још три руска учитеља: Тимотеј Левандовски, Јован Ластовицки и Петар Михајловски и два протестантска учитеља за световне предмете.
Док се у црквеним круговима руским Петар Велики, због својих напредних рефорама у цркви, проглашавао за антихриста, са друге стране имао је обожавалаца, и међу
Као и сви његови учитељи и узори: Јеротеј Дендрин у Смирни, либерални протестанти и просветитељи у Немачкој, као Петар Велики у Русији и Јосиф ИИ у Аустрији, он тражи основну реформу цркве, да се она саобрази захтевима здравога разума и
Негова главна политичка идеја то је уважавање просвећенога деспотизма XВИИИ века, владара као што су били Петар Велики и Катарина ИИ у Русији, Фридрих ИИ у Пруској, а нарочито Јосиф ИИ у Аустрији.
У Црној Гори у почетку XИX века просветне прилике биле су жалосне, и још 1826. владика Петар И писао је да у земљи сем њега нема другога »чтеца и писара«.
српској књижевности, најбољи песник такозване објективне поезије, и најбољи представник интелектуалне поезије уопште. ПЕТАР ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ ЖИВОТ. — Родио се 1. новембра 1813. године на Његушима, у Црној Гори.
године на Његушима, у Црној Гори. Крштено име било му је Радивоје (Раде), а када се покалуђерио добио је име Петар. Стриц, владика Петар И, узео га је себи 1825. са намером да га школује.62 Школу је учио неко време у Боки Которској.
Крштено име било му је Радивоје (Раде), а када се покалуђерио добио је име Петар. Стриц, владика Петар И, узео га је себи 1825. са намером да га школује.62 Школу је учио неко време у Боки Которској. Од 1827. до 1830.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Хм, Радојица! — отровно фрчи стриц и од једа бјежи напоље. Баш ће свети Петар слушати свакакво говече и његово балегање — пљес, пљес! — ко крава.
Пред командиром Мунижабом налази се врло необичан случај: лопов Петар Дошен украо је читаву дјевојачку спрему. Сад га ваља, обученог у невјестинско рухо, протјерати кроз пијацу, а за ту
лијевим нанишани у десни дирек сјенице а десним у лијеви, и занесено поче: Чуј, народе, дуну вјетар, долијао лопов Петар!
— Јок, јок, не иде. Предсједник краљевске владе такођер се зове Петар, па би овај незаглављени народ свашта могао помислити. Да и не помињем његово величанство, које исто тако ...
Сваки други је или Петар или Лазар, а већ се и Александри добрано запатили. Каплар Јово, уштогљен и прав, мрмољи и миче уснама као зец у
— Ама људи, како ћу ја срочити пјесму по вашој вољи кад је тај грешни Петар Дошен овамо с моје стране, сирома као и ја, а ви и ти тамо порезници ...ви сте нешто сасвим . . .
љубе преко спуштене рампе, лупају се по раменима, па се онда поизмакну да боље виде један другог, опет се грле, па кум Петар брише заводњене очи, а Пантелија разњежено шмрче и гледа у страну.
— пита кум Петар и у невјерици загледа униформисана дугајлију. — Остадох, за длаку — стидљиво признаје момак. — Па и мени се нешто
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
СЕДАМ ВЛАШИЋА У једном вилајету бијаху две велике царевине, у једној је царовао цар Петар, у другој цар Татарин. Цар Петар имађаше врло лепу кћер да јој не бијаше пара у свем свету.
Цар Петар имађаше врло лепу кћер да јој не бијаше пара у свем свету. Па што лепа беше али што беше велика радилица и вредна домаћ
Кад цар Петар поруку цара Татарина прими, одговори по истоме гласоноши цару Татарину и рекне: — Иди и кажи твоме цару да је моја
Оде слуга те испоручи поруку цара Петра цару Татарину. Цар Петар даде одма код свог града назидати једну врло јаку кулу, у којој се могу две душе затворити с раном и пићем колико им
Даље нареди да се сваком ткогод дође да потражи цара Петра каже: да цар Петар није код куће у својој царевини, него да је отишао код цара Сунца да се с царем Сунцем разговори, да га пита зашто
Све што цар Петар заповеди то слуге изврше, те га затворе с кћери у врло јаку зазидану кулу коју са раном на три године дана напуне.
Но свуда му на то питање одговоре да је кћи цара Петра умрла, а цар Петар отишао до Сунца да га то и то запита. Цар Татарин окрене се по двору тамо и амо неколико пута и свуда види празно и да
Ове је из куле нестало да није ни цар Петар знао како и куда. У онај дан кад цар Петар из куле изиђе, беше један кривац на белом лебу који бијаше осуђен на
Ове је из куле нестало да није ни цар Петар знао како и куда. У онај дан кад цар Петар из куле изиђе, беше један кривац на белом лебу који бијаше осуђен на робију од девет година, по робији од девет година
Свет је гомилама ишао да осуђена у затвору види. Роб на беломе лебу свету проговори: — Да зна цар Петар кошто не зна, те да мене из затвора овога пусти, и живот ми поклони, ја би њему његову кћер нашао и у двор довео.
Пронесе се та робова хвала и дође до самога цара. Цар Петар даде осуђеника пред себе извести, те га збиљски запита: — Би ли ти могао доиста моју кћер у свету наћи и к мени
Роб му одговори: — Би ти знао наћи и довести кћер овамо, само да ми се овога тешкога гвожђа опростити. Цар Петар заповеди да гвожђе са осуђеника скину, па му онда даде трошка на пут и оправи га у свет да му тражи и доведе кући
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту се пишу историје ђачке, све у лудом врије изобиљу: „Петар Крекац покрао пиљара, прасац Мехо воли гуску Љиљу, Миле Батић заљубљен у Мицу, бата Коле воли разредницу.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде Господу криво, Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Само, још једино Петар нишанџија није могао да преболи. Држећи се за штит топа, ишао је тако, блудећи погледом негде у даљину, И мислио на
А увече, када заврше послове, легао би Петар на сламу, подметао руке испод главе и ћутао. Волео је самоћу. Остали војници сакупљали су се у мале групе и причали
— и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи. — Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија. — Ни коске да им нисте оставили! — довикну стари и, већ немоћан, застаде наслоњен на штап.
— Ја сам био готов да окренем низа страну са све топ, макар и главачки — вели Милојко, предњи возар. — А Петар откачио лафет, па ми каже, спреми да темпираш на картеч! — прича Станко темпирач.
све су даље, још неко роморење... Наједном се све утиша. Само ноћ и језива тишина... Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу.
— Ово су божја посла, али не ваља оно што људи раде! — вели Петар нишанџија, квасећи дланове, па после превлачи преко лица да би се освежио.
Старији официри који су једном већ били у рату противу Бугара, причају сцене из крвавих борби. Потпуковник Петар, командант дивизиона, вели: — Гину, брате, као стока...
Дотле беше мирно. Али тога момента хтедосмо сви да изгинемо. — Пази, молим те, пази — намигује потпуковник Петар — како се џивџани свађају. — Окрете се потпоручнику Војину: — А то је било онда када сам га ја упутио.
А-ха!... Кипислцауф! — добацује Лука, употребљавајући ову узречицу као сигурну потврду. Смеје се и потпуковник Петар и говори полако да га они не чују: — Е, уживам када се њих двојица препиру.
— Полако, господине капетане, немојте ни ви тако! — прилази команданту потпуковник Петар. — Господине потпуковниче, овуда пролази дневно седамдесет возова, а ја одговарам за ред.
Али ипак, нико од војника не узмиче од топова. Посматрамо једнога дана агонију суседне батерије. Тек ће потпуковник Петар рећи: — Ово су само генералне пробе. А тек како ли ће бити, кад наступи „премијера“.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Тебе на част, господине! 15. Уранила, коледо! стара мајка, коледо! Светој цркви на јутрењу, Сусрете је свети Петар На јелену златорогу, Златорогу и парогу: “Врн’ се натраг, стара мајко, Ево су ти гости дошли, Добри гости,
81. Около двора јасење, У овом двору весеље, Млади се Петар жењаше, Сву браћу зове на свадбу, Сва браћа њему доходе, Петар им вино служаше, Браћа му чашу примаху, Све добре
двора јасење, У овом двору весеље, Млади се Петар жењаше, Сву браћу зове на свадбу, Сва браћа њему доходе, Петар им вино служаше, Браћа му чашу примаху, Све добре часе спомињу; “Све ти, брате, у час добар било!
196. Вино пије Дојчин Петар, варадински бан, Попио је триста дукат’, све за један дан И још к томе врана коња, златан буздован.
Буд ти попи триста дукат’ све за један дан. Зашто попи врана коња, златан буздован?“ Ал’ беседи Дојчин Петар, варадински бан: “Не карај ме, краљ Матијаш, земљи господар: Да си био ти у крчми, где сам пио ја, И љубио
Црњански, Милош - Лирика Итаке
у лето, становао сам код Миличића на Хвару, у његовој рибарској кући, у Лучишћу. Са нама је био и Петар Добровић. Једног дана – да бисмо читали Хекторовића, на мору – пошли смо са Хвара на Вис, у чамцу једног младог
У подне сунце је било припекло, а ветар пао. Веслали смо и Петар није вукао. Искористио је оно мало сенке што је савијено једро давало. Побеснео сам и мал’ га нисам, ножем, ударио.
“ Да је дошло до најгорег, Сибе би, можда, кажем можда, испливао. Петар, не. Ја, сасвим сигурно, не. НА РИБАЊУ СА МЕСЕЦОМ Лутајући по Приморју ја сам, свако вече, гледао како рибарске барке
Са мном, у истој соби, становао је и сликар Петар Добровић. Петар се, са мном заједно, и у Париз спремао. Ту ми је једног дана саопштено да у Дневник о Чарнојевићу, не
Са мном, у истој соби, становао је и сликар Петар Добровић. Петар се, са мном заједно, и у Париз спремао. Ту ми је једног дана саопштено да у Дневник о Чарнојевићу, не може ући више од
Добровић се томе, грохотом, смејао. Вели, кад пође за Париз, и он ће своје старе слике тако. Петар је аутор вињете на насловним странама библиотеке Албатрос (по Бодлеру). Његов албатрос ту личи на патку.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Видим да се ту мора писати до мрака, али шта ћу кад сам млађи ?... Слушам и ћутим... Или ме отац Петар, кад га господин прота одреди да беседи, замоли да му нађем и препишем сходну беседу из ког штампаног зборника...
Поп Петар има добру жену, али за њега причају свашта... Тако се, ето, само у моме дому живи како је Бог заповедио... То виде људи
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Петар Сундечић, село Мељак, Штедљев је, мада по души није лош. „Може ли за три банке”, пита Пера-сељак. „Јевтиније од пет
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Двојица, Марко и Петар, бјеху рођени синовци сердареви, дјеца неког му млађег брата те је давно погинуо у Дуги. Њих смо већ поменули у
Глава је иста Милунова а и срце ће бити очево! А да како!“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише.
“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш! Ела, овако те молим, потврди оно што пријед рече!
војсковођа, светитељ, све то у највећој мјери, а надасве велики мученик, каквијех је мало земну кору чепало, ријечју; Петар, (још за живота прозван светијем) бијаше тај човјек што сјеђаше сад на дрвеној столици, према тињајућем огњу у готово,
Пушка се одапе моме буразеру, срећа да не уби никога!“ одговори бркоња. То бјеху: Радоје и брат му, Петар и Марко, синовци сердара Пеја. Сву ту четворицу видјели смо у кући сердаревој, уочи Божића.
Сву ту четворицу видјели смо у кући сердаревој, уочи Божића. Пошто измијенише поздраве и обична питања, Мишан и Петар, по наредби старијих отидоше на стражу. Његуши сад заокупише Јанка и како је и шта је зимус радио и све редом.
„Хоћемо ли се обрукати данас пред старијема?“ заподје Петар. „Нећемо, божа ти вјера!“ одговори Мишан жестоко. Да је овај то упитао, онај би први тако исто одговорио, јер
Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи...“ Петар га прекиде, туривши га у раме а очи упријевши про њега. И Мишан гледну.
Момци се вртијаху и сагињаху да струкама покрију чаркове вељијех пушака. У тај час Петар и Мишан дотрчаше, задихани, румени. „Диж’те! Ето их!“ проговори једва Петар.
У тај час Петар и Мишан дотрчаше, задихани, румени. „Диж’те! Ето их!“ проговори једва Петар. Не чекајући даљег обавјештења сви потекоше једним правцем али размакнути, као да ће се утркивати.
С Оташем остадоше: Спасоје, Петар и Марко. Четовођа је хтио да на њега првога наиду Турци, да их пропусти колико треба и да удари кад треба.
Овај с Чева, овај Цуца, нас три из Ријечке нахије, тај до тебе и он отуда прео брда!“ одговори Петар, шура му. Она двојица за које Петар помену бјеху са Цеклина, његови браственици.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Онамо се приповиједа да су мјесто два анђела, Христос и свети Петар дошли пред дворе Гаванове. Кад је слуга казао да би им дао јагње, али је у планини с овцама, они му рекли: „Ако ти је
ХЕРЦЕГОВИНА Кад је Бог стварао свијет, свети Петар је за њим носио у једну торбицу земље, а у другу пијеска, и, ђе је Бог хтио да буде поље, наредио је светом Петру да
и на деветом мој драги Петар (или већ како му је име) клечи, од свег срца јечи. Питала га Марија Анђелија: „Што ти, драги Петре, клечиш, од свег
Удри јелена у рог а кошуту у стопу. Устук, издат! Устук, издат, Устук издат. ОД ПАДАВИЦЕ Болан ми је Петар (или како је име болеснику) а сретоше га анатемници: глава им као сено (велика).
очи као сито, зуби као срп, главом га уплашише, очима га испише, зубима га изедоше. Пишти Петар од земље до неба. Зачу га божја мајка, неумитна Богородица, па пита: „Што пиштиш, Петре, од земље до неба?
Зачу га божја мајка, неумитна Богородица, па пита: „Што пиштиш, Петре, од земље до неба?“ — Пиштим, вели јој Петар, сретоше ме анатемњаци, па ми снагу строшише, кости поломише, а крв попише!
“ Петар дође Дони бајалици, а она се овако замоли: „Немитници, недојеници, невенчаници, виле, ветрови, и некама—болести (падају
6 РЕЂАЛИЦЕ 1. Грличица грче... Грличица грче, Петар коња трче. Дај ми, Петре, палицу, Да убијем грлицу, Да ми грле соли да, Да ја овну соли дам, Да ми ован лоја да,
Од синова један ти био као Петар наш, а други као Радоња ваш (помињући имена најбољих у братству момака и ђевојака). Један ти био као Марко Јошов, а
— Павте, под павтама потпавтак и под потпавтком потпавтак. — Паса пол проз поток три дни пред Петровдан. — Петар плете Петру плот су три прута по трипут. — Брзо плети, Петре, плот су три прута по три пут.
(Они сад у хитњи виче): — Казао ми је (наприм.) Нико (а он на Ника исто тако, а Нико виче да му је казао Петар, а Петар, да је чуо од Марка итд., а он све од једнога до другога трчи, бије и пита): — Ко ти је казао?
(Они сад у хитњи виче): — Казао ми је (наприм.) Нико (а он на Ника исто тако, а Нико виче да му је казао Петар, а Петар, да је чуо од Марка итд., а он све од једнога до другога трчи, бије и пита): — Ко ти је казао?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
188 18. БИБЕРЧЕ. 189 19. ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА. 191 20. СВЕТИ САВА И ЂАВО. 194 ШАЉИВЕ ПРИЧЕ 196 1. ПИЈЕСАК И СВЕТИ ПЕТАР. 197 2. КО ЈЕ ТО? — НИКОЛА! 198 3. МОЈ ЈЕ ПРЕДЊАК. 199 4. ЗЕТ И ПУНИЦА. 200 5. ЗА ШТО СУ ПРОСТАЦИ СИРОМАСИ. 201 6.
Радак, одвјетник; — у Дубровнику: Лазар Лучић, трговац; — у Ердевику: Аксентије Јанковић, трговац; — у 3агребу: Петар Кораћ, официјал намјесничкога вијећа, и Саво М.
Брановачки, српски учитељ; — у Старој Паланки: Петар Савић, учитељ ИИ. разреда; — у Суботици: Ђуро Манојловић, одвјетник, и Божидар Вуић, ц. к. поштар; — у Темишвару: др.
ШАЉИВЕ ПРИЧЕ 1. ПИЈЕСАК И СВЕТИ ПЕТАР. Дође један градски ловац у село да лови. Около подна уђе у кућу једнога сељанина познаника да што руча; пошто сједе,
господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога пијеска, те господ ђе је хтио да буде брдо, узео би зрно пијеска и рекао би: „Да умножит сја“ те
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ма ајте, молим вас, какве аустроугарске трупе, побогу, људи? Који краљ Петар? Ама на каквим волујским колима? Сумарени? Кажете баш тако: сумарени? Је ли то нешто на јапанском?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ко је читао росијску историју, могао је познати колику је старост имао премудри и велики цар Петар за умалити у свом царству множество манастира и самаца; узео им је сва села и именија, и оне које је био принуђен за
Неки дан си ми казивао шта си читао у оној росијској историји, колико се је Петар Велики старао за увести у царство своје свакојаке науке, и чрез То велико је и бесмертно име, паче свију земљедржаца,
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ја не вељу да Стипан није посрид тога, или да јест, ил да би мога бити Петар, а не бити Павâ!... Ја сам само тија рећи да лупежи нису могли одјавити животињу на видној ноћи прико наши жупа,
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар Карађорђевић, унук вожда Ђорђа. Да сам лудак, верују многи у Прерову, јер запазили су, лопови, да сваког пролећа, кад
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Бимбаша Конда, за њим Узун Мирко а онда они од којих су остала само имена: Петар Сремац (о коме се зна да је требало секиром да развали катанац на Сава-капији), Драги Стевановић и Никола Стамболија
Април, никако мек, подне, жега као у доба жетве. Радио је на њиви. С њим се у послу смењивао Петар, рођак Страхиње Чупића, млад човек који је желео да се Стојан и он побратиме.
Стојан је ишао за ралом, била је његова смена; Петар се одмарао. Одједном, рало запне и то не случајно: под каменом, дубоко у бразди, Стојан налази мален ћуп и у ћупу,
безмерна плава празнина и чист, црн сјај; у исти мах, осећа тај црни сјај како му, са знојем, клизи низ потиљак, а Петар спава, сан му је миран, а ископане грудве земље миришу на преисконску, самртну мемлу, а нешто што тек долази, што ће
Из гледа тако уморан и, у расањеним Петровим очима, тако спарушен, без снаге, да Петар скаче, нуди хлеб и со, сир и препеченицу. Стојан мора да се одмори, да одмах заспи.
Стојан мора да се одмори, да одмах заспи. Петар одлази да оре а Стојан му, кроз трепавице, следи покрет. Види како се Петар сагиње, нагло.
Стојан мора да се одмори, да одмах заспи. Петар одлази да оре а Стојан му, кроз трепавице, следи покрет. Види како се Петар сагиње, нагло. Онда, као крадом, гледа ка Стојану а Стојан спава.
Види како се Петар сагиње, нагло. Онда, као крадом, гледа ка Стојану а Стојан спава. Петар се опет сагиње, нешто сакупља и брзо, криомице, ставља у бисаге.
— И баш обично? — пита Стојан и Петар, безазлено, потврђује главом. Онда Петар види како се са Стојана свлачи она скрама умора и како га већ гледа неко
— И баш обично? — пита Стојан и Петар, безазлено, потврђује главом. Онда Петар види како се са Стојана свлачи она скрама умора и како га већ гледа неко налик на вука; и Стојан каже, благо, да је
Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посећи.
Љућу благост није осетио, па буљи у тог непознатог пред собом и бежи, препаднут. Кад Петар измакне, Стојан се смеје, као луд: зна да у њему нема ни трага од љутине коју је сад одиграо. Тако је почело.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У то би халка закуцала. - „Петар!“ - Ускликне отац; - „он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне Светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде Господу криво; Узме палицу, дакле, и пођу да Павла траже.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Петровић Његош ЛУЧА МИКРОКОЗМА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације
Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Петровић Његош ЛУЧА МИКРОКОЗМА Садржај И 13 ИИ 29 ИИИ 44 ИВ 60 В 70 ВИ 93 ЛУЧА
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
„И ти си, веле, био са оном крвопијом.“ „Јок“, браним се ја, и као Петар Христа, трипут узастопце одричем се мога сапутника Илије Илића. „Никад га нисам видео, ничега заједничког са њим немам.
Марко је погинуо на Мачковом камену септембра четрнаесте; снаха је убрзо за њим умрла. Петар је као регрут одступио с војском, а шеснаесте јавио да је као борац на фронту. Петар, борац?
Петар је као регрут одступио с војском, а шеснаесте јавио да је као борац на фронту. Петар, борац? А био је право правцато дете онога дана кад је с војском напустио земљу, са упртачом на леђима и увијеном
А утом, један озбиљан, груб, обрастао у бради, војник, јуначина, један човек издвоји се. То је Петар... И бесан, безуман загрљај и пољупци...
Смерно и кротко св. Петар поклони се тада Господу, обећавши да ће тачно испунити ову Његову жељу, па се брзо спреми и наврат-нанос сиђе на Земљу.
— Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш? Дакле од Срба? А шта би они хтели? — Срби — настави св. Петар — Срби хоће да ратују! — Да ратују? А с ким и зашто? — питаше Господ, а св. Петар одговори: — С Турцима, Господе!
— Срби — настави св. Петар — Срби хоће да ратују! — Да ратују? А с ким и зашто? — питаше Господ, а св. Петар одговори: — С Турцима, Господе! Због земље, веле, коју су им од предака отели.
— Нека им се таква жеља испуни! Али св. Петар усуди се да примети: — Господе — промуца он. — Ти рече нека ратују. Добро, и сâм сам за то.
Реци ми, дакле, слободно, јер добро знаш да сам ја на твоје мишљење увек много полагао. Но на ово св. Петар оклеваше да одговори и снебиваше се, пошто у том часу не погађаше вољу Божију.
Петра па му нареди да се понова потруди до Земље и тамо извиди у чему је ствар. И св. Петар сиђе, па се још брже неголи први пут поврати и још са самих рајских врата довикну Господу: — Господе, опет Срби!
И рекавши ово Он се таман хтеде понова загњурити у сијасет оних светачких биланса, кад Га св. Петар опомену: — Господе — примети он. — Ти заповеди да ратују. Ама опет не рече ништа о победи.
Али се Он изненади кад св. Петар и по трећи пут јави: — Срби, Господе! — Побогу! — узвикну тада Господ, трудећи се колико је год могао да сачува
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
изречен без икакве примисли, прочистио од свих оних кучина које су се око њега биле накупиле, тако да га је и сам Петар прихватио: на цедуљицама које нам је за вријеме часова дотурао испод руке, из конспиративности потписивао се „Главоња“
Село, природа, слободни зрак, кретање на отворену, то мени одговара. Петар Главоња је златан човјек, ведар, безазлен, у њему нема ништа што копка, што изгриза унутрашње стијенке...
— Али готовина брзо оде, синко мој! — бринула се даље она. — Оставимо сад то! — прекине Петар. — Имат ћемо времена да о томе размислимо. Главно је да су испливали живи.
Главно је да су испливали живи. Одмарали смо се под одрином у наслоњачима од прућа. За Долорес Петар је довукао из своје канцеларије платнени шезлонг.
Наш разговор прекидале су сељанке које су долазиле с дојенчади у наручју по „прашуљке” и „пулице”. Петар их је слушао прелазећи омашним дланом по четвртастој ошишаној глави. Довели су му дјечака на превијање ране.
Домало се и домаћица појавила на вратима са свијећом у руци да нам зажели лаку ноћ. Кад је све у кући утихало, Петар.
Кад би наишла здрава флаша, дочекали бисмо је с весељем, а Петар је ликовао. Али ни све добре флаше нису биле једнако добре. Код сваке нове Петар је узвикивао: — Покушај!
Али ни све добре флаше нису биле једнако добре. Код сваке нове Петар је узвикивао: — Покушај! Какво је тек ово!... Што кажеш? Пиљио је у мене исљедничким погледом.
Сркнуо бих затим гутљај, ваљао га по устима, правио сабрано и непронично лице: готово као да је укус разочарао. Петар је ишчекивао. Најзад бих, сред тишине, изрекао: — Аааа!... Овоме свака част! Ово се зове вино! — Је ли?... Је ли?...
Овоме свака част! Ово се зове вино! — Је ли?... Је ли?... — притискао је Петар. — Што кажеш, а?... — Нема шта! Одлично!... На махове би наша раздраганост запријетила да ће пробудити жене.
Али Петар је брзо растјерао тај облак. Пронашао је безбрижнији тон пребацивши се на сјећања из ранијег времена. — Сјећаш ли се
Петролејка је сипала одозго на нас свој жути жмиркави благослов. Дријемао је шипак на креденцу. Кад би Петар у разговору лупнуо дланом по столу, огласила би се еолска харфа високих чашица. — Е, Иване, баш си ме обрадовао!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Куд оде он? — Оде у Локву с косачима — одговори дечко. — Колико их беше? — Петорица. Пајо Станојчин, Јевто, Петар ... — У здрављу! — прекиде га Ђурица, обрте се и оде с другом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире? Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља.
у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада помор. Петар послуша оца, па узме што му је за пут требало и оде.
Кад је чуо Петар шта му ове девојке рекоше, он им онда одговори: — Тешко вама и вашем животу! Кад ја опет овуда пређем, сигурно ћу
Једно му од њих рече: — Остало нам је од оца три ствари: капа, штака и папуча, па сад не можемо да се поделимо. Петар на то рече да се због тих ситница не вреди свађати, али му дечко одговори: — Нису то ситнице.
Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити. 3атим их узме од њих, и каже им да
Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао. Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и
Деца се обрадују и отрче на брег где им је Петар казао. Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се
Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље. Идући тако, наиђе на неку велику шуму, и упути се једном стазом. Ишао је тако чита
— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо
— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не
Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда
Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи. Петар сад запита старца: — Па где је та земља?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Па ипак на крају то мора учинити. Синтетичке књиге о Црњанском написали су Никола Милошевић, Александар Петров и Петар Џаџић.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Али се не зове Чарнојевић, него - као што нам је једном то и изричито речено - Петар Рајић. 214 Потврду да је он заиста тај Петар налазимо још двапут.
214 Потврду да је он заиста тај Петар налазимо још двапут. У Пољској га, док лежи у краковској болници, докторка зове „Пуби”.
Тако није случајно, рецимо, ни то што дневник који Петар Рајић пише о себи није насловљен Дневник Петра Рајића, него Дневник о Чарнојевићу: одговор на питање ко је тај
Дневник о Чарнојевићу могао би се у том погледу узети и као извесна супротност Сеобама. Петар Рајић - војник који се из рата вратио „уморан од живота” - непосредно приповеда о себи самом, без неког видљивог реда,
Главни јунак Сеоба у овом погледу подсећа на главног јунака Дневника о Чарнојевићу. И Вук Исакович, наиме, као Петар Рајић уместо грозних битака у сећању задржава боју небеса, обале река, падине брегова и багремове: „Место рата у коме
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Хе, а како је диван, на пример, Петар Костин! Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1887. У СПОМЕН ЈЕДНОМ КАЛДРМЏИЈИ (име му је Петар Томић) „Смрт долази, опомиње Да се на пут вечни спремам. Ево двеста форината — Више немам.
Верио се соко руски Са србињском соколицом, Верио се Петар кнеже С кнегињицом са Милицом. Њине руке руковане Пред очи нам стижу амо; Топли стисак ових руку Срцем, душом
Један пије да не заспи, — други вином санак хита; Петар пије порад жеђи, Павô — порад апетита. Пије с’ после масних јела, — ал’ и онда кад се пости.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Уграбе ту прилику Срби, и кидну са Крфа. Али после неког времена сети се свети Петар и са небеске осматрачнице погледа на Крф да види шта ли ми сад радимо. Али Срба тамо није било.
Али Срба тамо није било. Уплаши се свети Петар за нашу судбину. Оде и саопшти Господу. Реше тада да се прати један херувим на земљу и види шта је са нама.
Наше груди се шире. Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе. — Нека нам Бог помогне! — рече тихо.
Па ипак, обичаје треба одржавати. Потпуковник Петар нареди да се изнесу бисквити из његовог сандука. Лука је дао вермут, Војин је приложио каву, ја шећер.
Немају оружја... Прилазе један другом. Рукују се. Двојица се загрлили. Сад се измешали... Дотрча и потпуковник Петар. Чудна мешавина мисли ковитлала се по нашим главама.
Наместо радости прожима нас нешто мучно. Потпуковник Петар погледа мрачно преда се. Између његових очију појавише се дубоке боре.
Бригада наређује да се сместа отвори артиљеријска ватра на ону гомилу војника, и наших и бугарских. Потпуковник Петар дохвати слушалицу и позва ко-мандире. — Отворите ватру са високо распрскавајућим шрапнелима.
Сви смо живели мање-више под истим условима, остављајући за собом једноличне дане под земљом. Потпуковник Петар, изнурен већ ратним напорима, поболевао је чешће. Али у болницу није хтео да иде.
После детаљног прегледа лекар му је саветовао да иде у болницу. Али потпуковник Петар није хтео да чује. — Зар сада, када људи гину на свима странама, да се ја склањам са положаја због мане срца?
Вас двоје живећете сто година. Ама, господине потпуковниче, тога човека ни глава да заболи! Потпуковник Петар се насмеја. Лука погледа Војина испод ока. — Наравно...
Вратићу ти ја то, па ћеш да ме памтиш - вели јетко Лука. Учинило ми се да се потпуковник Петар нешто љути, те сам их опоменуо да се притаје. —... Ја просто не могу да разумем...
То је оно: „Састао се ћар са вајдом па се родила штета“... Ја... ја... Добро, кад је тако... Здраво. Потпуковник Петар вратио се љут. — Просто не може човек да разговара са тим људима из штаба.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
је, изгледа, много више оне нарочите врсте народне поезије која се најпријатније осећа тек преко граница пристојнога. Петар Руњанин прича како су по Срему крајем XВИИИ века и девојке певале разне соблазнителне песне, и како су их ипак,
мисли, Или се срце потрзало слашћу прадедске му земље, Ил’ му се дугим зар ропством к слободи затупило чувство, Петар, кајући се, Ђорђеви бабо, жељаше се вратит; Озбиљом стаде одвраћати сина и гомилу света: „Ми ли смо људи под седима
Неки из Вуловићева списка спадају у хрватску књижевност: Станко Враз, Иван Кукуљевић Сакцински, Петар Прерадовић, фра Грга Мартић.
Не мање су ме обавезали најразноврснијим обавештењима и услугама: академик Петар Коњовић из Београда; Бошко Петровић, књижевник из Новог Сада; Милан Токин, књижевник из Вршца; Мирјана Михалек,
Сâм, тешко да бих то питање ваљано могао решити и сада да ми није помогао др Петар Ђорђић, професор Универзитета из Новог Сада, својом расправом Осавремењивање предвуковске графике и ортографије
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Кочић ИЗАБРАНА ДЕЛА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Петар Кочић ИЗАБРАНА ДЕЛА Садржај МОЛИТВА 2 ЈАБЛАН 3 КРОЗ МЕЋАВУ 7 ГРОБ СЛАТКЕ ДУШЕ 17 МРАЧАЈСКИ ПРОТО 23 ЗУЛУМ
ради у чаршији“ часна трпеза — сто иза црквеног олтара Часна Вериге — према веровању, окови којима је био окован св. Петар чатити — „читати, обично у цркви и при црквеном обреду“ чемер — жуч; отров; горчина, горак укус; огорчење, јад
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Стога је по мери његовог талента можда више од светог Саве био његов други јунак, испосник и подвижник свети Петар из планине Корише више Призрена.
Ренесансни песник и учени племић Петар Хекторовић забележио је, 1555. године, шест народних песама изванредне лепоте, током тродневног излета по мору и
века добија свог највећег песника. Петар Петровић Његош (1813-1851), владика и владар Црне Горе, у свом песничком развоју обухватио је читаву ту епоху, од
Највише су, међутим, дошла до изражаја стилска обележја импресионизма. Томе је близак Петар Кочић (1877-1916), код кога је понекад тешко повући границу између песме у прози и приповетке (С планине и испод
Показале су то још усмене приповетке и епске песме у Караџићевим збиркама. Затим Петар Кочић. И најзад, савременици Андрићеви, од којих ваља поменути Исака Самоковлију (1889-1955), Боривоја Јевтића
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
ЗНЖОЈС, 23, 318): свети Петар је имењак Перунов [и српско име Пера није постало од имена Петар, него је то хипокористика од Перун], и ми у атрибуту
ЗНЖОЈС, 23, 318): свети Петар је имењак Перунов [и српско име Пера није постало од имена Петар, него је то хипокористика од Перун], и ми у атрибуту Богишар имамо (како се то и иначе дешава, упор.
код Грка ‹људска имена Θεοφόρα›) сачувано име, епиклесу, бога кога је свети Петар наследио; 3) важно је што п. — богишу — која је тог дана освећена разноси народ кућама да би га она чувала од грома. В.
Тако настаје земљотрес. Али земља ипак не пропадне, јер онда свети Петар прекрсти штапом, и г. опет постане цео (СЕЗ, 19, 391). Г.
У околини Смедерева забележен је етион због чега се ј. пре Петровдана не једу: тога дана »затресе свети Петар у рају јабуке«, и деца се скупе да купе ј.
пре Петровдана не једу: тога дана »затресе свети Петар у рају јабуке«, и деца се скупе да купе ј.; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле ј. (Караџић, 3, 1901, 136).
кога другога дана, носи се у литији по селу или се поставља испред куће у знак симпатије према жени или целој задрузи (Петар Булат, Поглед у ѕловенѕку ботанічку мітологіју, Загреб, 1932, 7).
« У другој, сем тога, нико други него свети Петар »на јелену златорогу« (дакле: са атрибутом паганског божанства) сусреће стару мајку, која је »уранила светој цркви на
чл. Богиша) указује да је Петар заменио Перуна. Бадњак, ритуално спаљен у току ноћи, догорева сутрадан: божанство плодности умире (као Бадњак) и рађа
Ћипико, Иво - Пауци
И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији. Стриц Петар знао је
И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији. Стриц Петар знао је зашто га зове.
Стриц Петар већ и не двоумијаше: биће сигурно да је Илија тако удесио кад не хтједе пристати да по половицу плате крчмару трошак
Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом код Илије радили? И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.
Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву. Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну да има нешто насамо да му каже, — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца.
Петар, нашавши га у дућану, шапну да има нешто насамо да му каже, — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца. Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни
Премишљајући о Никину дјелу, мисли: „Не би било добро да цио запане Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла, све имање не би му за дуг залегло, а и податнији је и поклонитији од Илије, — лако ће с њиме!
Кад погодиш, а гледај погодити за мало, ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се нико не досјети. Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе. —Што си забринут? Што је? —А што ћу ја вама? —Ништа! ...
Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено? Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри.
И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио Ступицу: није му пуно вјеровати! Ипак су се одлучили: биће на опрезу, и у четвртак — дошли су...
Ипак су се одлучили: биће на опрезу, и у четвртак — дошли су... Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу.
а сада, брате, отима ... Неће, бога ми! Та за инат Краљевић се Марко потурчио! Сврнуше у крчму. Петар од крчмара наручи меса и вина. О нечем преко залогаја премишљајући, залажу се полагано. Петар је јутрос све уредио.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак, И зовне светога Петра. Петар му истину каже, Зашто та жена плаче. То буде господу криво, Узме палицу, дакле, и пођу да Павла траже.
Мора да је страшно нешто, кад и мени бруји глава; Иди, Петре, па разгледај, јер то није забадава. Свети Петар журно сиђе, одакле се чује вика, И застаде разјарена два сабрата, два песника.
“ Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја, Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја. „Али знајте, рече Петар, не пуштам вас због стихова, Него зато, што је богу додијала ларма ова.“ 1888. ПРИЈАТЕЉУ 1.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ГРЧИЋ МИЛЕНКО, НЕСТАШНИ ДЕЧАЦИ 53 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, ТИЦЕ СЕЛИЦЕ 54 ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО, ТЕЖАКОВА ПЕСМА У ПРОЛЕЋЕ 55 ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА), ВЕСЕЛОСТ 57 ПОДАЦИ О ПИСЦИМА 58 ХРОНОЛОГИЈА ПОЧЕТАКА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ (ОД XВИИИ ДО
Ори, плуже, заори: У земљи је злато! ВЕСЕЛОСТ ПЕТАР ДЕСПОТОВИЋ (ЧИКА ПЕРА) Ми смо деца весела, На овоме свету, Весела је и чела Кад лети по цвету.
). Дела: Песме 1869. и посмртно издање песама за децу Добре књиге нашој деци 1923. (приредио Милан Шевић). Петар Деспотовић (1847–1917) био је учитељ, дечји песник и романописац. Збирка песама Невен 1865.
Рођен Стеван В. Поповић (Чика Стева) 1846. Рођен Јован Грчић Миленко 1847. Бранко Радичевић: Песме И Рођен Петар Деспотовић Гаврило Поповић: Забаве за децу (превод с руског) 1851.
Рођен Бранислав Нушић Рођен Јован Максимовић 1865. Ђорђе Натошевић покренуо Додатак к Школском листу Петар Деспотовић: Невен (песме и преводи) 1866. Јован Сундечић: Низ драгоцијенога бисера...
Рођен Милета Јакшић Јован Грчић Миленко: Песме 1871. Рођена Даница Бандић Петар Деспотовић: роман Занат је златан Милан Ђ. Милићевић: Ђачка радост (проза) 1872. Стеван В.
Јован Јовановић Змај: Жива књига (песме) 1891. Јован Максимовић: Златиборска вила (приче) 1892. Рођен Иво Андрић Петар Деспотовић: роман Две лажне златице Душан Ђурић: Неколико приповедака за српску младеж 1893.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
„Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив.
Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у
Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња. Никоме нису казали шта је однесено, никога нису сумњичили, интервенцију власти
Мало помало, о сенки је чуо Петар, па Швабица, па Мађарица, па и Љуба. Али је ту домаћа сплетка око „интимног” догађаја једне богаташке куће прекинута,
Паланка је тако тек после извесног времена сазнала да је Петрова Швабица прешла на други салаш, и да се Петар верио с ћерком поседника неког трећег салаша. А што се посредно и касно сазна, то паланка некако пушта низ воду.
Ипак се после свадбе запазило нешто врло занимљиво. Петар се добро оженио, и срећан је, али, сасвим насупрот ранијем свом начину живота, сваки час долази у варош.
Таман је паланка поставила серију питања и сумњи, сазнаде се неочекиван и прост одговор: да Петар нешто није добро с плућима, и да Тоша има задатак да брата спреми за пут и лечење.
— Чим је негде више него један доктор, шиј црн барјак — протумачила је попадија од Госпојинске цркве. Петар се поправио и остао код куће, и ствар је легла.
— Хја, тако је то било и биће код трулих газда: једна беба, десет вампира. Чуће се с оног света и Петар, и мати Петрова и Тошина. Она је поквасила сермију, њено је оно што је најбоље. — А салаш Лазарића држи се резервисан.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник Петар. И једнога дана, септембра месеца, као да се земља проломи. Ама на један мах.
Иако потамнео као земља, потпуковник Петар се шалио да би охрабрио нас млађе. Са лудачким бесом заковитла шрапнел изнад наших глава и стотинама куглица запрашта
Сви смо се прилепили за земљу. Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно! — проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: — Ја мислим, није препоручљиво
Пуким случајем је само потпоручник Војин рањен. — Носите га брзо! — нареди потпуковник Петар. Гр-р-р-у! — тресе се земља. Сада још жешће, још страшније.
— Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом. — Раскопчајте му блузу! Пипамо га, загледамо, али нигде крви.
“ — покушава да се нашали поручник Лука. — Е, није баш тако. Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи.
— Изнесите га! — наређује потпуковник Петар. — Брже завој! — Јаој, браћо... Гр-р-ру! Гр-р-рру! Гледам као у бунилу како провукоше неку крваву масу.
— Свршено је — рече потпуковник Петар. Бежали смо низбрдо. Сретосмо наше сеизе са коњима. Пред нама сукну пламен из земље, затутња, ми се повисмо по коњима.
Коњи су бректали. Но, хвала богу, живи смо и живећемо још целу ову ноћ. Падала је јесења киша. Потпуковник Петар скиде капу, протрља чело, затим прстима притисну очи, као да се тек са да освести.
Случај нас је и данас спасао. А сутра?... Потпуковник Петар рече да изместимо осматрачницу мало удесно. Телефон засвира. — Како!?... Сад одмах... сместа!... Разумем... разумем!
— Пустите их. То је добар знак. Нису, значи, још преморени — размишља потпуковник Петар. — Ти знаш, кад балон почиње да пада, онда се из њега избацује баласт... Тако је и са њима.
Потпуковник Петар тужно климну главом. Остали су ћутали. Потмуле експлозије разлегале се из Обилићева. Путем пролазила раздражена гомила.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
У То би халка закуцала. — ''Петар!'' — Ускликне отац — ''Он је зацијело! Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
не може да умре, нема крава да умре док на свету постоји такав крвник као што је Усо Арапин и такав нитков као што је Петар налбантин. У светској књижевности нема таквог лика као што је Дојчинов.
котарски ускоци имали су читав низ окршаја са Турцима: код Удбине, код Рибника (где Су погинули поп Шорић и Петар Смиљанић), на Зечеву (где је погинуо Вук Мандушић). Неколике наредне године биле су испуњене ситнијим чаркама. Од 1653.
Таквог човека представљају — између осталих — Вуксан од Роваца, Мрчарић Пејо, Илија Бирчанин, Петар Добрњац, Милош Поцерац. Вуксан од Роваца, јунак песме Три сужња, одликује се не само јунаштвом него и ретком памећу.
више бројити не смијем, већ порезу украј себе бацим, — једва чекам да се скине б'једа, јер не могу да гледам у њега. Петар Добрњац има неустрашиво срце, мудру памет и несаломљиву вољу великог војсковође.
и, оваква, ова етичка оцена (коју је било ко било коме у различна времена могао изрећи — не Марко Костадину, него Петар Павлу) истиче поступак према „новим господарима“ (које Зоговић производи у властелу немањићке државе) и према „старим
“ Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле
На ономе ломну Шекулару, онђе бјеше Петар Шекуларац. А на Скадру на води Бојани, онђе бјеше Вукашине краљу а са братом војводом Угљешом и са братом Гојком
мјесец од петнаест дана кад обасја кроз јелове гране, необична ока и погледа, необичне слике и прилике, оно ти је Петар Мркоњићу; оно су ти све браћа рођена, сви изгинут један за другога, не побјећи један од другога; жешћих гуја у
Какве тебе савладаше виле данас, брате, у морској отоци, а са твоја до четири брата, до четири брата Мркоњића?“ Петар му се у лугу одзива: „А мој брате, Јанковић-Стојане, нијесу ме савладале виле, већ ето ме теби по авазу“.
године као особито вештог српског гуслара неког Димитрија Карамана.“ Хваранин Петар Хекторовић у Рибању и рибарском приговарању (1555) бележи као народне песнике рибаре Паскоја и Николу и — између
веку записана је Мајка Маргарита (лирско-епска) и Попијевка од Свилојевића; прву је записао Јурај Бараковић, другу Петар Зрињски. Све су то песме дугог стиха.
После Вука бележили су и објављивали јуначке песме: Сима Милутиновић (Пјеванија црногорска и херцеговачка, 1837), Петар Петровић Његош (Огледало српско, 1845), Јукић и Мартић (Народне пјесме босанске и херцеговачке, 1858), Богољуб
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ 15 ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ
да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је
иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је авионе Бомбоне и луфтбалоне
метар Уза се Мерио је авионе Бомбоне и луфтбалоне Примадоне и салоне Па и своје панталоне Низа се Имао је Петар стила Ципеле од крокодила Кошуљу од розе тила Са флекама од мастила Уза се Имао је збиља дара Правио је квар до
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Ево ти списак. Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку: — Пе-хехе-те-те-а-ре... Аха, Петар! Оно „Петар“викнуо је тако громко да облак врабаца суну с оближње шљиве.
Пољар се завуче у конопље иза куће и узе да сриче прво име на списку: — Пе-хехе-те-те-а-ре... Аха, Петар! Оно „Петар“викнуо је тако громко да облак врабаца суну с оближње шљиве.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
КАКО ЈЕ ПОСТАЛА СВЕТА ГОРА Каде је римски принцип Петар био наумио покалуђерити се, те се је одрекао војевања и обрече се до своје смрти служити господу Богу, размишљаваше се
По томе прознаше га да је сам Господ. А Симон Петар не имаде кад од жустрине жељне чекати док се у крај на лађи извезу, — а го бијаше, гажећи по води уз мрежу, — него тек
Тога рад, то покуси се изрећи Петар: »Господине, ако си ти, а ти ми учини то и реци да изађем из кораба слободно ми ступити на море, те да могу по води
И таки утврди му испод ступања ножна море, да не углиба сниже у воду. Указа му своју богосносну силу и Петар с поуздањем на позвање му таки дрзну и изађе из кораба, ступи на море.
Талас јоште и тадар велик бијаше и Петар смеде наступити на њега а супроћ ветра не може обстајати! Пронерази се, будавши му тако већ на близу спрам Христа, —
Ал' ето с веровањем далеко одстојаше. Те докле ето блажени Петар без усумњивања му ходећи му морем преко таласа на Христа мотраше, дотле и море га на себи круто држаше.
Будавши он прави човек, телесан и тежак, ама надиђе му тегобу сила Христова слова! А каде Петар остави Христово мотрење и окрену главу к ветру гледати, та и море омалакса под њим држећи га — започе доле ронити и
Недај ме мору прогунути, спаси ме!« Ал' и то му се је случило с божијим проматрањем за свих њих. Једно, да се о Тому Петар не поноси, ни се бољим држи од друштва му, а друго, [да] со тога му по води хода не згрешују у себи завидећи му и
« те уловите попре себи чловекољубца Бога, а у њему ћете пронаћи већи драги бисер него ли што га је Петар с божијим мановењем с удицом у мору у риби нашао, те га је за Христа и за се цару у порцију издао.