Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате! Дјед укоси очи као да од нечег зазире и кисело примијети: — Па да, прави
Толико заједно љеба изјести и ракије попити, па опет му његов побратим парипче. Е, е, Петраче, лијепо ти мене јутрос накраси. Тек тада се самарџија прену и упиљи у свог саговорника. — Побро, шта ти би одједном?
— Па сједиш поред њега и нека те твоја туга подузме, а он те гледа и само што не каже: остави, болан, Петраче, дај ти да ми по једну запалимо. Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто.
— Ђеде Петраче ...— заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: — Идемо,
То је исто као да идеш загледати у олтар шта поп ради. — Хм, шта велиш, Петраче? Петрак самарџија, држећи на кољенима рашивену стељу од самара, гвирну испод ока на домаћина и мирно му предложи: —