Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Благо моје!... Где ли си сад? — процвиле Петра... Напољу ветар дува, а ти ни честитог покривача немаш!... — Ћути, Петро! — рече Алекса. — А ћутим доста!... И само ми се срце скаменило!... Зар ја да не мислим о своме детету, о своме срцу?
И да је најмучнији, опет се жао човеку растати с њим!... Али, ето, мора се!... Петро!... Зовни децу... све зови!... Хоћу да се поздравим с њима!... Хоћу да их се наљубим и намилујем још замало...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Видећи га код деде, баба Гоша узвикну: Е сад ми је ово дете добро! Волем га! А ти, Петро, не смеш поганити дете и давати му да сиса. Јер ћу те умлатити! На то ће његова мајка: Док не легнем нећу му дати!
Ујна, кад уђоше, рећи ће његовој мајци: Добро јутро! Деде, Петро, дај нам мало медене ракије! Дед пољуби Гошу у руку! А и његова мати повика: Дела, благо мени, пољуби Гошу у руку!
А смејали су се и жалили га. Његова мати хтеде да пође, кући, али деда не да. Што се журиш, Петро? Данас нећеш ићи, нека се дете забави са децом, док не заборави обискивати о теби. Тако остадоше још један дан.
Сећао се како су они, после, примајући дар, говорили његовој матери: Што си ти, Петро, то доносила? Видиш, весела била, да ти треба деци сваке године све више?
Понеси, Петро, и подај деци прија Јованиној! То је била јетрва његове мајке. Ову чутурицу, Петро, подај пријатељу Гаврилу!
Понеси, Петро, и подај деци прија Јованиној! То је била јетрва његове мајке. Ову чутурицу, Петро, подај пријатељу Гаврилу! Ракија је љута, лепа! Није комова, какву он има. Нека носи за појасом и пине кад се умори!