Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
1916. У ПРАЗНОМ ОЛТАРУ Мирославу Крлежи После се опет нешто разјаснило у свести радника Петронија Свилара. У том тренутку, ћелија, сва крвава и опогањена по зидовима, била је слабо осветљена, а два искривљена, зла и
грбав и крив нос над танким црним брковима, па јаке чеоне кости и целу мртвачки бледу (уколико не беше крвава) главу Петронија Свилара, који, не схватајући ништа, цвокоћући вилицама и обамирући од страха, отвори своје замућене и мокре очи.
Али нека, ајд’ кажи нам прво ко те је увео у „тројку“, која је твоја „копча“? А помућени поглед Петронија Свилара блудео је несвесно на писаћем столу иследниковом претрпаном разним фотографијама, пасошима, перорезима
— Хуљо лажљива! Говорићеш ти сам! Па полумртвог Петронија Свилара одвукоше истим оним путем назад и као ствар бацише на погани бетон ћелије.
А после су се чули само уздржани уздаси и опет су људи нокте држали на зубима. А сутрадан позвали су понова Петронија Свилара у собу код иследника, где су још тројица окованих клецали поред зида док су ланци звечали, и сви су били
— лудачки је врискао иследник па се, стегнутом песницом, уносио у лице свакоме од њих. — Ви? Ви не познајете Петронија Свилара? Зар ви? Ви кажете да не познајете Петронија Свилара! — питао је избезумљено. — Познајем ја Петронија Свилара.
— Ви? Ви не познајете Петронија Свилара? Зар ви? Ви кажете да не познајете Петронија Свилара! — питао је избезумљено. — Познајем ја Петронија Свилара. — И ја. — И ја познајем Петронија Свилара.
Зар ви? Ви кажете да не познајете Петронија Свилара! — питао је избезумљено. — Познајем ја Петронија Свилара. — И ја. — И ја познајем Петронија Свилара. — Па, ето... како онда?
— питао је избезумљено. — Познајем ја Петронија Свилара. — И ја. — И ја познајем Петронија Свилара. — Па, ето... како онда? Па то је Петроније Свилар, и он је признао, све казао. Говорите, лажови! Шта?
Замишљен поглед Петронија Свилара заустави се најпре на дубокој модроцрној рупи више сисе и на мутан један јесењи дан у рововима мочварне Мачве,