Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
’ Ја тако и учиним и одма пошљем по једног човека Лазару Илићу у Јабучје, Петру Јеремићу у Ракаре, Малом Јанку у Оглађеновцу и Милисаву Милошевићу у Орашац, и поручим им: да је час избављења приспео
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Он је узе у руку па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте...
Петар не да никако... Облета поп и иска, па га опет нестане... Спаде Петру и друга пранга. Он узе букагије у руке па носи, а опучи сад брже...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали. Све се одби од прага њихова, чак и сами пси.
— Ја сам дошла... — Је ли те бог послао да ми будеш разговор? И кад то рече, старац заплака. А Петру су полевале сузе још кад је видела жива створа да пређе праг. — Ја сам дошла... Ја немам куд!... Хоћете ли ме примити?
На једној страни деца пиште, на другој немоћни уздишу... Јелица мало–мало па отркне да види Петру... Петра је боловала, али не од какве болести; Видело се како су године и брига строшиле некадању снагу, па сад веди и
Од хитрине твојих ногу много стоји! — Ево ме, Стојане! — Можеш ли се у се поуздати да однесеш једну књигу Петру Молеру? — Могу! — Да га нађеш, па где био да био? — Да га нађем! — Добро! Онда причекај!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
година; и хуланерски, и инфантеријски, и артилеријски, па чак и »маринерски« официр, уступише места свршеном клирику Петру Петровићу, чије се четири фотографије одсад налазе у албуму према њој.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Можемо га послати по жице. ЈАЊА: Да ти дјавол носи сос твоју жицу, да ти узми памет, да заборавиш! (Петру.) Еси скупио ону ђубру сос пијацу? ПЕТАР: Аа? ЈАЊА (јаче): Еси скупио ону ђибру? ПЕТАР: Какву тужбу?
МИШИЋ: Рад сам мало видити шупу. ЈАЊА: Кала, кала. (Петру.) Водићеш господин нотариус код шупу да види коњи. Он ће ти показати како треба да си дери кожа.
(Отиде.) МИШИЋ: Ха, ха, ха! Леп ми занат дао! Али, чекај мало, старче, уватићу ја тебе! (Петру.) Гди ти је господична? ПЕТАР: Шта велите, господине? МИШИЋ: Овај је добар за тајни разговор.
ПОЗОРИЈЕ 7. ПРЕЂАШЊИ, КАТИЦА КАТИЦА: Овај се с вами разговара, господин Мишић, а не зна да га је мој отац викао. (Петру.) Чича Перо, иди брже. Тражи те господар.
ЈУЦА: Чича Пера како је заврно славину, не знам, доста да је отишло по акова. ЈАЊА: Ди-и Петру? Ди-и хидру паклену, ди-и керверос код Плуту, ди-и да го таки труим.
(Донесе један велики протокол.) Ево тефтеру: „Осамнаести јули погоди Петру Јованов слуга, за година по тридесет форинта.“ Је ли тако, угурсуз? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Керверос!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Само док су Петру нашли лепотицу и зјело богату Варвару Стритцески, Павлу су утрапили једну Варварину рођаку, Катинку Петричевич, сироче
„Кажите капетану да се махне жена!“ довикивао је слугама. Павле се онда поче праштати и рече, брзо, Петру и Петровој жени: „Не бојте се! Ја одох! Немојте да ме оплакујете, као да ми дебели Ђурђе спрема гробницу у Хртковцима.
Ништа није лепше него бити распуштенко, и сам, слободан на свету! Ана, жена Ђурђева, онда, скрену пажњу Петру да је све то лепо и красно, али да Трифун и Кумра имају децу. Шесторо.
А тешко је и то, да је Варвара нероткиња. Већ је три године у браку. А не може бити лако Петру. Сирмијски хусари су свиње, па му довикују, чим се појави у њиховом друштву: „Море, Петре, има л’ шта ново?
Као под неким теретом. Кад се Варвара вратила, Павле се трже и рече да је време да испразне, њихову собу. Нека кажу Петру да је он, све, што се рекло, већ заборавио, и да ће, сутра, ове, што се догодило, сматрати као неки сан, недостојан да
Она ту нежност није крила. А Петру је била, и у постељи, одана, лепа, слатка, жена. Никад нико ништа, у фамилији, није могао да види између ње и Павла,
Била је месечина. Спавао је, после, у одаји, коју је био одабрао за себе, за ту ноћ, а коју је намеравао да преда Петру и Варвари, кад стигну. Сањао је госпожу Евдокију.
Генералкоманда је одобрила селидбу Петру, без даљега, али је Петар опет имао страшну свађу, са својим старцем, пре поласка.
О Петру и Варвари није више питао. Ана је скретала разговор на јетрву, али је Павле ћутао. Ана је била приметила да се, Павле,
кријући очи, додаде, да би имао о Трифуну да исприча још нешто, али да ће бити боље да то остави, да исприча, Петру. Има у Токају, о Трифуну, Павле, да чује још много. Павле га је узалуд питао, да каже шта је то.
Петар је имао да рекогносцира два дрвена моста, куда кола има да прођу. Вишњевски је Петру доделио транспорт, двоја кола винских буради, за које је тврдио да су купљена за царицу.
Дуси нечисти, нечастиви. Нека је ништа не пита. А нека ништа Петру не говори, да не буде зло, још веће зло. Госпожа Јулијана, каже, није жена своме мужу, него сводница, без стида, и
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
писац се, најпре, враћа омиљеним ликовима свога детињства — стрицу Ниџи, деду ради, самарџији Петраку, лопову Сави, Петру Чобанину, знатижељном Станићу, Малигану Делији: Тако, понекад, кад узмем да преврћем по старим одбаченим књигама, и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
књижевности назива »најобразованијим човеком тадашњега рускога друштва«, и који је у црквеним реформама био десна рука Петру Великом. У целом свом богословском раду Рајић је био само добар ђак својих учитеља, нарочито Теофана Прокоповича.
Преко својих пријатеља из Русије набавио је целу једну библиотеку руских и страних дела о Петру Великом, међу осталим Ломоносова и Волтера. Поред тога он даје и оригиналних података о вези Срба са ПеТром Великим.
Петрове личности, као и богатој и савесној употреби помоћних средстава, не заостаје нимало за савременим делима о цару Петру Великом« (Др Јован Радонић). 1774. године, у Петрограду, кнез М. Шчербатов и В.
Митровићу, 1911; о Петру Кочићу, 1912; [о Исидори Секулић, 1914]). Ти путописи су често фантастични, а књижевне слике су више песничке
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
УМРЛОМ БРАТУ СТЕВАНУ 247 (ПЕВАМ ДАЊУ, ПЕВАМ НОЋУ) 258 (НУТО ЈАДА ЗА МОМИЦЕ) 259 (ПИСМО У СТИХОВИМА) 261 ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ 262 КАЈГАНА 263 (РАДОСТ И ЖАЛОСТ) 268 (УКОР) 277 (ОЈ МОРАВО, ШТО БИ БЕЗ
“ Ништа, брате, све сама чудила, Ако оћеш, оно и лудила. У Бечу, 18 (6) дек. 1847. ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ Ој владико, Црној Гори главо, Наша дико, наша веља славо!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Човек се умеша у њихову препирку и рекне: — Браћо, девојка је моја! Ви знате да ја девојку морам њеном оцу цару Петру однети, да ми се смрт опрости и да могу слободно живети ко и други људи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Побједи благовјерному Государју и Краљу нашему Петру первоме... Предњи левак поче да шкљоца зубима о ђем, али возар притеже узде, слушајући глас свештеника који се молио
Зауставих коња да сачекам свој вод. А тамо, војници се смеју Петру нишанџији што је убледео када је видео леш. — Па то ми је први пут! — правдао се он.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Стаде муња даре дијелити: Даде Богу небесне висине, Светом Петру Петровске врућине, А Јовану леда и снијега, А Николи на води слободу, А Илији муње и стријеле. 6.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
и делегација Народног вијећа из Загреба, која нас зове да се закунемо новом суверену Срба, Хрвата и Словенаца, Петру И. Идемо, дакле, у ту делегацију и тамо нам одређују дан када ћемо полагати присегу.
Ја сам, за то отварање, био припремио велики говор о Петровој уметности, прочитао сам своје сочињеније Петру, у једној соби хотела „Краљица Марија“.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Један отрча на крај вароши, да каже Петру ковачу да не клепа данас мотике. Одмах затим појавише се сва три сеоска писара на коњима.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„А ви двије старе куће“, рече, обративши се сердарима Саву Пламенцу и Петру Ђурашковићу, „ако ћемо по госпоству, требало је онда да најпрви уљегнете; ако ћемо по богаству, требало је...
„Хоћу валај! На, па наздрави!“ рече Пејо пруживши му прву чашу. Цуца не хтје, као из почасти према Петру, но махну главом на сердара да дâ чашу шури. „Држ кад ти вељу!...
“ „Је ли те који очепио?“ опет ће Петар најозбиљније. „Јест, богами“, осјече сердар, а загледа се добро у очи Петру, не би ли одгонетнуо шта значи то. „Чему то слути?“ „Хм — па... ништа!“ рече Петар, као немарно и смигну раменима.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Петар је за њим носио у једну торбицу земље, а у другу пијеска, и, ђе је Бог хтио да буде поље, наредио је светом Петру да баци измеђ два прста мало земље, а ђе брдо и планина, да баци један мали пиљак, па би после Бог њих створио
мали пиљак, па би после Бог њих створио онолика, колика су данас; а кад је дошао над Херцеговином, просула се светом Петру торбица. Отуда се рече: „Над Херцеговином се просула Богу торбица“.
— Паса пол проз поток три дни пред Петровдан. — Петар плете Петру плот су три прута по трипут. — Брзо плети, Петре, плот су три прута по три пут.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
и рекао би: „Да умножит сја“ те су зато свуда велика и висока брда; а кад је дошао у наше село, провали се светом Петру врећа и више половицу проспе.“ 2. КО ЈЕ ТО? — НИКОЛА!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
се кући у опуштен априлски сутон, Стојан корача уморно и узгред, као без воље, пита Петра како му је данас ишло. Петру промакне оно данас, гледа у измореног Стојана, који је преспавао поподне и који ништа не зна, па, смирен, одговара да
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али и поред свег Његовог божанског старања, то Му не пође за руком. Изненађен тиме Господ се обрати светом Петру. — Петре — рече он благо. — Ово није без ништа.
— Победа на њиховој страни! — одсече стрпљиви Господ, дајући руком знак св. Петру да се удаљи, јер хоће сам да остане. И понова се догоди како одлучи Господ.
ваздух и вода и небо и земља, те се у том миру Господ одаде бригама својим на које се никад више не потужи ни светоме Петру нити било коме другом небескоме свецу.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Иван се насмијао. — Тачно. Прије си тако поступао из сажаљења према Петру, сад није то више ради Петра, већ ради себе: да се покажеш самосталан. Живо ме је боцнуло.
Зато смо га, и поред његовог реалног, чисто практичног смисла, радо примили у наш савез. Он нас је опет приближио Петру.
Све до матуре остали смо сва четворица најбољи пријатељи. У Петру се већ некако средином гимназије нагло разбуктала велика, дирљиво невина страст за медицину, и специјално за хирургију.
— Добро, а зашто у теби, у мени, у Петру Главоњи, у свима другима, то не ствара такве комплексе? Или бар зашто се ти комплекси и те ојађености не испољавају у
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад то старац види, сједе међу њих, па је код њих био. А господ бог рече светом Петру: — Петре, хајде доље к староме па реци да сам те ја послао да ми прода оне овце (јер оно су душе) и што год буде
— И њему се одмах створи кула, а свети Петар одаждене овце. Потом прође девет стотина година, а бог рече Петру: — Петре, хајде сад по старог, па му реци да дошло вријеме да тело иде у земљу, а душа у рај.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Помолио се Богу, поклонио Светому Петру, па сад повраћа душу и од заморна пута и од дугих петровских поста... Нико нема пушке, нити за њу мари.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА СА ЊОМ И ДЕЛИ НАШУ ПРИРОДУ. ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Сунце се рађало... Лука и Војин били су тужни. Причали су ми да је јуче нагло позлило потпуковнику Петру и однели су га у болницу. Нас тројица седели смо замишљени, као да смо изгубили оца, најрођенијег друга.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Давидовић у писму Вуку од 17. фебруара 1829. (Преписка ИИ, 84) за аутора ове песме сматра Бранковића и Матића (о томе Петру Матићу Вук 1845. говори веома позитивно: в.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Плетући те венце, певају овако: »Ивањско цвеће, петровско, Иван га бере те бере, Мајци га меће у крило, А мајка Петру на главу« (ЖСС, 133; Беговић, 123; ЗНЖОЈС, 5, 278).
и дâ му се да поједе, а семе из ње сади се у земљу, и том приликом упућује се молитва светом Петру (ЗНЖОЈС, 7, 170). Јабука је лек и од »изеда« (опште изнемоглости, іб.
Ћипико, Иво - Пауци
Никин дио с његовим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга, па како да се открњи комад Петру? И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела.
Познаје он сељаке ушће, а познаје и Илију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу. Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како је висока, чврста! Колико талијера могло би у њу стати?
И, уозбиљивши се, диже се, па им вели: — Дакле, ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет
писмо склопљено са старцима, има да платиш четрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну. Петру се учини превише. — Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас! — Тако је по тарифи, по закону!
Судац изрече осуду: Војкан се осуђује да има да исплати Петру дванаест круна за кукуруз и на исплату парничких трошкова — равних четрдесет и осам круна.
—Равних четрдесет талијера! — рачунаше Војкан и, кад изађоше из суда, премишљајући о големим трошковима, вели Петру: —Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон! —Платићеш ти све ово!
му на памет смијешна причања о староме, што их је слушао у друштву чиновника: преписујући неки спис у којему стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3”, бијаше замијенио бројеве ријечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта”.
преписујући неки спис у којему стајаше: „Петру 1/4, Ивану 2/5, а Павлу 1/3”, бијаше замијенио бројеве ријечима: „Петру 1 априла, Ивану 2 маја, а Павлу 1 марта”. Премишљајући о томе, није му се дало на смијех, но сажали старца.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
ми се чак и да се препиру око неког стопала, један је тврдио како је то део Пиогузове ноге а други да је припадало Петру Мрсу. После су изнели неколико ведрица воде и пљуснули по искомаданим лешевима, не баш нарочито вешто састављеним.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Ја сам видо сузе њине и плакао с њима често, Меки, дакле, и припада праведничко прво место.“ Светом Петру мучна беше ова вика, ова граја, Обојицу пусти с миром у пределе вечног маја.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
долазити писма с рђавим вестима, и најзад депеша Петровој жени: да морају одмах натраг, „много је ларме у лечилишту, Петру треба тишина”.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Једино је остао потпуковник Петар и гризао доњу усну. — Ах, страшно! — проговори Лука, па се обрати потпуковнику Петру: — Ја мислим, није препоручљиво да се правите Краљевић Марко. — Свакоме је одређен суђени час, Лукијане.
Док нешто тресну. Паде Петар са затварачем. Ми се дигосмо. Један дохвати затварач. Приђох Петру. Али он је издисао... Мало даље на друму лежи поднаредник Жика, јечи, а и коњ поред њега рањен, и већ се тресе....
Жао им мајке, а не знају ни шта да раде са дететом. Командант пешачког пука окрете се потпуковнику Петру и проговори полако: — Страшно... Кажу ми она два војника да је она супруга једнога мајора, команданта батаљона.
Пришао је потпуковнику Петру и замолио га да на једном топу раде француски, а на другом наши војници. Он ће командовати на француском а један од
— Склоните се, господине потпуковниче! — скретали смо пажњу потпуковнику Петру. Он сиђе у заклон, али изгледа више због нас, но себе ради. —... Разумем. Ево сад одмах!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
а и они од којих сам је слушао — сви су ми казивали да су је на Делиграду чули од њега и да ју је он онде често певао Петру Добрњцу“. Сем тога, у Лозници 1807.
Тад бесједи болани Дојчине: „Анђелија, моја вјерна љубо, иди узми дора дебелога, те га води моме побратиму, побратиму Петру налбантину, да ми кује вересијом дора: хоћу исти Арапу на мејдан, хоћу исти — ако доћи нећу“.
Једнак њега љуба послушала, она узе дора дебелога, одведе га Петру налбантину. Кад је виђе Перо налбантине, још је њојзи био говорио: „Снахо моја, танка Анђелија, зар је мене побро
Па он оде тамо уз чаршију. Кад је био побратиму своме, побратиму Петру налбантину, он дозивље свога побратима: „Изиђ', побро, да ти потков платим, што си мене коња потковао, потковао